Волите демократију? Напустите ЕУ!

Пиштољ је опалио и дао знак за почетак дебате о томе да ли Британија треба остане (Remain), или да напусти (Leave) ЕУ. Заговорници блока „Останимо“ сматрају да постоје стотине разлога да се Британци не мрдају нигде. Чланство у ЕУ даје Британији глобалну тежину. Оно обезбеђује радна места. Оно нас чини безбеднијим, и омогућава нам да тесно сарађујемо са нашим европартнерима како бисмо се ухватили укоштац са терористичким пошастима попут „Исламске државе“.

Постоји, међутим, један разлог за напуштање који растура све разлоге у прилог останка, и то жестоко: народни суверенитет, темељно право народа да одобрава политички систем који њиме управља. ЕУ озбиљно и грубо осујећује то право, и због тога би требало да гласамо да се измигољимо из стиска бриселске бирократије.

Ово ће бити фокус часописа Spiked у кампањи пред референдум 23. јуна: настојаћемо да се на позитиван начин залажемо за смислену, народну демократију. За нас ништа – ни безбедност радних места, чак ни обећања безбедности пред терористичким ударима – не би смело да премости право демоса да бира ко ће њиме да управља, и да кроз политичку дебату обликује политички склоп својих институција власти. Свако обећање кампање „Останимо“ – укључујући тврдњу да су британска домаћинства наводно боља за 3000 фунти годишње захваљујући трговачкој и инвестиционој зони ЕУ – бледи у поређењу са нашим мукотрпно извојеваним правом да одређујемо ко управља нама.  Да ли „Останимо“ лобисти мисле да се наша демократска права продају за 3000 фунти?

За нас у Spiked ЕУ не представља, као што тврде њене вође навијача, уједињење европских народа. Уместо тога, она представља измештање кључних елемената националног политичког живота у царство недосежне Европске комисије и других бриселских органа, који не подносе рачун никоме.

Она непосредно разводњава нашу демократску снагу кроз преношење све већег ауторитета на институције попут ЕК и Европског суда правде, чије се директиве и одлуке могу наметати нацијама без обзира на то шта о њима мисле националне владе, а поготово национални плебисцити. То је антидемократски. То је крај демократије. И то би требало да буде недопустиво за свакога ко себе сматра прогресивном особом, и ко је свестан да су се сви радикални и надахњујући скокови напред у модерна времена – од левелера, преко чартиста до суфражеткиња – тицали народа који се отима са властима за право да бирају ко управља њима, за право на политички глас.

ЕУ није никакав интернационалистички, нити космполитски пројекат, као што то тврде њене присталице. Нити је она завера француских и немачких зликоваца скована за пакост добре старе Британије, као што тврде њени опадачи. Заправо, реч је о институцији коју је породио, и коју је константно хранио све јачи осећај замора националних елита од демократије, и од покретачке снаге демократије – демоса. То се односи на политичаре који би радије да неки удаљени суд донесе одлуку о нечему за шта немају стомак да се боре, или активисте који агитују у прилог одлуке на нивоу ЕУ, јер им ништа није толико одбојно, колико идеја да морају да придобију плебс за своје политичке ставове. Све оне ствари за које „Останимо“ лоби тврди да ће бити боље ако останемо у ЕУ – радничка права, слобода кретања, антитерористичке мере безбедности – јесу ствари о којима ми треба да расправљамо и одлучујемо.

Рећи да ЕУ доноси „добре ствари“, иако их доноси без икаквог правог демократског надзора, значи подржавати доброћудну тиранију. А тиранија која се спроводи не да би нас сломила, већ да би нас спасла, најгора је врста тираније.

ЕУ истовремено изражава и продубљује кризу демократије XXI века. Она не уједињује народе Европе, већ их слаби, нацију по нацију, разводњавајући њихов демократски ауторитет и сводећи их на народ којим се управља „за његово добро“, уместо уз његову сагласност. Када ЕУ-елитисти и њихови медијски спонзори говоре против граница, или о превазилажењу граница, они не изражавају никакво интернационалистичко осећање, већ изражавају презир према ономе што се налази унутар тих граница, према народном суверенитету који се манифестује као национално свестан народ. Не мрзе они толико границе, колико вољу народа која се конституише унутар тих граница.

ЕУ је дубоко конзервативан, чак реакционаран пројекат. Ово се види у аргументима и десничара и левичара које је бране у референдумској кампањи. На десници, Дејвид Камерон нас упозорава на „неизвесност“ која вреба изван ЕУ, тврдећи да би њено напуштање био „скок у непознато“. На либералној левици, Финтан О'Тул хвали „унутрашњи песимизам“ ЕУ, истичући је као „песимистичку противтежу“ нечему што он назива „лудачким оптимизмом“ старих политичких агенда, усмерених на раст и ризик. Управо је овај песимизам ЕУ – њен страх од непредвидљивог народа, њен презир према неизвесности, њено супротстављање великим економским или социјалним скоковима напред – оно од чега се јежимо ми у редакцији Spiked. Некима од нас се допада идеја скока у непознато, отвореност према ризику, поверења у народ, и поверења у саме себе да народ убедимо да прихвати наше ставове. За све нас, који смо овде жигосани као „лудачки оптимисти“, ЕУ и јесте противтежа – тежак и груб тег око врата напретка, демократије и будућности.

Порука часописа Spiked у наредним месецима биће позитивна. Препустићемо званичним штабовима „Останимо“ и „Напустимо“ кампања да подстрекују страхове од тероризма, губитка радних места, финансијске нестабилности итд. у свом циничном отимању за гласове. Наше залагање ће бити знатно оптимистичкије, ако и не баш, надамо се, „лудачки оптимистично“: ако мислите да народ треба да одређује своју политичку судбину, гласајте за напуштање. Ако сте оптимистични према будућности, гласајте за напуштање. Ако вам је дража авантура у неизвесности од досадне предвидљивости диктата експертске елите, гласајте за напуштање. Ако бисте радије да политика буде жива и непредвидљива, него бирократска и далека, гласајте за напуштање. Ако волите демократију, напустите ЕУ.

Аутор је уредник часописа Spiked. Текст представља уводник у кампању коју ће овај часопис водити у прилог британског напуштања ЕУ. Превео са енглеског Никола Танасић.