Pogrešno čitanje ili zlonamerno podmetanje

Poštovani gospodine Vukadinoviću,

Na sajtu NSPM 19. marta 2012. objavljen je prikaz knjige  „Albanski genocid nad Srbima u 20. veku“ čiji je autor vaš saradnik Dobrica Gajić. Sa velikim zakašnjenjem sam bio u prilici da pročitam ovaj tekst i da u njemu pronađem tvrdnju koja je meni pripisana. Stavljati u  takav kontekst (stradanje srpskog naroda na Kosovu i Metohiji u 20. veku), nečega što autor tvrdi da je moja izjava, ne samo da je nekorektno i netačno i u suprotnosti sa osnovnim principima novinarstva ili naučnosti (što su očito pretenzije autora) -  mora se shvatiti i razumeti ne samo kao nespretno i površno, bez ulaganja malo više intelektualnog truda za razumevanje i «čitanje» jedne tuđe izjave, već i kao zlonamerno podmetanje.  

Vaš autor tvrdi da „na stradanja srpskog življa na tom prostoru iz brojnih razloga treba stalno podsećati, iako danas ima istoričara, kao što je npr. Milan Ristović, koji smatraju da bi bilo najpragmatičnije u potpunosti se odreći Kosova,  pri čemu se, iz ko zna kojih pobuda, prenebregavaju albanska nastojanja da svoju ekspanziju sprovedu na principima Prizrenske lige i teritorija koje su tada zahtevali“.

Ovaj stav i „ko zna kakve pobude“ pripisane  „nekim istoričarima“, kao što je „napr. Milan Ristović“, koji po Gajiću, mene i neimenovane kolege stavlja rame uz rame sa ideolozima albanskog nacionalizma i separatizma (uz sve ono što je bio njihov pogubni rezultat po egzistenciju srpskog i drugo ne-albanskog stanovništvo Pokrajine), kao, valjda, glavne krivce za svekoliku srpsku kosovsku nesreću i sve promašaje i poraze kosovske politike na ovom prostoru od 1878. do danas. Smatram, da nema svrhe, a bilo bi i krajnje neukusno, da upućujem autora teksta na sve ono što sam u svojim knjigama i člancima, pisao i o istoriji Balkana, Srbije i Kosova i Metohije. Još manje, da se pozivam na svoj lični, porodični i emocionalni odnos prema ovom delu Srbije.

Pažljivo čitanje, uz vođenje računa o onome što se čita, uz analitičnosti i razumevanje konteksta, osnovni su preduslovi da se shvati ono što je pročitano - ako uopšte postoji takva namera. Mnogo je lakše upotrebiti „metodologiju“ kojom se poslužio Vaš saradnik, o kojoj nemam više ništa da dodam. Upućujem autora prikaza, bez ikakve želje da ulazim u dalju raspravu, da još jednom pročita ono što sam izjavio novinarki „Vremena“ u razgovoru povodom izlaska iz štampe knjige o istoriji privatnog života kod Srba, čiji sam jedan od tri autora.

Uzgred, o načinu kako se pišu kritički i informativni prikazi, imao sam zadovoljstvo da učim od svojih uvaženih profesora a zatim, da i sam, nekoliko godina tome podučavam svoje studente.

Svestan sam, da u našoj publicistici i štampi ispravke i demanti  nemaju ni odgovarajuće mesto u javnom dijalogu, niti potrebnu, odgovarajuću težinu, ipak sam prinuđen, da tražim od Vaše redakcije da objavi moje pismo. Njemu priključujem i ovih nekoliko rečenica iz kojih je Vaš autor, volšebno „izvukao“ ono što je njemu bilo potrebno i u svrhu kojoj je trebalo da posluži.

Moj odgovor na pitanje novinarke „Vremena“ Sonje Ćirić  lako je pronaći na sajtu lista „Vreme“, (br. 1109, od 12. februara 2012. godine), ali ga, ipak, ovde u potpunosti navodim.

Sonja Ćirić, „Istorija kao svakodnevnica“

 „Vreme“ br. 1109, 12. februar 2012.

(Pitanje: Ove godine je sto godina od Prvog balkanskog rata. Šta se promenilo?)

Odgovor: „Balkanski ratovi su bili prvi moderni ratovi na ovom prostoru, i značili su završetak procesa dugotrajnog raspada Otomanskog sistema i zaokruženje teritorija balkanskih država. Istovremeno, pokazali su i do koje mere su balkanske države nesposobne da izađu na kraj sa svojim teritorijalnim pretenzijama što je dovelo do Drugog balkanskog rata, a zatim se nastavilo uključivanjem Bugarske (u tabor Centralnih sila) i tokom Prvog svetskog rata. Od toga je ostao kompleks shvatanja o zakinutim nacionalnim teritorijama, obespravljenim manjinama, o pripadnosti ili nepripadnosti ovoj ili onoj teritoriji, etniji. Sve je to uvezano u klupko koje nikako da se razmrsi, uključujući i sve što se događa sa Kosovom, bez obzira što je u demografskom smislu teritorija veoma promenjena u odnosu na 1912. godinu pa i na vreme posle Drugog svetskog rata. Teško je, zbog duboke emocionalne i identitetske veze s tim prostorom, doneti tešku ili ako hoćete politički pragmatičnu odluku i u potpunosti ga se odreći. To nije samo politički problem, ili pitanje teritorije, to je emocionalni i identitetski problem: u kojoj meri smo sposobni da donesemo jednu takvu radikalnu odluku. I to je muka s kojom se mi kao društvo sada borimo“.

S poštovanjem,

Milan Ristović