Polemika povodom NIN-ove nagrade - reagovanja i odjeci

 UOČI sutrašnjeg proglašenja 66. dobitnika NIN-ove nagrade kritike za najbolji roman godine, grupa eminentnih srpskih pisaca različitih generacija oglasila se pismom upućenim javnosti, pod naslovom "Bojkot NIN-ove nagrade". Među osamnaestoro potpisnika ovog teksta, nalaze se dvojica ranijih laureata ovog priznanja, akademik Miro Vuksanović i Vladimir Tabašević, a uz njih su Emir Kusturica, Vladimir Kecmanović, Slobodan Vladušić, Nikola Malović, Dejan Stojiljković, Ljubica Arsić..

Ime pobednika saopštiće žiri koji čine Teofil Pančić (predsednik), Branko Kukić, Marija Nenezić, Ivan Milenković i Marjan Čakarević, a u najužem izboru našli su se romani Milenka Bodirogića "Po šumama i gorama" ("Orfelin"), Slobodana Tišme "Grozota ili..." ("Čarobna knjiga"), Steva Grabovca "Mulat albino komarac" ("Imprimatur"), Ane Vučković "Jugoslav" ("Partizanska knjiga") i Saše Ilića "Pas i kontrabas" ("Orfelin").

Tekst pisaca koji su odlučili da njihova dela više ne učestvuju u izboru najboljeg romana, i uputili oštru kritiku kompetentnosti žirija, njihovim kriterijumima pri izboru, ideološkoj obojenosti nagrade i romana koji se njome promovišu, "Novosti" prenose u celini:

"Ne postoje nagrade koje se savršeno pošteno dodeljuju. Niti ima žirija za dodelu književnih priznanja koji su besprekorno kompetentni. Ne postoje nagrade za umetničko delo u kojima se vanumetnički kriterijumi, barem u izvesnoj meri, ne mešaju sa umetničkim. Ni NIN-ova nagrada, u svojim zlatnim godinama, nije bila izuzetak od ovog pravila, ali su književna stručnost i intelektualno poštenje većine članova žirija koji su o njoj odlučivali, činili da vanumetnički kriterijumi ipak u znatnoj meri budu podređeni umetničkim vrednostima. Zato je ova nagrada u svojim najboljim godinama imala nesporan renome. Ali, ta vremena su definitivno prošla.

Već preterano dugo i preterano često, o ovoj nagradi odlučuju što stručno, što moralno, a najčešće i stručno i moralno nekompetentni ljudi, za koje nije jasno po kom merilu su birani. Od trenutka u kom su nedeljne novine NIN postale vlasništvo jedne inostrane privatne kompanije, taj negativan trend primetno raste, da bi do kulminacije proizvoljnosti došlo ove godine. Bilo bi minimalno korektno da odluku o najboljem romanu srpske književnosti donesu kritičari koji sistematski prate savremeni domaći roman. Međutim, ovogodišnji žiri ne ispunjava čak ni te uslove.

U skladu sa sastavom žirija dobijen je i uži izbor od deset knjiga, koji, čast izuzecima, i bez obzira na to koja su dela ušla u najuži izbor i koje će biti proglašeno dobitnikom, predstavlja tragikomičan pokušaj da se poetička proizvoljnost promoviše kao idejni pluralizam, jalova politička korektnost kao slobodoumlje, a da se provincijalna, kolonijalna svest, proglasi kosmopolitizmom. Pošto ne možemo da utičemo na odluke koje se donose u okviru jedne privatne firme, naš preostali izbor jeste da ne dopustimo da u budućnosti učestvujemo u jednoj sve većoj sramoti.

Od svojih izdavača zahtevamo da naša dela ne prijavljuju u konkurenciju za NIN-ovu nagradu, a od ovog i narednih, verovatno jednako spornih žirija, da ih, neprijavljene, ne uzimaju u obzir. Neminovna propast jednog, nekad relativno slobodoumnog, a danas gotovo maloumnog priznanja, tako će se ubuduće odvijati bez nas."

Jedan od potpisnika ovog teksta i dobitnik NIN-ove nagrade za "Semolj zemlju", za 2005. godinu, akademik Miro Vusanović, za "Novosti" obrazlaže svoju odluku.

- Nemam običaj da potpisujem zajedničke proglase. Prirodno je da sam sebi pišem tekstove. Međutim, svesrdno sam podržao predlog da sadašnja NIN-ova nagrada bude bojkotovana. Tako sam hteo da podržim darovite pisce koji su otuda neopravdano skrajnuti, da javno pokažem brigu da je u padu jedna lepa institucija u kulturi i književnosti. Nju su uzdigli književni kritičari od imena i dobitnici čiji su romani značajne knjige. Tako je NIN-ova nagrada stekla ugled i ona je afirmisala NIN. Nije bilo obrnuto - kaže Vuksanović.

On ističe da je NIN i ranije pokazivao svoje navijačke radnje i po svom ćefu delio dobitnike, ponekad ih i vređao. Ali, najveću uvredu sebi, nagradi i dobitnicima NIN nanosi kada u svoj žiri izabere ljude koji nemaju pokriće u knjigama književne kritike, koji su pristrasni, odveć nabusiti i mrzovoljni. Takvi ljudi teško mogu da donose pravične odluke. Namere su im previše očigledne. To je opasno za svaku instituciju, pa i za NIN-ovu nagradu. Dužni smo da čuvamo nacionalne institucije, jer ako ih rušimo i razgrađujmo, ostajemo bez oslonca, s tabanima u zraku, kao u Vukovoj poslovici: Popni luda na visoko da nogama maše!

Laureat ovog priznanja Aleksandar Gatalica, koji je nagrađen za roman "Veliki rat", za 2012. godinu, za naš list kaže:

- Slažem se u svemu s potpisnicima peticije, sem u jednom: dao bih još jednu priliku NIN-ovoj nagradi, pre nego što sama sebe uništi. Glavni problem s ovom nagradom je što se netransparentno biraju članovi žirija. Ovaj sastav žirija kulminirao je nekompetentnošću. U njemu sede jedan pesnik, jedan filozof, jedan urednik časopisa, jedna TV novinarka, a predsedava jedan kolumnista. Sledeći članovi tako mogu biti direktori pozorišta, solisti opere, ili konceptualni umetnici...

Nisu svi ljudi iz kulture kadri da biraju roman godine. I odmah da kažem: ne mislim da su samo "sede glave" sa Katedre za srpsku književnost dobri članovi NIN-ovog žirija. Zašto članovi ovog žirija nikad nisu bili Mladen Vesković, Nataša Anđelković, Slađana Ilić, ili Ana Stišović Milovanović, poznati kritičari, ljudi sa knjigama iza sebe? Po mom mišljenju, zbog toga da se promenom kriterijuma dođe do promene krvne slike književne scene Srbije i njeno organizovanje u ideološkom ključu - smatra Gatalica.

Potpisnik teksta "Bojkot NIN-ove nagrade", pisac Dejan Stojiljković, takođe je za naš list objasnio svoju odluku.

- Pošto članovi NIN-ovog žirija već godinama kukaju na hiperprodukciju i kako moraju da se muče i zlopate čitajući veliki broj romana, mi smo se u jednom trenutku osetili odgovornim i sažalili se na tu njihovu ogromnu patnju. Jesmo pisci, ali smo takođe i ljudi, pa je ovaj naš čin nadasve humanistički. U smislu da od sada nadalje napaćeni članovi žirija neće morati više da čitaju toliki broj knjiga, tj. broj pristiglih romana biće smanjen pa će samim tim njihovi životi biti manje komplikovani i teški. Mi smo samo učinili svoju dužnost kao građani i umetnici. A drugovi iz žirija ako nas se sete na dan bezbednosti, neka nas se sete, ako ne, nema veze, bolje je biti zaboravljen kao neko ko je bojkotovao

NIN-ovu nagradu, nego kao neko ko ju je dobio - zaključuje Stojiljković.

PIJANOVIĆ: U MODI ANACIONALNE KNjIGE

SA ovakvim stavovima slaže se i ugledni univerzitetski profesor književnosti Petar Pijanović, koji, za "Novosti", kaže:

- NIN-ova nagrada u poslednjih nekoliko godina gubi značaj i ugled. Razloga tome ima nekoliko. To manje ima veze sa samim romanom, a više sa drugim stvarima. Najpre ima veze sa onim ko bira članove žirija ili sa nekim ko mu u tom poslu "pripomaže". Po liku selektora biraju se članovi, a po njihovoj meri dobitnik nagrade i knjiga. Ona ni kriva ni dužna postaje slavljenica, igra jedno leto i biva pravedno zaboravljena. U poslednje vreme u modi su bezvredne anacionalne knjige. Da su živi, u takvoj političkoj profilaciji romana i njegovom vrednovanju, NIN-ovu nagradu teško da bi dobili Crnjanski, Andrić ili Pekić.

(Večernje novosti)

Teofil Pančić: Pazi šta bacaš na ventilator

PRATILI SMO U ŽIVOM PRENOSU PREKO "DRUŠTVENIH MREŽA" TO NARASTANjE LAVINE BESA JEDNOG NEOBIČNOG ZBIRA INOKOSNIH OSUJEĆENOSTI KOMBINOVANOG S PRSTOHVATOM DILETANTSKOG POLITIČARENjA

Znam da "svi" sada očekuju od mene da se u pisanoj formi blagoizvolim očitovati o onome, ali meni je onoga već uveliko preko glave, a i nisam rad da udovoljavam prohtevima radoznale svetine. Ma hajde, Pančiću, ne budi nakraj srca, daj nam bar nešto?! Ionako ti niko ne bi poverovao da te je ove i ovakve nedelje bilo šta drugo stvarno preokupiralo... Pa dobro, ali evo kako ćemo: strogo fenomenološki. Dakle, svi grafički detalji na stranu, svi ti vokalni solisti mizerije, sav uzbihozoreni talog čaršije i turšije, svaki nadobudni Lažni Dimitrije s kreštavim rodoljubnim falsetom – sve to niz mutno Dunavo. Nego da se skoncentrišemo na stanovite "promene paradigme".

Bio sam član famoznog NIN-ovog žirija za roman pre skoro dve decenije, od 1999. do 2001. Političke i društvene prilike i tada behu usrane (pa malo bolje), književna čaršija, verujte, ništa bolja nego sada, mediji da te bog sačuva, a i ljudske naravi generalno nisu se mogle od tada promeniti ni na bolje ni na gore: to se ni kroz milenijume ne menja bitno. Pa ipak, danas mi se čini da je tadašnje žiriranje u odnosu na današnje bilo banja, i to najmanje ima veze s količinom paraknjiževnog šodera koja se od tada uvišestručila. Lako je podnositi loše i teške knjige: teško je podneti loše i šuplje ljude. Čekaj, ne reče li malopre da se ljudi nisu promenili? Tačno. Ali, promenilo se nešto drugo: način na koji ljudi emituju sebe i percipiraju druge. Tada nije bilo "društvenih mreža", danas jedva da ima ičega osim njih.

Šta to konkretno menja u ovom slučaju? Pa, recimo da žiriranje za jedinu tzv. široj javnosti važnu književnu nagradu pretvara u neku vrstu nevoljkog učestvovanja u rijaliti šou(u). Šta god da uradite, šta god da neko pomisli da ćete uraditi ili biste mogli da učinite, šta god da ste već uradili ili se nekome čini da ste uradili jer to tako izgleda iz njegovog mrtvog ugla, razmatra se i tumači in real time, sa apsolutnim samopouzdanjem onoga-koji-tajnu-zna, s ležernim spokojstvom u odnošenju prema istini i laži kakvo već nadilazi i čuvenu Frankfurtovu definiciju bulšita kao nečega goreg i pokvarenijeg, jer moralno nihilističnijeg, od pukog laganja. A sve to u vašem virtuelnom prisustvu, za koje niko ne haje, jer ionako više nikoga nije ničega sramota.

Evo nekih od ospoljenja ove vesele kakofonije – vesele pod uslovom da se ne tiče ni vas ni bilo koga koga poznajete. Žiri objavi širi izbor od tridesetak knjiga: aha, vidi koliko tu ima Lagune, opet će Laguna da dobije Nagradu, svi im se klanjaju, svi su kupljeni, niko im ništa ne sme! Onda se, sužavanjem izbora, Laguna svede na dve, pa na nijednu knjigu; prethodni mudraci zaćute dok se resetuju na neku novu skomračnu pizdariju, a jave se – mada mnogo malobrojniji – čestitari i svečari: bravo, najzad je neko Monopolistima stao za vrat! Nakon zasipanja ekskrementima tapšanje po ramenu izgleda kao ogroman napredak, ali nije, naprotiv, zato što je bazirano na podjednako nakaradnoj premisi, samo obrnutog predznaka. Premisa je da ti, u svojstvu "žiriste", imaš nekakav odnos prema Laguni ili bilo kojem drugom izdavaču, a nemaš ga i ne smeš da ga imaš.

Ili, recimo, objavite uži izbor od deset romana. Zdesna odmah uskliknu bez ljubavi: ah, genocid nad identitetom, samo jedna knjiga je odštampata ćirilicom srbskom našom milom! Pa šta da im mi radimo, je’l da ih preštampavamo vama za ljubav? S leva, pak, dopre cilik: uh, mizoginija i falocentrizam – samo jedna žena! Okej, rodice, šta predlažete: da uvedemo kvote? Ili je bolje da nam odmah dostavite spisak budućih laureatkinja po kojem ćemo postupati, da se ne mučimo bzvze? Pardone mua, ovako smo diskutovali i ovako smo glasali, treba li naknadno da revidiramo spiskove ne bismo li nekako zadovoljili brojne, a suprotstavljene čaršijske i turšijske interese i prohteve?

I sve to pre nego što smo uopšte i zagazili u "visoku politiku", u stare omraze i (bes)principijelne podele na Ovu i Onu Srbiju, u nezamislivo enormne sujete neprispodobivo maleckih ljudi, u namigujuće burazerizme i sestrizme koji se olujno namrače kad ne dobiju ono što misle da im pripada, u mahniti egzibicionizam razmaženih prinčeva samoljubne ispraznosti etc. etc.

I to smo pratili u živom prenosu preko "društvenih mreža", to narastanje lavine besa jednog neobičnog zbira inokosnih osujećenosti, kombinovanog s prstohvatom diletantskog političarenja (plus u svakoj bruci neizbežni mista Kusta, gratis, na račun kuće). A onda je najzad nastupio i taj Dan Pred Dodelu, govno je teatralno hitnuto na ventilator i dogodilo se ono što se u takvim prilikama događa; doduše, aljkavi strelac nije imao baš idealnu procenu tajminga pa je gađao baš u onoj fazi kad se rotirajući ventilator okretao k njemu: ups, shit happens! Tebra, hoćeš maramicu? Imaš ovde nešto, čekaj, zavuklo se...

A sve je zapravo, naposletku, strašno banalno, jednostavno, bazično. Imate petoro ljudi, po svemu veoma različitih – uključujući, da, i "političke poglede" – koji su čitali knjige, razgovarali o njima i vrednovali ih, jer to žiriji, eto, inače rade. Rezultati njihovog napora podložni su neslaganju i kritici, to se podrazumeva. Šta god o njima i njihovom obavljenom poslu kažete, povoljno ili ne, načelno je tačno, osim kad vam reči i misli i sredstva dolaze od onog ventilatora. Milka, hajde ‘vamo, deca se opet igrala pa uneredila sve oko sebe, i sad treba da se čisti! A oni sigurno neće da počiste za sobom, nisu ni devedesetih, kad se baš krvavo sralo, pa neće ni sada, kad se ležerno seru kvake.

Teofil Pančić: Kerberi u pokušaju i prostodušnost totalitarnog uma

AKO PRIPADNOST JEZIKU NIJE APSOLUTNO I BEZOSTATNO DOVOLjNA DA NEKO KNjIŽEVNO DELO SVRSTA U KORPUS SRPSKE, ILI MAĐARSKE, ILI GRČKE, ILI LETONSKE KNjIŽEVNOSTI, ONDA MORA DA POSTOJI NEŠTO DRUGO ŠTO ĆE TU PRIPADNOST USTANOVLjAVATI. I TU NIJE KRAJ: MORA DA POSTOJI I NEKO KO JE MERODAVAN DA RAZLUČUJE, RECIMO, SRPSKU OD NESRPSKE KNjIŽEVNOSTI

Mi nikada nismo pripadali krugu pisaca koji su podržavali nacionalne euforije. To ne znači da nas neko može izbaciti iz srpske kulture, čak ni uz pomoć državnog aparata.

—Mirko Kovač, Stav, Novi Sad, 15.12.1989.

Treba slušati ljude dok govore. Naročito pažljivo treba slušati one za koje nam se učini da nemaju šta da kažu, ili da je to što će reći toliko uvredljivo po naše tankoćutno biće da bismo se mnogo radije lišili tog preimućstva slušanja. Međutim, to je greška: baš takvi i baš tada izreći će ključne stvari, svešće naizgled mutne i komplikovane procese i zapetljane sukobe na suštinu. Suština se, avaj, može pokazati prilično banalnom, ali i tu treba biti oprezan, jer je to banalnost sa duplim dnom. Drugim rečima, kad razgrneš jedan sloj velova s visokoparne retorike, recimo rodoljubačke i(li) književno-estetičarske, ono što preostane može se ukazati u ganutljivoj golotinji ličnih sujeta, izgubljenih kompasa, bizarnih deluzija. Ali bilo bi najpogrešnije tu stati: treba kopati dublje, treba razgrnuti i onaj donji sloj velova, jer nas tek tu čekaju spektakularna otkrića. Pa se može ispostaviti da je benigna banalnost nesrazmerne nabujalosti spisateljskih sujeta samo vešto iskorištena kao pogonsko gorivo za nešto mnogo mračnije: za inauguraciju destruktivne i toksične agende, namerene preuređenju društva u pravcu sužavanja prava i sloboda u ime neke "jedino ispravne" doktrine, danas najčešće nacionalističke.

Tako je i sa tzv. skandalom oko ovogodišnje NIN-ove nagrade za roman godine, gde se grupa od osamnaestoro pisaca i onih koji se tako osećaju pobunila i proglasila vremenski neograničeni bojkot NIN-ove nagrade, koja je, zajedno s matičnim joj nedeljnikom, prešla u ruke imperijalista i karadušmana srpskih, za koje prljavi posao obavljaju domaći kvislinzi, regrutovani iz probranih redova, kako ono beše, "autošovinista" i "anacionalnih elemenata" (jbt, za to se kod Antoneskua i sličnih dražesnih spadala iz divnije prošlosti išlo pravo na vešala...).

Ako ne odmaknemo mnogo od površine, ličilo je to na još jedan tipični književni(čki) kermes sa pevanjem i štucanjem, uz preganjanja na temu čiji je veći, ko je odaklen a ko niodaklen nije no se vuče tu po kući ko avetinja, ko je bio dobar đak mada je nosio dugu kosu, a ko se za to vreme zajebavao umesto da uči pa bi sada čestitim odlikašima da deli lekcije, i sve u tom stilu, lahorasto i beznačajno, tek blago iritantno poput zunzarinog obletanja oko insanove glave. Pa se shodno tome i u trivijalnom čaršili maniru i bavilo sitnim i uvrnutim sokačarskim kleveticama koje lepo nisi imao snage ni da demantuješ, poput one da si "dodelio nagradu ortaku i jaranu", onom za kojeg nisi čak ni glasao, a kojeg si inače u životu video 5-6 puta, toliko ste, eto, jarani, i čije je nekadašnje blisko okruženje godinama siktalo na tebe svakim povodom, eto, toliko ste istomišljenici. Ili one da si izvesne građane, pazi sad, "oterao iz ‘Vremena’", što i nije čudo jer si ti ništa manje nego "kulturni hegemon" zemlje Srbije, tako da je tebi laća terati i dovoditi ljude po ovoj zemlji kako ti se ćefne, normalno. I koješta još što ni sa istinom ni sa pameću ni sa ljudskom čašću veze nema, a na šta se nije vredelo osvrnuti, jer ne vredi ni toliko napora da se odmahne glavom.

Međutim, insistiram, vredelo je pustiti ljude da govore, jer je bilo svakog razloga da očekujemo da će se, uz svu tu lavinu ispraznih, lažljivih i ništavnih iskaza kojima se Užas praznine obraćao sebi samom kroz duge januarske noći, pojaviti i oni zaista bitni, oni koji objašnjavaju neobjašnjivi, to jest, ne, nego naizgled tek hiroviti i pomalo dirljivo blesavi višednevni mentalni dernek koji su upriličili wannabe zajebani momci iz "srca tame", iz tvrdog jezgra bojkotaškog, okupljenog oko jedne književne grupe čije ime zvuči kao međunarodna oznaka za neki autoput (što verovatno i jeste).

I usledili su ti iskazi jedan za drugim, eno ih gde su prepunili stupce parapatriotske štampe, eno ih gde su se nanizali kao biseri rasuti po celom svetu, eno gde su zagušili internete, zakrčili fejsbuke i ostale tvitere, i iz tog bi se krmiva svašta moglo pronaći i iščitati, i raznih bi se dijagnoza, što ličnih što grupnih, moglo ispopostavljati, samo kad bi imalo smisla trošiti se na to. Ali bolje je bilo ćutati i osluškivati, vrebajući odakle i iz koga će progovoriti tugaljiva Suština – a da mora progovoriti, to je bilo jasno. Kako bi moglo drukčije? Zajebancije sa žirijem, naporne ljutnjice nenagrađenih, frustracije sličajnih prolaznika i uvređenih frajli koji i koje se potpisom pridružiše momcima koji znaju šta hoće – sve je to naposletku pena dana, bude i prođe, zapravo već prolazi. A ekipa ima mnogo ozbiljnije namere, gde joj je famozna nagrada, i žiri, i sve to, samo pomalo isforsirani casus belli. Mislim, nije da NIN-ova nagrada nije njihov mračni predmet želja, ali prava namera je mnogo ambicioznija: povratak ili očuvanje onakvih društveno-kulturnih prilika u kojima će štošta, pa i ta famozna nagrada, nekako podrazumevano pripadati onima koji su za sebe, nejasno je s kojim i odakle izvirućim pravom, uzurpirali poziciju ekskluzivnih nosilaca "nacionalne kulture".

I te reči, suštinske, kristalno razgovetno izgovorene, neminovno su (nas) stigle. Izgovorio ih je pisac i jedan od "bojkotaša" Nikola Malović, u emisiji "Oko" RTS-a od 27. januara 2020: "Inostrani vlasnik NIN-a radi jednu diverziju u srpskoj kulturi nagrađujući one romane koji ne pripadaju srpskoj književnosti. NIN-ova nagrada je postala nagrada za roman koji nije srpski roman."

Na stranu sada čvorovićevsko prenemaganje oko "inostranog vlasnika" koji zombijima iz žirija, kiteći im čela evrićima, nalaže koga i kakvoga će nagraditi; ono što fascinira u Malovićevim rečima (izvariranim posle i u Pečatu, da se ne pomisli da se ovom blagoglagoljivom Bokelju nešto omaklo) jeste prostodušnost totalitarnog uma, nedobacujućeg makar do onog nivoa samorefleksije koji bi mu mogao stvoriti izvesnu nelagodu, otuda i potrebu da malko zakamuflira svoju poentu. Kako toga, međutim, u Malovića nema – a dotični je, da napomenem za manje upućene, jedan od ključnih ljudi ove šarade, a ne tek neki pikzibner koji se zakačio negde usput kao čičak pa sad ne ume da se odlepi – onda imamo mogućnost da vidimo dejstvo strategije ekskomunikacije na delu u svoj njenoj, hm, raskoši.

Šta je, dakle, pouka i sukus Malovićevog i malovićevskog rezona? To je ovaj i ovakav road to hell: arbitrarnost-selektivnost-hijerarhičnost-ropstvo. Naime, ako neki roman napisan i objavljen na srpskom jeziku može biti merodavno proglašen romanom koji "nije srpski" (i samim tim preventivno izbačen iz svakog mogućeg budućeg kanona, bez davanja prilike dejstvu vremena da potvrdi ili ospori njegovu vrednost), onda njemu nasuprot moraju stajati neki romani – takođe napisani na srpskom jeziku – koji "jesu srpski" i samom tom svojom "srpskošću" zavređuju drugačiji tretman; ako pripadnost jeziku (pa onda, mnogo sporednije, i mesto objavljivanja, nacionalna i državljanska pripadnost pisca etc.) nije apsolutno i bezostatno dovoljna da neko književno delo svrsta u korpus srpske, ili mađarske, ili grčke, ili letonske književnosti, onda mora da postoji nešto drugo što će tu pripadnost ustanovljavati. I tu nije kraj: mora da postoji i neko ko je merodavan da razlučuje, recimo, srpsku od nesrpske književnosti, a sve, gle, unutar srpskog jezika i, što bi se reklo, "kulturnog kruga".

To "nešto" nema šta da bude nego izvesna interpretacija kulturnih i političkih vrednosti i identitetskih obeležja koja će od neke nad društvom i kulturom suštinski nadređene instance biti legitimizovana i overena kao "srpska"; pazite: ne jedna od srpskih, unutar beskrajnog, danonoćno samoredefinišućeg i samoobnavljajućeg pluralističkog polja slobodne kulture i slobodnog društva, nego "srpska" na preskriptivno-normativistički način koji ekskomunicira drugo i drugačije, koji u svemu gde prepoznaje drugačije kodove od onih koje samo nosi i deli vidi nešto onkraj "nacionalne kulture", a ne tek njen inokosan deo, s ravnopravnim pravom na postojanje u zajedničkom javnom prostoru, po naravi stvari dovoljno komfornom za sve. Samim tim je i takva "nacionalna kultura" jednodimenzionalna, hijerarhijska, vojnički centralizovana i, da, dubinski totalitarna. Njoj je, za tumačenje i sprovođenje tog "nečeg", naravno, potreban "neko" ko će dežurati na imaginarnom ulazu u zlatne dveri "nacionalne kulture", pripuštati unutra podobne sa malovićevskog stanovišta, a one druge bacati preko palube, pa ako se udave – udavili su se, ko im je kriv što nisu ostali na suvom, unutar arbitrarno definisanih kodova "nacionalne kulture". Pri tome je, ako nekom nije jasno, sasvim svejedno ko i u ime čega arbitrira: sama je arbitrarnost problem. Kada bi neko, na primer, odrekao pravo Malovićima i uveocima na puno i slobodno participiranje u srpskoj književnosti i kulturi, učinio bi podjednako težak kulturno-politički zločin. Samo što to, koliko je poznato, niko ne čini (najmanje nesrećni NIN-ov žiri, dežurna vreća za njihove rahitične bubotčiće). E pa, ovi momci bi se rado prijavili kao volonteri – čuj mene, volonteri! Ekipa tako dobro naplaćuje svoje usluge da i najnotorniji "strani plaćenici" mogu da se postide pred njom; ali je baš zato kanda i u panici pred bilo čime što tumači kao moguće sužavanje svog tržišta – za kerberisanje pred narečenim vratima, recimo, srpske književnosti. Mada ni tim ni bilo kojim drugim vratima te vrste stražari uopšte nisu potrebni.

I eto naličja tanušnih i postojano minusinteligentnih optužbi da je taj vražji žiri svojim izborima i odlukama sprovodio nekakvu mračnu "kulturnu politiku" i "forsirao jednu poetiku" ili čak ideologiju: dobro naučeni primeni drevnog retoričkog trika "drž’te lopova!", samozvani baštinici onoga najboljeg iz tradicije i nasleđa srpske književnosti – za koje lepo nemamo pojma koji im je to babo u amanet ostavio, i gde je pohranjen taj testament – zapravo bi da budu bogomdani arbitri "srpskosti" ili bilo čega drugog, a to bi bilo moguće jedino unutar kulturno-društvenog konteksta koji se međusobno isključuje s demokratijom, pluralizmom i slobodnim društvom. Samo, ima tu jedan mali problem: neće da može. Nikada više. Ta radna mesta su trajno ukinuta, onako kako su ukinuta mesta dvorske lude ili varoškog dželata.

(Vreme)

Slobodan Antonić: Ninova nagrada 2020. – inauguracija kolonijal-arta

Ovogodišnja Ninova nagrada promovisala je jednu prilično primitivnu normativnu estetiku. Ta estetika se po mn0gim odlikama, kao što ću pokazati, poklapa sa socrealizmom. Stoga ću je nazvati – NVO realizam.

No, NVO realizam nije tek estetička doktrina. Namera njenih promotera je, očigledno, da ona odredi i dominantan pravac u srpskoj književnosti. Način na koji je ove godine dodeljena Ninova nagrada, tako, dobija dimenziju i nove kulturne politike.

Ali, takva heteronomna programska estetika, budući da je suštinski autoritarna, predstavlja anahromizam. Ona je nespojiva kako s modernizmom, tako i s postmodernizmom u književnosti. Videćemo da su nastanak i promocija ove arhaične estetike bili rezultat slabe obrazovanosti i/ili arogancije porodice, kako ju je lepo nazvao Gatalica (ovde 8:05-9:21) – članova žirija i bliskih pisaca i novinara.

Na ovom primeru još jednom ćemo uočiti rad dubinske ideologije ovdašnje kompradorske inteligencije. Društvo bez autonomije, zemlja koja je kolonija, ne treba da ima ni autonomnu umetnost. Dozvoljena je tek dirigovana, tendenciozna književnost.

Jedino: kolonijal-art.

* * *

Ako se podsetimo osnovnih karakteristika socrealizma u književnosti, videćemo da vrlo slične norme – sudeći po programskim izjavama članova žirija, kao i po odlikama onih romana koji su izdvojeni i nagrađeni – važe i za NVO realizam.

Uz estetsku, obavezna je i normativna funkcija književnosti; delo mora da utiče na čitaoca kroz afirmaciju poželjnih vrednosti ili kroz stvaranje averzije prema nepoželjnim vrednostima (ovde 41─42); književnost tako dobija i vanumetničke zadatke, poput „vaspitanja“ ili „prevaspitavanja“ čitaoca (ovde 14).

Književni postupak je realistički, premda ne i veristički; stvoreni svet književnog dela, naime, samo je strukturno homologan stvarnosti (ovde 205-6); ostalo je proizvod piščeve kreacije, u kojoj do izražaja dolazi nastojanje da se političke ili društvene ideje promovišu kroz književnu formu; to je tzv. tendenciozni realizam (ovde 192).

Tematika dela prvenstveno je savremeni život; prošlost je nepoželjna, osim u funkciji poređenja sa sadašnjošću.

Karakter junaka se razvija kroz dinamiku interakcije sa društveno-istorijskim okruženjem; to je „shvatanje da sliku i sudbinu čoveka formira ne samo biologija i psihologija, nego istorija, i pre svega istorija“ (ovde; 202).

Snažna polarizacija na pozitivne i negativne junake vodi do manihejskog dualizma; odnos prema junacima je, zavisno od njihovih ideoloških karakteristika, hagiografski ili demonološki (ovde 93; 97).

Najviše mogućnosti da se, kroz jednu višeslojnu strukturu, „pedagoški“ plasiraju ideje pruža roman.

Pogledajmo sada estetiku Ninovog žirija. S te strane je, prošle i ove godine, najčešće nastupao Ivan Milenković. Verovatno zato što, kao doktor političkih nauka, formalno u žiriju ima najviše obrazovanja.

Evo šta je Milenković nedavno rekao na N1: „Srpska književnost je u krizi dobrih 30 godina, ako ne i više; veliki broj godina unazad pisci su izbegavali sadašnjost, krili su se iza nerelevantnih tema; sad imamo neverovatan broj mladih hrabrih pisaca spremnih da se suoče sa sadašnjošću.“

I u drugim prilikama Milenković kao „relevantnu temu“ ističe sadašnjost, dok su teme iz prošlosti „nerelevantne“.

Prošle godine, recimo, Milenković piše: „Pojačano lučenje patriotske supstancije uočava se po broju tekstova posvećenih Prvom svetskom ratu. (…) Sa sadašnjošću se ozbiljno suočavaju svega tri, možda četiri romana (…). Dakle, jad i beda“.

A ove godine pak veli: „Umesto da se skrivaju u dubokoj prošlosti (…), domaći su se pisci, barem oni najbolji, oni kojima je istina važna, okrenuli sadašnjosti, ili su odlučili da sredstvima književnim rastavljaju nedavnu sramnu prošlost. A to je prokleto dobro.“

Očigledno, „sadašnjost“ je za Milenkovića naročito poželjna tema. A kao nepoželjne, on izričito nabraja: „srpsku prošlost“ (uopšte), „Nemanjiće“, „Balkanske ratove“, „Prvi svetski rat“, a u njemu posebno „prelazak preko Albanije 1915“. Jedina dobrodošla tema koja se ne tiče sadašnjosti, kao što smo već videli, jeste „nedavna sramna prošlost“.

Najlepše je što Milenković, u svojoj estetičkoj prostodušnosti, kao da nije sposoban za elementarnu refleksiju. On ne razume da svako propisivanje poželjnog tematskog okvira nije ništa drugo do normiranje književnosti sa vanumetničkog stanovišta.

Pisac, naime, ima pravo da izabere bilo koju temu, bilo koje vreme i bilo koji  prostor. On ima apsolutno pravo na beg od sadašnjosti. On čak ima slobodu i na beg od celokupne stvarnosti. Ili mu te slobode ipak ne pripadaju?

Veselo je što isto mišljenje s Milenkovićem deli i Marjan Čakarević, drugi član žirija. „Otprilike polovina od onih desetak posto (kvalitetnih romana – S. A.) opisuje iznutra društvo i zajednicu u kojoj nastaje“, kaže on. „Mali broj romana se trudi da neposredno odgovori na drame i pitanja koja obeležavaju našu epohu.“

Ali, zašto bi „naše društvo“ u „našoj epohi“ moralo da bude književna norma? U kojoj pak to estetici tema i hronotop determinišu kvalitet dela? Koja li to estetika propisuje piscu u kakav će vremensko-prostorni okvir morati da smesti radnju?

Pa, dve su takve estetike. Jedna je socrealizam. A druga je ova, novokomponovana estetika. NVO realizam.

* * *

Najbolje je što Milenkovićevu književno-estetsku poziciju, očigledno, dele i drugi članovi žirija. Naime, sve romane iz ovogodišnjeg užeg izbora odlikuje istovetan uzani tematski okvir.

Kao što je to oduševljeno primetila Jelena Lalatović, „svih pet romana koji su se našli u najužem izboru, na manje ili više književno ubedljiv način tematizuju raspad Jugoslavije i njegove veze sa savremenim, postjugoslovenskim društvima. Svaki od ovih romana govori o nekom fundamentalnom traumatskom jezgru iz različitih, ali prema jugoslovenskom nasleđu afirmativnih perspektiva – intimističke, jugonostalgične, antirevizionističke“.

Dakle, svi romani imaju isti ograničen hronotop. Kako je moguće da od dvesta romana u najuži izbor uđu isključivo romani s takvom tematikom? Kolika li je verovatnoća da se to desi u jednoj autonomnoj estetici – onoj u kojoj određeni hronotop i tema nisu  kriterijum za odabir?

Dakako, reč je o tome da se u NVO realizmu polazi od različitih imperativa, ukuljučiv i one koji se tiču teme, vremena i prostora. Tipično za autoritarnu estetiku koja književnost tretira kao heteronomnu delatnost – izvršiteljku viših, ideološko-vaspitnih ciljeva.

Ali, s takvim kriterijumom, kao što je to lepo uočio Petar Pijanović, i „u takvoj političkoj profilaciji romana i njegovom vrednovanju, NIN-ovu nagradu teško da bi dobili Crnjanski, Andrić ili Pekić“.

Naravno! Jer, Crnjanski je bežao u srpsku prošlost kad je pisao Seobe, Andrić dok je pisao Na Drini ćuprija, a Pekić stvarajući Zlatno runo. Nije bilo Ivana Milenkovića da im objasni o čemu književnik treba da piše.

Što je najveselije, iz Lalatovićkine ocene vidimo da je ne samo na delu imperativni hronotop, već i ista idejna potka, koju je ovogodišnji laureat definisao kao „antifašizam i jugoslovenstvo“.

Reč je, razume se, o ideološkim javkama, znacima prepoznavanja – ne o stvarnom antifašizmu, poput onog iz 1930-ih, ili o stvarnom o jugoslovenstvu, poput onog iz 1980-ih.

Kada Milenković, recimo, kaže da su u žiriju „svi članovi (bili) jasnog ideološkog usmerenja – svi su deklarisani antifašisti“, on time ističe pripadnost jednoj uskoj ideološkoj grupaciji. Onoj koja etiketu „srpski nacizam“ lepi na svako drugačije mišljenje o prirodi ratova devedesetih (genocidni pohod velikosrpske zveri) ili na svako drugačije mišljenje o glavnom izvoru svih naših problema („Jesmo li … kosovojesrbijašili spaljujući ambasade sa tri posoljena prsta? Molebanski čuvali svetinje? Turali trulo lišće na branike automobila? Jarosno granatirali Dubrovnik i Sarajevo? I sada smo naprasno zapanjeni otkud to, dođavola, udišemo otrovni vazduh?“).

Prirodno je da su, odmah po objavljivanju užeg izbora, pisci prepoznali svilen gajtan koji im je na vrat namakla nova programska estetika „antifašizma i jugoslovenstva“. Zato su se pobunili.

Jedan od njih, Igor Marojević, sastav žirija nazvao je „ideološki monolitnim“, a o užem izboru je rekao: „Sve se tiče eks ju prostora i uopšte jugoslovenske ideje i revitalizovanja te priče. U sredini koja ima 200 romana godišnje, različitih tema, različitih poetika, tako svesti (izbor) znači da politički razlozi imaju prevagu u odnosu na književne“. A Vladimir Kecmanović ocenjuje: „Oni kažu da ih zanima jugoslovenstvo i antifašizam. Ko se time ne bavi, on nije podoban da se razmatra. Onda neka kažu da je to nagrada za roman koji se bavi jugoslovenstvom i antifašizmom“.

Ali, žiri neće samo da restruktuira Ninovu nagradu (Saša Ilić: „To što su naše knjige bile u finalu menja strukturu same Ninove nagrade“). On hoće da restruktuira i srpsku književnost. I u tome ima izvesnog uspeha.

Pročitajte ponovo Milenkovićeve izjave od prošle i ove godine. Prošle godine: „Malo romana o sadašnjosti i sramotnoj prošlosti, jad i beda.“ Ove godine: „Pojavili se pisci koji pišu o sadašnjosti i sramotnoj prošlosti, ura!“

Ne sumnjam da će naredne godine Milenković reći: „Antifašizam i jugoslovenstvo preporodili su našu književnost! Pojavili su se novi, sjajni pisci. Žiri je na teškim mukama kome da dodeli nagradu – Kišjuhasu, Gruhonjiću ili Čongradinovoj?“ 

* * *

Ali, da pogledamo malo šta ima u romanu koji je ove godine nagrađen. Počnimo, recimo, od odeljka na stranama 34─40.

Prizor se dešava u leto 1995. Policija dolazi po dr Juliusa, psihijatra s VMA, i nabivši mu vreću na glavu, vozi ga na Crni vrh, u rezidenciju Slobodana Miloševića.

Predsednik ga dočekuje „razdrljene košulje, koja mu je virila iz gornjeg dela trenerke“, u enterijeru u kome su „dominirali mermer i koža, masivni nameštaj s neukusno debelim tapacirungom“ (37).

„Ja sam u redu, nego moja žena, znate, ima neki problem“, kaže Milošević. „Na masivnom bračnom ležaju u spavaćoj sobi, (…) zaklonjena imitacijom baldahina od crvenog satena, ležala je na stomaku predsednikova supruga, pokrivena samo velikom providnom gazom ispod koje se naziralo njeno golemo telo. (…) Uh-uh, huktala je ona, jedva okrenuvši glavu prema njemu: iz guste kose najpre se pomolio njen zakrivljen nos, koji je, kao i ostatak tela, bio prekriven crvenim papulama“ (37-38).

Julius sumnja da je osip psihosomatske prirode, te pita Miru Marković da nije možda čula neku lošu vest. „Ma kakvu crnu vest, došla sam da proslavim rođendan svoje partije… Rekla sam drugovima, napraviću banket kakav niste videli!“ (38)

Julius, međutim, upozorava da se „alergije ponekad aktiviraju i kao posledica negiranja imunološke ili socijalne realnosti, tako da bi se planirani banket, recimo, mogao uzeti kao okidač“ (39).

„Ma šta mi napriča!, brecnula se Markovićka, pa je zgrabila lupu iz Juliusove ruke i tresnula njome o zid. (…) Izbaci mi ovu budalu iz kuće! Smesta!“ (39-40).

„Julius je samo stigao da dohvati svoju (lekarsku ─ S. A.) torbu pre nego što su ga policajci odvukli napolje, natakavši mu prethodno vreću na glavu“ (40).

Zbog toga što je naljutio Miru Marković, dr Julius je ne samo oteran s VMA. On je proglašen i ludim, te je smešten u kovinsku umobolnicu (72).

U međuvremenu, „Julius je postepeno počeo da otkriva zastrašujuće fragmente onog što se dogodilo u Potočarima (…) Planirani banket, koji je svakako i održan pošto su njega izbacili (…), delovao je kao danza macabra na Crnom vrhu, (…) na grobovima nevinih koje su u isto vreme, po muževljevom i njenom naređenju, već prebacivali u nove iskopane jame“ (42).

Uz „spisak nepodobnih lekara, koji su zatim otpušteni jer nisu bili na srpskoj liniji“, u romanu se pominje i da se „isto dogodilo i na televiziji, na radiju, u sudovima, bibliotekama, školama, bankama, železnici, domovima kulture i samoposlugama“ (111).

U romanu postoje i tri zanimljive epizode iz ratova devedesetih. U prvoj se otkriva istina o pogibiji Tibora Cerne, na Košarama (1999). On nije poginuo u akciji otkrivanja snajpera OVK, već tako što mu je druga iz rova priterala nužda (patio je od „čestih proliva“), krenuo je rad sebe, snajper ga je pogodio, ovaj se uneredio, a Tibor je stradao dok ga je spasavao. A poslednje reči nisu mu bile „Za ovu zemlju vredi umreti“, već „Za prijatelje vredi živeti“ (154).

U drugoj epizodi, Filip Isaković je mornar na bojnom brodu u vreme rata u Hrvatskoj, brod je pred Rijekom, poručnik Savić naređuje da se, ukoliko se zapuca sa obale, granatira rafinerija, „hoću da im napravimo vatromet, jel` jasno?“, Isaković razume da bi to bilo pogubno za grad i odbija da potvrdi da je spreman, oficir ga pištoljem udara po licu, a zatim mu prislanja cev na čelo, Isaković mora da kaže: „Kenija 76 spremna za vatreno dejstvo!“, zbog čega dobija ratne traume (202-203).

Poručnik Savić je, inače, ratni ludak koji, prilikom povlačenja mornarice iz Hrvatske, naređuje da se u more polože mine koje bi za tridesetak godina – dakle, negde u ovo vreme – isplivale i „počele da ubijaju“ (290).

Treća epizoda se zbiva u Bosni 1992, Srbi iz prijedorskog interventnog voda pobili su preko dvesta Muslimana i Hrvata, i bacili ih sa Korićanskih stijena u urvinu, „nisu brojali dok su pucali u njih“ (112-113), „jedino što su posle izbrojali bio je novac koji su od deportovanih nesrećnika pokupili u jednoj kesi pre streljanja“ (113).

Desetak dana potom naređeno je četvorici od njih da izvrše „asanaciju terena“, ali je izbio sukob oko cene. Jedan je „rekao da mu je dosta ubijanja za dvadeset maraka“, „jebeš takav posao“, „njemu su vojvoda i onaj njegov slinavi majmun u Beogradu obećali više kad su pozivali u rat“ (113).

Tako je postignuta „maksimalna cena za asanaciju, pedeset maraka po lešu koji će izvući iz te provalije, kao i dvadeset za svaku skinutu belu traku koju su ti ljudi imali vezanu oko mišice“. „Ako ne mogu da izvuku sve iz te vukojebine, (…) onda moraju da pokupe bar te krpe (bele trake – S. A.), da se posle ne bi govorkalo svašta“ (113).

Iz navedenog se može videti umetnički pristup autora. U osnovi naracije je realizam – „klasičan realistički postupak pripovedanja“, kako kaže Marija Nenezić iz žirija, „ludi realizam“, po Branku Kukiću, članu žirija, „u finom otklonu od postmodernih strategija, što je takođe preokret“, ocenjuje Čakarević (ovde 2).

Ali, taj realizam je naročitog tipa. Bilo je čišćenja televizije od nepoželjnih, u doba Miloševića, ali da su ljudi otpuštani jer nisu „na srpskoj liniji“ još i iz „banaka, železnice, domova kultura i samoposluga“ – e to je kreativni doprinos autora. Tibor Cerna jeste poginuo na Košarama, ali da se to desilo dok je spasavao uneređenog druga – to je imaginacija pisca. Na Korićanskim stijenama jeste izvršen masakr, ali da se potom plaćalo dvadeset maraka da se uklone bele trake s leševa – zbog čega, valjda, nikada i nisu nađeni dokazi za priču o „bijelim trakama“ – za to dugujemo piscu i NVO realizmu.

Iz navedenih odlomaka čitalac može videti i intenciju ovog tipa estetike. Stvaranjem politkorektnog umetničkog sveta kao konačne istine o prošlosti i sadašnjosti (Čakarević: „Ova knjiga je o onome što se potiskuje, što se prećutkuje, što bismo voleli da se nije desilo, a što se desilo u stvari – što se pravimo blesavi da se nije desilo“), teži se da se naše sećanje, mašta i osećanja jednoznačno usmere u ideološki poželjnom pravcu.

Uočavamo i korišćenje neosakralnih šifara: „Potočari“, „bele trake“, „Prijedor“, na drugim mestima „rasistički rat“ (122), „poražena Jugosavija“ (66), itd. Vidimo i demonologiju – Milošević, Mira Marković, poručnik Savić, prijedorski zločinci (Simo Drljača, Ćoravi, Topisirević…). Naslućujemo i hagiografsku liniju ─ Julius, Isaković…

Od hagiografskih ličnosti posebno je važna Flavijana, Juliusova majka. Ona, po svim pravilima „(Bildungs)romana, usredsređenog na sazrevanje pojedinca u politički svesno i samosvesno biće“, prelazi put od monahinje, koja tavori u „opresivnoj instituciji crkve“, do revolucionarke, a njen lični molitvenik čak prerasta u „avangardni multimedijalni antifašistički tekst“.

Ili, kako to kaže autor: „Flavijana Betica, bivša časna sestra iz reda Svetog Vinka Paulskog, nakon dodira s avangardom, pre svega nadrealizmom, čije ideje u Kovin donosi dr Dezider Julius, prolazi kroz proces ličnog oslobađanja u pronalaženju jasnih pozicija za nastavak svoje borbe, naročito u godinama preživljavanja s detetom, kada je bila izložena pogubnom delovanju fašizma u usponu, pri čemu je ona do samog kraja, kao jedna od retkih doslednih likova u romanu, ostala odana slobodarskim idejama. Uostalom, naziv njene beležnice, nekadašnjeg Molitvenika koji se tokom godina pretvorio u prvorazredni avangardni multimedijalni antifašistički tekst, pronaći će svoj put do naziva budućeg džez albuma Filipa Isakovića, o čemu se daju naznake u džez altertake-u romana: La vita impossibile“ (NIN, 23. januar 2020, str. 66).

Sve je, dakle, tu iz arsenala tendencionog realizma, prikazanog na početku – od književnog postupka, do demona i heroja. Mladom piscu preostalo je samo da još jednom prouči uputstva Milenkovića i realizaciju Ilića, te da odabere neku od sledećih tema:

„Srebrenica“, „Vukovar“, „potopljene hladnjače“ – vrh teme, ali već pomalo raubovane.

„Homofobija“, „femicid“, „patriJote-ravnozemljaši“ – ima potencijala, mada nije jednostavno za obradu.

„Ajhman se oduševljavao Njegošem“, „Torkvemada se inspirisao Nemanjinom istragom bogumila“, „Leopold II pred spavanje čitao pripovetke Laze Lazarevića, ujutro naredio: Kongo!“ – originalno, to je ono što se potiskuje, što se prećutkuje, što bismo voleli da se nije desilo, a što se desilo u stvari…

I Ninova nagrada je u džepu.

* * *

Kako je moguće da se jedna anahrona i primitivna estetika tako brutalno promoviše u Srbiji 2020?

Kažem brutalno, jer je izvršeno javno spajanje političkog i književnog, s namerom da se književno vrednovanje više ne odvaja od političkog.

To je najbolje izrazio Vladimir Arsenijević, braneći žiri i njegove odluke: „U vezi s dodelom Nobelove nagrade Handkeu – da li možemo da odvojimo književno delovanje od političkog mišljenja? Ne, naravno da ne možemo, i ne treba! To je sve deo jedne iste stvari. (…) Mi imamo puno pravo da se ne slažemo s nečijom politikom i svakako da će taj utisak da se reflektuje i na čitanje književnog dela. (…) Mi imamo (književni – S. A.) festival Krokodil, koji je regionalni, i nama je jasno koga nikada nećemo zvati na naše platforme, jer ih nismo pravili da bismo promovisali ljude koji nam decenijama politički zagorčavaju život svojim aktivnostima.“

Ista otvorena brutalnost vidi se i u načinu na koji Milenković govori o odbačenim knjigama. „U trenutku kada ovaj tekst nastaje“, piše on prošle godine, „NIN-ov je žiri konsultovao i/ili pročitao više od 170 naslova, a očekuje ga barem još dvadesetak. Sto pedeset tzv. romana može se odmah, bez oklevanja i žaljenja, baciti u smeće“.

A pošto je žiri pročitao svih dvesta romana, Milenković je izjavio da je u širi izbor ušlo tridesetak knjiga, pri čemu je „za jedno desetak romana žiri bio blagonaklon“ (ovde 1:40) – što će reći, da ni oni baš nisu nešto, ali hajde, da ih pustimo – dok „170 romana bez ikakvog žaljenja i oklevanja možete da bacite u smeće“! (ovde 1:43).

Da bacimo u smeće? Bez ikakvog žaljenja i oklevanja? Među tim Milenkovićevim knjigama za đubre bile su, recimo, i Parusija Slavice Garonje (roman o istrebljenju Srba u zapadnoj Slavoniji), Godine vrana Siniše Kovačevića (sudbina Beograda u I sv. ratu) ili Poslednji argonaut Aleksandra Gatalice (lutanje po sećanjima naše civilizacije).

Koliko čovek treba da bude arogantan da bi ove i druge knjige bacao u đubre? Koliko treba da bude osion, pa da na sledeći način opiše svoje čitanje knjiga: „Ne mali broj ljudi pita me da li sam pročitao svih dvesta naslova. Ne, nisam. Svaki sam roman konsultovao, ali kao što degustator ne pije vina koja proba, nego ispljune tekućinu, tako ni ja ne čitam sve (…) Ako prva stranica ne valja, pokazuje iskustvo, neće valjati ni 12, ni 67, ni 238“!

Zamišljam Milenkovića kako čita. Uzme Parusiju, okrene prvu stranu – šta, opet srpska prošlost, dokle više, hajd u đubre. Onda Godine vrana, okrene prvu stranu – jao, I sv. rat, aman, u smeće. Onda uzme Argonauta – šta je, bre, ovo, a gde je Srbija koja bunca i kolje i posluje, promašaj, napolje! I tako 170 puta. A onda, na kraju, pošto je stotinama puta morao da „ispljune tekućinu“, umoran i zgađen izjavljuje kako je „srpska književnosti u dubokoj krizi već 30 godina“ (ovde i ovde).

(Pa jeste, to šta su u tih 30 godina napisali Radovan Beli Marković, Miroslav Josić Višnjić, Radoslav Petković, Milorad Pavić, Danilo Nikolić, Svetlana Velmar Janković, Milisav Savić, Goran Petrović, Vladan Matijević, Vladimir Tasić, Mirjana Novaković, Enes Halilović, Mića Danojlić,  Vladimir Pištalo, Jelena Lengold i toliki drugi – mačku o rep. Srpska književnost je u krizi i gotovo!)

Istu aroganciju vidimo i u oceni Saše Ilića da „kada bi se pretresao čitav spisak laureata (Ninove nagrade – S. A.) za poslednjih šezdesetak godina, moglo bi se ustanoviti da je tek 20 posto nagrađenih romana zaista vredelo. Ostaje 80 posto“.

To je ona ista osionost i brutalnost estetike socrealizma koja je odbacivala pisce i njihova dela prvenstveno iz političkih razloga. Ono kada Radovan Zogović za Slobodana Jovanovića i Svetislava Stefanovića kaže da su „apsolutne naučne i književne ništarije“, a o Momčilu Nastasijeviću napiše da je „mračna, mucava klikuša, profašistički ‘pjesnik’“ (ovde 181; v. ovde 72).

I kao što Zogović stavlja pod znake navoda „pesnik“ za Nastasijevića, tako isto i Milenković stavlja pod znake navoda „romani“ za dela Garonje, Kovačevića, Gatalice…

Ali, kako smo se, zaboga, ponovo spustili na taj stupanj osionosti, na tu meru varvarstva?

Odgovor je: akumulacija nekompetentnosti.

Ovaj sastav žirija s više strana ocenjen je kao nestručan.

Vasa Pavković: „reč je o kritičarskoj nekompetentnosti većine članova žirija. Oni, sem Teofila Pančića, ne pišu kritiku ili to čine veoma retko i često ne baveći se srpskom književnošću. Niko sem njega nema nijednu jedinu kritičku knjigu! Zbog toga su osnovane sumnje da ne poznaju dovoljno srpsku književnost, ni srpski roman“.

Petar Pijanović: „Pregledao sam sve sastave žirija i nikad se nije desilo da u njemu nemate ni jednog profesora univerziteta koji je na matičnoj katedri, koji predaje književnost“ (ovde 28:11─28:25).

Osamnaest pisaca: „Do kulminacije proizvoljnosti došlo je ove godine. Bilo bi minimalno korektno da odluku o najboljem romanu srpske književnosti donesu kritičari koji sistematski prate savremeni domaći roman. Međutim, ovogodišnji žiri ne ispunjava čak ni te uslove“.

Aleksandar Gatalica: „Kolegijum NIN-a pogrešno je shvatio da je svaka osoba iz kulture dovoljno dobra da odredi roman godine. Tako u žiriju imamo jednog pesnika, jednog filozofa, jednog urednika časopisa, jednu TV novinarku, a žiriju predsedava jedan kolumnista. Ako je ovo u redu, onda u narednim godinama mogu da dođu i prvaci Beogradske opere, konceptualni umetnici, pozorišni reditelji, direktori kulturnih centara…“ (isto ovde i ovde).

Igor Marojević: „Zašto ljudi koji se ne bave savremenim srpskim romanom, odlučuju o savremenom srpskom romanu? Šta jedan pesnik koji žirira Branka Miljkovića zna o savremenom srpskom romanu? Šta o tome zna urednik jednog dobrog časopisa, ali koji se bavi uglavnom stranim piscima? Šta o tome zna jedan filozof? To je amaterizam“.

Vladimir Kecmanović: „Ranije su nagradu dodeljivala kritičari koji su imali autoritet, dok danas o njoj odlučuju ljudi koji nemaju ni formalno opravdanje da budu u žiriju“. „Za početak bi bilo neophodno da o njoj ne odlučuju neškolovani kritičari puni entuzijazma, kao predsednik žirija Teofil Pančić, ljubitelji mudrosti, kao taj neki Milenković (…) radijski filozof (…), pesnici u permanentnom povoju, kao večito mlađahni Marjan Čakarević, urednice i voditeljke TV emisija, kao Marija Nenezić. „To je kao da kažete: on ima talenat za lekara, pa može da vas leči. Govorim o Teofilu Pančiću. Znate koliko nadrilekara ima u Beogradu? Dajte ih stavite u neku komisiju da odlučuju o nečemu“.

Ne budimo prestrogi, članovi sadašnjeg žirija, kao što kaže Aleksandar Jerkov (ovde 18:43-19:18), pojedinačno uzev, mogli bi da doprinesu raznovrsnosti žirija u kome bi većinu, ipak, činili nastavnici s katedri za srpku književnost, naučni saradnici instituta za književnost, književni kritičari specijalizovani za savremeni roman itd.

Ali, ako imate žiri bez ijednog doktora književnosti – a u Srbiji ih ima stotinak koji do sada nisu bili u Ninovom žiriju; ako imate žiri bez ijedne knjige o savremenom srpskom romanu – a kod nas ih ima na stotine; ako imate žiri u kome dvoje od petoro nema nikakav fakultet, dok drugo dvoje imaju fakultet za književnost, ali ne i knjigu o književnosti; ako imate žiri u kome književnu kritiku aktivno piše samo jedan (i slovima: jedan) član žirija; – onda takav žiri doista deluje groteskno.

Kome je palo na pamet da napravi tako slab žiri? „Svi članovi žirija su moja želja da tu budu“, objasnio je urednik kulturne rubrike NIN-a, Dragan Jovićević (ovde 2:49).

„Procedura izbora žirija poslednjih osam godina je ista“, kaže on. „Ja predlažem kolegijumu članove žirija, pa ih kolegijum bira. Nikada nije bilo problema oko izbora. Kolegijum čine Milan Ćulibrk, Vesna Mališić, Jelena Stevović i ja“.

Ali Jovićević, za koga smo saznali da predlaže žiri, uopšte nije književni kritičar. Ta rubrika u NIN-u ukinuta je odmah po privatizaciji. On čak nije ni završio književnost, nego FMU (myzičku teoriju i pedagogiju), a magistrirao je i doktorirao na FDU (studije filma i medija).

I tako, čovek koji niti je završio književnost, niti prati srpsku književnost i književnu kritiku, na poziciji je da predlaže članove žirija za najznačajniju nagradu iz srpske književnosti.

A ko ih bira? Milan Ćulibrk je ekonomista, Vesna Mališić je politikolog, a Jelena Stevović je sekretar redakcije – dakle, tehničko lice.

Muzikolog, ekonomista, politikolog i tehničko lice… No, Jovićević svima poručuje: „O članovima žirija odlučivaće isključivo kolegijum NIN-a, koji stoji iza stručnosti svakog od petoro odabranih kritičara.“

Lepo, kakvi garanti, takva i stručnost.

Sada je sve jasno. Kako su drugačije ovi ljudi i mogli da izaberu žiri nego po ideološkom afinitetu i pripadnosti porodici? „Milenković? On je naš, može. Teofil? I on je naš, stavi ga. Nenezićeva? Odlično, naša je, a i žensko je, daj je…“.

Zašto se nisu setili, recimo, Jasmine Ahmetagić? Žena je doktorirala književnost, radi na institutu, i ima deset naučnih monografija o književnosti – većinu o srpskom romanu. Možda su je se i setili, kad su popunjavali žensku kvotu, ali – ona nije „naša“; ona nije iz porodice; i, sa svojim znanjima i ukusom, svakako ne bi pristala na autoritarnu estetiku i dirigovanu književnost. Pa šta će nam onda? 

* * *

Kao što je socrealistička estetika bila „rearhaizacija umetničkog života, tj. vraćanje umetnosti na stadijum kada je služila vanumetničkim svrhama“ (ovde 173), tako je i estetika NVO realizma anahroni pokušaj da se književnost stavi u službu vanumetničkih projekata i ideologija (Saša Ilić: U srpskoj književnosti je „najveći tabu – Srebrenica“).

Ali, književnost ne treba nikome da služi: ni naciji, ni religiji, ni prosvećivanju, ni suočavanju s prošlošću, ni pomirenju, ni ekonomskom razvoju, ni privlačenju stranih investitora… – nikome i ničemu ne treba da služi što je izvan nje same.

„Kultura je raznovrsnost u cvatu“, kaže Leontjev (v. ovde 77). Zato svaka projektna, heteronomna estetika sakati tu raznovrsnost, hoće da izgazi ono što joj ne služi.

„Savremeni srpski romansijeri“, piše Mihajlo Pantić (ovde 130), „pripovedaju o doslovno svemu što se čoveku našeg doba događa, što ga opseda i što mu pada na pamet: i o srednjem veku, i o bližoj i o daljoj idealizovanoj i neidealizovanoj prošlosti, i o budućnosti, i o važnim istorijskim ličnostima i zbivanjima (posebno ratovima), dobru, zlu, prividima, `istinama` i paranojama, o detinjstvu, odrastanju, zrelosti, starosti, o odlasku, lutanju i povratku, i, ponajviše, o obezličenoj, bezizglednoj, mahom traumatično-neurotičnoj svakodnevnici, i svim njenim vidovima (porodica, sport, ljubav, politika/erotika, film, internet…)“.

I sada dođe neko i kaže ─ E, ne može! Ima da se piše o tome-i-tome, ostalo ─ u đubre!

Ovde nisu u pitanju dve strane, dve ideologije koje se bore za prevlast u literaturi. Ne, nego imate ideologiju na jednoj strani i pluralizam srpske književnosti na drugoj.

To se najbolje vidi ako uporedite sastav žirija sa 18 književnika koji su potpisali protest. Na jednoj strani imate ideološku jednoobraznost („porodicu“), na drugoj pluralizam svetonazora i poetika.

„Meni kao liberalu koji naginje levici“, kaže Igor Perišić, „veoma smeta što ove godine i Ninova nagrada, s levo-liberalnim žirijem, nije pokazala ni minimum sluha za ideološku otvorenost, nego je dodelila nagradu jednom društveno-političkom radniku, a ne piscu, uz veoma mutnu klanovsku pozadinu takve odluke“.

„Svestan sam da će ideologija i dalje kidisati na sve što se drži na lepoti, pa i na književnost“, piše Milisav Savić. „Zagovornici književnosti kao književnosti, kao što su Nikola Milošević, Zoran Gluščević, Zoran Mišić, Petar DŽadžić, Mihiz – da pomenem samo neke članove nekada slavnog Ninovog žirija – sigurno se prevrću u grobu pred nasrtajem onih koji kao pomahnitali psi žele da književnost ocenjuju i promovišu sa sitnih, prolaznih dnevno-političkih pozicija. Književnost se danas užasno zlostavlja, napisala je, s pravom, Jasmina Ahmetagić. Tom zlostavljanju treba se suprotstaviti svom snagom. Jer od njega mogu početi i druga, mnogo gora i opasnija.“

Dakle, nije problem konstituisanje NVO realizma kao estetike – kao jedne od suparničkih estetika. Problem je njena ambicija da postane kulturna politika.

Problem je kada član Ninovog žirija nonšalantno poziva da se 85% književne produkcije baci u đubre; problem je kada direktor Krokodila javno kaže da neki književnici, pošto „politički zagorčavaju život“, nikad neće biti pozvani na književni festival (koji se, između ostalog, finansira i iz državnog i gradskog budžeta – dakle, iz javnih sredstava!).

Problem je ta manihejska, militarističko-frontovska podela srpske kulture 20:80 – da se držimo proporcije Saše Ilića, to vraćanje na Lenjinovu teoriju o dvema kulturama u jednoj: „U svakoj nacionalnoj kulturi postoje dve nacionalne kulture. (…) Dve kulture postoje (ne samo u Rusiji, nego i) u Ukrajini, u Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj, među Jevrejima“. U savremenoj Rusiji te dve kulture su „popovsko-buržoaska kultura“ i „ideje demokratije i socijaldemokratije“. I te dve kulture, progresivna i reakcionarna, vode nepomirljivu borbu, u kojoj će prva da pobedi, a druga da bude zaboravljena (v. ovde 70).

Ali, ta brutalna kulturna politika, inaugurisana Ninovom nagradom 2020, direktna je posledica isto tako brutalnog srozavanja srpskog društva u koloniju. „NIN-ova nagrada za roman godine na srpskom jeziku, onakva kakva je bila – a bila je mera naše slobode, manje ili veće, ali naše – nepoželjna je u zemlji koja postoji kao kolonijalna demokratija“, kaže Slobodan Reljić. Ta nagrada sad, uočava 18 pisaca, kao da hoće da služi „promociji provincijalne, kolonijalne svesti“.

Nije reč samo o tome da je NIN poslednjih godina bio deo nemačkog koncerna Axel Springer SE, odnosno da je odnedavno u vlasništvu američkog investicionog fonda KKR. Odmah po privatizaciji (2009), u njemu je ugašen gotovo svaki pluralizam političkog mišljenja, da bi se tokom narednih godina NIN pretvorio u ćirilični kolonijal Tajms namenjen ovdašnjoj kompradorskoj inteligenciji.

Ninova nagrada se još jedno vreme držala. Pad je započeo dodeljivanjem nagrade Filipu Davidu (2015), nastavio se s Dejanom Atanackovićem (2018), a ubrzao se sa Sašom Ilićem (2020) i inauguracijom NVO realizma kao zvanične estetske doktrine Druge Srbije.

Brutalnost i arogancija NVO artista i NVO kritičara ne dolazi samo od njihove rđave obrazovanosti i nedostatka manira, već i zbog osećaja moći koji im daju podležeće kolonijalne institucije, fondovi, grantovi, apanaže, statusne povlastice i sve drugo što ide uz sistemsku rentu.

Ali, u stvarima duha – a to znači slobode – ništa od toga se ne računa. Zato NVO realizam teško da može zavladati srpskom književnošću. Ako smo ekonomski, politički i medijski okupirani, makar smo u književnosti još uvek slobodni.

Ili neko misli da je vreme da nam se i ta sloboda uzme?

(Stanje stvari-Iskra)