Još jednom o Ćosiću, ili šta je pisac hteo da kaže

Povodom teksta Marinka M. Vučinića "Miljenko Dereta kao dobrovoljni svedok"

Čitajući tekstove i pisma koji su objavljeni povodom obraćanja Dobrice Ćosića i polemike koja se razvila, moram da izrazim zadovoljstvo barem time što smo pokazali da uprkos različitim stavovima možemo da razgovaramo. Istina, ja nisam ni u jednom trenutku pod navodnike stavljao ideološka opredeljenja onih koje sam u tekstovima pominjao, niti uvreljivo postavljao pitanja o postojanju orgnaizacija koje neki zastupaju. Bez obzira na to, ja ću ponovo bez uvreda obrazložiti svoje stavove, i ono što je Socijaldemokratska omladina svojim pismom poručila gospodinu Ćosiću.

Kao autor pisma koje je gospodin Dereta u svom autorskom tekstu u Politici[1] pominjao, a gospodin Vučinić dao tumačenje istog, moram da razjasnim neke stvari. Pre svega, ni ja, ni SDO nismo tražili ekskluzivne krivce za krvavi raspad Jugoslavije. Ne verujemo da postoji ekskluzivitet krivice, već verujemo da postoji individualna odgovornost. Kao neko ko deluje u Srbiji, pre svega i živi u Srbiji, ja verujem da je moj posao da se bavim onime što se dešava u Srbiji, i za šta je Srbija odgovorna. Kada kažem Srbija, mislim na vojni i politički vrh države. Kao građanin Srbije ja ću se baviti onime za šta su ti ljudi odgovorni, a građanima i građankama Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Kosova (kako god ga posmatrali) ostavljam da se bave krivicom njihovih vođa. To uverenje delim sa ljudima iz Socijaldemokratske omladine. Ako tražite opravdanje zašto mi razmišljamo na taj način, postoji jedan primer da je to dobar način razmišljanja. Po završetku Drugog svetskog rata Nemačka je sprovela proces denacifikacije, Vili Brant je klečao, Nemce i Nemice je bilo sramota, Ričard fon Vajczeker se izvinio u Bundestagu. Iako su posle svega toga imali puno morlano pravo da postave pitanje odgovornosti za zločine koje su u Nemačkoj počinili Saveznici, oni to nisu uradili. Saveznicima na čast što za to niko nije odgovarao.

Socijaldemokratska omladina sebe nikada nije videla kao revolucionarni postoktobarski sud, jer mi u revolucionarne sudove ne verujemo. Verujemo u sudove koji osuđuju govor mržnje i zločine, i u Tužilaštvo kome nije važno da li je neko levičar ili desničar, koje je nacionalnosti i kako se zove. Što se „Službenog glasnika“ tiče, vrlo sam dobro upoznat sa time da službeni glasnik objavljuje dela ljudi koji pripadaju najrazličitijim ideološkim pravcima. Sa tom izdavačkom politikom se apsolutno slažem, i ovoj izdavačkoj kući to neću nikad zameriti. Ono što je zamereno je izdavanje Ćosićevog „Vremena zmija“ koji sadrži govor mržnje. Da razjasnim, nema naše levičarske mere i ne bismo zabranjivali štampanje knjiga autora i autorki koji nisu levičari i levičarke, dokle god njihovi stavovi ne vređaju druge i dokle god se u iskazivanju istih ne koristi govor mržnje.

Ako govorimo o Biljani Srbljanović i njenom istupu, odmah ću Vam reći zašto nismo reagovali. Ja ću se složiti da je gospođa Srbljanović koristila uvrede u svom pisanju na društvenim mrežama, a od Vas ću očekivati da razumete razliku između uvrede i govora mržnje. Ne želim da pravdam uvrede, koje svi, pa i ja, ponekad koristimo, i mislim da nisu način da se javno govori, ali moram da napomenem sledeće. Čak i to vređanje je nešto za šta gospođu Srbljanović niko ne može da tereti za izerečene vrednosne ocene, jer gospodin Ćosić, kao bivši političar, a sada kao javna ličnost, trpi veći stepen kritike. Drugim rečima, kao javna ličnost Ćosić može da trpi čak i uvredu na njegov račun. Ovo ne tvrdim proizvoljno, već na osnovu presude Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Lingens protiv Austrije[2]. Da rezimiram, ovo nije kako vi tvrdite „školski primer govora mržnje“ već školski primer za taj veći stepena kritike koji javne ličnosti mogu da trpe.

Već je mislim svima i jasno da rat koji se dogodio nije bio posledica ideologije jugoslovenstva, već je bio posledica nacionalizama, bez obzira na njihove predznake. Nacionalizmi su se hranili jedni drugima, a ideje i stavovi Dobrice Ćosića su upravo dokaz toga nacionalizma. Ne samo da su dokaz, već su te ideje inspirisale nacionalizme. O tvrdnji da nam nije važno kako su birane srpske žrtve sam već nešto rekao. Ako želite da to čujete direktno, da i srpske žrtve su birane na osnovu imena. Na nama je da se bavimo odgovornošću za zločine počinjene u naše ime. Iskoristiću priliku da Vas zamolim, a i sve druge koje to rade, da ne govorite da nas nije briga za srpske žrtve, jer nas to vređa. Nas je briga za sve žrtve, i zato smo i podržali inicijativu za osnivanje Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o svim žrtvama ratnih zločina i drugih teških kršenja ljudskih prava na prostoru nekadašnje Jugoslavije, od 1991. do 2001.

Nikad nismo, i nećemo tvrditi da je neki narod ksenofobičan, genocidan, zločinači, pa ni srpski. Ni jednom narodu se ne može pripisati nešto takvom vrstom generalizacije. Za zločine su odgovorni pojedinci koji za iste treba da odgovaraju. Ideju o kolektivnoj odgovornosti koja se nameće srpskom narodu stvorili su upravo oni koji bi da time zamaskiraju svoju individualnu krivicu. Tu floskulu o kolektivnoj odgovornosti oni koriste da zadobiju podršku, sebe predstave kao junake i mučenike. Mi u kolektivnu odgovornost ne verujemo, ali verujemo u našu odgovornost da se zločini ne ponove.

Za kraj, mislimo da Dobrica Ćosić ima pravo na slobodu govora, kao i svaki građanin i svaka građanka ove zemlje. Ipak, ta sloboda govora je ograničena i zakonom. Mi tu slobodu govora poštujemo, a u pismu gospodinu Ćosiću smo izrazili naš politički stav i ideološko neslaganje sa njegovim idejama. Nismo imali ni nameru, niti smo to uradili, da gospodinu Ćosiću oduzmemo pravo na slobodu govora. Nadam se da sam ovim pismo razjasnio stavove Socijaldemokratske omladine koji su izneti u odgovoru gospodinu Ćosiću.

(Autor je generalni sekretar Socijaldemokratske omladine)