O četničkoj paranoji i partizanskoj šizofreniji

Seminar kod Lakana

Uprkos bibliografiji ovog rada i pokušaju naučno-popularnog opštenja, tekst koji je pred nama odaje dubok emocionalni zaplet. Nije antički, ali je srpski. Uprkos poštenoj podršci autoru «Crvenih i crnih», opravdano zasnovanoj na iskrenom poštovanju namera Đorđa Vukadinovića, autoru se, izgleda slučajno, omakao prvorodni greh oportunizma, zbog kojeg očinski optužuje sve one crvene i roze, a crne proglašava medicinskim slučajevima, uz pomoć Lakana, ali ne i Popera i Šmita. Poslednja dvojica nisu za ovakavu svrhu upotrebljiva, dok je Lakan bio idealan i kooperativan saučesnik, budući da se on držao Frojda isto toliko, koliko i srpski republikanci ustava i zakona, a pogotovu etike.

Izgleda da je najgore prošao NSPM, jer je ovaj tekst lopta za volej svima onima koji gunđaju na uređivačku politiku «široke ruke» redakcije ovog veba. Protiv takvih predloga za «dijalog», koji bi dostojnije nosili ime cenzure, pobunila se ovih dana i autorka Jovana Papan u tekstu «Čemu je mesto u NSPM?». Gospodin Milanko to, pak, ovako vidi: «Zašto Nova srpska politička misao objavljuje ovakve paranoičke fikcije? Neko bi možda pomislio da ja, kada govorim o ovim paranoičkim sastavima koji su tu objavljeni, usput govorim i nešto loše o NSPM. Ali nije takav slučaj u pitanju”. Verujem mu u potpunosti.

Tačno je da bi bila grešna pomisao da autor teksta o paranoji četnika i šizofreniji partizana, by the way, kako ja to vidim, ovim ne osuđuje redakciju NSPM. On to eksplicitno i kaže: «Neko bi možda pomislio da ja, kada govorim o ovim paranoičkim sastavima koji su tu objavljeni, usput govorim i nešto loše o NSPM. Ali nije takav slučaj u pitanju”.

To «nešto loše» autor je sačuvao za paranoične četnike; najvećma. Ali, i za politički oportunizam generalno. Možda grešim i preterujem u takvoj oceni, ali pre jedne male i skromne skice analize teksta koji je pred nama, moram napomenuti da su navedene odrednice poput nabrojanih: o paranoji generalno, zatim, o «vidljivim» znacima bolesti («paranoička preterana racionalizacija”, «Paranoik je paranoik zato što za njega ne važi slučaj, već u svemu vidi nameru», a na kraju, «ovde onda nemamo posla sa umetničkom, već samo i jedino sa paranoičkom fikcijom»), naučno i medicinski neutemeljene te bi se mogle vrednovati jedino onim lošim govorom, a koji je eskivirao NSPM.

Kao dokaz nije dovoljan kratki diskurs koji uključuje vrsne intelektualce, pošto je ovde reč i o stvarima koje su duboko empirijske.

Stoga, neutemeljene medicinske dijagnoze ne treba dokazivati, jer utemeljenja nema ni u pokušaju, a posebno ne na bazi Poperovih, na primer, kriterijuma naučnog statusa jedne teorije. Ali, nije samo Poper netrpeljiv prema teorijskim petljancijama.

Autor ovog teksta, poštovani gospodin Milanko, učinio nam je i lošu i dobru uslugu. Naime, već u prvoj rečenici on se oprašta sa nama i stavlja nas na kanabe psihoanalitičara Žaka Lakana. Budući da nam nije ništa teorijski objasnio otkud sada Lakan u priči o nekakvim četnicima u Srbiji.

Što se istine tiče, stvari stoje još komplikovanije, pošto nam nije postalo jasno da li je njegov pristup empiristički i da li na tom temelju gradi zakone. Jer, kuća se može graditi na raznim temeljima, sumnjiv je jedino njen vek trajanja.

No, fundamentalnih pitanja ima još, ali u tekstu nema odgovora, verovatno zbog kratkog esejističkog pristupa. Tekst je ipak namenjen širem krugu čitalaca, ali prvenstveno onom kojeg zanima filozofsko-naučni pristup. Nemam ništa protiv takvog diskursa. Za takvu publiku pisali su i Dekart, Lajbnic, Lok, Berkli i Hjum. Iako to kod nas nije običaj, ove teme zanimaju većinu obrazovanih čitalaca ovog sajta.

Ali, šta je tu je. Moramo kod Lakana, na kanabe.

Lakanovo kanabe za četnike

Lakan je bio francuski psihoanalitičar i direktor Ecole Freudienne, čiji se snažan intelektualni uticaj zasniva na 20-tak seminara koje je održao '50/'60-tih godina. Objavljena su samo četiri u dva toma. Smatra se da su ovi seminari odlučujuće uticili na tadašnju francusku misao. Tada je Frojd bio u modi. Lakan je bio «nestašan» naučnik, poznat po nejasnoćama u tekstovima.

Dalje, autor uključuje u ovu konstrukciju Popera, spoj koji kao rezultat odaje čuvene Lakanove kalambure, igre reči i promene; uprkos razumu. Teško ostvariv spoj Lakana i Popera, čiji su stavovi o istini znatno «opipljiviji» nego Lakanovi, dovodi iznenada do zaključka o paranoičkoj preteranoj racionalizaciji naratora.

Što se tiče psihoanalize (koja je u međuvremenu postala koktel religija), istine i četnika, sve to ovde eksplodira kao fikcija; naročito istina. Napor ovog spajanja Lakana, Popera, sa Sosirom kao zaprškom, zatim pokušaja strukturalnog pristupa lingvistici, kriterijuma naučnog statusa jedne teorije sa paranoički preteranom racionalizacijom, odaje ukus masovne histerije, a na margini «Crvenog i crnog» Đorđa Vukadinovića. Verovatno sasvim slučajno, psihoanaliza takođe smatra da svaka histerija traži terapiju, a masovna histerija traži masovnu terapiju.

Tako bismo mogli «elegantno» da zatvorimo ovu raspravu već posle prva dva pasusa. Tako smo mislili i pre 20 godina, ali stvar nije uspela. Postoji više razloga za to. Naime, kada je voz na šinama, on može da kasni, ali ipak stiže u stanicu. Ali, ukoliko je van pruge, onda imamo nemoguću misiju. Preostali razlozi nisu važni.

Koliko košta propaganda?

Pre dve decenije rasprava je krenula stranputicom; van pruge. Umesto da se naučno, na bazi Poperovih, na primer, kriterijuma naučnog statusa jedne teorijeili neke druge teorije, krene u rasvetljavanje nepoznate, ali mračne prošlosti, nastavilo se sa napadima, propagandom i odbranom svet(l)e prošlosti.

U toj stvari ima samo jedna činjenica koja može biti naučno zanimljiva, a to je pitanje koliko košta ta propaganda? No, na to pitanje nemamo odgovora, jer troškove snosi MMF, pomalo i Svetska banka, a izgleda i bazelski BIS, pa neka se oni bakću tom kalkulacijom. Tako je dosad, a videćemo ubuduće.

Što se tiče kontrapropagande druge strane, šta za nju reći? Pre svega da je delimično bila marginalna, a i sada je. Marginalizovan je kako odgovor na propagandu, tako i ljudi koji su ga pisali. Oni su proglašeni za suvišne ljude i remetilački faktor. Čak je i emigracija mladih iz '90-tih godina proglašena za «ostatak fašističke emigracije» i to u dnevnim medijima koji nisu tabloidnog imidža. Marginalizovan je glas druge strane, da tako kažemo, najvećma zbog žestoke cenzure, koja je, eto, ovih dana dobila i svoj zakonski šinjel. Cenzuru smo takođe bili proglasili za fikciju. Ali, smatralo se, bolja je i loša cenzura, nego prava istina.

Kako pobeći od propagande i useliti se u dvorane i dvorove gde se može ozbiljno i odgovorno raspravljati, stručno i kolegijalno, kako je to predlagao Desimir Tošić? Nikako! Jednostavno, postoji strah da to može ugoroziti stare i nove privilegije, koje navodno ne postoje, jer bi ih morali proglasiti korupcijom. Tako je i D. Tošić, poput književnika B. Pekića, postao fikcija. (Naime, Desimir Tošić je pre par godina bio član Glavnog odbora Demokratske stranke i sa stanovišta aktuelne «istoriografije» imao nepoželjan status objektivnog i nesvrstanog sagovornika.)

Mrtvi nisu fikcija ili šta je činjenica?

Problem je u tome što ljudi koji su robijali, već 1941/42. – nisu fikcija. Mrtve bolje da ne diramo. Pogotovu posleratne neprijatelje naroda od Slovenije, preko Golog otoka do Kladova... Tako «jedan par excellence paranoički zaplet» remeti skladanu šizofreniju zvanične istorije kao nauke. A istoričare? Njima se neprekidno nameće pitanje staro dve decenije: treba li nam debata bez blata ili nam treba samo vašar «uzavrelih antifašista» i namirene privilegije?

Na to pitanje opet je dao odgovor pomenuti gospodin Tošić. On kaže: «Ja mislim da to, ovako..., nema nikakvog to smisla. Ja lično sam veći pristalica da se dođe među istoričarima do nekoga stava, nekog pogleda. Međutim, istoričari su jako ćutljivi, da ne kažem – populisti, znate, podešavaju se prema masi. Mi radimo stvari izuzetno neozbiljno, znate, da nam se ceo svet smeje; tako, da, kad gledate sa strane, znate, ako čitate stranu štampu, živite u stranoj zemlji, mi izgledamo mnogo više komični nego što smo ozbiljni, znate. I ova diskusija oko četnika i partizana, koju treba prepustiti institutima, istoričarima, eventualno nekim političkim ljudima i nekim učesnicima… Tako, da, ne,... ne nalazimo ni jednu tačku gde možemo da se sretnemo. Ne morate da se složite, znate, ali da mož' da bude diskusije. Znate, diskusije nema, i...i, to vam je to – kad ste društvo nezasnovano na demokratiji!»

Očigledno, daleko je sunce! To nije sporno, ali zašto je tako?

I na to pitanje odgovorio je Desimir Tošić. Jedno politički-metodološko pitanje rešilo je neke dileme. Pitanje je glasilo: «... zbog čega smatrate da su skoro sva ključna pitanja iz perioda drugog svetskog rata na području bivše republike Jugoslavije ostala gotovo netematizovana?» Odgovor je bio zaista frapantan, ali iskren: «Zato što ništa nije rešeno na vreme, znate, ništa nije diskutovano, znate. Ja, kad sam došao, moja ideja, jedna od prvih ideja, je bila da potpuno intimno, diskretno, znate, raspravljamo o tom odnosu u ratu, u građanskom ratu, pošto je i Tito priznavao, nasuprot našim današnjim antifašistima –  uzavrelim, koji žive inače u divnim privilegijama već pola veka. Oni nisu skloni da razgovaraju na miru: šta je činjenica? Znate, imaju četnici neke činjenice, znate, koje ne možete zbrisati. Vi ne možete da zbrišete činjenicu da je Tito 72. godine izjavio «da, to je bio građanski rat, ali mi to nismo govorili, jer bi nam smetalo od velikih sila.»

I, zatim, dalje: «Nijedan dosadašnji istoričar, veliki, antifašistički, nije objasnio: šta je to što je Tito rekao. Da li je on bio '72. godine intelektualno već pao, ili je možda prešao na stranu četnika? Nešto mora do bude po sredi!... Dakle, mi na to ne odgovaramo, mi idemo dalje, mi vršimo napade. Znate. Vi morate da objasnite, ako ste partizan: zašto je toliki broj ljudi od Nemaca bio zatvoren i ubijen?»

Reči, kad se nauče, mogu da zamene ideje

Šta reći?

Vredi li spomenuti Lakana i njegov stav: «Jezik postaje manifestacija struktura prisutnih u nesvesnom». Tema za eksluzivne kuloare psihoanalitičkih intelektualaca i strukturalni pristup lingvistici koji je inaugurisao Sosir.

Problem je ovde u tome što nama ne nedostaje zavirivanje u lingvistiku. Legije pismenih i nepismenih su se ovde bavile lingvistikom, ali njih je interesovalo samo jedno eksluzivno područje, a to je semantika. Tačnije semantičke dezinformacije i prevare. Šteta što je tako, jer ovaj stav naspram jezika izgleda više govori o sujeverju nego o oportunizmu.

«Na jezik, kao na sve stvari tajanstvenog značaja, kao što su disanje, krv, seks i munja, gledalo se sujeverno još otkad su ljudi postali sposobni da formulišu svoje misli. Divljaci se boje da neprijatelju otkriju svoje ime, da ovaj ne bi pomoću njega bacio na njih zle čini. Origen nas uverava da su paganski čarobnjaci postizali veće efekte upotrebom svetog imena Jehove nego upotebom imena Zevsa, Ozirisa ili Brame. To što su biblijske zapovesti toliko poznate, čini da ne vidimo lingvističku emfazu: «Ne pominji ime Božje uzalud». Navika da se na jezik gleda sujeverno još nije isčezla» (B. Rasl).

Neosporno je da se odavde može krenuti dalje, uprkos tome što navika da se na jezik gleda «sujeverno još nije isčezla». Ali, tu ide i pitanje: «Za šta služi jezik jednom kaplaru?» Uprkos brdu reči, one nisu upotrebljene da nešto konstatuju ili o nečem informišu. Tako, da izgleda: tu smo gde smo i bili i na početku, a to ne bih nazvao oportunizmom, već nekim težim defektom. Naravno, takvo stanje ne brani sitne i krupne koristi, pretežno kao učinak jalove činovničke psihologije i računice. U suštini, time se stvara jedna lažna metafizika, koja nije bezazlena. Primetimo samo da reči, kad se nauče, mogu da zamene ideje. Posledice mogu imati ogroman efekat. Setimo se samo posledica koje je imala reč «rat» kada su je izgovorili srpski republikanci.

Jezik i njegova struktura su temelj kule «Istina o četnicima». Ali, šta je istina, pitao je i Pilat? Ponekad su to samo naučene reči. Jer, verovanje u svet van ličnog iskustva moguće je samo uz pomoć jezika; kakvog – takvog. Zato ljudožderi imaju «krik gladi» čija je svrha da jave. Za nas je pak izlaz reductio ad absurdum, ali je ova forma neprijatna ljudima koji nisu upućeni u logiku i/ili matematiku. Kada bi nauka mogla da predvidi ljudsko ponašanje, mogli bismo da odbacimo pojmove «značenje», «uverenje» i «istina». Na sreću ili na žalost, to nije moguće. Zato subjektivnu stranu smisla rečenica tražimo u uverenjima. Tada zaista nastupaju problemi poput ovih koji su pred nama. Problem je nerešiv, ali ovi pojmovi, ako se potrudimo, mogu se lišiti dvosmislenosti i neodređenosti, kao i semantičkih prevara i namernih dezinformacija.

Stoga je pitanje šta se veruje pomalo neodređeno. Logičari nas nimalo ne usrećuju kad razmatraju ovaj problem: «Lisičar koji ide tragom mirisa je neobično odlučan, jer mu je cilj prost, i on se ne dvoumi u pogledu sredstava; ali golub koji okleva da jede iz vaše ruke, u mnogo je neodređenijem i kompleksnijem stanju. Tamo gde se radi o ljudskim bićima, jezik stvara iluziju preciznosti; čovek može da bude u stanju da izrazi svoje uverenje jednom rečenicom, i onda se pretpostavlja da jta rečenica ono što on veruje. Ali po pravilu, to nije slučaj». Van logike i čiste matematike, nema reči čije je značenje precizno. Naučnici iz ovih nerešivih problema imaju jedan koliko pragmatičan toliko i elegantan izlaz. Naime, na početku svojih izlaganja oni definišu pojmove u koje veruju. To sprečava kako «paranoju» u koju autor veruje, tako i preteranu «racionalizaciju», koja je nemoguća.

Zašto se to ne radi i ne primenjuje u slučaju rasprava o «Crvenima i crnima» ostaje enigma, ali nakon rasprava ne ostaju nauka i naučna istraživanja, što nas vraća na početak. Koriste se masovni (jeftini) propagandni slogani i kvazipojmovi. Stručnjaci za reklamu znaju zašto, ali običan svet, a često i naučnici – ne znaju zašto. Posle Gebelsa svet definitivno nije više isti.

Kada se raspravlja ova tema ne uzimaju se u obzir ni minimalne procedure zravog razuma i/ili nauke. Tako se operiše pojmom četnici, što stvara probleme. Četnici su, inače, uvoznog porekla, a pojam je prvi upotrebio Matija Ban. Mi bismo danas rekli: da su to specijalci ili komandosi. U vojnim jedinicama bilo ih je potrebno najviše oko 7 do 12 ovakvih komandosa; na 1.500 vojnika. Vojska sačinjena samo od njih je besmislica. Zašto se onda koristi ovaj pojam u nauci, van folklornih prostora? Zašto nauka sebe dezavuiše i kakva je korist od toga?

Drugi pojam je Jugoslovenska vojska. Samo tako i toliko je prisutna u Ustavu Kraljevine Jugoslavije. Zašto naučnici koriste kolokvijalne i folklorne pojmove kao što su JVuO, četnici, dražinovci itd. kad i sa izvornim pravim pojmom imaju problema. Jer, to je bila regularna vojska suverene države pod okupacijom. Drugačije poimanje odvelo bi nas u naučno izmenjeno ime Vojske Srbije, jer je deo zemlje pod statusom UN, što nije zdravo za suverenitet jedne zemlje. Opet, petljancije, koje su ponižavajuće za nauku, koja i sa najboljim izborom termina ima mnogo nerešivih problema. Od krađe i uništavanja arhivskog materijala, do falsifikata istog.

Treći pojam je, da ne idemo dalje, ravnogorski pokret koji je osnovan pre 65 godina, najpre naredbom Draže Mihailovića iz decembra 1943. godine, a onda Svetosavskim Kongresom u selu Ba 1944. godine. Umesto nekih literarnih radova učesnika kongresa treba koristiti službene odluke ovog zasedanja, makar nam se i ne dopadale. Da spomenemo samo par njih: 1. poštovanje ustava, 2. vojska koja brani načela ustava, 3. privatna svojina, 4. višepartijski sistem, 5. demokratski parlament...

Da li je ovo malo prtljag za budućnost i susret sa potomstvom dok se teturamo u reformi nečega što ne postoji. Izgubili smo predmet reforme i tapkamo u mestu.

Pri tom, kongres su sačinjavale demokratske i liberalne partije svih naroda Kraljevine Jugoslavije, koje su na poslednjim predratnim izborima osvojile 90% glasova. Legalno i legitimno. Program je pisao socijalista. Takav konsenzus je nezamisliv danas, jer se promene ne žele.

Da li će ove odluke Kongresa biti slavljene i poštovane to jeste politički oportunizam ili politička doslednost. Ali ovo nasledstvo se odbacuje, a prihvataju načela i reforma nepostojećeg AVNOJ-a. Stvar demokratske odluke. No, mora biti jasno šta se valja iza brda, jer valjda imamo nameru da budemo odgovorno društvo.

Naučna načela moraju da nadvladaju divlji interes i prava bez obaveza, a ne izmišljanje «paranoičke naracije, duboko libidinalno investirane», kao jedine istine o «četnicima».

Dok se naučna načela ne nametnu budžetu republike, na primer, MMF će «rešavati» probleme koje Vlada ne ume ili neće da reši; svejedno. Što tu žalbe i naricanja pomažu k'o i u našem sudstvu, Vlada je kriva.

Šta je istina?

Za svaki slučaj, ponovo da pitamo, šta je istina?

Što se tiče analize partizanskih paljenja sela itd. autor je u pravu što ne sumnja da je siromaštvo postojalo i da ga nije trebalo stvarati dodatno. Nije moralno, što bi rekli seljaci, tj. nije moralo da se to čini; u prevodu. Siromaštvo je jedino uredno distribuirano, već prema političkoj svrsishodnosti. Ali, kada je u pitanju paljenje opštinskih arhiva, što je direktno bio akt uništenja države, to je očigledno bila prozvodnja uslova za čuveno odumiranje države. Svevišnji tu ništa ne pomaže, arhive moraju da pale ljudi, jer Bogu one ionako ne trebaju, već ljudima.

Nefiktivna optužba za produkciju fiktivnih figura svemoćnih likova, naučno ne stoji. Neporeciva je moćna uloga destrukcije neprijateljskih država, tj. najpre vojske, od vremena Druge internacionale. Do ’41. u SSSR je već bila završena destrukcija carske i ovozemaljske Rusije. Dotle je već glađu ubijeno 11 miliona seljaka, bogati masoni i Jevreji poslati u Sibir, a ostatak neprijateljske inteligencije vukao se po zatvorima za vreme velike čistke. To odlučno tvrdi slavni fizičar-inženjer Aleksandar Vajsberg-Cibulski u knjizi «Zavera ćutanja». Ja bih mu verovao, ne samo zato što je Ajnštajn lično pisao «Gospodinu Josifu Staljinu, Moskva, SSSR», da dotičnog pusti iz kazamata («S odličnim poštovanjem, profesor Albert Ajnštajn»), već stoga što je dnevnik Vajsberga autentičan.

 (U) «Odnos(u) istorijskih snaga i slučaja oni vide zaveru...» Istorijske snage su klase, pa ovde treba hrabro uvrstiti ovaj termin: klasna borba. No, nije poznato da su se nesvesne istorijske snage borile za ostvarenje svetskog socijalizma ili nacizma, a na kraju globalizma. Svakako da tu nema teorije zavere, jer zavera nikada nije teorija, već praksa; sa svojom finansijskom konstrukcijom. Stoga se ne treba stideti ni pojma – finansijske kalkulacije. Pogibija pojma privatne svojine u Srbiji danas to najbolje dokazuje.

Paranoične fikcije su efikasna optužba, koja se pripisuje i boljševicima. Ali, teško je iz ove vremenske distance utvrditi gde je bila paranoja, a gde šizofrenija. Kod naučnika istoričara nema tih boljki. Njih guše jedino konformizam, privilegije (dok ne postanu korupcija) i državna svojina. Šta ćete, svi smo mi ljudi itekako grešni.

Sa ili bez paranoje, u slavu fikcije i Lakana, stigosmo i do Pendžaba. Taman na vreme, da upoznamo šta tamo rade jadne plaćene ubice, a za razliku od naših dobrostojećih ubica. Ovde se to radilo i bez plaćanja i računa, već iz običnog ideološkog interesa. Ponekad i da komšiji strada sin, otac ili cela familija, što je bio savršeni cilj. Šifra: «Svršiš, jednom zauvek!» (prema svedočenju Vladimira Velebita.). Stoga putovanje poput onog u emisiji “travel” čak u Pendžab i nije neophodno. Laso je suvišan dokaz. Bolje je ono narodno, pomalo i hrišćansko – ko drugome jamu kopa...

Epilog

Napokon, sada smo na tački gde je autor u pravu i to kako filozofski, tako i pragmatički.

Pitanje za milion evra glasi: treba li arčiti toliku intelektualnu i političku snagu radi dokazivanja zločina srpskih republikanaca, za koje nije sigurno ni da su bili komunisti ili je bolje poraditi na izlasku iz one jame koju smo time iskopali. Bataliti se ćorava posla i radi ono što je korisnije, lepše. Neka se ovde u to uključi međunarodni faktor, kad je već čekao 65 godina, a i inače je došao ovde na poziv Vlade. U kontinuitetu.

Na ovu tezu autora teško je dati negativan odgovor, ali i pozitivan. Možda i nesvesno, zahvaljujući Lakanu, treba prestati sa dokazivanjem teorije gravitacije ili promena godišnjih doba. Zar nije bolje iskoristiti ove zakone i popraviti oronulu kuću, pokositi travu i založiti vatru. Kada iz odžaka pokulja dim možda smo postigli veću političku (i ekonomsku) pobedu nego jalovim dokazivanjem da je određenim ideologijama ili grupama zločin metod. Nekakav naučni metod i nije potreban, jer smo još na pragu sujeverja u predhrišćansko i predpolitičko vreme. Nije ni čudo, jer škola ne vodi u život. Ona samo obrazuje, a za proteklih 65 godina nije se proslavila, jer ne bismo bili opet na pragu sujeverja i Evrope.

A tamo se krenulo, u Evropu, istine radi, još 1941. godine. Bez alternative, sa zastavom «Sloboda ili smrt!», u odlučnim borbama. Zašto nam je u interesu da to zaboravimo i nazovemo paranojom? Pozivamo se neubedljivo na pokret za Evropu u 18. i 19. veku, ali zaboravljamo ubedljiv pokret u Evropu, maja 1941. godine. Time rizikujemo da prtljag za potomstvo zaboravimo u tuđoj kući.

Koji to prtljag nosimo na daleki put u potomstvo, pitao bi Šopenhauer. Odgovora nemamo, jer nećemo odgovor, već oportunizam u čemu je autor duboko u pravu. To je i razlog zbog čega veb NSPM neprekidno doživljava renesansu, jer ukazuje neposredno ili posredno upravo na ovaj oportunizam. I sve dok NSPM stalno bude dizao letvu, ima nade. Masovnost nije nada, to je broj. Veoma važan, ali ipak samo kvantitet. Slažem se da treba ukloniti napore svih onih koji «bez ostatka produkuju fiktivne figure svemoćih likova”. Zašto u toj priči ne bismo bili svi mi? Složio bih se i sa tim, da nam istorija neće oprostiti, ukoliko to propustimo.

Na kraju, još jedna ilustracija oportunizma. U osnivačkim aktima UN i deklaracijama posle rata sastavljen je spisak kvislinških pokreta u Evropi. Među nabrojanim nema Dražinog pokreta. Suprotne tvrdnje su kažnjive po zakonu, kako smo potpisali u UN, a okrivljeni, na kraju, može završiti u Strazburu. Čemu onda stalno kršenje međunarodnih ugovora, ako smo suverena država? Osim, ako nismo država koja odumire, shodno svom političkom opredeljenju.