Zašto se poznate ličnosti angažuju da obavljaju prljave političke poslove

Ako ste mislili da je pobeda Šona Pena nad Mikijem Rurkom na dodeli Oskara 2009. godine bila čudna, šta kažete na njegovu poslednju pi-ar pobedu nad Ujedinjenim kraljevstvom Velike Britanije i njenih sve malobrojnijih kolonija?

Pen je nedavno osudio britanski „kolonijalistički, sumanut i retrogradan“ stav o Foklandskim ostrvima na južnom Atlantiku, na koja Britanija polaže prva od 1833. godine, i sugerisao da je možda došlo vreme da se ostrva vrate Argentini. Ovim je dao znak da se na njega obruše britanski mediji i politički krugovi, koji su Pena odmah žigosali kao „egoistu“, „idiota“, „budalu“ i „beskrajno sujetnog i neobaveštenog holivudskog glumca“ koga bi trebalo „baciti krokodilima“.

Ovo sa krokodilima je možda preterivanje, ali ko može da posumnja da je Pen egoista i beskrajno sujetan? U pitanju je, najzad, čovek toliko prepotentan da je 2002. godine posetio Irak kako bi mogao upoznati neke od ljudi čija bi krv jednog dana mogla da bude „na njegovim rukama“ (lepo, Šone), i osoba koja je toliko urnebesno neduhovita da nije dopustio Krisu Roku da se zavitlava sa DŽadom Louom tokom dodele Oskara 2005. godine. („DŽad Lou je jedan od naših najboljih mladih glumaca, uzvratio je tada Pen, dokazavši da nije samo budala, nego i lažov.)

Stoga niko nije trebalo da se previše iznenadi kada je Pen, nakon sastanka sa svojom ortakinjom i predsednicom Argentine Kristinom Kiršner, odlučio da održi konferenciju za štampu tokom koje je popovao o britanskom polaganju prava na suverenitet nad Foklandskim ostrvima. Upravo time se bave uobraženjaci poput bivšeg g. Madona. Međutim, ono što je iznenađujuće – štaviše, izvanredno – jeste udar koji su njegovi komentari imali na javnost. Oni su ozbiljno zatresli Britaniju. Oni su isprovocirali gnev među vodećim britanskim političarima. Najzad, oni su naelektrisali samo stanovništvo Foklandskih ostrva da organizuje protest u obliku anti-penovske povorke vozila. Ako je Pen samo idiot, kako su njegove primedbe uspele da šutnu u međunožje nekada moćno Ujedinjeno Kraljevstvo?

Upravo je najveće otkriće cele te Penove afere bilo, ne da su savremeni glumci toliko arogantni da veruju da njihovi petparački stavovi o međunarodnim pitanjima imaju nekakvu težinu, već da njihovi stavovi zapravo zaista imaju težinu. Talasi koje je su izazvali Penovi komentari potvrđuju fenomenalnu i prilično zastrašujuću moć današnjih slavnih ličnosti i pokazuju da čak i ozbiljni posao međunarodnog zveckanja sabljama danas ne može bez promocije nekoga od slavnih, ako želi da bude shvaćen ozbiljno.

Upečatljivo je, recimo, da je, nedeljama pre Penove proklamacije, argentinska predsednica uzaludno pokušavala da nanese udarac Britaniji. Nakon britanske odluke da pošalje još bojnih brodova na Foklandska ostrva, kao da tamo izvrši prekomandu princa Vilijama kao vojnog oficira, Kiršner je iznela niz papagajskih izjava o britanskoj „militarizaciji“ južnog Atlantika i čak poslala svog ministra inostranih poslova da održi jedan strastven antibritanski govor u Ujedinjenim nacijama. Ovi manevri svakako su izazvali talasanje, ali je tek potezanje „A-bombe“ (tj. bombe sa holivudske „A-liste“) u liku Šona Pena omogućilo Kiršnerovoj da adekvatno privuče pažnju sveta.

Ovo „laćanje Pena“ (Penn-pushing) ukazuje da je Kiršnerova prepreden političar. Ona je postepeno shvatila da u naše vreme komentar slavne ličnosti može da ostavi daleko više traga na međunarodno mnjenje od otpremanja bojnog broda, mahanja pesnicom u UN, ili izvođenja bilo kog od diplomatskih trikova Stare ere (B.C. – Before Celebrity, tj. „era pre Slavnih“). Pošto je Kiršnerova očigledno podstakla Pena da napravi provokaciju sa Foklandskim ostrvima, ona je u suštini poručila Britaniji: „pratim vašeg princa Vilijama i podižem za Šona Pena...“ I ako reakcije na Penove komentare i na šta ukazuju, onda je prilično jasno da holivudski salonski revolucionari imaju daleko veću težinu od prinčeva od Velsa na međunarodnim megdanima slavnih.

Najzad, Kiršnerova je uhvatila Britaniju u klinč, a oči sveta su se uperile na nju. Jedan ministar u britanskoj liberalno-konzervativnoj vladi osetio je potrebu da osudi Pena. Britanski mediji su podivljali. Dok su ispostave američkih medija filozofirale o „Foklandskom ratu Šona Pena“ i navele njegovu izjavu kao citat nedelje, britanska štampa je povikala „sačuvaj nas Bože egocentričnih zvezda koje umišljaju da su svetski državnici“ i mantrala o „cmizdravom glumcu“ i njegovim „zapaljivim opaskama“.

Upečatljivije od svih ostalih, nekoliko hiljada stanovnika Foklandskih ostrva osećalo se pozvanim da organizuje kilometarsku, pseudovojnu povorku automobila, tokom koje su mahali britanskim zastavama i transparentima sa natpisom „Falk you, Sean!“. Ne bi vam niko zamerio ako biste pomislili da je Pen već na putu za ostrva na bojnom brodu, možda na čelu plaćeničke armije Zabrinutih Slavnih Istomišljenika poput DŽordža Klunija i Meta Dejmona (čije ime ne mogu da izgovorim normalnim glasom otkako sam gledao Team America: World Police).

Kiršnerova je otkrila da je danas u međunarodnom sučeljavanju Pen moćniji od mača. Penova afera otkriva nešto izuzetno važno o današnjoj kulturi slavnih u sve bržem razvoju – on pokazuje da ovu kulturu ne pokreće toliko voajerstvo nižih slojeva društva i publika seljoberskih časopisa, što nam toliko često govore, već upravo duboka kriza autoriteta među našim vlastodršcima i elitom. Upravo je nedostatak moralnog autoriteta gornjih ešalona i njihovo otuđenje o javnosti i starih, ustaljenih načina vođenja politike, jeste ono što ih je podstaklo da počnu da gaje slavne ličnosti kao novi izvor autoriteta.

Sve više i više političke vođe danas prenose autoritet na slavne. DŽordž V. Buš pomogao je i podstakao preobražaj Bona Voksa u portparola celog Trećeg sveta do te mere, da je Bono pozvan na skup G8 (kao „Narodna Republika Bono“, šalio se tada jedan britanski novinar). Bivši britanski premijer Gordon Braun svojevremeno je porazgovarao sa Anđelinom DŽoli o tome šta da se radi u Africi. Haški tribunal naterao je superemodel Naomi Kembel da svedoči na suđenju protiv bivšeg liberijskog predsednika Čarlsa Tejlora, delimično zbog toga što su hteli da privuku „svetlost reflektora“ na ovaj značajan politički proces.

Iznova i iznova, političari koji osećaju da ne raspolažu sa uticajem, ugledom ili starostavnim moralnim autoritetom da iznesu određene tvrdnje, ili povedu određene kampanje, zovu slavne da obavljaju njihove prljave poslove. Posledično, prefiks „slavni“ – kao npr. slavni aktivista, slavni lekar, slavni kuvar – danas nosi daleko više težine od prѐfiksā „starog sveta“, kao što su „politički“, „kraljevski“, ili čak „izabrani“.

Kiršnerova je jednostavno dovela ovaj trend do svog bizarno logičnog zaključka, tako da sada imamo ratovanje slavnima. Da li će Pen imati petlje da se ukrca na neki brod koji će Argentina poslati u neki budući Foklandski rat ostaje da se vidi.

Brendan O'Nil je urednik časopisa Spiked u Londonu. Preveo sa engleskog Nikola Tanasić.