„Čovek zadatka“ ili samo kameleon

U poslednjih nekoliko nedelja moja sigurnost u tezu koja mi se neprestano vraća godinama izuzetno je porasla. Reč je o sledećem: poluintelektualci, u svakom vremenu i bezmalo na svakom mestu, zaista su najveće zlo koje može da snađe jedno društvo i državu. Uzmimo ovoga puta samo jedan, ali reprezentativan primer. Ponovo nam ovih dana piše jedan koji sebe naziva „nezavisnim intelektualcem“, koji, dakle, biće, samostalno misli, prosuđuje i dela – od crnih Miloševićevih, preko crnih Koštuničinih, sve do crnih Tadićevih dana. Razlike u ovoj „crnoj boji“ za njega izgleda baš i nema, ali o tome nešto kasnije. Gospodin Miša Đurković (trebalo bi filozof, mada mi se čini da bi filozofi imali mnogo da kažu na tu temu), kao pravi intelektualac, proslavio se svojevremeno sjajnim stručnim tekstovima o Seki Aleksić, zatim „prvom studijom o ljudskim pravima u Srbiji“, i još blistavijim naučnim uvidima da je misao DŽona Stjuarta Mila duboko i suštinski desna i konzervativna. Takođe, trebalo je da se proslavi i sopstvenim sajtom i ambicioznim kružokom provizorno nazvanim „Centar za konzervativne studije“, samo izgleda da nije bilo dovoljno energije ili sluha za njegove genijalne ideje. I da ne bude dileme – nema ničeg lošeg u tome da neko sebe smatra konzervativcem, a još manje da to zaista i bude. Kada se, međutim, gotovo sve i svja, i to sistematski, uporno i godinama, pokušava ocrniti i diskvalifikovati, najčešće je u pitanju neka sumnjiva rabota. Ali da se vratimo činjenicama. Taj, dakle, vajni i beskompromisni borac protiv (svakog) režima i svake „kolaboracije“ redovno se, samo kad mu se ukaže prilika, i te kako rado oglašava i u „režimskim“ glasilima, mudro nam saopštavajući razne „duboke istine“. I sve to čini nekako uvek u „pravo vreme“.

Najnovije „otvaranje očiju“ srpskoj javnosti glasi: priča o Drugoj Srbiji je laž.[1] Ne, dakle, to nije rekla ni Sonja Biserko ni Svetislav Basara – to je rekao Miša Đurković. To je, kaže Đurković, priča „izvučena iz rukava“ koja njemu već šest godina „žestoko ide na ganglije“. Ako je on u pravu, to bi onda moglo da znači samo jednu od sledeće dve stvari: 1) ili drugosrbijanska „elita“ kulturno, medijski, politički, finansijski uopšte ne postoji i ne vlada Srbijom praktično već dest godina. Ili je, pak (2) njeno delovanje toliko marginalno i zanemarljivo, da je sigurno reč o isfabrikovanoj priči koja služi samo za političku upotrebu i zloupotrebu. To nam kaže nezavisni intelektualac Đurković. To što će se, dakle, možda već početkom oktobra, nakon strahovite artiljerijske pripreme od strane drugosrbijanskih medija, organizacija i „intelektualaca“, u Beogradu održati „parada ponosa“ ovom radikalnom konzervativcu očito ne smeta, a nije ni važno. Verovatno je još manje važno šta se dešava sa vodećim kulturnim institucijama Srbije već dugo vremena, kako izgledaju književni, kao filmski, kako umetnički klanovi i lobiji, kakve se ideje propagiraju i kako se iz temelja menja obrazac kulturnih vrednosti, o čemu je istraživački i opširno pisao Slobodan Antonić. Kao i Marinko Vučinić i niz drugih autora na NSPM. Sve je to, dakle, bezveze priča i zamajavanje, na koje više ne treba da trošimo vreme i reči, s obzirom na to da se radi o lukavoj izmišljotini da se zavara naivni  narod!?

Najmanji je ovde problem to što ovom tezom o „plašenju Drugom Srbijom“ (a to se pripisuje i Koštunici i svima nakon njega, i političarima, i analitičarima, i intelektualcima), jedan čovek postupa bitno samodestruktivno u odnosu na sopstvene ranije iznete stavove, ili što na providan način pokušava da dezavuiše ogroman trud i rezultate Slobodana Antonića i NSPM-a. Reč je o nečem mnogo složenijem i indikativnijem.

Da bi to bilo jasnije, okrenimo se drugom od dva najnovija teksta ovog  „nezavisnog intelektualca“. U njemu nam autor kaže da je za nas „pokušaj stvaranja direktne saradnje sa Nemcima jedan od prioriteta.“[2] Odnosno, da bi trebalo da bude jedan od prioriteta spoljne politike Srbije. Biće, dakle, ako je po Đurkoviću, da ova vlada ne radi dovoljno ili da ne radi „direktno“ sa Nemcima, pa bi u tom smislu trebalo napraviti čvršći i neposredniji iskorak i link?! Baš  šteta što nismo imali priliku da vidimo kako bi naš „nezavisni intelektualac“, inače, kako za sebe kaže, „naučnik, Srbin i građanin ove države“ ugostio Gvida Verstervela pre par dana u Beogradu. Jer očigledno da mu, po Đurkovićevom mišljenju, državni vrh nije ukazao gostoprimstvo kakvo zaslužuje i dovoljno čvrsto ga uverio da nam je Nemačka „jedan od prioriteta“. Šta je još trebalo da mu uradimo? Da im onako „iz ruke“ poklonimo Telekom, kao što je Zoran Đinđić prodao Sartid? Ili da možda Vesterveleu priredimo neki ličniji  plezir i zadovoljstvo?

E sad, ne lezi vraže, to nikako ne znači da bi Đurković pozdravio tako srdačno i Vesterveleovog britanskog kolegu Vilijema Hejga, koji je dva dana kasnije takođe pohodio Beograd i sa sličnom taktičnošću domaćinima preneo ponudu koju ovi, videli smo, nisu mogli da odbiju. Po našem mišljenju, nema prevelike razlike između ove dvojice, ali Đurković izgleda ne misli tako. Jer britanski je konzervativizam - sa kojim se nekad skoro moglo identifikovati Đurkovićevo delo – odavno sišao sa njegove intelektualne, političke i moralne agende. Ostaje, naravno, pitanje ko je tu koga i zbog čega razočarao, ali britanski konzervativni politički i kulturni model, koji je Đurković godinama tako naivno i tako strasno želeo da presadi u srpsko političko i društveno tkivo (a nije uopšte bio odbojan ni prema Amerikancima), iz nekog je razloga naprasno izgubio svoju privlačnost u njegovim očima. A onda je, izgleda, nakon kraće, skoro isto tako radikalne i strasne, „rusofilske“ faze, sada, kao i uvek pravovremeno i jednako odlučno, otvorio novo poglavlje na svom razvojnom putu – „nemačko pitanje“. I sa te najnovije pozicije jednako „beskompromisno“ udara po svima koji nisu na njegovom trenutnom kursu. 

Nije toliki problem što neki ljudi naprasno i radikalno menjaju pozicije, uverenja ili šefove. Problem je što oni imaju neku vrstu opsesivne i agresivne fiksacije prema onima koji to ne čine. Kod tih ljudi neretko je onda – najčešće i sasvim nesvesno – na delu ono što je u psihologiji poznato kao mehanizam projekcije. Čovek naprosto projektuje na drugog ono što sam čini. (A sve ovo najčešće je praćeno vizijom o „crno-belom“ svetu i posledično, binarnim mišljenjem). Tako iz poslednjeg teksta autora „saznajemo“ da su „svi“, od Miloševića, preko Koštunice do Tadića, zapravo „isti“, i da svi odreda celo bogovetno vreme rade za nekog „drugog“ a ne, poput Đurkovića, isključivo za srpski narod i državu. A ovaj „nezavisni intelektualac“ – koji je, inače, jedno, doduše vrlo kratko vreme, sedeo u Koštuničinom kabinetu, dok se pre toga takođe (ne)opravdano borio protiv Miloševića – on je u svemu tome posmatrač, neutralni i nepristrasni obzerver i nadasve glasnogovornik prave i autentične Srbije. Ali treba ga razumeti. Jer najverovatnije da pravi problem leži u tome što za njega, kako sam kaže - „nije bilo dovoljno šaše“. Barem za sada. A greh je, čovek se toliko trudi. Godinama. I na različitim stranama. Što reče Endi Vorhol, „svako ima pravo na svojih pet minuta slave“ (i još ponečeg). Pogotovo kada se radi o prvorazrednom i nezamenljivom intelektualcu koji hrabro korača „sam protiv svih“ i u potrazi za svojom „šašom“ ispisuje teške i mučne stranice „hronike okupacije“.