Да ли је било крађе - Полемика поводом резултата избора у Mладеновцу

Вујо Илић: Два пута ништа –  Крађе није ни било?

Прошле недеље је партија у оснивању Доста је било (ДЈБ) објавила анализу резултата избора 2016. у којој се тврди да је том приликом дошло до крађе 300.000 гласова. Међутим, у анализи се изводе погрешни закључци о томе како је дошло до разлике у броју гласова на локалним и парламентарним изборима, и не обраћа се довољно пажње очигледнијем објашњењу: људи често гласају за кандидате различитих партија на општим и локалним изборима. У овом тексту нудим алтернативну статистичку анализу резултата, пре свега јер се изборна манипулација не може доказати на начин на који ДЈБ покушава, а тај проблем  заслужује нашу пажњу.

Анализа је представљена на конференцији за новинаре и заједно са подацима објављена на сајту ДЈБ. У њој се тврди да су владајуће СНС и СПС, заједно са опозиционом СРС (у даљем тексту: СНС+) изменили резултате избора. По затварању бирачких места су гласове за друге партије (Остали) на парламентарним изборима бележили као гласове за њих, и тиме ‘украли око 9% гласова’. Два главна елемента ове анализе су разлика у укупном броју гласова за ове партије на општим и локалним изборима, и закључивање о томе да избори морају бити ‘покрадени’ јер се неслагање гласова на локалним и парламентарним изборима ‘коси са здравим разумом’. Та разлика свакако постоји, али иако је ослањање на разум неопходно, није довољно да би се избегле грешке у извођењу закључака.

ДЈБ разлику од 300.000 гласова сматра доказом изборне крађе, али да ли је заправо то у питању? Или је једноставно одраз добро познатог феномена, по ком бирачи гласају за кандидате различитих партија на изборима за различите нивое власти? Покушаћу што једноставније да објасним зашто је друга опција вероватнија. Полазећи од теорије цепања гласова (сплит-тицкет вотинг), преко упоредне анализе резултата избора, и уз помоћ статистичког метода закључивања на основу података из окружења (ецологицал инференце), долази се до алтернативног објашњења разлике. У наставку текста показаћу три ствари: 1) разлика се може објаснити цепањем гласова, 2) величина те разлике сасвим је уобичајена, и 3) могуће је направити статистичку процену стварне структуре цепања гласова која је довела до те разлике. Закључак је да се гласови нису ‘прелили’ пост-изборном манипулацијом, већ да прате сасвим предвидиве и логичне токове. Циљ није да се докаже да изборне крађе није било, већ да се укаже да је оваква тврдња о 300.000 украдених гласова неодржива, и да доказивању изборне крађе мора да се приступи много озбиљније.

Цепање вс стрејтери – објашњење које се не ‘коси са здравим разумом’

Шта је цепање гласова и зашто се оно дешава? Када се истовремено одржавају избори на више нивоа (локалним, парламентарним, председничким) бирач може гласати за кандидате исте партије. Али може се десити и да гласа за кандидате различитих партија на различитим нивоима власти. У теорији се такво ‘цепање’ зове ‘сплит-тицкет вотинг’ док се доследно гласање зове ‘страигхт-тицкет вотинг.’ Зашто се неки гласови ‘цепају’ а други су ‘стрејт’? Постоји више одговора. Класично објашњење је да је цепање гласова последица слабљења партијске дисциплине и раста значаја личности кандидата у политици. Гласач би у овом моделу гласао за кандидата који није из партије за коју обично гласа због његове медијске видљивости, политичког искуства, или било које друге карактеристике која се везује за кандидата а не за партију. Друго објашњење је да на избор гласача утичу различити фактори на различитим нивоима избора. На локалном нивоу би једна партија боље одражавала приоритете гласача него на општем. Још једно класично објашњење било би да гласачи који нису снажно опредељени за једну партију изражавају то кроз избор две конкуренте опције на два нивоа, и тиме ‘балансирају’ своје опције.

Ако постоји теоријска могућност да бирачи цепају гласове, шта то значи за аргументе ДЈБ? Показаћу то на примеру. Узмимо да на основу пописа знамо да у неком месту живи десеторо људи, три припадника мањинског и седморо већинског народа. Резултати локалних избора показују да су мањинске странке добиле два гласа, већинска партија А је добила пет гласова, и већинска партија Б је добила три гласа. Један припадник мањине гласао је за партију А која која заступа прихватљивију мањинску политику од партије Б. Међутим, на парламентарним изборима нису учествовале мањинске партије, број гласова за А је остао исти, а гласови за Б су увећани за два.

На први поглед се може учинити да су мањински гласови отишли партији Б. Алтернативно објашњење је да су четири бирача на изборима поцепала гласове. Двоје припадника мањина (бирачи 1 и 2) гласало је за мањинске партије на локалним и за већинску партију А на парламентарним изборима, док је двоје припадника већинског народа (бирачи 6 и 7) поцепало гласове на две већинске партије на два нивоа избора. Основна грешка коју прави ДЈБ је у томе што површно анализира разлику у гласовима на два нивоа, и третира је као доказ да су појединци морали да направе изборе који се тешко могу објаснити. Ово је грешка закључивања о понашању појединаца на основу групних података (ецологицал фаллацy). Она је основни проблем анализе ДЈБ, и у целини и на њиховим примерима гласања у појединачним општинама.

Ово је нечувено? Тога има само код нас?

Не, и не. Цепање гласова зависи од изборног система, али и од специфичних прилика на сваким изборима. Вероватно највећа последица цепања гласова забележена је 1972. године у Сједињеним Државама. Те године је Никсон почистио демократског кандидата МекГаверна на председничким изборима, а демократи су добили већину и у Сенату и у Дому представника. У чак 190 од 435 изборна дистрикта већина је гласала за републиканца за председника али за демократске представнике. Логика закључивања ДЈБ би била следећа: бирачи су на изборима гласали за демократе, али су се њихови гласови у збрајању прелили Никсону, што је доказ изборне крађе. Убедљиво? Овакви примери могу се наћи свуда. На федералним изборима 1998 у Немачкој, свака пета особа је гласала за представнике различитих партија на партијској листи и у изборној јединици. У мањој или већој мери феномен постоји у већини демократских система.

Таква разлика у броју гласова није реткост ни у Србији. ДЈБ каже да је украдено 300.000, односно 9% гласова (тачније, 279.669 или 8.15%). Погледајмо последње резултате локалних избора у Београду одржаних 2014. године, заједно са парламентарним. На првим су учествовале 23 листе а на другим 19. Коалиција око ДС, ДСС, и групе грађана које нису учествовале на парламентарним изборима, имале су укупно 57.999 гласова мање, или 7.4% од укупног броја важећих гласова. Пошто је та разлика незнатно мања од 2016, зашто ДЈБ није и онда тврдио да је у питању крађа? Можда има неки утицај то што се 15.802 гласова на републичком нивоу ‘прелило’ СНС, а тек нешто мање, 14.704 – групи грађана Доста је било. Није крађа ако се не коси са здравим разумом, а не коси се са здравим разумом ако је у корист једне стране?

Вратимо се главној тврдњи да је разлика од 279.669 гласова доказ крађе. Подаци заиста показују толику разлику, али шта она заправо представља?

Шема приказује свих девет комбинација гласања за СНС+ и остале партије на локалним и парламентарним изборима, као и апстиненције на сваким од њих. Наранџаста поља су доследно гласање, жута недоследно, а плава су гласање само на једним од нивоа. Глас на парламентарним изборима је изнад гласа на локалним. Постоји укупно шест недоследних комбинација. Међутим, ДЈБ тврди да је цела разлика производ ‘преливања’ гласова бирача који су на локалним изборима гласали за остале партије, а за СНС+ на парламентарним. По њима би разлика требало да буде лоцирана само у левом жутом пољу (1). ДЈБ не разматра могућност да су неки бирачи на локалним изборима гласали за СНС+ а за другу партију на парламентарним (2). То би свакако био индикатор цепања гласова не само на једној, већ на обе стране. У том случају, не може се говорити о крађи, јер, зашто би гласови за СНС+ на локалном нивоу били накнадно преправљани? То би даље значило да би наранџаста ћелија морала да има већу вредност од 280 хиљада, да би компензовала цепање гласова у другом смеру. Такође, ДЈБ не спомиње ни бираче који су гласали само за једним изборима, а и ти гласови додатно доприносе укупној разлици и обесмишљавају њихову интерпретацију о ’немогућим’ гласовима (3). У наставку текста показаћу колике су заправо биле пропорције свих ових сегмената.

О стварима за које знамо да их не знамо

У демократским системима гласање је тајно а резултати избора су јавни. Макар би тако требало да буде. Резултати избора на нивоу бирачких места требало би да буду доступни јавности, а анонимност гласова мора бити заштићена. Ово су неки од најважнијих предуслова који су неопходни да бисмо изборе сматрали успешним. У том погледу, успешност избора заправо представља препреку истраживачима. До свега што знамо о изборном понашању долази се на два главна начина: испитивањем бирача или анализом изборних резултата.

Истраживачи јавног мнења питају грађане о томе да ли ће, и за коју партију гласати. Испитаници могу да одбију да учествују у истраживању, дају неискрен одговор, или да кажу једно а ураде друго. Анкетари могу да буду присутни на бирачком месту, и да спроводе изборне анкете, али и ту бирачи могу одбити одговор или одговорити нетачно, а испитивање на бирачким местима може бити забрањено. Последице су мањкавости истраживања јавног мнења и излазних анкете. Изненађења британског референдума и америчких председничких избора су најновији примери последица ових проблема. У Србији су предизборне анкете једини начин на основу ког закључујемо о изборима, јер, колико је мени познато, још увек се не врше излазне анкете.

Други приступ решавању овог проблема је закључивање о гласачима на основу изборних резултата. Предност овог приступа је у томе што су изборни резултати коначан, доступан и поуздани показатељ изборне воље. Ипак, како је гласање анонимно, информације о бирачима су недоступне. Имамо податке о томе колико је људи гласало за коју партију, али немамо податке о њиховом индивидуалном избору, као ни о њиховом полу, годинама, образовању, етничкој припадности, имовном стању, нити било ком другом фактору који може бити значајан за истраживаче.

Ако бисмо на основу таквих групних података (какви су изборни или резултати пописа) желели да изведемо закључке о понашању појединаца (њихово индивидуално гласање) правили бисмо грешку у закључивању која се зове ‘ецологицал фаллацy’ и која је већ објашњена на примеру десет бирача. Пошто је она одавно позната истраживачима, они су још од раних 1920их покушавали да нађу решење за овај проблем, тако што су унапређивали статистичке технике закључивања о појединачним гласовима на основу изборних резултата и пописних података. Најприхваћеније решење проблема развио је статистичар Гери Кинг са Универзитета Харвард крајем 90их година. Данас је његово решење унапређено и широко прихваћено у друштвеним наукама, а метод се користи и у судским процесима у Сједињеним Државама, приликом доказивања расне дискриминације при формирању изборних јединица. Зашто је ово важно?

Решење проблема еколошког закључивања применљиво је на феномен цепања гласова. Метод користи податке са пописа и изборне резултате да би закључивао о односима између одређених сегмената друштва и њихових гласова за партије. На сличан начин еколошко закључивање може се користити и да би се на основу података из окружења направила процена о броју бирача који је на изборима гласао за више од једне партије. Цепање гласова у Сједињеним Државама, Новом Зеланду и Италији је већ анализирано на овај начин, а овде ћу приказати до чега долази анализа изборних резултата у  Србији 2016. [Објашњење методологије налази се на крају текста.]

Највећи део грађана је апстинирао на оба нивоа избора (2.7 милиона), а доследно је гласало 1.9 милиона гласача СНС+ и готово 900 хиљада осталих. Број људи који је гласао за СНС+ на парламентарним а за остале партије на локалним изборима је за око 100 хиљада већи од броја ‘украдних гласова’ ДЈБ. Са друге стране, око 130 хиљада гласова СНС+ ‘прелило се’ другим партијама на републичком нивоу. Овај резултат директно оспорава анализу ДЈБ, јер уколико је разлика у нечију корист доказ крађе, онда ово значи да је власт својим партијама дала више гласова него што и ДЈБ тврди, али им је и одузела 1/3. Зашто би ико преправљао гласове за своју партију и додељивао их другој? Поред тога, око 100 хиљада бирача гласало је само на једном од два нивоа избора, што у укупном збиру доводи до разлике коју ДЈБ наводи као доказ. Ту разлику не чини једна хомогена група ‘украдених’ гласова, већ је она пресек шест сегмената бирача који су цепали своје гласове, или гласали само на једним изборима. Пошто узмемо у обзир све ове могућности, видимо да исходи који се по ДЈБ ‘косе са здравим разумом’ заправо имају једноставно објашњење.

Анализа даје и приближне вредности параметара за општине у Србији. Ово нису разлике у броју гласова, већ процена дела гласача СНС/СПС/СРС на парламентарним изборима, који су на локалним изборима гласали за све остале листе. На први поглед не изгледа да постоји правилност која би указала на систематично пребацивање гласова на републичком нивоу. У већини округа постоје општине у којима је цепање гласова било готово непостојеће (Трговиште, Коцељева), тик до оних у којима је било значајно, што додатно слаби аргумент о систематичној, централизованој крађи гласова. Општине у којима су вредности високе: Свилајнац, Параћин, Александровац, Пирот, или Босилеград, познате су по локалним политичарима који су успешни у мобилизацији гласача за локалне листе. У етнички хетерогенијим општинама (Ада, Нови Пазар), могуће је да се цепање гласова одвија путем неке врсте ’националног изјашњавања’ гласањем за владајуће странке на републичком нивоу. У сваком случају, оваква објашњења су логична и у складу са теоријама изборног понашања. Уколико ДЈБ жели да докаже крађу гласова, мораће то да уради на другачији начин, а можда ће им и ови резултати помоћи у томе.

У овом тексту показано је да је тврдња изнета у анализи Доста је било о крађи гласова на изборима 2016. године без логичког, теоријског и емпиријског основа. То не значи да крађе није било, већ да се она овако не може доказивати. Свако са довољно стрпљења да дође до краја овог текста може се запитати зашто је некоме стало да ту тврдњу оспорава? Једноставно је. ДЈБ је на основу нетачне анализе изнео податак о 300 хиљада украдених гласова. Док у ово прво ретко ко залази, сам број ће наставити да се помиње. А девет посто украдених гласова је много. Ако чак и ситне изборне неправилности подривају наше поверење у демократску процедуру, какав онда ефекат може да има тврдња да је 9% гласова украдено? Бојим се, разарајући. ДЈБ као потенцијално највећа либерална политичка партија не може себи да допусти да на основу неоснованих тврдњи додатно подрива поверење грађана у демократске механизме. Верујем да је ДЈБ овако поступио због предизборне политичке мобилизације грађана. Важније питање је колико ће се тај број – ‘300 хиљада’ – надовезати на већ постојећу изборну апатију и на уверење да глас појединаца није важан. Озлојађеност изборном крађом може привући више бирача њиховој партији, али колико ће наших суграђана изгубити вољу да учествује у процесу чији је резултат унапред одређен? Што је доста, доста је, Доста је било.

Објашњење методологије: [Анализа је рађена у статистичком програму р и пакету ЕиПацк (Мултиномиал Дирицхлет модел), а подаци су даље обрађивани у програмима за геоинформатичке системе Qгис, и за графичку обраду Инксцапе. Коришћени су подаци ДЈБ, минус 13 општина у којима није било локалних избора, КиМ, у  којима није одржан попис 2011, и Прешево и Бујановац у којима је делимично бојкотован. Коначни број јединица био је 150 општина са 6.166.627 грађана у бирачком списковима за парламентарне изборе 2016. Подаци са пописа 2011. о старости, образовању, запослености, рачунарској писмености, и националности су се у следећем кораку екстраполирали на податке из 2016. Иако је ово методолошки неоправдано, јер су се у међувремену становници селили и њихова структура се мењала, у недостатку бољих података и у циљу илустрације релативних односа у овој анализи претпоставља се да се ови односи нису драстично изменили. Коришћена је бејзова статистика, што значи да би, за разлику од фреквентистичког приступа, понављање анализе могло да да незнатно другачије резултате. Карта приказује вредности медијане централног кредибилног интервала од 95%. Свака интерпретација резултата мора да узме у обзир ова методолошка ограничења. Код и пречишћени подаци су доступни.]

Аутор је докторанд на Централно-европском универзитету у Будимпешти. 

Душан Павловић: Крађе није ни било? Одговор Вуји Илићу

Да ли су избори у априлу 2016. покрадени? Пре него што одговоримо на то питање, размотримо следећих неколико дилема:

Ако су вам један или оба родитеља били алкохоличари, да ли то повећава шансе да и ви будете алкохоличар или повећава шансе да то не будете?

Ако влада одлучи да повећа порез на доходак, каква ће бити ваша реакција – да ли ћете радити више да бисте надокнадили изгубљено, или ћете радити мање да би вам држава мање узела?

Ако се истовремено одржавају локални и републички избори, да ли ћете гласати исто на оба нивоа или различито?

На сваки овај пар питања постоје два потпуно супростављена одговора: неки људи ће урадити прво, неки друго. Нема јединствене реакције. Обе се могу емпиријски уочити и експериментално доказати. У савременој друштвеној науци, овај феномен се назива механизам. (Моје схватање механизама изведено је из концептуализације Јона Елстера изнето у Еxплаининг Социал Бехавиор. Економисти за сличну тему могу да погледају Ецономиц Рулес Дени Родрика.)

Механизми указују на то да обе реакције имају јединствен узрок. Неки људи ће постати алкохоличари баш зато што су им родитељи били алкохоличари; неки ће бити анти-алкохоличари баш зато што су им су им родитељи били алкохоличари. Исто важи и за гласање: баш зато што на локалним изборима подржавате странку А, на републичким ћете гласати за странку Б. Или, баш зато што на локалним изборима подржавате странку А, на републичким ћете такође гласати за странку А.

Поента механизама јесте да у друштвеним наукама не постоје општи закони као у природним. Закон гравитације делује свуда. И делује без обзира шта ми о њему мислили. Закон потражње, међутим, не делује баш увек (рецимо, када се ради о Вебленовим добрима). Закон о конзистентности гласања, како смо видели, такође не делује увек, односно делује као механизам.

Али како да знамо који део механизма треба да применимо када нешто желимо да објаснимо? Морате да анализирате контекст, односно случај на који желите да примените закон. Када физичара питате зашто се јабука откачила са дрвета и пала, он без размишљања (немајући појма о којој се јабуци ради) може да одговори “Због закона гравитације”. И биће у праву. Друштвени научник, међутим, не сме тако да објашњава. Највећа грешка коју друштвени научник може да учини јесте да без анализе контекста на неки случај који жели да објасни примени друштвени закон.

Анализирајмо сада један збуњујући случај који захтева научно објашњење. На претходним изборима у општини Младеновац покрет Белог Прелетачевића добио је скоро 5.200 гласова (20%) на општинским изборма. Бели није имао републичку листу, па су његови гласачи имали избор да на републици гласају за неку другу странку или да не гласају.

Међутим, док су остале листе на републици у Младеновцу добиле мање-више исти број гласова као на локалу, СНС, СРС и СПС су добили преко 4.000 гласова више на републици него на локалу. Како?

Према тези сплит-тицкет вотинг, објашњење је да људи гласају другачије на различитим нивоима. По том објашњењу, потпуно је нормално да су 5.200 гласача Белог на републичким изборима масовно гласали за СНС, СРС и СПС. Ти бирачи су заправо, по тој тези, могли гласати за било кога, и у томе за заговорнике те тезе не би било ничег збуњујућег.

Међутим, сетимо се да овде постоји механизам. Обрнута теза (страигхт-тицкет вотинг) каже да људи гласају исто на свим нивоима. По том схватању, ако на републичком нивоу нема њихове странке, гласачи Белог ће гласати за странку која им је идеолошки најближа, а ако такве странке нема – неће гласати.

Који је од ова два ефекта био на делу у Младеновцу 24. априла 2016. године? То не можемо знати све док не сазнамо нешто о специфичностима самог Младеновца, односно бирача чије понашање желимо да објаснимо. Гласачи Белог су људи са јаким анти-системским и анти-естаблишмент ставом. Бирачи којима је свега преко главе. Они би, по тој логици, требало да гласају за сличну странку на републичком нивоу или да уопште не гласају.

Ако познајете контекст, збуњуће би било тврдити да су гласачи Белог на републичком нивоу гласали за СНС, СПС или СРС, јер то нису анти-системске странке. Ако нису гласали за њих, онда би требало да су гласали за странке које су им идеолошки ближе или да уопште нису гласали. Али то не видимо у изборним резултатима. Не видимо ни да је било масовне апстиненције на републичким изборима у Младеновцу. (Излазност је на локалу и републици у Младеновцу била врло слична. На локалу 25.330 гласова; на републици 25.772.)

Како онда објаснити овај резултат по коме су СНС, СПС и СРС добили 4.000 гласова више на републици? Ако овако разумете контекст, требало би да примените тезу о конзистентном гласању и закључите да су републички избори у Младеновцу делимично покрадени.

Разуме се, сасвим је могуће да неко познаје ситуацију у Младеновцу боље од људи који тамо живе и тврди како је потпуно нормално да је 5.200 гласача Белог на републичким изборима у Младеновцу масовно гласало за СНС, СПС и СРС. На друштвеном истраживачу је да изабере једно од та два објашњења.

Душан Павловић

Доста је било

Факултет политичких наука

Дејан Илић: Кратак прилог расправи о крађи

Текстом о могућој крађи гласова на изборима од 2016, Вујо Илић отворио је важну тему која се рачва у два смера. Један је очигледан – како се доказује изборна крађа и да ли је „логика“ довољан доказ? На други смер, који се тиче управо „логике“ гласања – светло је бацио Душан Павловић у свом одговору Вују Илићу. Весна Пешић је наставила даље у том смеру – и на први поглед убедљиво одбацила Павловићев аргумент. За предстојеће изборе оба аспекта разговора од суштинског су значаја.

1. Вујо Илић завршава свој текст примедбом да позивање на кохерентно гласање на разним изборним нивоима није довољан аргумент у доказивању крађе гласова, али не каже шта би тај крајњи доказ могао бити. Корак који недостаје у његовој аргументацији ипак је једноставан – изборна крађа може се доказати искључиво позивањем на материјале са изборног места – бирачки списак, број гласова у кутији, извештај са бирачког места. Овај материјал састављају и контролишу представници странака или група чији су кандидати изашли на изборе. Ниједна „логика“ не може и не треба да замени контролоре на изборним местима. Странке или групе које немају контролоре на појединим изборним местима практично поклањају гласове са тих места супарницима који их контролишу. Никаква „логика“ ту не помаже – то је ненадокнадив и недоказив губитак. Стога би први закључак из текста Вуја Илића био заправо порука учесницима на изборима – морате покрити контролорима што више изборних места, јер је то једини начин да се потенцијлани изборни лопов ухвати у крађи. Сва накнадна памет, без података о неслагањима са изборних места само је празна спекулација.

Један извод из овог закључка врло је конкретан – ниједан председнички кандидат без контролора на изборним местима нема шта да тражи на изборима.

2. Вујо Илић је скренуо пажњу и на то да један број бирача различито гласа на разним нивоима избора. Проценат оних који не гласају „конзистентно“ креће се унутар неких статистичких граница. Овоме се нема шта приговорити, али је Душан Павловић ипак одлучио да приговори – и демонстрирао тако слабу логику. Слабост његовог аргумента разоткрила је Весна Пешић. Мој је утисак, међутим, да и она прави грешку. На ту грешку можда вреди скренути пажњу опет због предстојећих избора. Слажем се са Весном Пешић да нема ничег нелогичног у гласању неколико хиљада бирача у Младеновцу. То што су бирачи на локалном нивоу гласали за Белог Прелетачевића не коси се са њиховом одлуком да на републичком нивоу заокруже СНС+ (како је то згодно обележио Вујо Илић). Не слажем се пак са објашњењем које је понудила Пешић. Не мислим да је ту реч о било каквој превари. Напротив, сасвим проницљиво, људи су у Белом Прелетачевићу препознали Александра Вучића, а у његовој антисистемској групи оштро настројеној против естаблишмента оправдано су видели копију СНС-а.

Прелетачевићи су исто што и СНС. Нема разлога да политичке актере видимо као превејане лажове а бираче као изигране овце. Напротив – и СНС и Прелетачевићи извлаче добит из истог антиполитичког и антидемократског сентимента: политичари су преваранти, а политика увек наноси штету обичним грађанима. Прелетачевићи су 2016. на локалном нивоу урадили исто оно што је на изборима од 2012. урадио СНС. Те 2012, бирачи су свесно гласали за једну антисистемску и антиестаблишмент странку, а против политичара којима припадају – свако на свој начин, наравно – и Весна Пешић и Душан Павловић. Отуда њих двоје у ствари деле сличан став о крађи и превари и напросто не виде да су из низа разлога људи – не водећи рачуна о последицама – гласали против естаблишмента чији су и они део.

Ако се то не освести пред ове изборе, могло би се догодити нешто слично као и 2012. или 2016. Зато треба показати да „антисистемска“ и „антиестаблишмент“ политика – а наравно да је и антиполитика ипак тек један вид политике – сама по себи ништа не решава. Може се рушити лош систем и бити против естаблишмента а опет правити огромна штета, као што то већ пет година ради СНС на челу са својим антиситемским и против естаблишмента настројеним председником владе.

Весна Пешић: Поводом расправе око изборне крађе: одговор Душану Павловићу

Расправа се повела око начина доказивања, који је покрет ДЈБ изнео у прилог тврдњи да је на локалним и републичким изборима 2016. било крађе гласова у корист режимских странака. Учесници ове расправе се слажу око једне ствари: нико не одбацује да је крађе можда било. Да ли јесте или није било крађе, дакле, није предмет расправе. Неслагање је око доказивања изборне крађе коју је понудио ДЈБ. Покрет ДЈБ је као доказ да се догодила изборна крађа узео чињеницу утврђену на анализи изборног материјала, која је показала „нелогичну“ разлику у гласању на локалном и републичком нивоу. У значајном броју случајева гласање за одређену странку (групу грађана) на локалном нивоу није се поклапало са избором странке на републичком нивоу. Утврђено је да је таквих случајева било око 300.000 и закључено је да је било око 9 одсто украдених гласова у корист режимских странака.

Доказ „различитог гласања“ за изборну крађу није прихватљив, односно не доказује ништа, јер је то уобичајена ситуација на изборима. То је веома убедљиво и стручно показао Вуја Илић, уводећи у анализу феномен „цепања гласова“, односно различито гласање на локалу и вишим нивоима власти. Његове аргументе о „цепању гласова“ Душан Павловић није оспоравао као могућу и уобичајену појаву на изборима, него то чини само за овај конкретни и спорни случај „цепања гласова“ који се на неким местима догодио на изборима 2016. Потврду да тај појединачни случај цепања гласова представља изборну крађу, Павловић доказује увођењем нове димензије у анализу. Он сматра да је неопходно укључити контекст, односно разумевање ситуације, јер у друштвеним односима не важе општи закони као у природи. И то је исправно урадио: реакције појединаца могу бити сасвим различите на исте узроке (једно дете чији су родитељи алкохоличари постаје и само алкохоличар, а друго постаје анти-алкохоличар). Да бисмо разумели људско деловање морамо разумети контекст неког деловања, то јест морамо узети у обзир смисао који појединци придају својим акцијама. И ту нема шта да се приговори. Отуда херменеутика која уводи разумевање текста на основу контекстуалне (смислене) анализе, отуда и социјална теорија Макса Вебера о интерсубјективној интеракцији у којој један актер интерпретира смисао другог на субјективан начин.

Иако је кренуо добрим путем који је прилагођен друштвеним феноменима и показао да се само тако могу разумети неке „нелогичне“ ситуације, Душан Павловић није успео да докаже да се у овом конкретном случају цепања гласова, узимајући у обзир и контекст, може устврдити да је реч о изборној крађи. Он је за контекстуалну анализу која ће потврдити његову рачуницу о крађи гласова, узео општину Младеновац као цасе студy. У тој општини је за групу грађана Бели Прелетачевић гласало 5.200 гласача, а на републичком нивоу су ти исти грађани масовно гласали за режимске странке (СНС, СПС, СРС). У тој општини су СНС, СПС и СРС добиле 4.000 гласова више на републичком нивоу него на локалу, док су све остале листе на републици у Младеновцу добиле мање-више исти број као на локалу. Доказни поступак на случају Младеновац показао се неуспешним и показаћу зашто.

Проблем у доказивању основне тезе о крађи гласова настао је због тога што је Душан Павловић нетачно протумачио контекст. Он је кренуо од погрешне претпоставке да су, како он каже, „гласачи Белог људи са јаким анти-системским и анти-естаблишмент ставом. Бирачи којима је свега преко главе. Они би, по тој логици, требало да гласају за сличну странку на републичком нивоу, или да уопште не гласају”. А зашто ипак нису гласали логично, него баш нелогично за режимске странке? Павловић сматра да је највероватније објашњење изборна крађа, јер заиста, зашто би такви анти-системски опозиционари гласали за режимске странке?

Нелогичност о којој говори Павловић је само привидна због погрешне интерпретације Прелетачевићевих гласача. Он није имао ниједан разлог да претпостави да су гласачи Белог некакви јаки “анти-системски гласачи”. А и нису такви, јер је сам Прелетачевић обелоданио превару гласача коју је савршено извео и због које се прославио. Он није добио 5.200 гласова зато што је заступао антисистемске (антирежимске и опозиционе) ставове, него је извео перфектан експеримент и исмејао режим тако што се понашао супер-системски. Прелетачевић и другови су се обукли у бела одела и обећавали грађанима брда и долине, запошљавање и друге важне потрепштине, баш као што то режимске странке чине. Само тако, супер лагањем, може се протумачити то да је једна и локално непозната група (за разлику од Шапићеве групе која је већ била позната у Новом Београду) могла да добије тако велики број гласова. Питање за Павловића је откуд у Младеновцу толики опозиционари, поред већ постојећих опозиционих странака које су биле на гласачком листићу, као да код нас такви бирачи расту на грани. Истина је то да је Прелетачевић успео да спроведе фантастичну и убедљиву превару режимских бирача који уопште нису они Павловићеви гласачи са „јаким анти-системским и анти-естаблишмент ставовима“. У томе је и била велика Прелетачевићева фора, да насанка режимске гласаче глумећи системски начин придобијања гласача. Коначно, тек пошто је обављено гласање и објављени резултати, Прелетачевић се појавио у јавности и испричао како су намагарчили грађане управо копирањем режимског понашања. Како је Павловићу (и ДЈБ рачуницама) могла да промакне ова превара кад се сам Бели њоме хвалио.

Пошто смо утврдили да је реч о превари великог броја СНС, СРС и СПС гласача, који нису опозиција режиму (зато су и насели на превару и дали глас Белом), они су сасвим логично на републичком нивоу масовно гласали за своје режимске странке. Контекстуална анализа показује да се у реалности уопште и није догодило цепање гласова и сумњива разлика у броју гласова између локалног и републичког нивоа, него управо супротно – страигхт-тицкет вотинг то јест усаглашено гласање на оба нивоа. Бар кад је реч о Младеновцу, изгледа да крађе није било.

Прелетачевић је стварно испао геније: не само што је успео да насамари бираче, него је изгледа промакао и Душану Павловићу. Ништа без контекста, ту се слажемо.

Бранислав Сјеран: Реаговање поводом текста Весне Пешић на порталу "Пешчаник"

Иако се до сада нисмо оглашавали по питању оваквих класификација, овога пута смо одлучили да реагујемо, пре свега зато што не долази од ботовских снага, вец од госпође Пешић са чијим се ставовима приватно можемо и не морамо слагати, али за коју свакако сматрамо да износи сопствено мишљење. Па какво год оно било.

Утолико више изненађује необавештеност госпође Пешић по питању наше групе грађана. Прихватамо да смо локална скупина, те да нико није обавезан да буде детаљно упућен у наше потезе, али бисмо онда и очекивали да такве површне и неинформисане ставове не укључује у тобож озбиљне анализе.

Елем, сам текст госпође Пешић је одговор на аргументацију Душана Павловића, професора Факултета политичких наука и једног од челних људи покрета "Доста је било", поводом (наводне) крађе гласова на претходним изборима. Без жеље да улазимо у расправу око снаге и валидности аргументације било које стране, просто морамо да се осврнемо на део у коме се класификујемо као преваранти гласача било које скупине, па и владајуће.

Прво, Бели има две стране. Свима познату (а опет често погрешно тумачену) пародичну страну у којој ЈЕДНА фигура поседује сакралну белину која осветљава пут – волим Вас, докторе Бели.

Друга страна окупља део озбиљних, (углавном) школованих, на локалу препознатљивих и политички неукаљаних грађана. То су они који се баве скупштинским деловањем, тумачењем материјала, питањима као што су страначко запошљавање, ненаменско трошење свакако малих буџетских средстава, квалитет воде (ако се тако може назвати), измишљање радних места за страначке војнике, унижавање локалних институција… Уколико некога занима (гледам у Вас, госпођо Пешић), само мали део тих активности се може наћи на сајту самојако.рс

Ово је битно зато што смо ми били једина скупина која је објавила листу са именима ПРЕ скупљања потписа за изборе, док су и највеће странке (ваљда оне које нису преварантске као ми, госпођо Пешић) одлучиле да своје одавно познате кадрове оставе у тајности и потписе скупљају на имена републичких ведета.

Дакле, наши гласачи су знали поименце за кога гласају и пре скупљања потписа, а камоли пре избора. Како су гласали за очигледно одлично осмишљен “перфектни експеримент”, како сте Ви то назвали, тако су давали гласове и ‘озбиљној’ екипи чији рад Младеновчани врло цене. Свестан сам да Ви нисте присутни у Младеновцу, те да то не можете видети на терену, али ‘морате нам веровати’, што рече господин Саша Радуловић једном другом приликом.

Друго, ако сте испратили ту ‘преварантску’ кампању, видели сте обећања као што су прављење мора тако што ћемо сипати со у Марковачко језеро и увести ајкуле, одбијање штапом масе инвеститора који се туку за фабричке погоне у Младеновцу, јавно обећање да ће само Бели и Прилепак да краду, као и да ће Бели радити у три смене у више фабрика док не стану на ноге итд. Ако мислите да је 5200 Младеновчана озбиљно схватило било које од тих обећања, те да су одушевљени шансом да ‘већ за две до три године’ иду на море у оближње село Марковац, онда сам још више запањен Вашим резоновањем, него што сам био када сам видео тумачење нашег изборног успеха.

Дакле, изборни успех није дошао због “супер лагања”, како сте ви то назвали, већ због одличне пародичне кампање, али и искреног рада и поверења које озбиљни кандидати на листи уживају у својој средини.

Треће, што се тиче Вашег питања око тога “откуд у Младеновцу толики опозиционари, поред већ постојећих опозиционих странака”, подсетио бих Вас да око 50% грађана са правом гласа уопште не излази на изборе, као и да су чланови до скоро великих опозиционих странака, спали на то да за њих гласају чланови уже породице, како на нивоу републике, тако и на локалу, те да су многе странке прешле ценсус једва и то уз поприлично неприродне коалиције.

Ето откуд 5200 опозиционара, госпођо Пешић. Није их Бели украо никоме, нити их је преварио, већ се дошло до тог броја захваљујући личним вредностима и минулом раду свих осталих странака, било да су у власти, или реалној или фиктивној опозицији. Наши гласачи ЈЕСУ анти-системски, али нису само против актуелног система и режима, већ и свих оних који су му претходили.

Још бих Вас замолио да документујете то признање на које се позивате и на основу кога кажете да се Бели хвалио како је намагарчио било кога, а камоли режимске гласаче.

Без икакве жеље да се одређујемо по питању анализе господина Душана Павловића, као и тумачења могућности да је било крађе, морам рећи да је оно што Ви зовете “контекстуалном анализом” врло површно и потпуно нетачно схватање истог тог контекста на који се позивате. Да ли сте контекст заиста погрешно схватили због фрапантне неупућености, или сте одлучили да Белог назовете преварантом, а 5200 Младеновчана комплетним идиотима из неког другог разлога, само Ви знате.

Спортски поздрав и САМО ЈАКО, госпођо Пешић.

Бранислав Сјеран,

одборник грађанског покрета "Бели - Само Јако!"

(Пешчаник)