Ko je "najbolji" a ko "najgori" novinar u Srbiji?

(Politika, 6.6.2010)

Je­le­na Ko­sa­nić-Po­du­na­vac (38) oli­če­nje je žen­ske le­po­te. Ali, to ni­je njen je­di­ni kva­li­tet. Ozbilj­no se ba­vi­la ru­ko­me­tom i osva­ja­la evrop­ske tro­fe­je, a da­nas je jed­na od na­ših vo­de­ćih no­vi­nar­ki! Sa sa­mo 22 go­di­ne in­ter­vju­i­sa­la je sve vo­de­će po­li­ti­ča­re u re­gi­o­nu. Nje­ni in­ter­vjui su se pam­ti­li po bes­kom­pro­mi­snim pi­ta­nji­ma, ali ih ne ra­di već se­dam go­di­na! Vi­še joj, ka­že, ni­je iza­zov raz­go­vor s po­li­ti­ča­ri­ma ko­ji su 15 go­di­na u istim ulo­ga­ma. Po­sled­njih go­di­na je ured­ni­ca In­for­ma­tiv­ne re­dak­ci­je Te­le­vi­zi­je B92, pa i po­red ni­za po­nu­da, u go­di­ni no­vi­nar­skih tran­sfe­ra, jav­no po­ru­ču­je: „Osta­jem!“ Ni­ka­da ni­je bi­la ni član NUNS-a, ni UNS-a, jer ne­ma po­tre­bu da ne­gde pri­pa­da, a mr­zo­volj­na je i pre­ma pri­je­mi­ma. Ni­kad ne od­la­zi ta­mo gde ra­do ide ve­ći­na no­vi­na­ra. I sport i no­vi­nar­stvo tra­že po­seb­nu ener­gi­ju, a Je­le­na je po­se­du­je. Ovo je in­ter­vju ko­ji je da­la pr­vi put po­sle se­dam go­di­na pa­u­ze, sa­mo za­to što joj se, ka­že, ova ru­bri­ka „Po­li­ti­ke” ve­o­ma do­pa­da.

Ka­ko se po­sta­je sve­zna­li­ca?

Za­i­sta ne znam. Ne pri­pa­dam toj ka­te­go­ri­ji lju­di. Isti­na je da se sve če­šće po­ja­vlju­ju lju­di ko­ji mi­sle da zna­ju sve i ta­ko se po­na­ša­ju. Kad pre­po­znam tu oso­bi­nu uvek po­mi­slim isto: ka­da bi lju­di pri­ča­li sa­mo ono što zna­ju – na­sta­la bi ve­li­ka ti­ši­na.

Za­što ste iza­bra­li ru­ko­met?

Kad sam ima­la de­set go­di­na bi­la sam op­či­nje­na igrom Me­ta­lo­pla­sti­ke, a i u škol­skom dvo­ri­štu se igrao ili fud­bal ili ru­ko­met. Ru­ko­met je­ste grub, ali je i br­zo­mi­sle­ći, adre­na­lin­ski sport, a ja sam uvek vo­le­la tu vr­stu nad­me­ta­nja. Še­sna­est go­di­na sam igra­la u naj­tro­fej­ni­jem klu­bu – Rad­nič­kom. Ka­pi­ten nam je bi­la Dra­ga­na Pe­šić, a uz nju jošde­set re­pre­zen­ta­tiv­ki.Bi­le smo, go­di­na­ma, naj­bo­lje u Evro­pi!

Šta ste ura­di­li s me­da­lja­ma?

Slo­že­ne su u ku­ti­ju uspo­me­na. Od ru­ko­me­ta ču­vam mno­go va­žni­je uspo­me­ne. Sport mo­že da oja­ča duh,a naj­va­žni­ja lek­ci­ja ko­ju sam na­u­či­la je da se po­sle po­ra­za ne pre­da­jem, da je mo­gu­će uvek iz­bo­ri­ti no­vu po­be­du.

Za­što ste na­pu­sti­li ru­ko­met?

Ima­la sam 24 go­di­ne,sank­ci­je su do­tu­kle srp­ski sport,ni­je vi­še bi­lo iza­zo­va. S te­re­na naj­bo­ljih svet­skih eki­pa sve­de­ni smo na lo­kal­ne utak­mi­ce. A i zna­la sam da je ru­ko­met sa­mo lju­bav, ne i moj bu­du­ći po­sao.

Ovo je go­di­na fud­ba­la. Da li ga vo­li­te?

Pre­sud­nu ulo­gu u toj lju­ba­vi imao je moj otac. U tre­ćoj go­di­ni sam do­bi­la lop­tu s li­ko­vi­ma svih igra­ča Cr­ve­ne zve­zde: Sa­vić, Pi­žon, Še­stić, Lju­kov­čan... Re­dov­no me je vo­dio na utak­mi­ce na „za­pad”. Sa­da ne idem na sta­di­on. Ta­mo pri­sto­jan svet vi­še ne mo­že da ode zbog go­mi­le hu­li­ga­na ko­ji mal­tre­ti­ra­ju sve oko se­be. Oči­gled­no na­še dru­štvo ni­je spo­sob­no da re­ši ovaj akut­ni pro­blem, iako mno­go to­ga mo­že­mo da pri­me­ni­mo od, na pri­mer, En­gle­za.

A ka­ko Vi re­ša­va­te pro­blem od­la­ska va­ših no­vi­na­ra na RTS?

Ni­ko od ovih lju­di ni­je oti­šao za­to što, po­sle to­li­ko go­di­na ra­da na B92, mi­sli da je Alek­san­dar Ti­ja­nić sve­ti­o­nik slo­bod­nog no­vi­nar­stva ili za­to što mi­sle da ne­što no­vo mo­gu da na­u­če. Me­di­ji u Sr­bi­ji su u kri­zi, osim kre­a­tiv­ne, mi­slim i na fi­nan­sij­sku, a po­seb­no B92 ko­ji zbog is­tra­ži­va­nja zlo­u­po­tre­ba u dr­ža­vi ni­je omi­ljen me­đu ogla­ši­va­či­ma. Pret­po­sta­vljam, a ne mo­gu da go­vo­rim u ime ko­le­ga ko­ji su oti­šli, ve­ro­vat­no sva­ko pred so­bom ima ne­ko ob­ja­šnje­nje, ali mo­gu­će je da su sma­tra­li da za­slu­žu­ju ve­ću sa­tis­fak­ci­ju – bi­lo nov­ča­nu, bi­lo pro­fe­si­o­nal­nu i da su zbog to­ga oti­šli na te­ren gde za lju­de s B92 ne­ma ne­ke po­seb­ne kon­ku­ren­ci­je, jer su od­mah u glav­nim ulo­ga­ma.

Da li ste zah­te­va­li da se ne­ki lju­di za­dr­že?

Kad ne­ko od­lu­či da ode, obič­no je od­lu­ka ko­nač­na, jer se B92 ne osta­vlja ta­ko la­ko. Ono što je, u ovom slu­ča­ju, ipak, na­ša sa­tis­fak­ci­ja je da u „Dnev­ni­ku” RTS, uglav­nom, osnov­nu te­mu či­ni pri­ku­plja­nje re­ak­ci­ja na ono što smo mi iz B92 ot­kri­li i – već ob­ja­vi­li.

Da li u B92 osta­ju sa­mo oni ko­ji ne­ma­ju ku­da da odu?

U B92 i sa­da ra­di naj­bo­lji tim te­le­vi­zij­skih no­vi­na­ra: Bran­ki­ca Stan­ko­vić, Ju­go­slav Ćo­sić, Da­ni­ca Vu­če­nić, San­da Sa­vić, Lju­bi­ca Goj­gić… Bi­lo kog no­vi­na­ra, s bi­lo ko­je te­le­vi­zi­je, da sta­vi­te pre­ko pu­ta njih, da se tak­mi­če, ne­će bi­ti kom­pe­tent­ni­jih pi­ta­nja ne­go od stra­ne lju­di s B92. Na­ši no­vi­na­ri, po­put Bran­ki­ce, ri­zi­ku­ju i ži­vot is­tra­žu­ju­ći naj­va­žni­je te­me srp­skog dru­štva! To je hra­brost pred ko­jom svi dru­gi mo­gu sa­mo da za­ne­me. Ni­ka­da ni­ko­ga ni­sam osu­đi­va­la što je oti­šao iz B92. Sva­ko ko mi­sli da mu ne­gde mo­že bi­ti bo­lje ima le­gi­tim­no pra­vo da iza­be­re. Kao što i ve­ći­na nas, či­ji je iz­bor da osta­ne­mo, i u tre­nut­ku ve­li­ke kri­ze, ima­mo raz­lo­ge ko­ji nad­ja­ča­va­ju bi­lo ka­kve ci­fre. A raz­lo­zi ni­su sa­mo emo­tiv­ni, već pre sve­ga – pro­fe­si­o­nal­ni.

Ka­ko će B92 op­sta­ti?

Mo­ra­će­mo da se bo­ri­mo na tr­ži­štu na ko­me smo u pod­re­đe­nom po­lo­ža­ju. Kon­ku­ren­ci­ja su nam te­le­vi­zi­je iza ko­jih sto­je ili do­ma­ći taj­ku­ni ili ozbilj­ne stra­ne kom­pa­ni­je. Oni ne­ma­ju pro­blem s nov­cem, pa mo­gu da ku­pe naj­a­trak­tiv­ni­ji film­ski ili sport­ski pro­gram. RTS ima naj­la­god­nu po­zi­ci­ju, jer se iz dže­po­va svih gra­đa­na Sr­bi­je sli­va ozbi­ljan no­vac u nji­ho­vu ka­su, a vlast ne­ma hra­bro­sti da im bar ogra­ni­či vre­me za re­kla­me i omo­gu­ći osta­lim te­le­vi­zi­ja­ma ka­kav-ta­kav rav­no­pra­van po­lo­žaj.

Da li je pro­blem što se B92 na­vi­kao na do­na­ci­je?

Ve­ći­na me­di­ja ko­ji ni­su bi­li re­žim­ski u vre­me vla­da­vi­ne Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća do­bi­ja­la je po­moć iz ino­stran­stva, jer dru­ga­či­je ni­su mo­gli da op­sta­nu. Pa ko je smeo da se re­kla­mi­ra i da­je no­vac jed­nom B92 u tre­nut­ku kad ot­kri­va­mo da re­žim sto­ji iza ubi­sta­va Stam­bo­li­ća, Ću­ru­vi­je... Ili dok is­tra­žu­je­mo u či­jim je dže­po­vi­ma no­vac gra­đa­na Sr­bi­je? Ni u vre­me DOS-a ni­je bi­lo bo­lje zbog tra­di­ci­o­nal­ne ne­zre­lo­sti po­li­ti­ča­ra u Sr­bi­ji ko­ji su, ka­ko stig­nu na vlast, uve­re­ni da i mi tre­ba da ih po­šte­di­mo i ig­no­ri­še­mo afe­re. Pod­se­ti­ću da je Ve­ran Ma­tić, u vre­me Mi­lo­še­vi­ća, bio uhap­šen, a u vre­me DOS-a je osva­nuo na po­ter­ni­ca­ma ko­je su le­plje­ne po uli­ca­ma Be­o­gra­da. Ni­jed­na vlast nas ni­je vo­le­la, što je na­ma pri­rod­no sta­nje. Sa­mi bi­smo se za­bri­nu­li da je dru­ga­či­je. Za­to smo,čak i ka­da je B92 ne­ko­li­ko pu­ta an­ga­žo­vao vr­hun­ske me­na­dže­re ko­ji su se ba­vi­li sa­mo fi­nan­si­ja­ma, na­i­la­zi­li na za­tvo­re­na vra­ta. Jer, u ovoj ze­mlji je sve uve­za­no i – bi­znis i po­li­ti­ka!

A da li zna­te da B92 bi­je glas da je ana­ci­o­na­lan?

Eti­ke­tu „iz­daj­ni­ka“ do­bi­li smo još u vre­me vla­da­vi­ne Mi­lo­še­vi­ća, a po­što na­zad­ne sna­ge još ima­ju ve­li­ku ulo­gu u ovom dru­štvu taj epi­tet nas i da­lje pra­ti. To se naj­če­šće po­na­vlja ka­da ne­ko­ga od po­li­ti­ča­ra ili bi­zni­sme­na pi­ta­mo za „pa­tri­ot­ski lo­po­vluk“. Ali ka­da bi ste ih pi­ta­li da li mo­gu da se se­te ko­ji je to „ro­do­lju­bi­vi­ji“ me­dij na­pra­vio ozbilj­ne is­tra­ži­vač­ke emi­si­je o zlo­či­ni­ma nad Sr­bi­ma u Osi­je­ku, zlo­či­nu u tu­zlan­skoj ko­lo­ni ili ko je ot­krio afe­ru „Žu­ta ku­ća“ i tr­go­vi­nu or­ga­ni­ma u Al­ba­ni­ji... Ta­da bi, obič­no za­ću­ta­li. Sa­mo oni ko­ji i da­lje mi­sle da le­še­vi Al­ba­na­ca ni­su bi­li za­tr­pa­ni u Ba­taj­ni­ci, usred Be­o­gra­da, mo­gu ta­kve stva­ri da go­vo­re. Zlo­čin je zlo­čin, na či­joj god stra­ni da je po­či­njen. Ti­me smo se ru­ko­vo­di­li. Nas je­di­no za­ni­ma – isti­na!

Da li je isti­na da su Vam DS, DSS i G17 nu­di­li ru­ko­vo­de­će funk­ci­je na RTS-u?

Da bu­dem glav­na ured­ni­ca RTS-a, pa i di­rek­tor, po­nu­đe­no mi je od stra­ne raz­li­či­tih vla­da, ali sam to već ne­ko­li­ko pu­ta od­bi­la. Iako ni­ka­da ni­sam ni­jed­nim svo­jim po­te­zom po­ka­za­la že­lju da odem u RTS, ni­ti sam se nu­di­la jav­no ili taj­no, po­nu­đe­ne su mi vi­so­ke funk­ci­je. No­vi­na­ri s ko­ji­ma ra­dim se uvek po­tru­de da po or­ga­ni­za­ci­o­nim spo­sob­no­sti­ma, u ure­đi­va­nju, bu­dem na „do­brom gla­su”, pa pret­po­sta­vljam da je glav­ni mo­tiv tih po­nu­da bi­lo to pre­po­zna­va­nje mo­je ener­gi­je, da mo­gu da ru­ko­vo­dim „glav­nom” te­le­vi­zi­jom i pro­me­nim je. Ali dok god na­ši po­li­ti­ča­ri raz­mi­šlja­ju da se ured­nik po­sta­vlja da bi se pre­ko nje­ga vr­šio uti­caj – to za me­ne ni­je mo­ral­na pri­ča.

Stav po­li­ti­ča­ra je da sa­mo kri­ti­ku­je­te, a ne­će­te da uče­stvu­je­te u pro­me­ni Sr­bi­je na­bo­lje?

To ni­je moj po­sao. Moj po­sao je no­vi­nar­stvo. I to baš za­to što sam pro­tiv­nik upli­va po­li­ti­ke u me­di­je. Od­u­vek sam ra­di­la sa­mo u onim no­vin­skim ku­ća­ma ko­je su bi­le iz­ra­zi­to kri­tič­ne pre­ma vla­sti. To či­nim sa­mo za­to što že­lim da u ovoj ze­mlji do­pri­ne­sem kon­struk­tiv­nim pro­me­na­ma na bo­lje. Ali, sve me­dij­ske ku­će u ko­ji­ma sam ra­di­la: NTV Stu­dio B, list „Na­ša bor­ba”, ne­delj­nik „Evro­plja­nin” su, na­ža­lost, pre­u­ze­ti su od stra­ne re­ži­ma ili ugu­še­ni... A Slav­ko Ću­ru­vi­ja je ubi­jen.

I Alek­san­dar Ti­ja­nić Vas je na­veo kao fa­vo­ri­ta da ga za­me­ni­te. Ka­kav je Vaš od­nos s njim?

Taj od­nos ne po­sto­ji. Do­du­še, on, iz­gle­da, vo­li da me, po­vre­me­no, po­me­ne u svo­jim in­ter­vju­i­ma, pa od to­ga ne mo­gu da se od­bra­nim. Sva­ka­ko da ne sma­tram kom­pli­men­tom da me Ti­ja­nić hva­li, ali on tu ima svoj in­te­res. Ovo za fa­vo­ri­ta bi­la je pro­vo­ka­ci­ja, jer je že­leo da učvr­sti po­zi­ci­ju za ko­ju se bo­ri iz – pet­nih ži­la. Ja ne mi­slim da je on do­bro vo­dio RTS, jer je če­sto emi­to­vao pro­gram is­pod sva­kog ci­vi­li­za­cij­skog mi­ni­mu­ma, po­di­la­zio je sve­mu što je lo­še u Sr­bi­ji. On op­sta­je na funk­ci­ji u svim si­ste­mi­ma. A ka­ko za­i­sta op­sta­je, iskre­no, ne za­ni­ma me. Mo­žda ga se po­li­ti­ča­ri pla­še, ali ne ve­ru­jem da ga, po­sle to­li­kih po­li­tič­kih sal­to mor­ta­lea – po­štu­ju. Ako bih o nje­mu išta mo­gla po­zi­tiv­no da ka­žem to je po­hva­la nje­go­vog brit­kog pe­ra. Ne mi­slim na pe­ri­o­de pri­mi­tiv­nog bla­će­nja lju­di u ko­lum­na­ma, već za ne­ke tek­sto­ve o Slo­bo­da­nu Mi­lo­še­vi­ću.

Šta bi­ste Vi pro­me­ni­li na RTS?

Di­rek­to­ra.Ta me­dij­ska ku­ća za­slu­žu­je ozbilj­nog me­na­dže­ra jer i po­red de­se­ti­na mi­li­o­na ko­ji iz na­ših dže­po­va od­la­ze na nji­hov ra­čun i enorm­nog nov­ca od re­kla­ma Ti­ja­nić stal­no go­vo­ri ka­ko lo­še sto­je fi­nan­sij­ski,da ima­ju ve­li­ke du­go­ve... Eto, i on se po­ža­lio da ima pla­tu od sa­mo 150.000 di­na­ra... Pro­blem RTS-a je što su ga pre­ga­zi­le to­li­ke po­li­tič­ke voj­ske i do­ve­le svo­je gar­ni­tu­re no­vi­na­ra. Svi su, po­tom, op­sta­ja­li i na­pra­vio se je­dan ba­last. B92 je za njih od­u­vek bio sim­bol slo­bod­nog no­vi­nar­stva. I po­što imam pri­vi­le­gi­ju da bi­ram B92 je bio i ostao moj iz­bor.

Ali, ne mo­že­te da ne­gi­ra­te da Ti­ja­nić ni­je na­pra­vio re­zul­tat. RTS ima naj­ve­ću gle­da­nost?

Da, Ti­ja­nić, po­što ga vi­še ni­ko jav­no ne hva­li, ima po­tre­bu da se sa­mo­hva­li­še. Glav­na te­za o „opo­rav­ku RTS-a” je ka­ko Bo­ja­na Le­kić ni­je ob­ja­vi­la vest o ubi­stvu pre­mi­je­ra jer se za­klju­ča­la da pla­če. Si­gur­na sam da bi on to hlad­ne gla­ve od­ra­dio. Mo­žda sam pri­stra­sna, ali Bo­ja­na i Ti­ja­nić su dve pot­pu­no ne­u­po­re­di­ve ka­te­go­ri­je no­vi­na­ra. Dok je ona iz­ve­šta­va­la po sne­gu s de­mon­stra­ci­ja opo­zi­ci­je, ri­zi­ku­ju­ći da do­bi­je pen­dre­kom po gla­vi, Ti­ja­nić je, kao Mi­lo­še­vi­ćev mi­ni­star, u to­pli­ni ne­ke kan­ce­la­ri­je, mo­žda, pi­juc­kao ka­fu s dru­ga­ri­com Mar­ko­vić. Uosta­lom, ni­je mi ja­sno za­što je to­li­ko op­šte­pri­hva­će­na Ti­ja­ni­će­va te­za o gle­da­no­sti po sva­ku ce­nu. Če­kaj­te, ako vas mi, gra­đa­ni, pla­ća­mo, ne tra­ži­mo da bu­de­te naj­gle­da­ni­ji, već da no­vac is­ko­ri­sti­te za smi­sle­ne emi­si­je u ko­ji­ma će­te se ba­vi­ti ključ­nim pro­ble­mi­ma ovog dru­štva.

Da li sme­te ta­ko kri­tič­ni da bu­de­te i pre­ma Ve­ra­nu Ma­ti­ću? Šta nje­mu za­me­ra­te?

To što ni­je glav­ni ured­nik RTS-a jer sa smi­slom za op­šte­dru­štve­ne pro­ble­me i in­stink­tom za hu­ma­ni­tar­ne pro­jek­te du­bo­ko ve­ru­jem da bi pru­žio Sr­bi­ji naj­bo­lji mo­gu­ći pro­gram. Ne bi­smo gle­da­li se­ri­je ko­je ve­li­ča­ju za­o­sta­lost, ne bi se mo­glo do­go­di­ti da su deč­ji i do­ku­men­tar­ni pro­gram slu­čaj­nost u pro­gram­skoj še­mi. Ve­ru­jem da mu pre­no­si iz skup­šti­ne ne bi bi­li ba­last jer ih ne bi sa­mo pre­no­sio već i or­ga­ni­zo­vao ozbilj­ne di­ja­lo­ške emi­si­je u ko­ji­ma bi se ana­li­zi­ra­lo sve što je ura­đe­no, a još vi­še ono što ni­je. Da­kle, Ve­ra­na na RTS, a on­da bi­smo i mi do­ve­li ne­ko­ga ko bi ku­pio od­lič­ne fil­mo­ve, ko­ji bi po­mo­gli da naš in­for­ma­tiv­ni pro­gram osim uti­ca­ja ima i još ve­ću gle­da­nost. Ša­lim se, na­rav­no... Ve­ran je in­sti­tu­ci­ja B92 i ne bih mo­gla da za­mi­slim B92 bez nje­ga. Ali ko zna, mo­žda Ti­ja­nić i nje­ga po­zo­ve, kad se već to­li­ko uži­veo u ulo­gu de­mo­kra­te...

Aleksandar Tijanić: Vi ste spasili B92, ja sam upropastio RTS
(Politika, 10. 6. 2010)

Gospođo, iz vašeg intervjua „Više od sporta” i SMS koje mi šaljete, vidljivo je da u naše odnose, potpuno jednostrano, unosite višak strasti. Nepotrebno. Potpisujem ocene koje ste, o sebi i meni, nesebično izrekli: vi ste najbolji srpski novinar, ja sam najgori srpski novinar. Vi ste spasili B92. Ja sam upropastio RTS. Vi biste na RTS-u odmah promenili direktora. Ja isto. Vi stvarate desetine novinara, ja ih otimam. Vi ste moralni, ja nisam. Vi, poznato je, ne mešate politiku i novinarstvo, ja brkam to dvoje. Naš odnos ne postoji, ali mi ipak šaljete SMS. Svaki dobronamerni građanin Srbije, hteo ne hteo, uočava vašu grdnu i potpunu prednost.

Moj smrtni greh je predlog da, posle mene, budete šefica RTS-a. Zašto je to greh? Sami ste, u više odgovora na postavljena pitanja, ničim izazvani, priznali da vam je nuđeno „u više navrata od strane više vlada” da budete „glavni urednik RTS-a, pa i direktor”. Dakle, predložih vas iz istih razloga kao i „više srpskih vlada u više navrata”. Te razloge ste, opet nesebično, stavili u autoportretske rečenice koje, uz vaše dopuštenje, citiram: „Glavni motiv tih ponuda bilo je prepoznavanje moje energije, da mogu da rukovodim glavnom televizijom i promenim je”. Naravoučenije: kad vi kažete da ste kandidat, to je prepoznavanje vaših energetskih vrednosti. Kad ja kažem da ste kandidat, time samo „učvršćujem sopstveni položaj za koji se borim iz petnih žila”. Kad vi sa „više vlada u više navrata” razgovarate o svojoj kandidaturi, to je dijalog moralnog novinara sa režimom. Kad ja razgovaram sa strankama, to je nemoralno „postavljanje urednika da bi se preko njega vršio uticaj”. Zar novinarka vaših kvaliteta misli da je logika samo novi oblik moje poslovične pakosti?

Uprkos činjenicama, podržavam sopstveni predlog. Osoba koja tako loše govori o kolegama koje su prešle sa B92 na RTS, koja pre podne razgovara o sopstvenoj kandidaturi sa „više vlada u više navrata”, a uveče objektivno uređuje dnevnik, idealna je, izvinite što laskam sebi, za mog naslednika.