На првом програму РТС-а приказана је емисија Сребреничка поља смрти. На моје велико разочарење, и поред жеље да пронађем иоле објективну страну овог приказа, наишао сам само на једнострану слику догађаја без објективне анализе.

Врхунац идеолошке дисквалификације којом се служи Алекса Ђилас садржана је у тврдњи да је Борислав Пекић јавним деловањем помагао Слободану Милошевићу, без обзира што му је био политички противник.

Медведев није ишао у САД да држи опело Америци. Таква теза је не само нереална него и смешна. Он је тамо имао много озбиљнији државнички посао. Веома далеко од астролошких, пропагандних, и саморекламних квалификација и компонената.

Машине за прљање заиста раде пуном паром. Небитно да ли су националистичке или либералне, српске или хрватске, све оне имају исти предмет који запрљавају – комунизам. Крајњи резултат њиховог рада треба да буде да од „црвеног“ постане „црно“.

Овде је реч о недопустивом легализовању вербалне агресије и примитивизма, и припуштању у јавни простор псовачког вокабулара и атмосфере "бирцуза покрај жељезничке станице". Овде је у питању  деградација саме професије, па и основне функције јавног информисања.

Да ли је Тито добио похвалнице из Лондона или Вашингтона за борбу против фашизма? Да ли сте видели на Титовој сахрани иједан орден који је самопроглашени маршал добио од било ког савезничког председника као што је то био случај са Дражом Михаиловићем?

Принц Александар ће га постхумно одликовати Краљевским орденом двоглавог белог орла. За мене, те две орловске главе су симбол два Борислава Пекића - једног са којим сам се некада давно дружио и мислио да га познајем и овог другог, кога ми је открио рат.

Из текста Алексе Ђиласа можемо закључити да он сматра да се Борислав Пекић служио националистичком искључивошћу, да је био огорчени осветнички антикомуниста. Ово је познати манир у нашој јавности да се без аргумената изричу тешке идеолошке дисквалификације.

Госпођи Голубовић и њеним истомишљеницима одговарала би једна резолуција, али искључива – осуда злочина над сребреничким Муслиманима, јула 1995, и то оквалификована као геноцид.

У најмању руку је за чуђење зашто је Вукадиновић, уместо директног сучељавања ставова са својим опонентом, решио да тражи заштиту правосудне бирократије.Данас, нажалост, има повелико искуство са нереформисаним српским правосуђем и може да охрабри Вукадиновића: шансе да докаже на суду да је трпео душевне болове - нису мале.