Polemika oko knjige Igora Ivanovića "Kultura i identitet: Pogled zdesna " (2)

Ivan Milenković: O mošnicama i bubrezima

Saša Gajić: "Neautentičnost kao moguće lice zla"; VREME 899

Da je Saša Gajić čitao pažljivije, a pisao sporije (ili obratno), da je, recimo, manje energije trošio na ritualne neuljudnosti, više na ono što kritikuje, a najviše na sopstveni tekst, da je manje iskazivao lojalnost patrijarsima konzervativno-patriotskog pogleda na svet, a više srpskom jeziku i logici, možda mu ne bi promaklo da ne govorim o banalnosti zla, nego o zlu banalnosti, što, mada liči, nije isto. Predmet kritike u ovoj preokrenutoj, kišovsko-pančićevskoj formuli, nije osoba, lik, već jezik, kao što ni epicentar zapleta nije u knjizi Igora Ivanovića – ona je tek jedan od nesvarljivih uradaka kakvih ima na vagone – već u atmosferi koja je prati, u talasu na čijoj kresti jaše, u besramnosti pokušaja da se mošnice prodaju za bubrege. Idemo još jednom. Skandal je što je knjiga uopšte objavljena. Skandal je što ta knjiga dobija vreme i prostor u Dnevniku RTS-a. Skandal je što u njenoj promociji učestvuju, kako se Gajić lepo izrazio, "značajni kulturni radnici". Ako su Kojen, Vukadinović, Đurković, Kovačević, dakle "kulturni radnici" čija reč ima određenu težinu u javnom prostoru, u Ivanovićevom tekstu prepoznali vrednosti iza kojih mogu i treba da stanu, koje mogu da afirmišu i za koje jemče svojim imenom i delom, onda sam ili ja, kako ljupko sugeriše Gajić, priličan idiot i zlonamerni ignorant kome je promaklo ono što "značajni kulturni radnici" ("ZKR") i sam Gajić ("stotine korisnih, jasnih i konkretnih predloga, nakon priličnog broja tačnih ocena") s lakoćom uočavaju, ili su rečeni "ZKR", Saša Gajić included, malo pobrkali naporan ideološko-partijski rad sa onim što bi imala biti analiza, ili makar minimalna intelektualna odgovornost. Hoću reći, Ivanovićeva knjiga je takav trash da se to, jednostavno, ne može prevideti, pod pretpostavkom prosečnog poznavanja srpskog jezika, prosečne upućenosti u ovdašnje prilike i koliko-toliko očuvanog zdravog razuma. Ili "ZKR" nisu prepoznali banalnost, što je u redu, ili jesu, ali se prave ludi, prodajući nam, usput, mošnice za bubrege, ideologiju za kulturu, kulturu zatvorenosti za autentičnost, partijski program za naučni diskurs, besramnu pristrasnost za objektivnost, ideologiju lažnog centra za uravnotežen pristup političkim zbivanjima ovdašnjim.

Pristup kulturi kako je poima patriotsko-patrijarhalni Weltanschauung, dakle supstancijalistički, autentičan i, posledično, autističan pristup koji istrajava na nesvodivosti kulturnih razlika, upravo je komunitaran, dakle multikulturalan. Autentičnost se u tom (kao i svakom drugom, uostalom) diskursu pojavljuje kao konstrukt, fantazam, projekcija uskraćene želje, a autentična kultura, barem u ovdašnjem slučaju, kao ratna kultura koja je malo posustala po pitanju topova, pa bi sad pismenošću, svojim duhovnim dostignućima, sarmama i Cecinim sisama da osvoji svet, ama ide teško jer je, u međuvremenu, dok je ratovala, malo zaboravila da čita i piše. Pošto Gajić ionako upravo sa razoružavajućom bedastoćom tvrdi da je "principijelan, pozitivan odnos prema predrasudama" jedna od temeljnih karakteristika ovdašnjeg konzervativnog poimanja sveta (i tu je u pravu), ne bi zgoreg bilo da se malo zadrži na nemačkom pojmu Kultur, recimo, od sredine XIX veka do sloma Trećeg rajha (ako mu je odveć teško da se bavi srpskim predrasudama), dakle da se malo pozabavi putem koji je od Valhale vodio direktno do bunkera, da prouči tužnu povest autentičnosti čiji će najsjajniji izraz, verovatno, biti upravo Hajdeger sa njegovim, kako je izrazio Adorno, žargonom autentičnosti. (Opet jezik, opet zlo banalnosti .) I kako sad sa ovdašnjim lumenima patriotske misli, koji imaju problema sa razumevanjem elementarnih pojmova, ući u ozbiljnu polemiku o razlikama između komunitarnog i liberalnog modela (upravo je ta razlika, recimo, ulog u muslimanskim pobunama protiv karikatura Muhameda objavljenim u danskim novinama), o tome da li jedan od ta dva modela – koji i zbog čega – može da očuva kulturu kao supstancijalnu opštost.

Najzad, iako sam izbegavao da se zadržavam na nepristojnostima i budalaštinama, jedno ću, naročito grubo mesto, morati izričito da opovrgnem. Gajić tvrdi da sam "izvršio teorijski falsifikat" (na srpskom: falsifikovao, krivotvorio) i da sam ordinarna neznalica. Ovo poslednje je u redu, noubadizperfekt. Brine me, međutim, vršenje falsifikata (na srpskom: falsifikovanje, krivotvorenje). Šta je nagnalo Gajića da bude krajnje nepristojan? Pa, čačnuo sam gde se čačkati ne sme. Prema Gajićevom tumačenju najpre sam Slobodanu Antoniću pripisao ("optužio ga za") "pretpolitički etnonacionalizam", da bih, odmah potom, tu "optužbu" potkrepio pozivanjem na Karla Šmita, što je, veli Gajić, teorijsko ogrešenje, falsifikovanje i ordinarno neznanja, budući da je Šmitovo razlikovanje prijatelj/naprijatelj, na koje upućujem u svome tekstu, moderno. Drugim rečima: ne može se pretpolitičko, predmoderno stanovište, potkrepiti ili napadati modernim izumom i modernim teorijskim dostignućima, što ja, po Gajiću, činim. (Sve je ovo, dabome, u Gajićevoj izvedbi košmarno zbrkano, ali valjda je čovek to hteo da kaže.) Ovo bi bilo u redu samo da Gajiću, kao i obično, na ključnim mestima ne popušta vršenje koncentracije (na srpskom: koncentracija, usredsređivanje). Evo rečenice koju Gajić, u svom šeprtljanju, ne uspeva da pročita, a možda ni da shvati: "Antonić ne dobacuje ni do Karla Šmita, on pada ispod modernog određenja političkog" ("O zverima i zverinjacima", www.pescanik.net). Posle ove rečenice sledi objašnjenje do čega to i zbog čega Antonić ne dobacuje. I gde je sad tu falsifikat?

Ne delim sa Gajićem ni njegovu smelu pretpostavku da mi Antonić nije odgovorio na rečeni tekst jer se sažalio (na mene). Imam drugu teoriju. Antonić je, za razliku od Gajića, iskusan u stvarima javnim, pa kada je shvatio da je dobio po prstima oportuno je zaključio da je, u konkretnom slučaju, bolje da vrši ćutanje. Držim da bi Gajić, u tom smislu, mogao još ponešto da nauči od Antonića.

Saša Gajić: Dno dna

Odgovor Ivana Milenkovića spram našeg teksta «Neautentičnost kao moguće lice zla» pokazuje nam svu uzaludnost polemike i argumentovanog dijaloga sa ideološki ostrašćenim jednoumljem. U drugim, svakodnevnim situacijama mudro je izbegavati nastavljanje rasprave sa ljudima do kojih drugačija mišljenja ne dopiru, a susretanje sa ovakvim «diskursom» rešavati njegovim sistematskim ignorisanjem. Ipak, ovaj put ćemo učiniti presedan, pre svega zbog toga da fenomen odnosa ideološke ostrašćenosti, ličnog interesa i prikrivanja istog jezičkim i teorijskim konstrukcijama, a koji se u Milenkovićevoj replici jasno uočava, predočimo čitalaštvu i ostavimo ga da slobodno prosudi.

Zato se nećemo obazirati na pokušaje lične diskvalifikacije sa pozicija ekstremne malograđanštine koja misli da je «argument» nekoga proglasiti «neuljudnim» i «nepristojnim» i tako valjda sebi podići (opali) «rejting». Ono što je zaista bitno je način na koji Milenković izbegava da se upusti u polemiku sa argumentima i tezama koje je otvorio naš tekst a koje se tiču istinskih implikacija njegove «filozofije neautentičnosti» i činjenice da je kroz napad na jednu knjigu uz pomoć bizarnih teorijskih konstrukcija, a iz ličnih i ideoloških pobuda, na najcrnji mogući način javno denuncirao i njene izdavače kao tvorce navodnog političko-ideološkog projekta mračne sadržine. Umesto toga, Milenković pokušava da «prebaci loptu» na teren igre reči, na to da nije dobro pročitan, sholastički se brani, negira da je napao knjigu, prećutkuje... Nije on, navodno, ukazivao na «banalnost zla», već na «zlo banalnosti» (dok je u stvari govorio i o jednom i drugom, povezujući ih kao nešto što proishodi jedno iz drugog, a sve u okviru svoje konstrukcije «od autentičnosti do Ajhmana»). Zatim ponovo prelazi na vađenje iz konteksta tuđih delova rečenica i upušta se u nove teorijsko–ideološke podmetačine u cilju da ubedi, da li sebe ili čitaoce, kako on nije napao «knjigu», pogotovo ne izdavače, već njen jezik, kao da su čitaoci njegove kritike maloumni i kratkog pamćenja. I ko tu onda kome prodaje «mošnice za bubrege»?

No, ubrzo se, već u sledećim pasusima, ideološke strasti pokazuju jačim od «psihologije poricanja» koja se trudi da upotrebi sva njoj pristupačna intelektualna lukavstva, pa tako Milenković sam sebi skače u usta i potvrđuje sve što smo o njemu u prethodnom tekstu rekli – da sa netrpeljivošću gleda čak i na minimalnu medijsku promociju knjige (koju smatra «skandaloznom»), da ne može da izađe iz jednostranosti «začaranog kruga» svoje ideološke paradigme, da bi na kraju, u blažem obliku, ponovio optužbe spram izdavača i učesnika promocije, tvrdeći da je izdavanje knjige deo ideološkog projekta («prodajući nam ....ideologiju za kulturu, kulturu zatvorenosti za autentičnost, partijski program za naučni diskurs»). Sve to je prošarano već smarajućim opštim mestima o autentičnosti, fantazmu, patrijarhalno-patriotskom diskursu i upućivanju na nemački pojam Kultur kao na jedini istorijski relevantan primer na koga se neprestalno poziva ovakav ideološki svetonazor.

Posebno bolno mesto za Milenkovića (tj. njegovu sujetu), pokazalo se, predstavljao je jedan deo (između zagrada) naše rečenice koji ukazuje na ideološku zloupotrebu teorije iza koje se krije neznanje i teorijsko falsifikovanje, a uz pomoć koje, koristeći šmitovsko moderno-političko razlikovanje, Milenković napada Antonića za potpirivanje pretpolitičkog. Milenković se sada «hvata» za to da on ukazuje kako «Antonić ne dobacuje ni do Karla Šmita, on pada ispod modernog određenja političkog” i pita se gde je tu falisfikat.

Za razliku od Milenkovića koji mnogo toga prikriva ili izbegava ako mu ne odgovara, mi ne sporimo da je on ovo naveo, kao i da je, zatim, školsko-štreberski izneo prirodu šmitovskog, moderno-političko razlikovanja ispod koga Antonić, po njemu, “pada”. Ali u kom kontekstu, tj. u kakvoj konstrukciji?

Ranije je Milenković koristio šmitovsku teoriju političkog da optuži pojedine javne ličnosti (Antonića, Vukadinovića….) za “produkovanje neprijatelja” (vidi “Proizvođenje neprijatelja”, Zemlja , jun 2006, str. 18-21). I sam taj stav je takođe predstavljao teorijski falsifikat, pošto mogućnost određenja, “produkovanja” neprijatelja u Šmitovoj teoriji pripada isključivo suverenu, tj. nosiocu vlasti a ne privatnim licima koja slobodno iznose svoje mišljenje. Sada je Milenković ove optužbe proširio na višestruko bizaran način: Prvo, Antonićeva “prejaka metafora” (a to može da vidi svako ko ima bar malo zdrave pameti) ne predstavlja pretpolitički govor, jer šta bi se onda moglo reći za druge brojne oblike diskvalifikacija u javnim nastupima. Drugo, “prebacivanje” Šmitove teorije u predmodernu epohu sa ciljem da se ona objasni u ključu predmodernog apsolutizovanja neprijatelja od strane vlasti problematična je teorijska konstrukcija, istorijski neistinita i nepotkrepljiva, pošto su u predmodernoj epohi verski ratovi i progoni predstavljali retke izuzetke a ne pravila. Treće, Šmitova teorija političkog nema nikakve direktne veze sa zločinačkom političkom praksom Nemačke tokom II svetskog rata. Sve to zajedno, povezivanje Antonića sa političkim i pretpolitičkim, pretpolitičkog sa Šmitovom teorijom, Šmitove teorije političkog sa praktičnom politikom genocida i, na posletku, Antonića sa genocidom, predstavlja višestruki teorijski falsifikat i neznanje. A ako se uzme u obzir da Milenković dobro poznaje Antonića dugi niz godina i da sasvim pouzdano zna da su optužbe koje iznosi na Antonićev račun neistina i podmetačina, jasno je i da se radi o očiglednom bezobrazluku prikrivenom “teorijskim diskursom” spram jednog lično veoma pristojnog i korektnog, akademski relevantnog javnog delatnika.

I druge Milenkovićeve “teorijske” teze i njihove primene u ovoj “polemici” pate od krivotvorenja, selektivne upotrebe i neznanja. Naše teorijsko obrazloženje generalnog odnošenja konzervativizma kao ideologije prema predrasudama (koja se može naći kao stav još kod Berka, a kod novijih autora, recimo, kod O'Salivana) Milenković tumači kao “karakteristiku ovdašnjeg konzervativnog poimanja sveta” ponovo demonstrirajući neznanje. Ili , kada koristi kontroverzne lakanovske teorije o fantazmu, koje sa individualno psihološkog nivoa Milenković olako generalizuje na kolektivitete da bi svaki kulturni identitet i njegove autentičnosti i osobenosti diskvalifikovao kao “projekciju uskraćene želje”, on je ne samo teorijski problematičan, već nedosledan i selektivan. Zašto se u svojoj primeni ove teorije poziva samo na najnegativnije primere, poput nemačke Kultur , a ne na, recimo, znatno autentičnije i osobenije kuture Britanaca, Kineza ili Jevreja? Zašto konsekventno ne primeni teorijske stavove o fantazmu npr. na Izrael, gde bi se hiljadugodišnja vera Jevreja o povratku u Jerusalim sasvim dobro uklapala u teze o “projekciji uskraćene želje”? Zato što bi to pokazalo i bizarnost i besmislenost njegovih generalizacija o fantazmu ili zato što bi zaključak bio krajnje politički nekorektan?

Uočenu vezu ličnog interesa, ostrašćenosti i “teorije” pokazuje i Milenkovićeva samohvalisavost koja uvek, za svaku priliku gradi ili prihvata “drugu teoriju”, onu koja joj odgovara. Ako mu ne pogoduje saznanje da se Antonić ne upušta u polemiku iz sažaljenja, on pravi teoriju “kako sam ga lupio po prstima”, umesto da se konkretno suoči i pita Antonića šta je zapravo istina. Istu stvar radi i prema knjizi i izdavačima koje je javno denuncirao sa pozicija politički korektnog “intelektualnog kolaboracionizma” i, u svom teorijsko-praktičnom cinkarenju, ih zapravo stavio u poziciju dehumanizovanog Drugog, prema kome je (kao prema Jevrejima uz čiju “pomoć” tako rado voli da potkrepljuje svoje teorijske konstrukcije) upotreba svih sredstava dozvoljena. Ma koliko se skrivao iza igre reči, njegove “teorijske” konstrukcije predstavljaju uvod u javni poziv na linč neistomišljenika i gušenje slobode mišljenja, koje su tim strašnije što su upućene spram kolega i ljudi koje poznaje.

Zašto Milenković to radi, zašto javno kleveće ljude sa kojima je sarađivao, to ipak nije teorijsko, već vrlo ljudsko, neposredno pitanje od koga on, očigledno, kroz svoj intelektualizam beži. Da li se radi o dodvoravanju provincijalnih kompleksa jednoj ideološkoj struji prisutnoj u Krugu Dvojke i šta je vredno bezočnih napada koga izdavači nisu doživeli ni za vreme Miloševićevog režima, ni posle njega? Dobijanje ciklusa “teorijskih” predavanja na Kolarcu ili neke druge “prijateljske usluge” na izvol'te? Jedno je sigurno – bez obzira na to da li interesna viđenja proizlaze iz “filozofije neautentičnosti” ili se ova teorijska pozicija “usvaja” radi ličnih interesa, Milenkovićevi stavovi predstavljaju ne samo zbrku zloupotreba, teorijskih falsifikata i neznanja, već predstavljaju dno dna. Onog ličnog, ljudskog, u kome se nedostatak integriteta uzaludno “pokriva” teorijskim konstrukcijama i opravdanjima.

Ivan Milenković: Tehnike samopovređivanja

"Dno dna"; VREME 901

Gajić je stvarno čudna osoba. Najpre mi spočita da sam krivotvoritelj i notorni ignorant zbog onoga što sam, u tekstu "A", napisao o Antoniću. Onda mu ja, strpljivo i nežno, skrenem pažnju na to da se ušeprtljao, da je štošta ispreviđao, te da mu se falsifikat pričinio . U redu, odvraća Gajić razborito, u tekstu "A" zaista nema onoga zbog čega sam te nazvao falsifikatorom, notornom neznalicom, kretenom i budalom, ali u tekstu "B", takođe posvećenom Antoniću – ima. Dakle, zaključuje Gajić nešto malo manje razborito, ipak sam ja (to jest Gajić) u pravu, odnosno ti si (to jest ja, Milenković, pisac teksta "B") falsifikator, notorna neznalica, budaletina i kreten. I sve tako i u tom stilu. I kako sad ozbiljno da se mačujem sa ovim našim patriotama kad nisu u stanju ni kašiku ustima da prinesu, a da sebi ne nanesu ozbiljne povrede?! Naš se musketar (notre mousquetaire) razmlatarao unaokolo (kašikom? mačem? pendrekom?) pa koga dokači. Najpre je, budući nevešt, samog sebe iskasapio upravo neverovatnom količinom nebuloza, ali je, nimalo naivno, dohvatio i nedužnog Antonića. (Dobro, u redu, nije Antonić nedužan, ali čak ni on nije zaslužio da ga Gajić brani.)

Da rezimiram, pa da se raziđemo.

Logika kojom patriotsko-patrijarhalni nazor na svet prilazi (srpskoj) kulturi ista je ona logika koja je obezvredila sve čega se dotakla – nacije, nacionalnog, državnog i političkog interesa, patriotizma, države, društva, zdravog razuma, uljudnosti (videti pod "Gajić"). Savršeno je, utoliko, nebitno što su sadašnji patrijarsi patriotsko-patrijarhalnog bloka u pređašnjem životu bili Miloševićevi protivnici: logikom nacionalnog oni obezbeđuju punu legitimnost i kontinuitet Miloševićevoj politici, a budući da je reč o logici sasvim je svejedno da li se čovek odaziva na Milošević, Koštunica, Gajić, Andželina Žoli, Paja Patak, Mahatma Gandi ili Antonić. U takvoj postavci kultura nije cilj, nego sredstvo. Ratno. Knjiga Igora Ivanovića Kultura i identitet obično je đule koje se, kao đule, a ne kao smisleni kulturni proizvod, u logici nacionalnog mora podržati zarad viših, nacionalnih interesa, a ne zato što vredi (ne vredi). Nije bitno što je đubre, važno je da je naše. Dakle, od đubreta napraviti pitu, pa se praviti (lud) da je reč o "srnećim leđima". Zašto? Zato što tako nalaže naša stvar ( cosa nostra ).

Ovo su, čini mi se, ozbiljne zamerke, na koje se odgovara neozbiljno. Šteta je, naravno, što rečeni svetonazor nije istakao boljeg mačevaoca. Ako ga ima, to jest.

PS. Gajićev problem nije u tome što ne zna. To je u redu. Problem je što ne zna koliko ne zna. Ko je, Gajiću, suveren kod Karla Šmita? Narod. U svojoj poslovičnoj nedočitanosti, međutim, Gajić brka suverena sa predstavnikom (reprezentantom) suverena, recimo sa predsednikom Republike. (Sedi, Gajiću, jedan!) Kao suveren narod je taj koji bira neprijatelja. Kako narod bira neprijatelja? Narodnom voljom. I kako se, Gajiću, obrazuje narodna volja? Između ostalog i tako što "nezavisni", uticajni (b)analitičari bliski vlasti (reprezentantu suverena) opsenjuju prostotu, huškaju narod i uteruju ga u tor gluposti svojim nebuloznim kulturnim politikama. Sve ovo je – i tu je Gajić u pravu – štreberska stvar, opšte mesto koje bi svako ko je uopšte čuo za Karla Šmita morao da zna, ili, ako ne zna, barem da ćuti. Ali ne i Gajić. On, naprosto, ne zna koliko ne zna.

Saša Gajić: Falsifikator ponovo uhvaćen na delu

«Suveren je onaj ko odlučuje o vanrednom» stanju, glasi čuvena «granična» Šmitova definicija suverenosti kojom otpočinje njegova «Politička teologija» (Norma i odluka, Filip Višnjić, 2001, str. 91).

Suveren, kao nosilac vlasti u Šmitovoj decizionističkoj (tj.onoj koja govori o primatu odluke) teoriji upravo je onaj koji konstituiše sferu kojom vlada polaritet prijatelj – neprijatelj, a ne narod. Upravo u tom smislu smo i ukazivali na neodrživost i očiglednost falsifikovanja Šmitove teorije političkog kojoj Milenković pribegava i podmeće «konstruisanje» neprijatelja, moderno i predmoderno, svojim oponentima, privatnim licima, u svim pomenutim tekstovima. Za uzvrat smo u njegovom odgovoru «Tehnika samopovređivanja» dobili novo podmetanje u vidu novog teorijskog falsifikata iza koga iznova stoje zlonamernost i neznanje. Time je falsifikator ponovo, crno na belo, uhvaćen na delu, in flagranti. Imputiranje moderne, liberalne rusoovsko-lokovske teorije narodnog suvereniteta Šmitu (čija je teorija suvereniteta suštinski drugačija), a sve zato da bi se oponent u polemici optužio kako ne razlikuje suvereni narod od njegovog reprezentanta, upravo predstavlja «tehniku samopovređivanja» koja je toliko očigledna da čovek ne zna da li da se nasmeje ili da se rastuži. Jer, Šmitova teorija je dijametralno suprotstavljena liberalnoj teoriji narodnog suvereniteta koju mu, u svom falsifikovanju, Milenković podmeće. «Šmit naučava o suverenitetu odozgo i sa nekolicinom konzervativnih mislilaca se protivi ideji suvereniteta odozdo, te je to za njih produkt političke moderne...» ukazuje nam Cvijetićanin (Neven Cvijetićanin, Šmitovo shvatanje države, društva i demokratije, Karl Šmit, NSPM, vol 12, 2005, str. 57), dok sam Šmit kaže: «Kod Rusoa, volonte generale postaje identična sa voljom suverena; međutim, pojam opštega, i u svom subjektu, istovremeno dobija kvantitativno određenje; to jest narod postaje suveren, Time se gubi decezionistički element dotadašnjeg pojma suverenosti» (K. Šmit, Politička teologija , Filip Višnjić, 2001, str.113).

Milenkovićev «odgovor» u vidu novog teorijskog falsifikata samo je još jedna očigledna potvrda svega što smo u dosadašnjoj polemici rekli. On nas na kraju ove rasprave ostavlja zapitanim: kakva je to bezumna gordost i umišljenost koja drugima viče «sedi, jedan» i da «ne zna koliko ne zna» dok ponovo, novim teorijskim falsifikatima, sebi skače u usta i demonstrira očigledno nepoznavanje Šmitove teorije političkog koju pri tome obilato pokušava da koristi u razračunavanju sa neistomišljenicima?