Ja se izvinjavam

U duhu jednog totalnog izvinjavanja, pokušala bih da objasnim povređenim komentatorima kako svojim pisanjem o cirkusu (nađavola nikako da nađem pristojniju reč) o, dakle, cirkusu koji je nastao nakon razrešenja Artemija ja nisam, niti mi je bilo na kraj pameti, da bilo koga napadam (dobro, omaklo mi se da se prisetim Pokreta 1389 i srodnih mu organizacija, ali kako sam se tokom svog podužeg boravka na svetoj srpskoj zemlji uverila da su aktivnosti rečenih udruga štetne, štetne i samo štetne - ja ću nastaviti da o njima pišem na način na koji sam do sada).

Izvinjavam se na digresiji, ali ovde nalazim da je potrebno da se izvinim zbog svojih dugačkih rečenica koje izazivaju konfuziju, a kada nešto zbuni čitaoca, ovaj hoće (sa punim pravom)  da posumnja u časne namere autora pisanije.

Nisam dakle ni u jednom trenutku, da se vratim na temu, imala nameru da napadam ili branim bilo koga među akterima događaja 13. i 14. februara (osim rečenih udruga, ali o tome kasnije).

Da se eventualni novi komentatori ne bi mučili, bila bih slobodna da potkrepim ovo jednim citatom iz mog spornog teksta. Pa kaže: „Najblaže što se može reći za ovaj prizor jeste da to nije ni malo podsticajno za Srbe, pogotovo one na Kosovu, da je to poslednje što im treba, da se njihov pastir, Artemije, proglašava lopovom i javno ponižava na ovakav način, a da se oni koji su prihvatili da budu odgovorni za to nazivaju „Šiptarima“ i, naravno, još većim lopovima. Čemu to služi, i ko onda tom narodu ostaje? Da li je onaj ko je to smislio mislio da je to dobro? Ako je dobro, za koga je dobro?”

Šta sam ovde želela da kažem? Da opisani igrokaz nije koristan.

Takođe, izvinjavam se, štetno je kada određene grupacije umisle da je onaj kojeg “zastupaju” na svoje svima dobro poznate načine, svetac. I još sam htela da kažem svojom problematičnom pisanijom i da je šteta koju opisani igrokaz donosi poslednja stvar na koju misle nazovi patriotske organizacije koje ,dok žele da veruju kako brane jednog čoveka, makar verovale da on i nije čovek nego svetac, napadaju nešto mnogo veće i od čoveka i od sveca. Napadaju ono malo vere u opstanak koju njihovi sunarodnici sa Kosova i Metohije imaju baš zahvaljujući toj svojoj crkvi. U daljem tekstu pokušala sam da kažem i to da, u šta god verovali, ovi ljudi prave štetu i onome koga misle da brane. Sem toga, mišljenja sam da je njihova odbrana takva da je čovek ni neprijatelju ne bi mogao poželeti.

Da bih vas uverila da je to baš tako, uvaženi bezimeni komentatori, neznani junaci u odbrani Srpstva koji ste spali na to da vam tastatura izigrava pušku, poslužiću se jednom slikom iz stvarnog života. Izvinjavam se što pozivam u pomoć nemilu „stvarnost“, ako je za opravdanje, to je velika mana nas koji sedimo na takozvanom terenu. Naime, dva dana nakon što se na svim, pa nažalost i na stranim  (neprijateljskim) TV stanicama mogla videti ona tužna slika u porti manastira Gračanica, a dan nakon što su se komentatori nervirali zbog mog neprimerenog pisanja o tome, odem ja u radnju u komšiluku i zateknem svoju prodavačicu u velikom neraspoloženju.

- Prazne su ulice, svi se zaćutali, svi će da odu - kaže moja prodavačica -. Jesi li videla ovo sa crkvom, pa mi više ništa nemamo.

Dok  se hrabri borci za tastaturama bore za Srpstvo, dok dele svoje sunarodnike na izdajice i patriote, dok ispisuju parole o časnom krstu i zlatnoj slobodi - onaj narod „dole“ se malo umorio. Ti ljudi ne samo što već više od 10 godina ne znaju ni u kojoj državi žive (naravno, Kosovo je Srbija - ali Srbija već neko vreme nije na Kosovu), i već više od 10 godina ne znaju šta ih čeka, nego ih se na svu muku neprestano primorava da prate neke sukobe i da se na silu opredeljuju za nekoga.

Ko ne veruje neka dođe na branik otadžbine i neka na braniku provede dovoljno vremena da ima svoje komšije, da zna prodavce, konobare i taksiste, nek upozna malo taj narod kojeg brani uglavnom tako što navrati o prazniku i vikendu, drži vakele o Srpstvu i proziva izdajnike. Ko ne veruje, uostalom, neka pokuša da se raspita kod ljudi, šta oni misle o organizacijama koje imaju pravo da se osete napadnutim mojim tekstom. I neka ti kod kojih će se raspitivati ne budu članovi srodnih grupa.

Ovaj savet naravno za pametne ne važi. Dalo bi se sve gorenapisano i naslutiti bez posebnog napora, da se negde provede mnogo vremena, ali ljudi kojima ja moram da se obraćam ovim tekstom nisu pametni.

Dalje, sad se vraćam na glavnu temu, verovala sam da je dovoljno reći da nije dobro što je cela ta stvar sa SPC poprimila jedan oblik hajke, da iza hajke ostaju samo nepoverenje i strah, a da u ovom slučaju taj strah osećaju najviše Srbi sa Kosova i Metohije.

Pošto sam napisala već nekoliko pasusa a da se nikom određenom nisam izvinila, nalazim da je ovde umesno da se izvinim onima koji su dovde pročitali tekst. A red bi bio i da se izvinim i uredništvu, koje je najveći razlog mojih dosadašnjih izvinjavanja jer je trebalo nekako opravdati šta traži jedan ovakav tekst na jednom pristojnom sajtu pored toliko nepristojnih.

Izvinjavam se, posebno, i jednom uredniku koji mi je predložio da, umesto njega, počne da me plaća „druga strana“, da preciziram Hašim Tači i izvinjavam se što sam pomislila kako je to bilo veoma neumesno.

Priznajem da sam svojim pisanjem o dešavanjima na takozvanom terenu zbunjivala čitalaštvo potkrepljujući svoje izveštaje stvarnim događajima, kao da nije dobro poznato da je takozvana stvarnost jedan od najvećih neprijatelja Srpstva. Od kada se te nesrećne „stvarnosti“ uhvatio LDP i njemu bliski - ova reč je u srpskom jeziku izgubila svoje izvorno značenje i postala  sinonim za ono što nam podmeću svi oni koji nam ne misle dobro. Izvinjavam se, dakle, što pokušavam da svojim tekstovima učinim vidljivom mrsku stvanost onima koji su daleko od takozvanog terena, i posebno, izvinjavam se što s vremena na vreme upotrebljavam tu neprijateljsku reč

A sada bih se izvinila i nekolicini meni najupečatljivijih komentatora zbog toga što sam ih navela da napišu sve one nepodopštine i tako posrnu, te uđu u nešto što bi moglo da, po mom skromnom i laičkom verovanju, bude krajnja suprotnost njihovom hrišćanskom biću i da, što je još važnije za one koji veru u Boga identifikuju sa verom u Srpstvo i kanone Srpske Pravoslavne Crkve, padnu u veliko sagrešenje prema predstavnicima iste, a koji nisu po njihovom ukusu. Ja sam uverena da bogougodni vernici nikada ne bi izrekli onakve optužbe na račun naših episkopa i našeg patrijarha, da ih moj (tako težak za protumačiti tekst) na to nije naveo, nego su oni, braneći  vladiku Artemija,  pali u napast da zanemare ono „ne čini sebi idola“ a zatim da se, optužujući za koješta sve one koje su označili kao krivce, ogluše i o svima poznato  „ne sudi da ti ne bi bilo suđeno“. Izvinjavam se što se pozivam na Novi Zavet i obećavam da neću više jer oni kojima ovo moram da pišem ionako za centralnu figuru srpskog Hrišćanstva ne smatraju Isusa Hrista nego, razume se, Cara Lazara.

Na kraju, moje izvinjavanje svima koje nisam nameravala da napadnem, ili na bilo koji način ugrozim svojim zbunjujućim tekstom, ne bi imalo smisla da se ne izvinim i onima koje jesam imala nameru da „spomenem“

Dakle, izvinjavam se Pokretu 1389, Obrazu i njima sličnim zato što sam napisala, i opet bih to uradila, da su oni neshvatljivo štetni po svakoga koga uzmu da „brane“, da su to organizacije kojima bi svi pregalnici na dokazivanju svesrpske krivice imali da zahvale na sjajnom marketingu, da ni najveći neprijatelj i srbomrzitelj ne bi osmislio tako ubedljiv stajling za one koji treba da predstavljaju promotere nacionalnog osećaja (ili je možda, dopuštam da posumnjam, ipak osmislio i pomogao osnivanje ovakvih udruga); izvinjavam se udrugama ali, šta god da sam ranije mislila o njima, od kada su učestvovale u bacanju kamenica na kola srpskih ministara (kako su ovi prešli administrativni prelaz, i ušli na Kosovo) učvrstila sam svoj animozitet prema njima i mišljenja  sam da bi te udruge trebalo zabraniti upravo iz patriotskih razloga, jer je gađanje srpskih ministara na Kosovu najgrdnija poruka koju možete da pošaljete. I Srbima na Kosovu i Šiptarima i međunarodnoj zajednici.

O tome da je otužno i kukavički izigravati heroja sa kamenicom na Kosovu gde vas niko za to neće odvesti u zatvor i da bi momci morali da pokušaju istu predstavu da odigraju u Beogradu - ne vredi ni pričati onima koji su hrabri samo kada je to nekažnjeno. Ne vredi pričati njima, ali možda vredi pričati o njima. Takođe, mišljenja sam, da ni SNV na severu Kosmeta kao ni Skupština zajednica opština Kosova i Metohije ne rade bolju stvar od ovih udruženja građana. Naprotiv, stiče se utisak da su još i štetniji.

A sad ozbiljno

Ona slika, izvinjavam se što ću biti slobodna da upozorim, gde naše monahe i momke iz rečenih grupa razdvajaju KFOR i KPS trebalo bi da se ne ponovi. Međutim, možda se ponovi. Moglo bi to da bude za koji mesec, na severu Kosmeta, gde se suprotno očekivanjima može desiti i sledeća stvar. Da KFOR i KPS dođu na srpski sever sa namerom ne da ga „osvoje“ ili da razdvajaju Srbe i Albance, nego sa zadatkom da jedne Srbe zaštite od drugih Srba. To može da se desi onog trenutka kada na severu počnu da zaživljavaju kosovske institucije, kada Srbi koji su u kosovskoj policiji počnu da hapse počinioce raznih dela, kada se neko usudi da pokuša da naplati porez ili posklanja sve one divlje pumpe i kada se neki Srbi usprotive ovom uvođenju u neki zakon i red.

Kako Republika Srbija ne može da donese taj zakon i red i da uspostavi vladavinu zakona, jer za to nema poluge na Kosmetu, za sada je taj neprijatan zadatak obaveza kosovskih institucija i izdajnika koji u njima rade. Jedina alternativa ovom uvođenju zakona od strane kosovskih institucija, jeste podela Kosova i menjanje granica. Menjanje granica, pak, ne bi trebalo da bude san patriota, jer ono znači i priznavanje nezavisnog albanskog Kosova južno od Ibra, odnosno odricanje od najvećeg i najbogatijeg dela te teritorije. Osim toga, ma koliko se podsmevali pretnjama da ovo dalje znači destabilizaciju juga Srbije sa namerom da se ova pripoji Kosovu i koja se na kartama onih koji prave ovakve planove već naziva istočnim Kosovom - imam izvesnu bojazan da i to može da nas snađe, a na osnovu dosadašnjih iskustava sa onima koje nismo shvatali ozbiljno. Uz sve poštovanje prema onima koji misle da je sever Kosova najvažniji Srpski Nacionalni Interes, podsetila bih da jugu Srbije pripada famozni Koridor 10 koji je možda malo važniji.  

I dala bih sebi slobodu da se, posle svega, izvinim samoj sebi što se dopisujem sa nevidljivim komentatorima. Mišljenja sam da je na prvom mestu ponižavajuće odgovarati nepotpisanim individuama koje iza raznih nikova podržavaju ovoga ili oštro osuđuju onoga. Ponižavajuće, deplasirano i čak štetno da se čovek, koji potpisuje svojim imenom stvari koje nekad nije ni tako lako napisati, pravda pred onima koji to ne mogu, ne umeju ili ne smeju da urade.  

To bi bilo sve.