“Oči povadili, dabogda” ili o jednoj, možda i dobroj strani sukoba na srpskoj desnici

Pred prošle parlamentarne izbore, krajem 2023. godine, nacionalno svesni deo srbijanskog i srpskog društva gajio je nadu da će se stranke nacionalne orijentacije ujediniti u jedan blok. Okolnost da se građanski deo opozicije ujedinio u koaliciju Srbija protiv nasilja pojačao je te nade. Dva bloka bi bila ozbiljna konkurencija vlasti, uticala bi na povećanu izlaznost i broj rasutih glasova bi se smanjio na minimum. Ako ne na republičkim, takva opozicija bi na beogradskim izborima imala veliku šansu da osvoji vlast. Građanska, uslovno rečeno, opozicija iskoristila je talas protesta koji se desio nakon tragedija u osnovnoj školi Vladislav Ribnikar, a potom i u selima Dubona i Malo Orašje, i preuzela energiju, narativ i slogan tih protesta.

Ujedinjenje nacionalnih stranaka (POKS, Narodna stranka, Dveri, NDSS i Zavetnici) sprečili su Zavetnici i Novi DSS Miloša Jovanovića. Svedočenje o tome izneo je istoričar Miloš Ković, a sa njegovim tekstom saglasio se drugi učesnik tog sastanka Milo Lompar.[1]

Epilog izbora bio je frapantan - Dveri, Zavetnici i Narodna stranka ostali su ispod cenzusa, koalicija NADA (POKS i NDSS) dobila je 13 mandata, a pored njih je sa istim brojem mandata u Narodnu skupštinu ušla i nova grupacija Mi - glas iz naroda, koju je sa grupom istomišljenika osnovao doktor Branimir Nestorović. Srbija protiv nasilja osvojila je 65 mandata (1/4 od ukupnog broja mandata).[2]

Godinu dana kasnije, društvene okolnosti su još gore nego pred prošle izbore. Pad nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu, talas studentskih protesta i veliki beogradski protest održan 15. marta 2025. godine, doveli su društvo na ivicu. Tenzije rastu, društvo ključa, pobune na svakom ćošku, štrajkovi u prosveti, gađanje jajima, jurnjave po ulicama, upadi u opštine, šerpe i pištaljke. Dve reči su se izdvojile - pumpanje i dinstanje. I te metafore su zaista dobre da opišu trenutno stanje društva.

Za razliku od prethodih izbora, parlamentarna opozicija je sada skrajnuta, nije u prvom planu. Protest vode studenti, koji odluke donose na plenumima. Parlamentarna opozicija učestvuje na protestima, ali ne preuzima inicijativu. To može biti dobra strategija opozicije, jer će u slučaju da ne bude neke studentske liste, opozicioni birači glasati za postojeće subjekte, bilo Đilasa i Aleksića sa jedne, bilo Jovanovića i Nestorovića sa druge strane. Opoziciji bi time bio olakšan posao u kampanji, ona bi preuzela zasluge studentske pobune. Ali čak i da se to desi, to ne može promeniti utisak većine opozicionih glasača da je opozicija slaba, nesposobna, neinovativna i da ih je mučno gledati.

Pored studentske grupacije, koja je neformalna i anonimna, dve stvari ostavljaju poseban utisak na mene u pogledu političkog organizovanja i delovanja.

Prvo, pokret Proglas, grupa opoziciono nastrojenih intelektualaca i javnih ličnosti koju predvode sudija Miodrag Majić i glumac Dragan Bjelogrlić, a koji je osnovan pred prošle izbore, preuzeo je inicijativu u odnosu na parlamentarnu opoziciju. [3] Tada je Proglas bio privezak opozicije, pojavili su se da motivišu ljude da izađu na glasanje i da neutrališu loš imidž većine opozicionara. Sada je Proglas medijski u prvom planu, ispred opozicije. Sa njima se na tribinama nekoliko puta pojavio profesor Milo Lompar, koji je u januaru 2025. godine osnovao udruženje Srpski glas. [4] To mi je opet pobudilo nadu da bi se studentski bunt mogao politički artikulisati kroz ove dve grupacije, neku vrstu Srpskog Proglasa, a da bi stranke leve i desne orijentacije uzele deo biračkog tela koji su uzele na prethodnim izborima. Očekuje se da opozicija uči iz svojih prethodnih grešaka (rasparčanost 2023. godine) i da uči iz primera koji su se desili u regionu (na primer, Crne Gore 2020. godine). Ali, ne lezi vraže, desio se novi sukob na desnici, onoj intelektualnoj. Ovaj tekst je zamišljen da pokaže kako se nije desio novi sukob na desnici, već kako se taj proces dugo dešava, a sada je kulminirao.

Prvo sam pomislio “Da li ste normalni, šta radite?!” Potom sam pomislio “Dabogda “oči povadili” kad vam ništa nije sveto?” Zatim sam pokušao da utvrdim ko je i zbog čega doveo do ove katastrofe i na kraju došao do zaključka da taj sukob možda i nije tako loš

Na početku ovog teksta istaknut je razlaz nacionalno orijentisanih stranaka pred prošle izbore, a sada je aktuelan razlaz nacionalno svesnih intelektualaca. Poslednja linija odbrane ovog naroda, po mom skromnom mišljenju, su Srpska pravoslavna crkva (SPC) i nacionalno orijentisana inteligencija - Lompar, Ković, Antonić, Antić, Dimitrijević, Koprivica i njima slični. Tako je bilo uvek u istoriji, tako je i danas. Bio sam krajem 2023. godine mnogo razočaran i ljut na Miloša Jovanovića, jer sam smatrao da je on odgovoran za “miniranje” ujedinjenja nacionalne opozicije. Na koga sada da se ljutim? I sada su moja primarna osećanja bila zbunjenost, ljutnja i bes. Prvo sam pomislio “Da li ste normalni, šta radite?!” Potom sam pomislio “Dabogda “oči povadili” kad vam ništa nije sveto?” Zatim sam pokušao da utvrdim ko je i zbog čega doveo do ove katastrofe i na kraju došao do zaključka da taj sukob možda i nije tako loš. Krenimo redom.

Dugo sam robovao mišljenju da su nacionalna sloga i jedinstvo bezalternativna vrednost. Zvuči patetično, ali verovao sam u “Samo sloga Srbina spašava”. Naravno, sloga koju ne propagiraju Vojislav Šešelj i Dragan Vučićević već normalni, dokazani i pristojni ljudi. Ali, vratio sam se na stanovište da je sloboda ličnosti najveća društvena vrednost. Neka svako radi po svojoj slobodi i savesti, pa će se iz toga sigurno izroditi nešto dobro. Kompromisi su dobri, odricanje od sujete zarad ukrupnjavanja takođe, ali očigledno je da to nije dalo rezultate. Vreme je da svi otvore svoje karte i da se promešaju karte na desnici - kako partijskoj, tako i idejno-ideološkoj. Bez namere da ulazim u detalje, navodim kratku hronologiju tog sukoba u četiri koraka, da bi ljudi koji nisu upućeni saznali kako je do njega došlo.

I  Sukob Lompar - Ćirjaković

II Sukob Lompar - nacionalni mediji (Stanje stvari, Novi standard, Nova srpska politička misao)

III Lompar na tribinama Proglasa i stranicama Pobjede

IV Polemika Lompar - Ković, Antonić, Koprivica

I Sukob Lompar - Ćirjaković

Okvir u kome je moja generacija odrasla i formirana, definisan je intelektualnim sukobom između prve i druge Srbije, odnosno intelektualaca nacionalnog tipa i grupacije autošovinista. Te dve grupacije držale su se kompaktno, nevezano za idejne razlike između pojedinaca koji im pripadaju. Ta dva bloka i dalje postoje, jaz je podjednako dubok, ali danas nije toliko relevantan kao što je bio. 

Već par godina tinja sukob Mila Lompara i Zorana Ćirjakovića. Mogao je to biti plodotvoran sukob dva velika znalca i naučnika, da nije prerastao u ličnu netrpeljivost. U svetu ideja, sukobi mišljenja i agrumenata su normalna stvar, osim kada pređu granicu dobrog ukusa i postanu patološki.

Zoran Ćirjaković je novinar, esejista i politikolog, bio je predavač na Fakultetu za medije i komunikacije, veliki poznavalac geopolitike, kulturalnih studija i siromašnijeg dela sveta (Afike i Azije). Bio je pripadnik onoga što okvirno (neprecizno) možemo nazvati drugosrbijanština, pa je zbog kritike Latinke Perović ostrakizovan iz tih krugova. Onda je postao slobodan strelac, koji svojim tvitovima, esejima na blogu Nepismeni đavolji advokat i povremenim gostovanjima na podkastima tipa BalkanInfo brani svoje stanovište. Poznat je po osmišljavanju pojma autošovinizam.

Milo Lompar je profesor književnosti na Filološkom fakultetu i istorije srpske kulture na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu. Poznat je po knjizi Duh samoporicanja, u kojoj kritikuje antisrpsku politiku u kulturi jugoslovenskih komunista i njihovih srpskih ideoloških naslednika (drugosrbijanaca). Poznat je i po svojoj pristojnosti, umerenosti i spremnosti da razgovara sa ljudima različitih svetonazora. Jedan od retkih ljudi koji mogu da gostuju i u Utisku nedelje i u Ćirilici.

Nećemo ovde ulaziti u detalje tog složenog sukoba, samo ćemo naglasiti suštinu oko koje se on vodi. Lompar je, po Ćirjakoviću, “zaljubljen” (oformljen, formiran, duhovno involviran) u zapadni sistem vrednosti i demokratiju, kao što su na ovaj ili onaj način u Zapad bili “zaljubljeni” mnogi značajni srpski mislioci - Dositej Obradović, Slobodan Jovanović, Žarko Vidović, Dobrica Ćosić, Vojislav Koštunica. Delovati na način zapadnog čoveka u društvu koje nije u potpunosti zapadno, a takvo je po Ćirjakoviću srpsko društvo, je suludo. Prema Ćirjakoviću, ti ljudi ne razumeju srpski kulturni obrazac i ne žive u realnosti srpskog društva, već u nekoj izmaštanoj (projektovanoj) realnosti. Iz toga proizilazi da je sve što oni rade kontraproduktivno. Mi nismo zapadno društvo, nismo imali zapadnu istoriju i razvoj društva, i na nas se ne mogu primeniti zapadni modeli mišljenja i delovanja. Drugim rečima, ne treba zapadne modele (ustav, zakone, institucije, prakse, politički sistem i sl.) doslovno prepisivati i usvajati u Srbiji, već ih treba prilagoditi načinu života, mišljenja i ponašanja ovdašnjih ljudi i zajednice. Lično sam se uverio u ispravnost ovog stanovišta, kao student koji je studirao i po starom i po novom (bolonjskom) sistemu obrazovanja. Prepisivanje nekih normi osmišljenih na Zapadu, bez ikakvog prilagođavanja domaćem stanju svesti i domaćim praksama, nije samo pristutno kod nas. Ostala je u etru priča kako su bugarski poslanici, zbog žurbe u procesu pristupanja te zemlje EU, usvajali zakone na engleskom jeziku. Ne samo da su zakoni trebali biti prevedeni na bugarski, nego je upitno koliko poslanika je pročitalo to za šta je glasalo.

Ćirjakovićeva kritika Lomparovog stanovišta je legitimna, ali je izložena na ličnoj ravni i na jedan krajnje pogrešan način. Da je ostao na univerzitetu, verujem da bi Ćirjaković svoje stanovište izlagao naučnim jezikom. Ovako je sve otišlo u jednom nepredvidivom pravcu.

Lomparovo stanovište je opštepoznato, izloženo u brojnim njegovim knjigama i nastupima, i neću ga ovde izlagati. Kada je reč o Ćirjakoviću, najbolje je pogledati sledeću emisiju [5] ili pročitati tekst Od Dositeja dva putića. [6]

Ono što, po mom skromnom sudu, spaja Ćirjakovića i Lompara su (1) njihovo očigledno iskreno rodoljublje i težnja da srpska nacija i srpska država postanu bolje i (2) izuzetno težak i sofisticiran naučni jezik i argumentacija koje koriste u svojim pisanim i usmenim izlaganjima. Moj žal zbog sukoba te dvojice veoma pametnih i važnih ljudi u savremenoj istoriji srpskog naroda zamenila je nada da će taj sukob izroditi nešto dobro.

II Sukob Lompar - nacionalni mediji (Stanje stvari, Novi standard, NSPM)

Za početak ovog dela, konstatujem da je bilo dosta osvrta na sukob Lompar Ćiraković u nacionalno-konzervativnom delu scene [7], ali da je on bio registrovan i promišljan na drugoj strani. [8] Po mom mišljenju, taj sukob je koren ove velike konfrontacije koja se poslednjih meseci dešava. Ljudi su počeli da se dele na tabore, da se izjašnjavaju ko je za koga i protiv koga. Najbolji osvrt na taj sukob dao je Aleksandar Vujović u svom tekstu na Novom Standardu. [9]

Vujović u tekstu indikativnog naslova Odjeci jedne ideje ili razlikovati ličnost i ideju oprezno markira sve vododelnice i opasnosti tumačenja nečijih stavova. Ostavljamo čitaocima da se u to sami uvere, ali u celosti navodimo jedan zanimljiv deo, zanimljiv zbog sukoba o kome pišemo:

“Na kraju ostaje moja lična dilema koja se svodi na pitanje da li bih opet snimio emisiju sa Z. Ćirjakovićem da sam znao da će izazvati niz medijskih napada na lik i delo M. Lompara? To zavisi od pitanja da li će M. Lompar zbog lične uvređenosti bojkotovati Novi Standard, pošto nam je već zabranjeno da prenesemo njegov tekst objavljen na sajtu Katene Mundi.” 

Niko ne brani Milu Lomparu da se ljuti na Zorana Ćirjakovića, može čak i da prestane da objavljuje ili da se pojavljuje na medijima na kojima se pojavljuje Z. Ćirjaković, ali zabranjivati ljudima da prenose tvoje tekstove je infantilno i detinjasto

Niko ne brani Milu Lomparu da se ljuti na Zorana Ćirjakovića, može čak i da prestane da objavljuje ili da se pojavljuje na medijima na kojima se pojavljuje Z. Ćirjaković, ali zabranjivati ljudima da prenose tvoje tekstove je infantilno i detinjasto.

Govorim to u svetlu trenutnih dešavanja (o kojima će biti reč u delu IV), jer je Lompar zamolio NSPM da ukloni njegov tekst sa svog portala:

“...Sa iznenađenjem sam utvrdio da ste 21. februara 2025. godine objavili moj tekst, promenivši mu naslov, na vašem portalu. Preneli ste ga sa mog bloga uprkos tome što je izričito napisano da nije dozvoljeno prenositi tekstove bez odobrenja autora. Kako vam nisam dao nikakvo odobrenje, molim vas da u najhitnijem roku uklonite tekst sa vašeg portala i objavite ovo pismo kao dokaz da niste imali nikakvo odobrenje. Tako bismo predupredili moguće komplikacije. Ako se setimo da ovaj portal nije preneo moj intervju Pobjedi, kao i da je preneo napad Miloša Kovića na mene, povodom tog intervjua, onda javni redakcijski odgovor otkriva predumišljaj u prenošenju ovog eseja: „Tekst gospodina Lompara prosledio nam je prijatelj i saradnik u čiju dobronamernost nismo i nemamo razloga da sumnjamo. Međutim, našom greškom propustili smo da vidimo napomenu koja je stajala na kraju tog izuzetno dugog teksta, u protivnom ga, razume se, ne bismo prenosili ili bismo tražili prethodno odobrenje. Zbog toga se izvinjavamo autoru i čitaocima.” Umesto da ukloni tekst, kao što sam zahtevao, redakcija portala ga ostavlja, da bi obezbedila područje za nove napade na mene koje su napisali Časlav Koprivica i, potom, Vladimir Vuletić. I portali koji se protive Vučić-Brnabić režimu deluju po njegovim uzusima, jer su sniženi standardi javnog ponašanja.” [10]

Prvo što sam pomislio nakon ovoga bilo je “Na šta je spao profesor Lompar, da brani ljudima da prenose njegove tekstove. Umesto da kaže “Hajde pucajte iz svih oružja, ja se dugo spremam, moji su argumenti neumoljivi i ja nemam šta da izgubim”, on cmizdri i brani ljudima da prenose njegove tekstove.” Optužuje ljude za kampanju koja se vodi protiv njega. Pa šta iako se vodi, profesore Lompar, još samo fali da zaplačete ili da na sudu tužite portale jer prenose vaše tekstove bez dozvole. Spustite se malo sa konformnog neba ideja u realnu političku arenu. Tu se vodi lavovska borba, ali ne u belim rukavicama. Morate ponekad i da opsujete, a ponekad i da primite udarac s leđa. Videćemo kasnije da i vaši oponenti tvrde da su, takođe, žrtve kampanje od strane vaših “drugara”.

Pored Novog Standarda, a kako vidimo i NSPM-a, Lompar se sukobio i sa Stanjem stvari, još jednim izrazito i nesumnjivo nacionalnim i patriotskim medijem. Tanka je linija između prenošenja suprotstavljenih mišljenja i optužbe za kampanju i medijsku hajku, za šta je Lompar optužio Novi Standard i Stanje stvari. [11] Ta dva medija jedva “krpe kraj s krajem”, jedva preživljavaju, prenosili su brojne Lomparove tekstove i na kraju ih čovek optuži da su saradnici režima i da njihova kritička oštrica prema režimu nije dovoljna. Da su saradnici režima, ne bi tražili finansijsku pomoć od svojih čitalaca. Uzgred budi rečeno, imaju jasno markirane rubrike Naši autori i Prenosimo.

Novom Standardu Milo Lompar je zamerio gostovanje Ćirjakovića, a Stanju stvari tekst Svetislava Pušonjića Političke sablazni dolaze i zdesna. [12] Bivši Lomparov student izrazio je svoje sumnje zbog podrške inicijativi Narodne stranke održavanju referenduma o Kosmetu. Čovek je krajnje pristojno i dobronamerno, što se ne može reći za Ćirjakovićeve kritike Lomparovih stavova, obrazložio zašto misli da je taj Lomparov potez pogrešan. I to je bilo dovoljno da Milo Lompar proglasi da Stanje stvari vodi kampanju protiv njega i da nema antirežimsku oštricu. A antirežimsku oštricu, odnosno njen princip ili vododelnicu, određuje niko drugi do Milo Lompar - Vučić ili studenti?! Stanje stvari je objavljivalo tekstove u kojima širi Lomparove ideje i doslovno ga “kanonizuje” kao učitelja nepristajanja i postojanosti, intelektualca kao čuvara predanja. A te tekstove su pisali oni sa kojima on danas vodi pravi mali rat oko toga jesu li na pravi način suprotstavili režimu. [13] Predsednika Vučića jeste opila moć, ali je bogami i Mila Lompara opila velika nadmenost i gordost.

I da završim ovaj segment priče. Mnogo više razloga za svoje akcije i reakcije, koje ne opravdavam, ali mogu da ih razumem, imaju Zoran Ćirjaković, Aleksandar Vujović (Novi Standard) ili Aleksandar Lazić (Stanje stvari), nego Milo Lompar. Njihov društveni položaj je neuporedivo teži od Lomparovog, pa su i mogućnosti da greše ili prave kompromisne poteze veće. Ali ne mislim da bilo ko od njih zbog svojih objava ili stavova radi za režim i da od tog rada ima neke benefite.

Lični odnos sa nekim medijem treba razdvojiti od javnog odnosa i objektivnog stanja. Od tri navedena medija, objavljivao sam tekstove u dva. Imam pet šest adresa na koje šaljem tekst koji napišem, pa ko hoće da objavi neka objavi. Urednik jednog od ovih medija mi je napisao - vi već pišete za drugi portal, objavite tekst tamo, nemojte mi više slati tekstove?! Urednik drugog portala, na kome nikada nisam objavljivao, nije me ni udostojio odgovora kada sam posalo kratki CV i pitao mogu li da objavim tekst. Nisam prestao da čitam i preporučujem navedene medije ni nakon ovog ličnog iskustva, jer oni objektivno rade dobar posao. Da li imaju svoj stil, način, preferencije ili čak i interes da promovišu određeni narativ, naravno da imaju, zbog čega bi to bilo sporno.

III

Moj lični stav je da je učestvovanje profesora Lompara na tribinama ProGlasa dobar potez, jer je evidentno da nijedna opozicija (građanska i nacionalna) nije u stanju sama da ugrozi vlast sadašnje pozicije. Sa obe strane, potrebni su ljudi koji će moći da razgovaraju sa suprotnom stranom i da danas sutra budu medijatori između političkih subjekata. U tom smislu, uz svu kritiku na njegov račun, mora se priznati Milošu Jovanoviću da je pred prošle izbore, iako je minirao ujedinjenje nacionalne opozicije, insistirao na ostavljanju mogućnosti za saradnju opozicije u Beogradu. Lompar je govorio na dve tribine ProGlasa, u Lučanima i Kragujevcu. I koliko sam uspeo iz medijskih natpisa da shvatim, nije tamo rekao ništa problematično - ideološki možemo biti različiti, ali nam svima trebaju jake institucije, pravedni demokratski izbori i nezavistan pravni sistem.

Nije sporno učestvovanje na tribinama ProGlasa, već kazah da je to poželjno, ali sporno je proglasiti taj način za jedini ispravan i jedini mogući

Nije sporno učestvovanje na tribinama ProGlasa, već kazah da je to poželjno, ali sporno je proglasiti taj način za jedini ispravan i jedini mogući.

Drugo pitanje koje ovde želim tematizovati, jeste Lomparov intervju podgoričkoj Pobjedi, objavljen 20.01.2025. godine. [14] List Pobjeda jeste antisrpski medij, takvu reputaciju izgradio je u vreme dok mu je urednik bio Draško Đuranović. Danas je u toj novini drugi urednik, politika je mnogo blaža, neutralnija, ali se ta antisrpska aroma održala. Svima koji prate društveno-političku situaciju u Crnoj Gori, poznato je čemu služi Pobjeda. Ona je tu da ublaži i u prihvatljivu formu uobliči ekstremno antisrpsko crnogorstvo (koje autor ovog teksta zove titogorstvom) koje se propagira u medijima kakvi su AntenaM, Analitika, AktuelnoME, CDM. Ja lično nemam ništa protiv da se ljudi kova Mila Lompara pojavljuju u bilo kom mediju, jer takvi ljudi su dovoljno utemeljeni i ostvareni toliko da ih niko ne može potkupiti i zavesti da pričaju protiv svojih uverenja. Ali razumem bojazan nekih ljudi kada čuju da je Lompar dao intervju Pobjedi.

U navedenom intervjuu malo toga što je Lompar rekao je sporno u sadržinskom smislu, ali dve stvari su indikativne. Prvo, intervju koji je vođen da čitaoce u CG informiše o situaciji u Srbiji i o odnosima Srbije i Crne Gore, pretvorio se u intervjuu o Milu Lomparu. Ceo intervju je “ja pa ja i opet ja”, napadaju me i vređaju sa svih strana. Drugo, Pobjedu čita veliki broj ljudi koji mrzi Srbiju i srpski narod, njima je sasvim svejedno da li je na čelu Srbije Vučić ili Lompar. Oni navijaju za pad Vučića zato što žele da srpski uticaj u Crnoj Gori bude slabiji i minimalan. Oni žele slabu Srbiju, a Lompar je u svom intervjuu pričao samo o slaboj Srbiji i ugroženom samom sebi. Zbog toga njima malo znači Lomparovo pravdanje u smislu da njegova politika kulturnog integralizma ne predstavlja teritorijalne aspiracije, da je prošlost deo kulturnog identiteta jednoga naroda i sl. Oni uživaju u podelama u srbijanskom društvu, a u ovom intervjuu je to gotovo jedina tema. Slaba Srbija, jaka Jugoslavija - to je bila dominantna politika Titovih komunista. Titogorski deo čitalaštva Pobjede, a takvih je 90%, bi rekao - što je slabija Srbija, to je jača Titogora, odnosno Crna Gora antisrpske orijentacije.

IV

Zbog konteksta i pogodnog momenta, preneli smo u delu II reakciju Mila Lompara na prenošenje njegovog teksta Srpska režimska inteligencija od strane portala NSPM, a ovde ćemo nastaviti sa analizom te reakcije. Lompar je tražio da se tekst ukloni sa portala NSPM, a urednik NSPM Đorđe Vukadinović se izvinjava autoru i čitaocima na propustu, tekst je predug i slojevit, objavili su ga na preporuku jednog saradnika i prevideli su napomenu da ga nije dozvoljeno objaviti bez odobrenja. Da sam ja urednik NSPM, ne bih se izvinjavao Milu Lomparu jer je objava tog teksta javni i nacionalni interes u sadašnjim političkim prilikama. Čak i da su videli napomenu, čak i da nisu dobili odobrenje, trebali su da objave tekst, po cenu da plate kaznu. Zašto? Zato što je to bitan, najbitniji proces u srpskom društvu trenutno, bitan podjednako kao studentska pobuna. A Milo Lompar napravio blog “pre mesec dana”, na kome ima pet objava, za koji “niko ne zna” i očekuje da mi nacionalno svesni građani znamo da postoji i čitamo njegov blog da bismo saznali njegovo stanovište. Tražio je da se tekst ukloni, a onda zaključio da “ga redakcija ostavlja, da bi obezbedila nove napade” na njega, koje su zatim pisali Koprivica, Vuletić, Ković itd. Da nije tužno bilo bi smešno. Ja imam blog i Tviter nalog, pa se pitam šta će Milu Lomparu blog. Čoveku koji je objavio toliko knjiga i koji može da objavi svoj komentar/kolumnu u bilo kom dnevniku/nedeljniku/portalu ne treba blog da bi se njegov glas čuo. Nije NSPM ostavio tekst da bi obezbedio napade na Mila Lompara, nego da bi se razvila diskusija i dijalog oko suštinske stvari, oko statusa i nastupa nacionalnog dela opozicije na budućim izborima. Uostalom, šta bi promenilo i da je tekst maknut sa portala NSPM, svi ljudi koji su reagovali na tekst bi na Lomparovom blogu pročitali tekst i odgovorili na nekom od portala gde inače objavljuju.   

Na prvo čitanje Lomparovog teksta, nisam znao da je situacija tako ozbiljna. Pročitavši reakciju Časlava Koprivice [15], pa Vladimira Vuletića [16], vidim da se nešo komeša i tek nakon čitanja Kovićevog teksta, shvatim da je “vrag odneo šalu”. [17] U nastavku ću se fokusirati, uglavnom kroz citate, na taj Kovićev tekst, zato što je on drugi deo “iznošenja prljavog veša” srpske nacionalne elite (pojedinci, pokreti, partije, udruženja). Naslušao sam se i načitao svega i svačega, ali ovaj tekst i tekst Mila Lompara Režimska inteligencija nije moguće drugačije okvalifikovati nego kao “iznošenje prljavog veša”. Na sličan način kao što nisam ulazio u detalje Lomparovog teksta, neću to ni ovde raditi, jer je to suvišno i bespotrebno.

Na sličan način kao što Lompar koristi studiju Slavni samozvanci kao teorijsku potku za svoje teze, Miloš Ković koristi delo Fama: Istorija glasina da utemelji svoje zaključke. Ogovaranja mogu da postanu glasine, a glasine se brzo šire i mogu postati činjenice “u glavama lakovernih, naročito u trenucima društvenog vrenja i uzbuna.” Kada ste javna ličnost, o vama počinje da se priča svašta, jer neprijatelji počinju da šire laži i glasine. Narodski prevedena ova naučna teza glasi - gde ima dima, ima i vatre. U postmodernom svetu, narodne izreke dobijaju drugačije značenje. Tu može da dimi, a da nema vatre.

Ono što mi je bilo bitno kod nacionalnih intelektualaca - Lompara, Antonića, Kovića, Vlade Dmitrijevića i sličinih, jeste to što su bili van malograđanskih ogovaranja i olajavanja, ko je s kim, ko radi za koga, ko koga ucenjuje i slično. Ovim tekstovima su dvojica najvećih srpskih intelektualaca pokazali da nisu dorasli ovom epitetu. I spustili su me na zemlju

Znao sam da napadaju Kovića, da se o njemu priča da je saradnik UDBA-e. Shodno gore navedenom, svestan sam da neko širi te priče, ali da ih bez dokaza ne treba prihvatati. Čitao sam njegovu knjigu Zaveti i slušao više emisija u kojima govori o istoriji, geopolitici, savremenim procesima i događajima tumačenim očima istoričara, patriote i rodoljuba. Ono što mi je bilo bitno kod nacionalnih intelektualaca - Lompara, Antonića, Kovića, Vlade Dmitrijevića i sličinih, jeste to što su bili van malograđanskih ogovaranja i olajavanja, ko je s kim, ko radi za koga, ko koga ucenjuje i slično. Ovim tekstovima su dvojica najvećih srpskih intelektualaca pokazali da nisu dorasli ovom epitetu. I spustili su me na zemlju.

Ković u prvom delu teksta deluje nekako pomirljivo - Lompar preteruje, ali hajde da ja zauzdam zlu krv, reći ću mu da spusti loptu, ali neću dalji razdor. I taman kad sam pomislio da će u tom tonu završiti, počinje “žurka”. Čovek je u svojoj duši nagomilao toliko jada i čemera da ja ni nakon dva čitanja nisam uspeo da procesuiram koji ljudi ga napadaju i zbog čega. On je dobar istoričar, i kao takav je precizno izložio čitavu mini istoriju napada na sebe. 

“Lompar je konačno javno izneo optužbe na moj račun, iste one koje već godinama sistematski ponavljaju njegovi prijatelji. Pošto je šteta po opštu stvar već učinjena, više nema razloga da ćutim. Moram da branim Pokret, čiji sam predsednik, ali i istinu. Pri tome, za razliku od Lompara, nastojaću da, bez suvišnih strasti, posvedočim samo o činjenicama koje lično, iz prve ruke poznajem. Ima mnogo svedoka koji će ono što ću ovde reći moći da potvrde. Kada budem iznosio pretpostavke, to ću izričito naglašavati.”

Nije reč o običnoj svađi. Dužina tekstova Lompara i Kovića svedoči o predumišljaju, o tome da se sukob godinama taložio, da se u njihovim dušama rađala teorija o napadu na njihova veličanstva velike intelektualce, da im je to hranilo ego...Da ne budem moralista, ja bih možda u njihovoj koži bio i gori, ali mi se ovo nimalo ne sviđa. Od stanja šoka došao sam do kakvog takvog duševnog mira. Neka nam je na zdravlje i na spasenje ova svađa.

“Zaista, tačno od tada, četiri i po godine traju javni napadi, sistematska kampanja prijatelja Mila Lompara (Dejana Mirovića, Mlađana Đorđevića, Dragane Trifković, Nebojše Vukanovića i drugih) protiv mene. Bio je dovoljan samo jedan Lomparov mig da to prestane, ali to se nije dogodilo. Umesto toga, sam Lompar se godinama, po institutima, kabinetima, kafanama i slavama, bavi širenjem glasina o mojim tobožnjim vezama sa Aleksandrom Vučićem. Zašto to rade? Na to pitanje vratiću se na kraju ovog teksta. U svakom slučaju danas su se, pošto je Lompar objavio svoje političke ambicije, i pošto sam se usudio da kritikujem njegove stavove, napadi njegovih prijatelja na mene, po društvenim mrežama, utrostručili.”

Nemam šta da dodam na ovu bolest istorijskog mazohizma. Što ste ćutali, gospodine Koviću, što se niste branili svih ovih godina? Ili se povukli iz javnosti ako vam je bilo previše.

“Jakšić, Mirović, Ristić i Trifkovićeva su, međutim, poveli novu javnu kampanju, koja je na stranicama sajta NSPM potrajala nešto duže od mesec dana.” Ković u osvetničkom raspoloženju i zlovolji mašta i domišlja, ali ipak ne optužuje NSPM da je vodio kampanju protiv njega kao Lompar.

“Đorđević, za koga se ne zna da li je išta studirao, Mirović, političar sa zaposlenjem na Pravnom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici (sa Srpskim glasom on se vraća u politiku), i Dragana Trifković, po zanimanju inženjerka hortikulture, neretko tvrde da nisam imao uslove za izbor u zvanje redovnog profesora na Univerzitetu u Beogradu i da mi je u tome u pomoć pritekao režim Aleksandra Vučića. Izgleda da takve glasine širi i sam Lompar. Da sam on, sada bih tvrdio da su Lompar i prijatelji sve vreme u dosluhu sa Nikolom Samardžićem, Dubravkom Stojanović, Radošem Ljušićem i ostalima, koji su me u to vreme (2021-2022) izbacivali sa posla, tužili sudu za povredu časti i ugleda i, u medijima Junajted medija grupe i montenegrinskim medijima, takođe tvrdili da nisam imao uslove za izbor u zvanje.”

“O režimskim napadima, famoznom Narodnom neprijatelju, o rashodovanom Idolu Nebojši Krstiću, emisijama Milomira Marića i sličnom, ne bih da trošim reči, jer to ovde nije tema. Nije, međutim, lako biti na brisanom prostoru i trpeti paljbu sa dve strane, od režima i od „opozicije“. Kritike svojih neistomišljenika, javnih ličnosti koje, posle svega, i danas ispovedaju veru u SAD, EU i politički Zapad, prihvatam kao nešto sasvim prirodno. Ali, gde da smestim svog (bivšeg?) prijatelja Jovu Bakića, koji valjda ponesen revolucionarnom euforijom, u jednom intervjuu reče da sam „1944. otišao u četnike“, želeći valjda da kaže da sam prešao u Vučićev tabor, kao u nekakvu poraženu vojsku. Bilo bi lepo da Jovo za ovakvu tvrdnju ipak iznese neki dokaz. Osim toga, verujem da su četnici koji su streljani i klani 1944. (nadam se da mi Jovo ne namenjuje takvu sudbinu), naneli manje zla srpskom narodu od titoističkih pobednika nad „velikosrpskom buržoazijom“ na čijoj strani su, kako izgleda, Jovove simpatije.”

Mogu da razumem da ulazak u javnost podrazumeva izloženost napadima i izlazak iz komfora anonimnosti, ali spuštati se na ovaj svađalački nivo u javnosti znači gubitak autoriteta i dostojanstva. Polemika je razmena argumenata, ali ovo je daleko od polemike

Ovde ću stati. Muka mi je od trećeg čitanja Kovićevog teksta. Svi smo ponekad bili u ovakom ogovaračkom raspoloženju, pa i u nekoj depresivnoj duševnoj atmosferi - svi me mrze i napadaju. Ali da se dva najveća srpska intelektualca ovako zavade, pa da moramo čitati ovakvo zastiđe, to ne mogu da pojmim. Ako ste se uneredili, gospodo intelektualci, napijte se, pobijte se u kafani, zakažite dvoboj, rešite to na neki ljudski način. Ne moramo svi da znamo i čitamo vaš prljavi veš. Dičite se tradicijom i nekakvim vrednostima, a živite u informerskom i rijaliti svetu. Mogu da razumem da ulazak u javnost podrazumeva izloženost napadima i izlazak iz komfora anonimnosti, ali spuštati se na ovaj svađalački nivo u javnosti znači gubitak autoriteta i dostojanstva. Polemika je razmena argumenata, ali ovo je daleko od polemike.

Pre nego što završim, prenosim reči jednog komentatora na sajtu Stanje stvari, koji je slično kao i ja doživeo sukob na desnici [18]:

“Nesposobnici i svađalice, pogledajte u stidu: nesvršeni studenti oboriše vladu, a vi – sa svojim akademskim zvanjima, knjigama, teoretskim obrazloženjima, jezičkim bravurama – samo dižete prašinu svoga sasušenog blata u kome se blaženo koprcate decenijama, traćeći snagu, volju i veru nas malih Srba koje tako uspešno zamajavate.”

Mi koji smo studirali filozofiju, često se pozivamo na Aristotelovu rečenicu “Drag mi je Platon, ali mi je istina draža”. Nevolja postmodernog sveta sastoji se u tome što je istina toliko razuđena i komplikovana, da ljudi pomisle ili da je uopšte nema ili odustanu od potrage za njom. Sve prethodno napisano je uprošćeni opis jednog procesa koji se sastoji u borbi, kako političkih subjekata, tako i intelektualne elite, da “stave šapu” na nacionalni deo biračkog tela u Republici Srbiji. Nema u ovom sukobu nevinih, niti apsolutno krivih. Nisam ga ni pisao da bih lovio krivca, nego da pokušam da se snađem u ujdurmi koja se desila. Najgore je svrstavati se na nečiju stranu, to je analogno pitanju voliš li više jedno ili drugo dete. I kao što baba kad ne može da smiri unučad koja se svađaju, plaču, biju i ruže, “digne ruke” od razgovora, kaže “oči povadili dabogda” i krene da traži prut, tako i ja dižem ruke od priče o smirivanju sukoba i strasti. Svađajte se što više možete, jer je i to način da se svačiji tragovi pokažu. Prvi put sam politički sazreo 1999. Ovo je moje drugo političko sazrevanje.

Autor je filozof

Izvori:

[1] https://tinyurl.com/2bp2ncg6

[2] https://tinyurl.com/27da59wj

[3] https://proglas.co.rs/inicijatori/

[4] https://tinyurl.com/22brnaca

[5] https://tinyurl.com/273dtzcd

[6] https://tinyurl.com/2y6ocve7

[7] https://tinyurl.com/2cjafwng

[8] https://vreme.com/komentar/obracun-u-suterenu/

[9] https://tinyurl.com/29h3xs6x

[10] https://milolompar.com/rezimska-inteligencija/

[11] https://tinyurl.com/23ol7d7k

[12] https://tinyurl.com/2afqxkss

[13] https://tinyurl.com/yy32wdqo

[14] https://tinyurl.com/2ah47hsc

[15] https://tinyurl.com/28nx3nqc

[16] https://tinyurl.com/2clzy88r

[17] https://tinyurl.com/24e9ny45

[18] https://tinyurl.com/2y993p3d