субота, 21. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Полемике > Мало ли је братске мржње – реакција на текст Радоша Љушића
Полемике

Мало ли је братске мржње – реакција на текст Радоша Љушића

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Орловић   
уторак, 11. јун 2024.

Не може се не реаговати на мрзилачки текст историчара Радоша Љушића, скоро објављеног у Политици (Погледи, 4. јун, стр. 12) о Црној Гори и Црногорцима. Чиним то као Србин, као интелектуалац и аматерски познавалац националне историје који нема (уназад вековима, колико ми је познато) црногорско порекло.

С почетка, цитирајући себе самог (има ли му равног?) Љушић одмах закључи – „(...) сада (је) Црна гора највећи непријатељ Србије и Српства“ и јасно наговести у ком правцу ће ићи овај „шовенски“ памфлет. Не кривим Политику јер прилог је ауторски и „не одражава увек и уређивачку политику листа“, али да је било бар мало критичког става овај текст би завршио у канти за смеће. Тим пре што је у истом броју, у фељтону о Србији и Црног Гори (стр. 11) Политика објавила страшне податке величанственог жртвовања и страданија Црногораца за рачун, љушићевски казано, „Србије и Српства“.

Како је текст историчарев, полази се од неколико старих, већ познатих претпоставки из којих логично следи суштина нашег највећег непријатеља, Црне Горе. Било да су претпоставке Љушићеве или чије већ, заправо су третиране као аксиоми – нетрепељивост црногорске династије са двема српским, као да Петровићи нису били у добрим, кумовским, односима са Обреновићима или у родбинским са Карађорђевићима, а обе су нам црногорског порекла; а други аксиом је животна идеја неизбежног Тита да  „раздвоји браћу и створи црногорску нацију“, као да овај није ратовао по врлетима Сутјеске и замало главу изгубио, заједно са хиљадама Срба и Црногораца (и других тадашњих Југословена).

С почетка, цитирајући себе самог (има ли му равног?) Љушић одмах закључи – „(...) сада (је) Црна гора највећи непријатељ Србије и Српства“ и јасно наговести у ком правцу ће ићи овај „шовенски“ памфлет. Не кривим Политику јер прилог је ауторски и „не одражава увек и уређивачку политику листа“, али да је било бар мало критичког става овај текст би завршио у канти за смеће

Но, крунски, неприкосновени показатељ црногорског непријатељства је „гласање Црне Горе у УН за резолуцију о геноциду у Сребреници“ чиме је „Српство коначно угашено, делотворном руком Монтенегрина“. Е па баш и неће бити да „Монтенегрини“ имају такву ручерду да загасе Српство, нити то може један необавезујући папир, попут „резолуције о геноциду у Сребреници“. Нешто је ту историчар Љушић премерио – ако је до резолуције, у њој се не помињу српски народ и Србија а ни „Српство“, а ако је до политике, Црна Гора је уласком у НАТО ољуштила свој суверенитет и, хтела – не хтела, има да заступа англосаксонске и евроунијатске интересе (подсетник историчару, Азербејџан никад није био у НАТО). И тако ће морати док не изађе напоље. Нема то везе са љубављу, пријатељством или мржњом народа наших двеју држава. Познавајући прошлост, историчар Љушић би наравно могао да напише и новински  текст о суштини историје држава а то су интереси и ратови – а Црна Гора је ретка са коjoм граничимо без да смо ратовали – а не да избацује тезе о некаквом „новом почетку“ и „корејској граници између две државе“.

Набрајајући, онако с дола, незнајући „шта је горе“ у „небратској политици Црне Горе и Монтенегрина“: од Божићне побуне (1918) до „гласања о геноциду (2024)“, Љушић би се ипак намирио ако Црној Гори „главе дођу Албанци с југа и Хрвати са севера“

Набрајајући, онако с дола, незнајући „шта је горе“ у „небратској политици Црне Горе и Монтенегрина“: од Божићне побуне (1918) до „гласања о геноциду (2024)“, Љушић би се ипак намирио ако Црној Гори „главе дођу Албанци с југа и Хрвати са севера“. Фино. Може бити да је историчар спонтано заборавио нашу заједничку борбу па нека за почетак прочита претходну страну истог броја Политике о српско црногорској конвенцији (1912), борцима и жртвама Црне Горе у Првом (1912) и посебно Другом балканском рату (1913) који је „вођен изван црногорске територије и њених непосредних интереса“ (М. Марјановић). Да не помињем опевано и исписано старо српство Његошево, Николино или Миљаново.

Можда је историчар Љушић имао неку наруџбу за овакав текст. Не знам, али личи. А можда је рођењем метохијско-хвостански (да не кажем дукађински) историчар, српски професор у пензији, само превидео добре, а фиксирао лошије стране црногорско-српских односа. Ни то не знам, али дешава се. Али сам сигуран да је у овим злим временима, по старе дане, залио дивље семе националне мржње које проклијати не сме.

(НСПМ)

Видети још: Радош Љушић: Србијо, не веруј Црној Гори

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер