O opakim deranima

Postskriptum "Otvorenog pisma Đorđu Vukadinoviću"

„Nerazumevanje drugačijih oblika života, drugih načina mišljenja i osećanja, kod našeg prostog sveta je lišeno zadnjih misli; kod poluobrazovanog i ne naročito umnog inteligenta to nerazumevanje se pretvara u agresivnu nadmenost.“

(Milovan Danojlić, „Dragi moj Petroviću“)

„Ja u školu idem,

i dobar sam đak.

Ko iz škole beži,

deran je opak“

(Anonim)

Priznajem, može biti da sam ishitreno presudio. Onde gde sam video mržnju, na delu je izgleda bilo tek nadmeno neznanje. Ne da to neznalicu naročito abolira – neznanje nije izgovor, posebno ne ako je u pitanju neznanje nekih stvari koje je, s obzirom na svoj položaj, morao znati. Kardio-hirurg je dužan da zna sve relevantno što se ima znati o srčanom organu. Ako mu pacijent umre na operacionom stolu zato što je ovaj kao student bežao sa časova na kojima se učio spasonosni zahvat, on je opet odgovoran za ovu smrt (mada mu je krivica svakako manja nego u slučaju da je sirotog pokojnika ubio namerno).

Vaši pitomci Grbić, a evo sad i Anđelković, sada to jasno vidim – bežali su s časova na kojim se učilo o stvarima o kojima je ovde reč, pa zato sada tako naivno i nevino recituje svoje rasističke tirade, potpuno nesvesni da time, što bi rekli Amerikanci, samo „povredi dodaju uvredu“. Oni su, shvatam, rasisti koji i ne znaju da su rasisti. Ali, kao što rekoh, neznanje ovde ne može biti opravdanje – onaj ko piše o ovako ozbiljnim stvarima dužan je da o njima ponešto i zna – javna reč nosi sa sobom i odgovornost. Tim pre što neznanje u ovim stvarima može imati itekako ozbiljne posledice (iako možda ne tako direktne kao u slučaju kardio-hirurga). Zato, u opštem interesu, evo jednog skraćenog kursa za ove opake derane.

Kao što znamo, sve je počelo Ćosićevom čuvenom rečenicom u kojoj on kaže da su Albanci „,,socijalni, politički i moralni talog tribalnog varvarskog Balkana'', onda je protiv njega podneta tužba, pa je mu je Grbić pritekao u pomoć, pa je zatim protiv Grbića podneta tužba, te je Grbiću u pomoć pritekao Anđelković. Počnimo od poslednjeg u ovom apologetskom nizu – Anđelkovića, dakle. U svom tekstu, „Kulturna inferiornost“ i „govor mržnje“, on, sledeći diktum Tomasa Souela, dolazi do sledećeg zaključka: „Doprinos pojedinih naroda svetskoj kulturnoj baštini drastično se razlikuje. Ne radi se tu o zagovaranju bilo čije genetske inferiornosti, već o objektivnom sagledavanju činjenica, iz kojih proizilazi da neki narodi jesu civilizacijski na nižem stupnju od drugih!“

Sad ja stvarno ne razumem zašto Anđelković ima potrebe da ovaj svoj nalaz ovako arhimedovski uzvikne, jer teško da se radi o bilo kakvom revolucionarnom otkriću. Zapravo, iako stav da su različite kulture nalaze na različitim stupnjevima razvijenosti nije potpuno van diskusije (kako primećuje i sam Anđelković, osporavaju ga pre svega kulturni relativisti), on je ipak  široko prihvaćen i u načelu – nesporan (štaviše, i sam bih se složio sa izvesnom varijantom ovog stava). A Anđelković ga uzvikuje, pretpostavljam zato što veruje da je u ovome našao spasonosno rešenje za Grbića – pa ovaj je samo poredio kulture na osnovu njihovog doprinosa svetskoj baštini! Takvo je poređenje legitimno, ergo - i Grbićevo pisanije je legitimno.

Ali neće biti da je tako. Čak i ako zanemarimo činjenicu da Grbić svoje poređenje čini sa neskrivenom zlom namerom („način na koji će se ove informacije saopštiti je više stvar semantike i takta nego što je pitanje istinitosti“, lakonski primećuje on, a pošto nije ni robot, ni internacionalista, nego punokrvni Srbin koga su Albanci , b'ate, mnogo iznervirali, on je odlučio da im skreše ovu ružnu istinu u lice na najbolniji mogući način), Anđelkovićeva logika ne pije vodu. Na delu je, naime, prosta zamena teza. Anđelković čini upravo ono što prebacuje drugima – on izvlači Grbićeve tvrdnje iz konteksta, menjajući im pritom smisao, a zatim im, tako re-interpretiranim, nalazi souelovsko opravdanje („neke su kulture razvijenije od drugih“). Pritom on zanemaruje funkciju koji Grbićeva tirada ima u originalnom tekstu – da se podsetimo, ona je tu da potkrepi Ćosićevu tezu da su Albanci „politički, socijalni i moralni talog tribalnog, varvarskog Balkana“. A šta to znači reći za jedan narod da je „moralni talog“? To znači pripisati mu niži moralni status nego ostalima – on je na dnu kace, dok ostali po ovoj barem plutaju, ako već nisu i na samom njenom vrhu (to naši, he, he). A šta znači pripisati jednom narodu niži moralni status nego ostalima? To znači pripisati njegovim pripadnicima, dakle nekom skupu osoba, niži moralni status nego pripadnicima drugih naroda, tj. drugim skupovima osoba. E, tu leži pravi problem.

Nije dakle stvar u tome što Grbić i Anđelković smatraju da postoje načini rangiranja kultura po razvijenosti, doprinosu svetskoj baštini i štatijaznam. (Ne da se ovde ne bi mogla postaviti značajna pitanja: a ko je metn'o njih dvojicu, Souela ili bilo koga drugog za kralja, pa da oni postavljaju objektivne kriterijume vrednosti kultura? I da li se i kako do ovih kriterijuma može doći? I da li u ovom konkretnom slučaju posedujemo dovoljno široke horizonte značenja i vrednovanja da procenjujemo vrednost albanske kulture? Ali sve te brige možemo ovde ostaviti po strani.) Nije problem čak ni to što Grbić reprodukuje najgore rasističke stereotipe – to je glupo i besramno, ali nije nedopustivo. Ono što jeste nedopustivo jeste to što on i raspravu o različitoj kulturnoj razvijenosti i rasističke stereotipe koristi kao opravdanje tvrdnje o nejednakom moralnog statusu ljudskih osoba. To nije praznoglavi, svakodnevni rasizam sa kojim se srećemo na svakom koraku i na koji smo već, Bože me prosti, oguglali. Ne, to je rasizam u svojoj najvirulentnijoj formi. Rasizam ne kao lenjost duha, nego izdignut na nivo principa.

Rasprave o kulturnoj razvijenosti mogu da budu i opravdane i zanimljive, ako se vode ozbiljno i uz dužne obzire. Ono što nikako ne mogu da budu jeste – osnov za opravdanje različitog moralnog statusa pojedinaca. Po Habermasu: „Pravo na jednako poštovanje, koje svako može da traži, kako u životnim kontekstima u kojima se formira njen ili njegov identitet, tako i inače, nema nikakve veze sa pretpostavljenom izvrsnošću kulture iz koje su on ili ona potekli, to jest, sa generalno priznatim dostignućima ove kulture.“[1]

Dakle, Grbićevo i Anđelkovićevo prebrojavanje poznatih arhitekata, sportista i inih, te merenje: čiji je veći, naš ili njihov (naš, naravno; Anđelković samouvereno piše: „Albanci imaju i izvan granica svoje zemlje relativno poznatog pisca, Ismaila Kadarea,  ali on je u inostranstvu manje afirmisan od našeg Ive Andrića“; ne sporim, možda je i tačno, ali da mi je samo znati kojom je to metodom izmerio?), ne samo da je savršeno besmisleno i uz to naprosto zasmejavajuće slično poznatom pubertetskom homosocijalnom ritualu, nego je takođe savršeno nedopustivo kao opravdanje Ćosićeve tvrdnje o „moralnom talogu“, jer osporava elementarnu moralnu jednakost građana ove zemlje, kao i ljudi uopšte, na osnovu njihovog kulturnog porekla.

Da li su ova dva derana uopšte svesna implikacija svog „metoda“ upoređivanja moralnog statusa kultura? Kako god stajale stvari sa odnosom Srba i Albanaca, doprinosi obe kulture svetskoj baštini zanemarljivi su u odnosu na doprinos one koja nam je podarila klasičnu mehaniku, parlamentarnu demokratiju i „Kralja Lira“, pa opet, da li to ijednom Englezu daje za pravo da bilo Srbe, bilo Albance nazove moralnim talogom? A zašto da ne, jednom kada smo dopustili da se pojedinci mogu moralno rangirati na osnovu razvijenosti njihovih respektivnih kultura, zašto stati na Albancima?

Glavna brljotina, dakako, ipak je ona prva – Ćosićeva. Ali Ćosić je i u najzgodnijoj poziciji da izvrda njene posledice, ne ulazeći pritom u prosuđivanje ispravnosti sopstvenih tvrdnji – dnevnik je ipak književno delo, pa se u njemu dopuštaju i izvesne slobode koje autori novinskih članaka, recimo, nemaju. Uz to, uvek može da kaže da je to napisao u afektu, a da posle, kada je objavljivao, nije izbrisao zbog verodostojnosti. Mogao bi se čak i posuti pepelom, pa reći – eto ja sam hteo da me moji čitaoci vide onakvog kakav sam, sa svim mojim moralnim nedostacima. Da, uistinu, mnogo je načina na koji „otac nacije“ može da se izvuče, i ja ne sumnjam da će se na kraju i izvući.

Sa Grbićem, a donekle i sa Anđelkovićem, stvar je drugačija – nema vađenja na afekat, na pesničku slobodu, na starost, na umetničku verodostojnost. Pri punoj svesti i bez trunke dvoumljenja oni pravdaju moralnu nejednakost ljudi razlikama u razvijenosti kulture, rasnim stereotipima (ovo Grbić, Anđelković ne pada baš toliko nisko; ali, avaj – brani Grbićevu niskost) i sličnim. Ne vidim da za Grbića ima bilo kakvog opravdanja, a bojim se ni za Anđelkovića (mada, istini za volju – nepostojanje otvorene zle namere donekle ublažava njegovo nepočinstvo). Nikakvog opravdanja osim ogromnog, upravo zastrašujućeg, neznanja. Ali, rekosmo već, to i nije nikakvo opravdanje.

I sad, ja sam opet potpuno svestan da vama kao jednom od najboljih poznavalaca Habermasa u Srbiji, stvarno nisu potrebna moja objašnjenja. (nota bene: ovo nije nikakvo dodvoravanje, znanje ovde nije olakšavajuća okolnost) da vidite da ova dvojica naveliko brljaju i da bi, da su kojim slučajem hirurzi, dosad na froncle isekli i svoje pacijente, i kolege, pa i same sebe, nanoseći štetu i ljudima i opremi i dobrom imenu bolnice u kojoj rade, i medicini kao takvoj. Ne mislite li onda da je vreme da im se oduzmu skalpeli? Makar na privremenoj bazi, dok ne prođu dopunsku nastavu?