Mršave optužbe

 „Od svih tiranija, tiranija koja se sprovodi za dobro svojih žrtava je najgora. Bolje je živeti pod zlim gospodarem nego pod moćnim moralizatorom. Zao gospodar i njegova okrutnost mogu ponekad i zaspati, njegova pohlepa se može i zasititi, ali oni koji nas mrcvare u ime našeg dobra, mučiće nas beskrajno, jer to čine uz pristanak svoje vlastite savesti.“

(K. S. Luis)

(Odgovor Rastislavu Diniću)

Iz mog kratkog komentara „Debeli razlozi“ Vi ste iščitali više nego što bi i najintuitivniji lakanovac uspeo da iščita iz bajke o Crvenkapi i vuku. Evo, pokušaću da proniknem u svoja skrivena značenja i pojasnim šta je pisac zaista hteo da kaže. Prvo, navodnici. Vama je sumnjivo to što ja pod navodnicima nazivam proglašavanje homoseksualaca bolesnicima – „monstruoznom“ teorijom – možda ja mislim da je to tačno? Ma kakvi, naglasila sam to navodnicima zato što sam htela da ukažem na činjenicu da će mnogi koji su spremni da ne trepnuvši nazovu ovu teoriju „monstruoznom“, danas vrlo zdušno braniti teoriju da su debeli ljudi bolesnici kojima ne bi trebalo poveriti decu. Samom homoseksualnošću se uopšte nisam bavila. No, kad ste već to potegnuli – da, ja ne smatram da je ideja da su homoseksualci bolesnici „monstruozna“. Ja ne mislim ni da su homoseksualci, niti debeli ljudi bolesnici, ali eto, nisam neko ko bi takve teorije nazvao „monstruoznim“, već pre recimo glupim. Danas je skoro svako odstupanje od „normalnog“ ponašanja, čitaj srećnog i prilagođenog, klasifikovano kao neka vrsta mentalne bolesti. Bolesno je biti tužan, bolesno je biti ljut, bolesno je biti stidljiv. Evo malopre je jedna žena iz Ministarstva zdravlja na televiziji rekla da su pušači „teški bolesnici“ koji su „neuračunljivi“ i „ne znaju šta je dobro za njih“, ali da će „jednog dana shvatiti“, milom ili silom. Dok ja ovo pišem možda se upravo na listu mentalnih bolesti dodaje i moja „fobija“ od totalitarizma. Bože moj, takva su vremena.

Kada je reč o tome da li homoseksualci važe za brižne roditelje, tu Vam moram priznati da ste u pravu. Ne, oni uglavnom ne važe za takve roditelje, osim u uskim krugovima intelektualaca u nekim delovima sveta. Štaviše, u većem delu sveta oni važe za nepodobne roditelje i nije im dozvoljeno da usvajaju decu. Sasvim je moguće da će tako i ostati. Opet, uopšte ne ulazim u to da li oni jesu ili nisu dobri roditelji. Nisam baš toliko intuitivna kao Vi, ali mi se čini da vi smatrate da je očigledno da su oni sasvim podobni roditelji, dok debeli ljudi nisu. Međutim, velikoj većini ljudi na svetu očigledno je sasvim obrnuto. Bože moj, takvi su ljudi.

Štaviše, iz ugla recimo pravnog pozitivizma, ne davati pravo (tj. specijalnu privilegiju) homoseksualcima na usvajanje dece ima mnogo više osnova nego uskraćivati to pravo debelim ljudima, bez obzira na to šta kaže nauka. Norme se po prirodi stvari mnogo više oslanjaju na iskustvo i tradiciju nego na logiku i najnovija naučna istraživanja. Iskustvo u ovom slučaju ne daje razlog da se oduzme pravo debelim ljudima, ali su kontingentne istorijske okolnosti i snažna ukorenjenost u društvu institucije tradicionalne porodice važni društveni i politički faktori koji moraju biti uzeti u obzir pri normativnim odlukama o pravima homoseksualaca na usvajanje. Odricanje značaja tradicije za moderno društvo jednostavno ima represivno-totalitarne implikacije i u suprotnosti je sa ustavnim pravima građana u demokratskim sistemima. Naravno, promenljiva volja većine ili stavovi manjine koji imaju uticaja na zakonodavstvo mogu vremenom ići na ruku usvojiteljskim pravima homoseksualaca, kao što je slučaj u državama gde su takva prava izborili.

Kažete da posprdno govorim o nauci, time što omalovažavam nečije „stručno“ mišljenje da je čovek od 156 kila nepodoban da bude usvojitelj. U ovom slučaju, nauka nije prošla ni blizu. Tvrdnje da debeli ljudi apriori imaju bog zna koliko veći rizik od ranije smrti ili bolesti su kvazinaučne1. Ne postoje jaki argumenti u prilog relevantnosti indeksa telesne mase za nečiju podobnost da bude roditelj. Korelacija, na primer, između debljine i srčanih oboljenja je problematična, a neke studije2 pokazuju da gojazni ljudi čak imaju manje šansi da umru od srčanih smetnji, kao što manje oboljevaju i od raka3. Takozvani paradoks gojaznosti4 još nije dovoljno istražen, i svakako je tema o kojoj može da se diskutuje, ali činjenica je da u nekim slučajevima5 postoji pozitivna korelacija između indeksa telesne mase i dužine života, dakle, da ljudi sa većim ITM žive duže6. Indeks telesne mase generalno je vrlo sporan parametar – ITM gospodina Hola imaju na primer i neki Olimpijski pobednici, zdravi ko tresak, a prema istoj toj klasifikaciji Bred Pit ima prekomernu težinu, a DŽordž Kluni je već debela osoba7. Bavljenje fizičkom aktivnošću mnogo je merodavniji pokazatelj nečijeg zdravlja i dužine života8, ali daleko najmerodavniji su geni. A tu su i drugi faktori – materijalni status, vrsta posla itd.

Takođe, nije izvesno ni da bi gubljenje nekoliko kilograma uopšte pozitivno uticalo na njegovo zdravlje. Na stranu to što su, kod ljudi sa njegovim indeksom telesne mase, šanse za brz povratak na pređašnju kilažu skoro potpune. Šta će socijalni radnici uraditi kada se opet ugoji – oduzeti mu dete? E, to sam već i ja spremna da nazovem „monstruoznim“. A ako je samo u pitanju test volje i karaktera, zašto ne bi svakom kandidatu postavili nekoliko viteških zadataka, čisto da provere koliko je odlučan? Pa hajte, ako im je stvarno stalo do deteta, to ne bi trebalo da im bude teško - eto prilike da se dokažu!

S druge strane, ja uopšte ne smatram da je procenjena dužina života važan faktor pri određivanju nečije podobnosti da bude usvojitelj. Nezbrinute dece ima toliko, da mnoga od njih ionako imaju male šanse da ikada budu usvojena, i prosto mi deluje krajnje neverovatno da im je bolje da sede u domu ili se potucaju od jedne do druge hraniteljske porodice sve dok ne postanu punoletna. U Britaniji, na primer, od 80,600 nezbrinute dece, za 2008 je bilo predviđeno da će biti usvojeno oko 3,200, a slična situacija je i u SAD. Dok hiljade dece čame čekajući usvajanje, Britanci i Amerikanci uvoze decu iz Kine, jer onu iz svoje zemlje nisu „dovoljno dobri“ da usvoje, jer je birokratska procedura9 suviše dugačka i komplikovana, i jer multikulturalne fantazije sprečavaju društvene inžinjere da decu poveravaju roditeljima iz „drugačijeg etničkog miljea“ ili onima druge rase.

Tražiti „prvoklasne“ usvojitelje deci koja nemaju nikakve deluje mi prilično nehumano. To, da eventualna smrt jednog od novih roditelja može biti traumatična jeste tačno, ali to je rizik koji, sa druge strane, nadomešćuje daleko veća efikasnost procedure usvajanja kakva bi rezultirala kada se ne bi terao mak na konac. Deca o kojoj se stara država ionako svaki čas menjaju hraniteljske porodice, a ne verujem da se baš ne vezuju za te ljude, koji su najbliže roditeljima što ona imaju. Što se mene tiče, njima bi bio dovoljno dobar svaki roditelj dobrih namera i spreman da ih voli. Dakle, nezbrinutu decu bi trebalo zaštititi koliko je nužno, a ne koliko je moguće, jer najbolje namere i najplemenitije ideje u praksi uopšte ne moraju da rezultiraju dobrim ishodom, već često mogu da izazovu mnogo više štete nego koristi. Zato se u mnogim slučajevima moraju svesno zanemariti neka znanja o pojedinačnim posledicama, jer u suprotnom nastaje još više problema.

Tvrdite da sam ja neki protivnik vladavine zakona. A ja kažem da ovo uopšte nije pitanje legaliteta već legitimiteta. Prvo, kako je i samo Ministarstvo saopštilo, nigde u zakonu ne piše da je težina prepreka pri usvajanju. Piše da socijalni radnici procenjuju podobnost u saradnji sa stručnjacima. A stručnjaci, naravno, imaju različita, često sasvim suprotna mišljenja, koja, takođe, socijalni radnik može da interpretira na različite načine, uzima u obzir u manjoj ili većoj meri – zato što on ima diskreciono pravo. Na primer, predsednik „Britanskog medicinskog društva“, kao jedan od vrhunskih naučnih autoriteta, smatra da su debeli ljudi zapravo „pohlepni“10. Dakle, njegovo „stručno“ mišljenje je zapravo najobičnije moralisanje. Čini mi se da i vi smatrate da je neko ko nije kadar da sreže svoju kilažu nedovoljno karakteran da bude usvojitelj. Dakle, kao i u slučaju homoseksualaca, ni ovo nije toliko naučno i medicinsko pitanje, koliko moralno i političko.

Samo, postoji tu jedan problem – zakoni se ne bave pitanjima morala, već zaštitama sloboda i uspostavljanjem pravila igre. Zato ljudi, kada žele da nametnu drugima svoje moralne stavove, vole da sakrivaju iza nauke. A zapravo, radi se o najobičnijem pretvaranju pitanja životnih stilova, nekada rezervisanih za privatni prostor pojedinca, u politička pitanja, pitanja javnog prostora. Uskraćivanjem različitih prava debeli ljudi se „prisiljavaju“ da menjaju svoj životni stil za neki moralno-politički podobniji, u skladu sa idejama manjine koja smatra da zna bolje od njih samih šta je dobro za njih, i da joj to daje pravo da to od njih zahteva. Eto, svako vreme ima svoje veštice - danas više nije popularno osuđivati ljude zbog njihovog seksualnog opredeljenja, ali je vrlo dozvoljeno smatrati se boljim i ispravnijim od npr. debelih.

Moralna panika u vezi sa debljinom danas je globalni fenomen11. Debeli ljudi se demonizuju, i to nema nikakve veze sa naučnim činjenicama. Kako istraživanja pokazuju, naučnici i mediji itekako preteruju kada govore o problemu debljine, i pretvaraju ga u moralno pitanje12. Debeli ljudi su „bolesni“, „proždrljivi“ „pohlepni“ „grešni“ „zauzimaju prostor“, oni su „nečisti“ – tj. zaprljani masnoćom i „neekološki“, jer rasipaju naše resurse. A mitovi13 o debljini koje raspiruju mediji i intelektualci imaju znatnog uticaja na duh vremena, na zakonodavstvo, njegove prioritete, odluke o finansiranju određenih strategija, kampanja, istraživanja, pa samim tim i na nametanje moralnih normi građanima, kao i na hijerarhiju prava14. Najzad, svi znamo da se i kod nas debljina često koristi kao razlog za moralnu diskvalifikaciju ljudi koji nam se ne sviđaju – tako su Amerikanci „debeli , neobrazovani kreteni koji ne znaju da nađu Evropu na karti sveta..“15,, „debeli i moralno izvitopereni“ itd.

Debljina nije jedini politički kriterijum koji se danas uzima u obzir pri proceni podobnosti – socijalni radnici ljude odbijaju i zato što su „suviše beli i srednjeklasni“16 ili zato što recimo veruju u vaspitavanje batinama. Samo, ako se neko usprotivi takvim odlukama, to nikako ne znači taj neko ne veruje u vladavinu prava. Uzmite sledeći primer - ljudi kojima socijalni radnici nisu hteli da daju na usvajanje sestru deteta koje su već usvojili, zato što su na intervjuu rekli da telesno kažnjavanje smatraju legitimnom metodom vaspitavanja, i koji su bili odbijeni, žalili su se vrhovnom sudu koji je presudio u njihovu korist i proglasio prvobitnu odluku „na granici sa bizarnim“17. Nije isključeno da takav ishod neće slediti i u ovom slučaju.

Naravno, ne može se reći da je jedini razlog za neefikasnost sistema taj što su socijalni radnici odlučili da nas sve nateraju da živimo kako oni misle da bismo trebali. Socijalni radnici, kao i svi ostali, žive u društvu koje bolesno veruje u racionalnost i kontrolisanje, i misli da se sve može unapred predvideti i proračunati, a da kada se desi nešto loše, uvek neko mora biti odgovoran. Svaki put kada se nešto desi nekom detetu koje je u sistemu socijalne zaštite, socijalni radnik je glavni krivac i mediji ga razapinju. Sasvim je prirodno da će on brinuti o svom interesu, i u tom duhu oklevati da decu poveri bilo kome ko nije „prvoklasni roditelj“ – jednostavno, ako dete ostane u domu, manje su šanse da će neko moći nešto da mu zameri. Evo vam jednog primera iz naše sredine – vrtić u koji idu moja deca izbacio je iz upotrebe poslednjih godina ljuljaške kako se deca ne bi slučajno udarila. I ranije su se deca ponekad udarala, ali ranije roditelji nisu za svaku čvorugu svoga deteta tražili „krv“ vaspitačica – jednostavno, deca su deca. Danas, ne postoje više nesrećni slučajevi – šta god da se desi, roditelji zahtevaju da neko bude kriv, i da se nešto preduzme kako se to ne bi dešavalo – da se gumira beton, stepenici oblože sunđerom, itd. Kako je to nemoguće, vaspitačice jednostavno odustaju od bilo kakvih aktivnosti koje bi njih mogle da izlože neugodnim situacijama. To što deca sede ceo dan u zagušljivim sobama, dešava se iz istog razloga zbog kog i nezbrinuta deca provode detinjstvo u domovima – nekome je tako sa razlogom lakše.

Kažete da ja ovim slučajem sa debljinom želim da dokažem da se „Evropska unija pretvara u totalitarnu tvorevinu nalik komunističkom režimu“. Ovde se pre svega ne radi o Evropskoj uniji, već o opštem duhu vremena, koji je prilično entuzijastičan prema erodiranju građanskih sloboda zarad raznih plemenitih „svrha“. A totalitarizam je stvar stepena prostiranja državne moći unutar društva, on može biti neskriven i otvoren , a može biti i „sa ljudskim licem“ i zamaskiran u „najbolje namere“. Dakle, to što ne moramo da pišemo rođendanske čestitke predsedniku još uvek ne znači da naše društvo ne postaje totalitarnije. Evropska Unija nije totalitarna kao takva, ali nije ni pošteđena totalitarnih ispada, naprotiv. To je vrlo moćna politička tvorevina koju čine desetine hiljada birokrata, ljudi „duha vremena“, od kojih su mnogi puni plemenitih planova za poboljšavanje društva i moralnih ambicija da urede naše živote, i koji su često spremni da ispolje autoritarne sklonosti kada se demokratske procedure nađu između njih i ostvarenja njihovih planova. Naravno da treba kritikovati svaku vrstu totalitarizma koja može da utiče na naše živote, i svaku glupost nazvati pravim imenom. To što u Srbiji niko ne optužuje decu od tri godine za rasizam ukoliko kažu „bljak“ za nepoznatu vrstu jela18, ili ne zabranjuje fotografisanje sopstvene dece na javnim mestima zbog mogućih pedofilnih misli19, ne znači da jednom neće, pogotovo što su mnogi ovde spremni da takve gluposti pomešaju sa vladavinom zakona.

Dakle, nikog ja ne plašim „preteranom vladavinom zakona“. Vi brkate pojmove. Što je efikasnija primena zakona, to bolje. Ali preterano prostiranje zakona je potpuno druga stvar. To što ja mislim da zakonodavci nemaju prava da se petljaju u pojedine sfere društva nikako ne implicira da nam ne treba vladavina zakona. Tačno je da smo „samo pod zakonima slobodni“, ali je potpuno netačno da „što više dobrih, jasnih i detaljnih zakona – to više slobode“. Ne znam uopšte otkud Vam to. Da ne govorimo o tome koliko je besmisleno (ja bih to nazvala podmetanjem) nazivati kritikovanje nekog posebnog zakona, ili čak sudske odluke - kritikom „zakona kao takvog“. Da, tamo gde se zakoni ne primenjuju, svako može da radi šta mu padne napamet, ali tamo gde ne postoji živa javna rasprava i kritika pojedinačnih zakona, njihove primene kao i njihove neophodnosti, neki takođe mogu da rade šta im padne na pamet. Naravno da mi je u interesu da Srbija postane pravna država, ali, znate, ima pravnih država i totalitarnih. Možemo mi zakonom propisati i na kojoj strani mora da bude razdeljak, ali od takve pravne države nećemo imati mnogo koristi. Kao što ni nezbrinuta deca nemaju mnogo koristi od maratonskog višegodišnjeg bistrenja detalja o kandidatima koji bi želeli da im postanu roditelji, i arbitrarnih, a često i protivustavnih odluka socijalnih radnika baziranih na ličnom ubeđenju o njihovoj moralnoj podobnosti.