Nek ne cveta hiljadu cvetova

Poslednjih dana „Politika” objavljuje tekstove koji unošenjem vrednosne konfuzije kontaminiraju medijsku klimu – nesporno narušavajući ugled ovog lista. Prevashodno, mislim na primitivno-huškački ispad „Krupno svetski” Borisava Đorđevića objavljen 26. februara, potom i njegov logičan, evroskepticistički nastavak naslovljen „Pometnja u čokoladnom carstvu” Đorđa Vukadinovića u „Politici” od 3. marta.

Dokoličarska naklapanja B. Đorđevića o tome kako mu se „zgadila politika koju vode svetski političari i koju ova naša šunjavčad slepo slede, ubijajući pri tom ono malo preostalog srpskog ponosa ni identiteta”, naravno, nisu novost. Takođe, ni poznata lupetanja o „Sorosu koji potpomognut domaćim izdajnicima otima ravnicu” ni identifikacija tih „izdajnika”, koji su mu se ukazali u obliku „bande pljačkaša, razbojnika, izdajnika, narkomana, lopurdi, džeparoša, šibicara, navučenih šilerovaca i ostale žgadije...”.Nisu novost diskriminišuća, homofobična naklapanjima o „pederima koji će zavladati svetom”, itd. itd.... Ova marginalna pojava svakako ne zaslužuje ovoliku pažnju – i sve navedeno ne bi predstavljalo problem da su Đorđevićeva ukazanija objavljena na nekom drugom mestu. U „Kuriru”, recimo, ovaj opskurni lik bio bi u svom logičnom, prirodnom okruženju. Od „Politike”, međutim, očekuje se nešto više, ako ništa drugo barem privid nivoa primerenog tradiciji lista.

Od Đorđevićevih vizija, svakako, opasnija su umosočinjenija dvojca Vukadinović–Antonić, odnosno njihov misionarski rad na relativizovanju i izjednačavanju „različitih ekstremizama”, gde se po pravilu izjednačavaju: neonacisti i antifašisti, radikali i liberali, oni koji prekidaju tribine s onima čije su tribine prekinute... U poslednjem nastavku ove tugaljive serije naslovljenom „Pometnja u čokoladnom carstvu”,polurasistički ispad povezan sa bojom kože predsednika Obame iz naslova teksta zasenjen je Vukadinovićevom vizijom propasti novog svetskog poretka, SAD, EU i ostale „imperijalističke bande”. Naravno, stil i pristup Vukadinovića i Đorđevića ne mogu da se porede– ovaj drugi inteligentniji je i opasniji. Tako i svoj (polu)rasistički ispad, Vukadinović naizgled nevešto, skriva pod plaštom kvazinaivnosti citirajući dečiju pesmicu o kućama od čokolade. Prave namere ovog evroskeptika po vokaciji, a analitičara po zadatku kriju se, naravno, u konstataciji kako se: „u Srbiji zapatio jedan neobičan soj evrofanatika koji više vole Uniju više nego tatu i mamu – a o državi i otadžbini da i ne govorimo!”. Jezički problematična konstrukcija: „više vole Uniju više nego tatu i mamu”, sa dvostrukom upotrebom prideva više, u funkciji je, dakako, Vukadinovićevog „poentiranja” patetičnom upitanošću: „da li će i kada jednom i Srbi shvatiti da im je gruba srpska košulja ipak bliža od evropskog kaputa?”

Ako je poneko i u stanju da navedeno podvede pod kategoriju pluralizma mišljenja –ovovremenoj parafrazi poznate Cedungove krilatice „Neka cveta hiljadu cvetova” – „Politika” to ne bi smela da čini. Ustupanjem prostora ovakvim oblicima kvazipatriotizma i govoru mržnje, i najstariji dnevni list u zemlji, nažalost, opet postaje pokrovitelj onog mitomanstva, izolacionizma i primitivizma koji već dva veka jesu prepreka samodefinisanju Srbije kao modernog, emancipovanog, pristojnog, građanskog društva. U kom će pojedinac biti važniji od nacije, gde će društvo biti ispred države, a svetinja života ispred kvazipatriotskih mantri. Stoga bi uredništvo, kao gest poštovanja– kako prema javnosti, tako i tradiciji samog lista – nakon ovih ispada trebalo najozbiljnije da razmotri mogućnost ukidanja gostoprimstva navedenim kolumnistima. U tom kontekstu podsećam da je još u Staroj Grčkoj rečeno: kako dobar obućar ima veliku odgovornost zato što on, pored toga što treba da pravi dobre cipele, treba da pravi i dobrog građanina! Ovo itekako važi za medije. Posebno za one u državnoj svojini.