Zaslepljenost egoizmom i hedonizmom

Od najstarijih vremena čovek je postavljao pitanja: Zašto postojim? Šta je smisao života? Zašto živim u ovom istorijskom vremenu? Da li sam stvoren za večnost ili samo za trenutna uživanja? Posmatrajući konkretne istorijske ličnosti, o čijim životima saznajemo na osnovu različitih izvora, možemo zaključiti kako je pojedinačno svaki čovek odgovarao na ova nimalo jednostavna pitanja. Mnogi su ulagali ogroman intelektualni napor da pruže najbolje odgovore. Stvarala su se raznovrsna učenja, osnivani su mnogobrojni religijski pokreti, kreirane su različite ideologije, razvijale su se i raspadale državne tvorevine u težnji da reše tajnu smisla čovekovog života.

Velike revolucije novovekovnog perioda donele su korenite promene u sistemu društvenih i političkih vrednosti. Parola sloboda, jednakost, bratstvo ili smrt, istaknuta za vreme Velike francuske revolucije (1789-1799), postala je zvezda vodilja i „zlatno tele“ građanske ideologije, čiji su se zagovornici istovremeno pozivali na slobodu, bratstvo i jednakost, a u ime izvitoperenog poimanja slobode, bratstva i jednakosti sejali nepravdu i smrt. Zvuči paradoksalno, ali je činjenica su ljudi u poslednja dva stoleća najčešće izgovarali reč sloboda, pravda, mir i jednakost, i da su baš u ovom periodu stradali milioni ljudi u jezivim ratnim zločinima, genocidu i holokaustu.

Velika francuska revolucija bila je nesumnjivo snažan potres u istoriji Evrope, koja od 1789. godine započinje svoj antihrišćanski, a potom i ateistički put. Liberalizam, nacionalizam i marksizam postali su najizrazitiji produkti istorijskog preokreta u XIX veku. U drugoj polovini ovog stoleća desile su se najveće promene u istoriji čovečanstva. Tehnički, naučni i kulturni napredak predodredili su nesagledivi civilizacijski uspon, ali su pokrenuli i lavinu najnižih strasti u ljudima.

U XX vek ulazi se s gromoglasnim pozivima i akcijama za uspostavljanje prava i pravde, a ovaj period sigurno je ostavio najupečatljivije dokaze o strahovitim napravdama i bezakonju. Visoka tehnologija i procvat moderne kulture, ponikli i utvrđeni u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama krajem XIX i na početku XX veka, stvorili su prototip zapadnoevropskog čoveka kome su postepeno počeli da teže i ekonomski slabije razvijena društva i primitivne zajednice na ostalim kontinentima.

Prvi svetski rat (1914-1918) i Drugi svetski rat (1939-1945) razorili su idealizovanu sliku o progresu modernog društva i pamćenjem o višemilionskim ljudskim žrtvama ostavili neizbrisive tragove u dušama potonjih generacija. Evropa, nadahnuta idejama građanskih revolucija, posvetila je najveću pažnju odgajanju obrazovane, intelektualne elite koja je trebalo da bude pokretačka snaga opšteg progresa. Tragične posledice svetskih ratova u XX veku ostavile su prostor jačanju totalitarnih, ideoloških i antidemokratskih režima, u kojima se umesto individualističkog koncepta građanskog društva silom nametao kolektivizam i lažno jedinstvo. Prestravljen i duhovno iscrpljen, opsednut verom u sebe, okrenut interesu i zadovoljstvima, čovek savremenog doba podigao je visoko zastavu egoizma i hedonizma.

Kredo globalnog društva današnjice napravio je od ljudi strasne i nepokolebljive poštovaoce samoljublja i „opuštenih uživanja“. Neprestano i vrlo bučno iz srca i usta proiznose se reči: Opusti se! Uživaj! Ti to zaslužuješ! Oseti ukus zadovoljstva! Prepusti se čulima! Zaboravi brigu, jednom se živi! Budi sav svoj! Budi sva svoja! Kada se pažljivo oslušnu reči smaranje, kuliranje, lajkovanje, vrh, tripovanje, hejtovanje, koje se u savremenim društvima neprekidno proizvode u najprofitabilnijoj, multinacionalnoj fabrici besmisla, sasvim je sigurno da su to najčešće ponavljane molitve egoistično-hedonističke religije. Sledbenici evroameričke ideologije koristoljublja, neograničenog i neobuzdanog uživanja, najviše podsećaju na jevanđeoskog bezumnog bogataša, koji je sagradivši nove i veće žitnice rekao: Dušo, imaš mnoga dobra sabrana za mnoge godine. Počivaj, jedi, pij, veseli se (Lk.12.19).

Tajna smisla čovekovog života u potpunosti je rešena životom, krsnim stradanjem i Vaskrsenjem Gospoda Isusa Hrista u I veku za vreme careva Oktavijana i Tiberija. Bez ikakve dileme i nedoumice, u istorijskom vremenu sa konkretnim i živim ličnostima, Hristos je, kao savršeni Bog i savršeni Čovek, otkrio na jednostavan način šta označava bogorazumno služiti ljudima, živeti u blagoslovenim, zdravim, normalnim zajednicama i biti spreman na žrtvu. Carstvo Romeja nesebično je predalo narodima Evrope hrišćansku kulturu, i pre svega punoću liturgijskog sabranja i pravilnog odnosa prema tajni života.

Od srednjovekovnog perioda, kada je primio hrišćanstvo, srpski narod je izabrao uzak i težak put, ali put koji ga je vodio vekovima u Carstvo Nebesko. I ma koliko se današnji bogomrsci i srbomrzitelji podsmevaju Nebeskoj Srbiji i žele da od svog naroda naprave najgori narod na svetu, istorijsko pamćenje utvrđuje veru u istinske i trajne vrednosti koje su uspostavili naši sveti preci. Srušiti istorijsko pamćenje o najvišem hrišćanskom idealu, o davanju života za bližnjega svoga i neprolaznim vrednostima koje su vekovima prenosili neprikosnoveni autoriteti srpskog naroda, obesmisliti žrtvovanje i ljubav prema bližnjem, glavne su karakteristike egoistično-hedonističke ideologije savremenog društva Srbije. Zašto bih razmišljao o Kosovu i Metohiji? Šta će mi nešto što je davno izgubljeno? Kakvu korist imam od očuvanja tradicionalnih vrednosti? Trebalo bi što više da otmem od života, jer samo se jednom živi! U našem medijskom prostoru ali i u svakodnevnom razgovoru mogu se čuti ovakvi izlivi neskrivenog sebeljublja i bezobzirnosti.

Odgajen u duhu sebičnosti, samovolje i neobuzdane raskalašnosti u čulnim uživanjima, savremeni čovek izgubio je u potpunosti osećaj za drugog. Stavljajući sebe uvek na prvo mesto, moderni egoista posmatra državu, društvo i porodicu kao ambijent u kojem će sve biti okrenuto isključivo njemu, jer su ga stariji naučili da ne treba da se „muči“, da ne treba nikome da veruje već samo sebi i da treba maksimalno da „iskoristi“ svaki trenutak života. Tako se decenijama mladim ljudima nudi obrazac egoističnog modela ponašanja koji podrazumeva neobaveznost, neodgovornost, lakomisleno opuštanje i „uživanciju“. U vreme praznika, božićnih i novogodišnjih posebno, iskušenja sa zadovoljstima i uživanjima su najveća. Preterivanja sa obilnim trpezama, ispunjenim najraznovrsnijim jelima i pićem, završavaju se najčešće neprimerenim razgovorima i „teškim“ rečima. Najviše gorčine u tim trenucima izliju oni koji su ekstremni egoisti. Uvek im nedostaje još nešto da bi u potpunosti ostvarili ideale najmasovnijeg ideološkog pokreta današnjice, zaslepljeno okrenutog prema novcu i interesima.

Da nije sve crno pokazuju i mnogobrojni primeri požrtvovanja i plemenitosti. Trebalo bi u svim medijima, u svim institucijama, na svakom koraku neprestano isticati solidarnost i spremnost na žrtvu i pomoć drugima, bez ikakvog koristoljublja, jer je to jedini način da ostavimo iza sebe normalan i zdrav naraštaj.