Parada ponosa kao demonstracija korišćenja ljudskih prava - odgovor Vukadinoviću

Kako se bliži najavljena Parada ponosa u Beogradu počinje pojačana medijska aktivnost protivnika održavanja ove manifestacije, ali, ja bih rekao srećom, i ljudi spremnih da odgovore i učestvuju u debati. Jedna od stvari zbog kojih je Parada ponosa važna upravo i jeste pokretanje debate ne o samom održavanju ovog događaja, već o onome što je u pozadini održavanja događaja – poštovanje ljudskih prava u jednom demokratskom društvu. Poslednji komentar gospodina Đorđa Vukadinovića[1] naveo me je da napišem ovaj odgovor, i ponudim jedno drugačije stanovište, i ipak pristojnije i smislenije od onog koje su dale e-novine.  

U svojoj oceni mogućnosti održavanja ovogodišnje Parade ponosa gospodin Vukadinović kaže da ona „može biti samo čudom izbegnuta“, i drago mi je zbog njegovog optimizma, ali ne mogu da ga delim. Kada je u pitanju Parada ponosa i njeno održavanje u Srbiji, mnogo se čuda dešava svake godine. Na primer, pretnja štrajkom jednog od policijskih sindikata, kojima uslovi rada smetaju baš u TOM trenutku, iako su verujem, i pre toga bili izloženi opasnosti u obavljanju svog posla. Ne sporim njihovo pravo na traženje boljih uslova rada, podržavam ga, ali je na osnovu izabranog trenutka bilo više nego jasno šta je po sredi. Podsetio bih gospodina Vukadinovića da se iz godine u godinu ponavljaju iste stvari i isti razlozi zabrane. Meni je najveće čudo koje se dešava iz godine u godinu u stvari što je bezbednosni rizik (iako je pravi termin bezbednosna PRETNjA[2]) ostaje isti. Šta je to što su institucije uradile u proteklih godinu (odnosno u proteklim godinama) da se pretnja otkloni? Pretnje učesnicima Parade ponosa, očigledna priprema nereda, i očigledna neaktivnost institucija na tome da se pretnja eliminiše dovele su nas do situacije koju i danas imamo.

Paradom ponosa se gura prst u oko, složiću se sa gospodinom Vukadinovićem. Gura se prst u oko onima koji zanemaruju položaj LGBT populacije, diskriminaciju i nasilje. Gura se prst u oko institucijama, nasilnicima, onima koji diskriminišu. Tradicionalni sistem vrednosti je nešto o čemu danima možemo da diskutujemo, ali da budem kratak, ako je to sistem vrednosti koji ženu šalje u kuhinju posle šamaranja, Bošnjake u koncentracione logore, Albance u hladnjače, a homoseksualce bi da baca u oganj[3] ja onda taj sistem vrednosti ne priznajem. Ako je to sistem vrednosti u kome je ubica Legija idol mladih, od tog sistema mi se gadi.

Obračun sa „konzervativizmom i nacionalizmom“ jeste pitanje ljudskih prava, jer upravo konzervativizmi i nacionalizmi, bez obzira na nacionalni predznak, prava i slobode građana najčešće ograničavaju i guše. Protivnici Parade ponosa, slobodno mogu tvrditi, dolaze i sa leve i sa desne strane spektra, a razlozi protivljenja su različiti. Protivljenje Paradi ponosa je apsolutno legitimno u demokratskom društvu, i niko ga ne sme osporiti, ali, do određene granice. Kada sloboda govora postane govor mržnje osporavanje nije dovoljno, a zabrana toga je neophodna. Ako pak govorimo o onima koji bi se Paradi ponosa protivili nasiljem, oni dolaze sa konzervativne i ekstremno nacionalističke desnice, i to je neosporno. U tom smislu tvrdnja gospodina Vukadinovića je tačna. Ono sa čime se neću složiti je da su organizatori „neka vrsta trojanskog konja“, kako je to gospodin Vukadinović rekao. Organizatori svoje namere ne kriju, niti se skrivaju i napadaju na spavanju, već javno govore o postojećem problemu i traže rešenje u javnoj debati. Rečima i šetnjom, ne pesnicama i štanglama.

Kada je u pitanju cilj Parade ponosa, na njoj niko ne „promoviše“ prava seksualnih manjina. Da bi se nešto promovisalo, mora prvo da postoji, da se poštuje. Da budem ironičan, jedina prava koje pripadnici seksualnih manjina imaju je pravo da budu diskriminisani i pravo da od javnosti kriju ono što jesu. Kada pripadnici LGBT zajednice budu imali prava jednaka ostalim građanima Srbije za ovakvim tekstovima i polemikama neće biti potrebe. „Demonstracija sile nevladinih organizacija“ je nešto od čega je civilni sektor u Srbiji koji se bori za poštobanje ljudskih prava, nažalost, daleko. O demonstraciji sile možemo da govorimo samo kada su u pitanju ekstremno desničarske NVO (koje su registrovane), i čija manifestacija sile se ogleda u rušenju Beograda u više navrata i zabranjivanju Parade ponosa, takođe u više navrata. Civilni sektor na žalost nema težinu i uticaj da demonstrira silu, jer da ga ima, Parada ponosa bi se održavala iz godine u godinu, a položaj LGBT zajednice bi bio unapređivan vremenom. O uticaju „zapadnih centara moći“ ne želim da polemišem, zato što takve diskusije smatram suvišnim, izlizanim i besmislenim kada je u pitanju poštovanje ljudskih prava.

I konačno, da se vratim na pitanje ljudskih prava. Parada ponosa predstavlja manifestovanje jednog ljudskog prava – prava na slobodu okupljanja. Ovo pravo sem Univerzalne dekleracije o ljudskim pravima UN, Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda garantuje i Ustav Republike Srbije. Podsetiću i na presudu Ustavnog suda Srbije[4] u kojoj je utvrđeno da je država već jednom pomenuto pravo prekršila. Pravo na slobodu okupljanja u slučaju Parade ponosa ne može se osporiti nikakvim pitanjima javnog morala i sličnim pokušajima, što je i sudska praksa međunarodnih sudova pokazala. Završio bih sa još jednom opaskom na ono što je gospodin Vukadinović rekao, a to je da se Paradom ponosa gura prst u oko javnom mnjenju. Javno mnjenje i mišljenje većine nisu merilo da li treba poštovati ljudska prava! Nikada to neće smeti ni da budu. Takvom logikom biste, veoma moguće, morali da opravdate protivljenje postavljanju ćiriličnih tabli u Vukovaru. Ako je većina građana protiv poštovanja prava nacionale manjine, u ovom slučaju srpske, onda bismo morali i to da prihvatimo. Ipak, ne vidim da protivnici Parade ponosa zastupaju stav da ćirilične table u Vukovaru ne treba postaviti zbog volje većine.