Полемика поводом НИН-ове награде - реаговања и одјеци

 УОЧИ сутрашњег проглашења 66. добитника НИН-ове награде критике за најбољи роман године, група еминентних српских писаца различитих генерација огласила се писмом упућеним јавности, под насловом "Бојкот НИН-ове награде". Међу осамнаесторо потписника овог текста, налазе се двојица ранијих лауреата овог признања, академик Миро Вуксановић и Владимир Табашевић, а уз њих су Емир Кустурица, Владимир Кецмановић, Слободан Владушић, Никола Маловић, Дејан Стојиљковић, Љубица Арсић..

Име победника саопштиће жири који чине Теофил Панчић (председник), Бранко Кукић, Марија Ненезић, Иван Миленковић и Марјан Чакаревић, а у најужем избору нашли су се романи Миленка Бодирогића "По шумама и горама" ("Орфелин"), Слободана Тишме "Грозота или..." ("Чаробна књига"), Стева Грабовца "Мулат албино комарац" ("Имприматур"), Ане Вучковић "Југослав" ("Партизанска књига") и Саше Илића "Пас и контрабас" ("Орфелин").

Текст писаца који су одлучили да њихова дела више не учествују у избору најбољег романа, и упутили оштру критику компетентности жирија, њиховим критеријумима при избору, идеолошкој обојености награде и романа који се њоме промовишу, "Новости" преносе у целини:

"Не постоје награде које се савршено поштено додељују. Нити има жирија за доделу књижевних признања који су беспрекорно компетентни. Не постоје награде за уметничко дело у којима се вануметнички критеријуми, барем у извесној мери, не мешају са уметничким. Ни НИН-ова награда, у својим златним годинама, није била изузетак од овог правила, али су књижевна стручност и интелектуално поштење већине чланова жирија који су о њој одлучивали, чинили да вануметнички критеријуми ипак у знатној мери буду подређени уметничким вредностима. Зато је ова награда у својим најбољим годинама имала неспоран реноме. Али, та времена су дефинитивно прошла.

Већ претерано дуго и претерано често, о овој награди одлучују што стручно, што морално, а најчешће и стручно и морално некомпетентни људи, за које није јасно по ком мерилу су бирани. Од тренутка у ком су недељне новине НИН постале власништво једне иностране приватне компаније, тај негативан тренд приметно расте, да би до кулминације произвољности дошло ове године. Било би минимално коректно да одлуку о најбољем роману српске књижевности донесу критичари који систематски прате савремени домаћи роман. Међутим, овогодишњи жири не испуњава чак ни те услове.

У складу са саставом жирија добијен је и ужи избор од десет књига, који, част изузецима, и без обзира на то која су дела ушла у најужи избор и које ће бити проглашено добитником, представља трагикомичан покушај да се поетичка произвољност промовише као идејни плурализам, јалова политичка коректност као слободоумље, а да се провинцијална, колонијална свест, прогласи космополитизмом. Пошто не можемо да утичемо на одлуке које се доносе у оквиру једне приватне фирме, наш преостали избор јесте да не допустимо да у будућности учествујемо у једној све већој срамоти.

Од својих издавача захтевамо да наша дела не пријављују у конкуренцију за НИН-ову награду, а од овог и наредних, вероватно једнако спорних жирија, да их, непријављене, не узимају у обзир. Неминовна пропаст једног, некад релативно слободоумног, а данас готово малоумног признања, тако ће се убудуће одвијати без нас."

Један од потписника овог текста и добитник НИН-ове награде за "Семољ земљу", за 2005. годину, академик Миро Вусановић, за "Новости" образлаже своју одлуку.

- Немам обичај да потписујем заједничке прогласе. Природно је да сам себи пишем текстове. Међутим, свесрдно сам подржао предлог да садашња НИН-ова награда буде бојкотована. Тако сам хтео да подржим даровите писце који су отуда неоправдано скрајнути, да јавно покажем бригу да је у паду једна лепа институција у култури и књижевности. Њу су уздигли књижевни критичари од имена и добитници чији су романи значајне књиге. Тако је НИН-ова награда стекла углед и она је афирмисала НИН. Није било обрнуто - каже Вуксановић.

Он истиче да је НИН и раније показивао своје навијачке радње и по свом ћефу делио добитнике, понекад их и вређао. Али, највећу увреду себи, награди и добитницима НИН наноси када у свој жири изабере људе који немају покриће у књигама књижевне критике, који су пристрасни, одвећ набусити и мрзовољни. Такви људи тешко могу да доносе правичне одлуке. Намере су им превише очигледне. То је опасно за сваку институцију, па и за НИН-ову награду. Дужни смо да чувамо националне институције, јер ако их рушимо и разграђујмо, остајемо без ослонца, с табанима у зраку, као у Вуковој пословици: Попни луда на високо да ногама маше!

Лауреат овог признања Александар Гаталица, који је награђен за роман "Велики рат", за 2012. годину, за наш лист каже:

- Слажем се у свему с потписницима петиције, сем у једном: дао бих још једну прилику НИН-овој награди, пре него што сама себе уништи. Главни проблем с овом наградом је што се нетранспарентно бирају чланови жирија. Овај састав жирија кулминирао је некомпетентношћу. У њему седе један песник, један филозоф, један уредник часописа, једна ТВ новинарка, а председава један колумниста. Следећи чланови тако могу бити директори позоришта, солисти опере, или концептуални уметници...

Нису сви људи из културе кадри да бирају роман године. И одмах да кажем: не мислим да су само "седе главе" са Катедре за српску књижевност добри чланови НИН-овог жирија. Зашто чланови овог жирија никад нису били Младен Весковић, Наташа Анђелковић, Слађана Илић, или Ана Стишовић Миловановић, познати критичари, људи са књигама иза себе? По мом мишљењу, због тога да се променом критеријума дође до промене крвне слике књижевне сцене Србије и њено организовање у идеолошком кључу - сматра Гаталица.

Потписник текста "Бојкот НИН-ове награде", писац Дејан Стојиљковић, такође је за наш лист објаснио своју одлуку.

- Пошто чланови НИН-овог жирија већ годинама кукају на хиперпродукцију и како морају да се муче и злопате читајући велики број романа, ми смо се у једном тренутку осетили одговорним и сажалили се на ту њихову огромну патњу. Јесмо писци, али смо такође и људи, па је овај наш чин надасве хуманистички. У смислу да од сада надаље напаћени чланови жирија неће морати више да читају толики број књига, тј. број пристиглих романа биће смањен па ће самим тим њихови животи бити мање компликовани и тешки. Ми смо само учинили своју дужност као грађани и уметници. А другови из жирија ако нас се сете на дан безбедности, нека нас се сете, ако не, нема везе, боље је бити заборављен као неко ко је бојкотовао

НИН-ову награду, него као неко ко ју је добио - закључује Стојиљковић.

ПИЈАНОВИЋ: У МОДИ АНАЦИОНАЛНЕ КЊИГЕ

СА оваквим ставовима слаже се и угледни универзитетски професор књижевности Петар Пијановић, који, за "Новости", каже:

- НИН-ова награда у последњих неколико година губи значај и углед. Разлога томе има неколико. То мање има везе са самим романом, а више са другим стварима. Најпре има везе са оним ко бира чланове жирија или са неким ко му у том послу "припомаже". По лику селектора бирају се чланови, а по њиховој мери добитник награде и књига. Она ни крива ни дужна постаје слављеница, игра једно лето и бива праведно заборављена. У последње време у моди су безвредне анационалне књиге. Да су живи, у таквој политичкој профилацији романа и његовом вредновању, НИН-ову награду тешко да би добили Црњански, Андрић или Пекић.

(Вечерње новости)

Теофил Панчић: Пази шта бацаш на вентилатор

ПРАТИЛИ СМО У ЖИВОМ ПРЕНОСУ ПРЕКО "ДРУШТВЕНИХ МРЕЖА" ТО НАРАСТАЊЕ ЛАВИНЕ БЕСА ЈЕДНОГ НЕОБИЧНОГ ЗБИРА ИНОКОСНИХ ОСУЈЕЋЕНОСТИ КОМБИНОВАНОГ С ПРСТОХВАТОМ ДИЛЕТАНТСКОГ ПОЛИТИЧАРЕЊА

Знам да "сви" сада очекују од мене да се у писаној форми благоизволим очитовати о ономе, али мени је онога већ увелико преко главе, а и нисам рад да удовољавам прохтевима радознале светине. Ма хајде, Панчићу, не буди накрај срца, дај нам бар нешто?! Ионако ти нико не би поверовао да те је ове и овакве недеље било шта друго стварно преокупирало... Па добро, али ево како ћемо: строго феноменолошки. Дакле, сви графички детаљи на страну, сви ти вокални солисти мизерије, сав узбихозорени талог чаршије и туршије, сваки надобудни Лажни Димитрије с крештавим родољубним фалсетом – све то низ мутно Дунаво. Него да се сконцентришемо на становите "промене парадигме".

Био сам члан фамозног НИН-овог жирија за роман пре скоро две деценије, од 1999. до 2001. Политичке и друштвене прилике и тада беху усране (па мало боље), књижевна чаршија, верујте, ништа боља него сада, медији да те бог сачува, а и људске нарави генерално нису се могле од тада променити ни на боље ни на горе: то се ни кроз миленијуме не мења битно. Па ипак, данас ми се чини да је тадашње жирирање у односу на данашње било бања, и то најмање има везе с количином паракњижевног шодера која се од тада увишестручила. Лако је подносити лоше и тешке књиге: тешко је поднети лоше и шупље људе. Чекај, не рече ли малопре да се људи нису променили? Тачно. Али, променило се нешто друго: начин на који људи емитују себе и перципирају друге. Тада није било "друштвених мрежа", данас једва да има ичега осим њих.

Шта то конкретно мења у овом случају? Па, рецимо да жирирање за једину тзв. широј јавности важну књижевну награду претвара у неку врсту невољког учествовања у ријалити шоу(у). Шта год да урадите, шта год да неко помисли да ћете урадити или бисте могли да учините, шта год да сте већ урадили или се некоме чини да сте урадили јер то тако изгледа из његовог мртвог угла, разматра се и тумачи ин реал тиме, са апсолутним самопоуздањем онога-који-тајну-зна, с лежерним спокојством у одношењу према истини и лажи какво већ надилази и чувену Франкфуртову дефиницију булшита као нечега горег и покваренијег, јер морално нихилистичнијег, од пуког лагања. А све то у вашем виртуелном присуству, за које нико не хаје, јер ионако више никога није ничега срамота.

Ево неких од оспољења ове веселе какофоније – веселе под условом да се не тиче ни вас ни било кога кога познајете. Жири објави шири избор од тридесетак књига: аха, види колико ту има Лагуне, опет ће Лагуна да добије Награду, сви им се клањају, сви су купљени, нико им ништа не сме! Онда се, сужавањем избора, Лагуна сведе на две, па на ниједну књигу; претходни мудраци заћуте док се ресетују на неку нову скомрачну пиздарију, а јаве се – мада много малобројнији – честитари и свечари: браво, најзад је неко Монополистима стао за врат! Након засипања екскрементима тапшање по рамену изгледа као огроман напредак, али није, напротив, зато што је базирано на подједнако накарадној премиси, само обрнутог предзнака. Премиса је да ти, у својству "жиристе", имаш некакав однос према Лагуни или било којем другом издавачу, а немаш га и не смеш да га имаш.

Или, рецимо, објавите ужи избор од десет романа. Здесна одмах ускликну без љубави: ах, геноцид над идентитетом, само једна књига је одштампата ћирилицом србском нашом милом! Па шта да им ми радимо, је’л да их прештампавамо вама за љубав? С лева, пак, допре цилик: ух, мизогинија и фалоцентризам – само једна жена! Океј, родице, шта предлажете: да уведемо квоте? Или је боље да нам одмах доставите списак будућих лауреаткиња по којем ћемо поступати, да се не мучимо бзвзе? Пардоне муа, овако смо дискутовали и овако смо гласали, треба ли накнадно да ревидирамо спискове не бисмо ли некако задовољили бројне, а супротстављене чаршијске и туршијске интересе и прохтеве?

И све то пре него што смо уопште и загазили у "високу политику", у старе омразе и (бес)принципијелне поделе на Ову и Ону Србију, у незамисливо енормне сујете неприсподобиво малецких људи, у намигујуће буразеризме и сестризме који се олујно намраче кад не добију оно што мисле да им припада, у махнити егзибиционизам размажених принчева самољубне испразности етц. етц.

И то смо пратили у живом преносу преко "друштвених мрежа", то нарастање лавине беса једног необичног збира инокосних осујећености, комбинованог с прстохватом дилетантског политичарења (плус у свакој бруци неизбежни миста Куста, гратис, на рачун куће). А онда је најзад наступио и тај Дан Пред Доделу, говно је театрално хитнуто на вентилатор и догодило се оно што се у таквим приликама догађа; додуше, аљкави стрелац није имао баш идеалну процену тајминга па је гађао баш у оној фази кад се ротирајући вентилатор окретао к њему: упс, схит хаппенс! Тебра, хоћеш марамицу? Имаш овде нешто, чекај, завукло се...

А све је заправо, напослетку, страшно банално, једноставно, базично. Имате петоро људи, по свему веома различитих – укључујући, да, и "политичке погледе" – који су читали књиге, разговарали о њима и вредновали их, јер то жирији, ето, иначе раде. Резултати њиховог напора подложни су неслагању и критици, то се подразумева. Шта год о њима и њиховом обављеном послу кажете, повољно или не, начелно је тачно, осим кад вам речи и мисли и средства долазе од оног вентилатора. Милка, хајде ‘вамо, деца се опет играла па унередила све око себе, и сад треба да се чисти! А они сигурно неће да почисте за собом, нису ни деведесетих, кад се баш крваво срало, па неће ни сада, кад се лежерно серу кваке.

Tеофил Pанчић: Кербери у покушају и простодушност тоталитарног ума

АКО ПРИПАДНОСТ ЈЕЗИКУ НИЈЕ АПСОЛУТНО И БЕЗОСТАТНО ДОВОЉНА ДА НЕКО КЊИЖЕВНО ДЕЛО СВРСТА У КОРПУС СРПСКЕ, ИЛИ МАЂАРСКЕ, ИЛИ ГРЧКЕ, ИЛИ ЛЕТОНСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ, ОНДА МОРА ДА ПОСТОЈИ НЕШТО ДРУГО ШТО ЋЕ ТУ ПРИПАДНОСТ УСТАНОВЉАВАТИ. И ТУ НИЈЕ КРАЈ: МОРА ДА ПОСТОЈИ И НЕКО КО ЈЕ МЕРОДАВАН ДА РАЗЛУЧУЈЕ, РЕЦИМО, СРПСКУ ОД НЕСРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Ми никада нисмо припадали кругу писаца који су подржавали националне еуфорије. То не значи да нас неко може избацити из српске културе, чак ни уз помоћ државног апарата.

—Мирко Ковач, Став, Нови Сад, 15.12.1989.

Треба слушати људе док говоре. Нарочито пажљиво треба слушати оне за које нам се учини да немају шта да кажу, или да је то што ће рећи толико увредљиво по наше танкоћутно биће да бисмо се много радије лишили тог преимућства слушања. Међутим, то је грешка: баш такви и баш тада изрећи ће кључне ствари, свешће наизглед мутне и компликоване процесе и запетљане сукобе на суштину. Суштина се, авај, може показати прилично баналном, али и ту треба бити опрезан, јер је то баналност са дуплим дном. Другим речима, кад разгрнеш један слој велова с високопарне реторике, рецимо родољубачке и(ли) књижевно-естетичарске, оно што преостане може се указати у ганутљивој голотињи личних сујета, изгубљених компаса, бизарних делузија. Али било би најпогрешније ту стати: треба копати дубље, треба разгрнути и онај доњи слој велова, јер нас тек ту чекају спектакуларна открића. Па се може испоставити да је бенигна баналност несразмерне набујалости списатељских сујета само вешто искориштена као погонско гориво за нешто много мрачније: за инаугурацију деструктивне и токсичне агенде, намерене преуређењу друштва у правцу сужавања права и слобода у име неке "једино исправне" доктрине, данас најчешће националистичке.

Тако је и са тзв. скандалом око овогодишње НИН-ове награде за роман године, где се група од осамнаесторо писаца и оних који се тако осећају побунила и прогласила временски неограничени бојкот НИН-ове награде, која је, заједно с матичним јој недељником, прешла у руке империјалиста и карадушмана српских, за које прљави посао обављају домаћи квислинзи, регрутовани из пробраних редова, како оно беше, "аутошовиниста" и "анационалних елемената" (јбт, за то се код Антонескуа и сличних дражесних спадала из дивније прошлости ишло право на вешала...).

Ако не одмакнемо много од површине, личило је то на још један типични књижевни(чки) кермес са певањем и штуцањем, уз прегањања на тему чији је већи, ко је одаклен а ко ниодаклен није но се вуче ту по кући ко аветиња, ко је био добар ђак мада је носио дугу косу, а ко се за то време зајебавао уместо да учи па би сада честитим одликашима да дели лекције, и све у том стилу, лахорасто и безначајно, тек благо иритантно попут зунзариног облетања око инсанове главе. Па се сходно томе и у тривијалном чаршили маниру и бавило ситним и уврнутим сокачарским клеветицама које лепо ниси имао снаге ни да демантујеш, попут оне да си "доделио награду ортаку и јарану", оном за којег ниси чак ни гласао, а којег си иначе у животу видео 5-6 пута, толико сте, ето, јарани, и чије је некадашње блиско окружење годинама сиктало на тебе сваким поводом, ето, толико сте истомишљеници. Или оне да си извесне грађане, пази сад, "отерао из ‘Времена’", што и није чудо јер си ти ништа мање него "културни хегемон" земље Србије, тако да је теби лаћа терати и доводити људе по овој земљи како ти се ћефне, нормално. И којешта још што ни са истином ни са памећу ни са људском чашћу везе нема, а на шта се није вредело осврнути, јер не вреди ни толико напора да се одмахне главом.

Међутим, инсистирам, вредело је пустити људе да говоре, јер је било сваког разлога да очекујемо да ће се, уз сву ту лавину испразних, лажљивих и ништавних исказа којима се Ужас празнине обраћао себи самом кроз дуге јануарске ноћи, појавити и они заиста битни, они који објашњавају необјашњиви, то јест, не, него наизглед тек хировити и помало дирљиво блесави вишедневни ментални дернек који су уприличили wаннабе зајебани момци из "срца таме", из тврдог језгра бојкоташког, окупљеног око једне књижевне групе чије име звучи као међународна ознака за неки аутопут (што вероватно и јесте).

И уследили су ти искази један за другим, ено их где су препунили ступце парапатриотске штампе, ено их где су се нанизали као бисери расути по целом свету, ено где су загушили интернете, закрчили фејсбуке и остале твитере, и из тог би се крмива свашта могло пронаћи и ишчитати, и разних би се дијагноза, што личних што групних, могло испопостављати, само кад би имало смисла трошити се на то. Али боље је било ћутати и ослушкивати, вребајући одакле и из кога ће проговорити тугаљива Суштина – а да мора проговорити, то је било јасно. Како би могло друкчије? Зајебанције са жиријем, напорне љутњице ненаграђених, фрустрације сличајних пролазника и увређених фрајли који и које се потписом придружише момцима који знају шта хоће – све је то напослетку пена дана, буде и прође, заправо већ пролази. А екипа има много озбиљније намере, где јој је фамозна награда, и жири, и све то, само помало исфорсирани цасус белли. Мислим, није да НИН-ова награда није њихов мрачни предмет жеља, али права намера је много амбициознија: повратак или очување онаквих друштвено-културних прилика у којима ће штошта, па и та фамозна награда, некако подразумевано припадати онима који су за себе, нејасно је с којим и одакле извирућим правом, узурпирали позицију ексклузивних носилаца "националне културе".

И те речи, суштинске, кристално разговетно изговорене, неминовно су (нас) стигле. Изговорио их је писац и један од "бојкоташа" Никола Маловић, у емисији "Око" РТС-а од 27. јануара 2020: "Инострани власник НИН-а ради једну диверзију у српској култури награђујући оне романе који не припадају српској књижевности. НИН-ова награда је постала награда за роман који није српски роман."

На страну сада чворовићевско пренемагање око "иностраног власника" који зомбијима из жирија, китећи им чела еврићима, налаже кога и каквога ће наградити; оно што фасцинира у Маловићевим речима (изварираним после и у Печату, да се не помисли да се овом благоглагољивом Бокељу нешто омакло) јесте простодушност тоталитарног ума, недобацујућег макар до оног нивоа саморефлексије који би му могао створити извесну нелагоду, отуда и потребу да малко закамуфлира своју поенту. Како тога, међутим, у Маловића нема – а дотични је, да напоменем за мање упућене, један од кључних људи ове шараде, а не тек неки пикзибнер који се закачио негде успут као чичак па сад не уме да се одлепи – онда имамо могућност да видимо дејство стратегије екскомуникације на делу у свој њеној, хм, раскоши.

Шта је, дакле, поука и сукус Маловићевог и маловићевског резона? То је овај и овакав роад то хелл: арбитрарност-селективност-хијерархичност-ропство. Наиме, ако неки роман написан и објављен на српском језику може бити меродавно проглашен романом који "није српски" (и самим тим превентивно избачен из сваког могућег будућег канона, без давања прилике дејству времена да потврди или оспори његову вредност), онда њему насупрот морају стајати неки романи – такође написани на српском језику – који "јесу српски" и самом том својом "српскошћу" завређују другачији третман; ако припадност језику (па онда, много споредније, и место објављивања, национална и држављанска припадност писца етц.) није апсолутно и безостатно довољна да неко књижевно дело сврста у корпус српске, или мађарске, или грчке, или летонске књижевности, онда мора да постоји нешто друго што ће ту припадност установљавати. И ту није крај: мора да постоји и неко ко је меродаван да разлучује, рецимо, српску од несрпске књижевности, а све, гле, унутар српског језика и, што би се рекло, "културног круга".

То "нешто" нема шта да буде него извесна интерпретација културних и политичких вредности и идентитетских обележја која ће од неке над друштвом и културом суштински надређене инстанце бити легитимизована и оверена као "српска"; пазите: не једна од српских, унутар бескрајног, даноноћно саморедефинишућег и самообнављајућег плуралистичког поља слободне културе и слободног друштва, него "српска" на прескриптивно-нормативистички начин који екскомуницира друго и другачије, који у свему где препознаје другачије кодове од оних које само носи и дели види нешто онкрај "националне културе", а не тек њен инокосан део, с равноправним правом на постојање у заједничком јавном простору, по нарави ствари довољно комфорном за све. Самим тим је и таква "национална култура" једнодимензионална, хијерархијска, војнички централизована и, да, дубински тоталитарна. Њој је, за тумачење и спровођење тог "нечег", наравно, потребан "неко" ко ће дежурати на имагинарном улазу у златне двери "националне културе", припуштати унутра подобне са маловићевског становишта, а оне друге бацати преко палубе, па ако се удаве – удавили су се, ко им је крив што нису остали на сувом, унутар арбитрарно дефинисаних кодова "националне културе". При томе је, ако неком није јасно, сасвим свеједно ко и у име чега арбитрира: сама је арбитрарност проблем. Када би неко, на пример, одрекао право Маловићима и увеоцима на пуно и слободно партиципирање у српској књижевности и култури, учинио би подједнако тежак културно-политички злочин. Само што то, колико је познато, нико не чини (најмање несрећни НИН-ов жири, дежурна врећа за њихове рахитичне буботчиће). Е па, ови момци би се радо пријавили као волонтери – чуј мене, волонтери! Екипа тако добро наплаћује своје услуге да и најноторнији "страни плаћеници" могу да се постиде пред њом; али је баш зато канда и у паници пред било чиме што тумачи као могуће сужавање свог тржишта – за керберисање пред нареченим вратима, рецимо, српске књижевности. Мада ни тим ни било којим другим вратима те врсте стражари уопште нису потребни.

И ето наличја танушних и постојано минусинтелигентних оптужби да је тај вражји жири својим изборима и одлукама спроводио некакву мрачну "културну политику" и "форсирао једну поетику" или чак идеологију: добро научени примени древног реторичког трика "држ’те лопова!", самозвани баштиници онога најбољег из традиције и наслеђа српске књижевности – за које лепо немамо појма који им је то бабо у аманет оставио, и где је похрањен тај тестамент – заправо би да буду богомдани арбитри "српскости" или било чега другог, а то би било могуће једино унутар културно-друштвеног контекста који се међусобно искључује с демократијом, плурализмом и слободним друштвом. Само, има ту један мали проблем: неће да може. Никада више. Та радна места су трајно укинута, онако како су укинута места дворске луде или варошког џелата.

(Време)

Слободан Антонић: Нинова награда 2020. – инаугурација колонијал-арта

Овогодишња Нинова награда промовисала је једну прилично примитивну нормативну естетику. Та естетика се по мн0гим одликама, као што ћу показати, поклапа са соцреализмом. Стога ћу је назвати – НВО реализам.

Но, НВО реализам није тек естетичка доктрина. Намера њених промотера је, очигледно, да она одреди и доминантан правац у српској књижевности. Начин на који је ове године додељена Нинова награда, тако, добија димензију и нове културне политике.

Али, таква хетерономна програмска естетика, будући да је суштински ауторитарна, представља анахромизам. Она је неспојива како с модернизмом, тако и с постмодернизмом у књижевности. Видећемо да су настанак и промоција ове архаичне естетике били резултат слабе образованости и/или ароганције породице, како ју је лепо назвао Гаталица (овде 8:05-9:21) – чланова жирија и блиских писаца и новинара.

На овом примеру још једном ћемо уочити рад дубинске идеологије овдашње компрадорске интелигенције. Друштво без аутономије, земља која је колонија, не треба да има ни аутономну уметност. Дозвољена је тек диригована, тенденциозна књижевност.

Једино: колонијал-арт.

* * *

Ако се подсетимо основних карактеристика соцреализма у књижевности, видећемо да врло сличне норме – судећи по програмским изјавама чланова жирија, као и по одликама оних романа који су издвојени и награђени – важе и за НВО реализам.

Уз естетску, обавезна је и нормативна функција књижевности; дело мора да утиче на читаоца кроз афирмацију пожељних вредности или кроз стварање аверзије према непожељним вредностима (овде 41─42); књижевност тако добија и вануметничке задатке, попут „васпитања“ или „преваспитавања“ читаоца (овде 14).

Књижевни поступак је реалистички, премда не и веристички; створени свет књижевног дела, наиме, само је структурно хомологан стварности (овде 205-6); остало је производ пишчеве креације, у којој до изражаја долази настојање да се политичке или друштвене идеје промовишу кроз књижевну форму; то је тзв. тенденциозни реализам (овде 192).

Тематика дела првенствено је савремени живот; прошлост је непожељна, осим у функцији поређења са садашњошћу.

Карактер јунака се развија кроз динамику интеракције са друштвено-историјским окружењем; то је „схватање да слику и судбину човека формира не само биологија и психологија, него историја, и пре свега историја“ (овде; 202).

Снажна поларизација на позитивне и негативне јунаке води до манихејског дуализма; однос према јунацима је, зависно од њихових идеолошких карактеристика, хагиографски или демонолошки (овде 93; 97).

Највише могућности да се, кроз једну вишеслојну структуру, „педагошки“ пласирају идеје пружа роман.

Погледајмо сада естетику Ниновог жирија. С те стране је, прошле и ове године, најчешће наступао Иван Миленковић. Вероватно зато што, као доктор политичких наука, формално у жирију има највише образовања.

Ево шта је Миленковић недавно рекао на N1: „Српска књижевност је у кризи добрих 30 година, ако не и више; велики број година уназад писци су избегавали садашњост, крили су се иза нерелевантних тема; сад имамо невероватан број младих храбрих писаца спремних да се суоче са садашњошћу.“

И у другим приликама Миленковић као „релевантну тему“ истиче садашњост, док су теме из прошлости „нерелевантне“.

Прошле године, рецимо, Миленковић пише: „Појачано лучење патриотске супстанције уочава се по броју текстова посвећених Првом светском рату. (…) Са садашњошћу се озбиљно суочавају свега три, можда четири романа (…). Дакле, јад и беда“.

А ове године пак вели: „Уместо да се скривају у дубокој прошлости (…), домаћи су се писци, барем они најбољи, они којима је истина важна, окренули садашњости, или су одлучили да средствима књижевним растављају недавну срамну прошлост. А то је проклето добро.“

Очигледно, „садашњост“ је за Миленковића нарочито пожељна тема. А као непожељне, он изричито набраја: „српску прошлост“ (уопште), „Немањиће“, „Балканске ратове“, „Први светски рат“, а у њему посебно „прелазак преко Албаније 1915“. Једина добродошла тема која се не тиче садашњости, као што смо већ видели, јесте „недавна срамна прошлост“.

Најлепше је што Миленковић, у својој естетичкој простодушности, као да није способан за елементарну рефлексију. Он не разуме да свако прописивање пожељног тематског оквира није ништа друго до нормирање књижевности са вануметничког становишта.

Писац, наиме, има право да изабере било коју тему, било које време и било који  простор. Он има апсолутно право на бег од садашњости. Он чак има слободу и на бег од целокупне стварности. Или му те слободе ипак не припадају?

Весело је што исто мишљење с Миленковићем дели и Марјан Чакаревић, други члан жирија. „Отприлике половина од оних десетак посто (квалитетних романа – С. А.) описује изнутра друштво и заједницу у којој настаје“, каже он. „Мали број романа се труди да непосредно одговори на драме и питања која обележавају нашу епоху.“

Али, зашто би „наше друштво“ у „нашој епохи“ морало да буде књижевна норма? У којој пак то естетици тема и хронотоп детерминишу квалитет дела? Која ли то естетика прописује писцу у какав ће временско-просторни оквир морати да смести радњу?

Па, две су такве естетике. Једна је соцреализам. А друга је ова, новокомпонована естетика. НВО реализам.

* * *

Најбоље је што Миленковићеву књижевно-естетску позицију, очигледно, деле и други чланови жирија. Наиме, све романе из овогодишњег ужег избора одликује истоветан узани тематски оквир.

Као што је то одушевљено приметила Јелена Лалатовић, „свих пет романа који су се нашли у најужем избору, на мање или више књижевно убедљив начин тематизују распад Југославије и његове везе са савременим, постјугословенским друштвима. Сваки од ових романа говори о неком фундаменталном трауматском језгру из различитих, али према југословенском наслеђу афирмативних перспектива – интимистичке, југоносталгичне, антиревизионистичке“.

Дакле, сви романи имају исти ограничен хронотоп. Како је могуће да од двеста романа у најужи избор уђу искључиво романи с таквом тематиком? Колика ли је вероватноћа да се то деси у једној аутономној естетици – оној у којој одређени хронотоп и тема нису  критеријум за одабир?

Дакако, реч је о томе да се у НВО реализму полази од различитих императива, укуључив и оне који се тичу теме, времена и простора. Типично за ауторитарну естетику која књижевност третира као хетерономну делатност – извршитељку виших, идеолошко-васпитних циљева.

Али, с таквим критеријумом, као што је то лепо уочио Петар Пијановић, и „у таквој политичкој профилацији романа и његовом вредновању, НИН-ову награду тешко да би добили Црњански, Андрић или Пекић“.

Наравно! Јер, Црњански је бежао у српску прошлост кад је писао Сеобе, Андрић док је писао На Дрини ћуприја, а Пекић стварајући Златно руно. Није било Ивана Миленковића да им објасни о чему књижевник треба да пише.

Што је највеселије, из Лалатовићкине оцене видимо да је не само на делу императивни хронотоп, већ и иста идејна потка, коју је овогодишњи лауреат дефинисао као „антифашизам и југословенство“.

Реч је, разуме се, о идеолошким јавкама, знацима препознавања – не о стварном антифашизму, попут оног из 1930-их, или о стварном о југословенству, попут оног из 1980-их.

Када Миленковић, рецимо, каже да су у жирију „сви чланови (били) јасног идеолошког усмерења – сви су декларисани антифашисти“, он тиме истиче припадност једној уској идеолошкој групацији. Оној која етикету „српски нацизам“ лепи на свако другачије мишљење о природи ратова деведесетих (геноцидни поход великосрпске звери) или на свако другачије мишљење о главном извору свих наших проблема („Јесмо ли … косовојесрбијашили спаљујући амбасаде са три посољена прста? Молебански чували светиње? Турали труло лишће на бранике аутомобила? Јаросно гранатирали Дубровник и Сарајево? И сада смо напрасно запањени откуд то, дођавола, удишемо отровни ваздух?“).

Природно је да су, одмах по објављивању ужег избора, писци препознали свилен гајтан који им је на врат намакла нова програмска естетика „антифашизма и југословенства“. Зато су се побунили.

Један од њих, Игор Маројевић, састав жирија назвао је „идеолошки монолитним“, а о ужем избору је рекао: „Све се тиче екс ју простора и уопште југословенске идеје и ревитализовања те приче. У средини која има 200 романа годишње, различитих тема, различитих поетика, тако свести (избор) значи да политички разлози имају превагу у односу на књижевне“. А Владимир Кецмановић оцењује: „Они кажу да их занима југословенство и антифашизам. Ко се тиме не бави, он није подобан да се разматра. Онда нека кажу да је то награда за роман који се бави југословенством и антифашизмом“.

Али, жири неће само да реструктуира Нинову награду (Саша Илић: „То што су наше књиге биле у финалу мења структуру саме Нинове награде“). Он хоће да реструктуира и српску књижевност. И у томе има извесног успеха.

Прочитајте поново Миленковићеве изјаве од прошле и ове године. Прошле године: „Мало романа о садашњости и срамотној прошлости, јад и беда.“ Ове године: „Појавили се писци који пишу о садашњости и срамотној прошлости, ура!“

Не сумњам да ће наредне године Миленковић рећи: „Антифашизам и југословенство препородили су нашу књижевност! Појавили су се нови, сјајни писци. Жири је на тешким мукама коме да додели награду – Кишјухасу, Грухоњићу или Чонградиновој?“ 

* * *

Али, да погледамо мало шта има у роману који је ове године награђен. Почнимо, рецимо, од одељка на странама 34─40.

Призор се дешава у лето 1995. Полиција долази по др Јулиуса, психијатра с ВМА, и набивши му врећу на главу, вози га на Црни врх, у резиденцију Слободана Милошевића.

Председник га дочекује „раздрљене кошуље, која му је вирила из горњег дела тренерке“, у ентеријеру у коме су „доминирали мермер и кожа, масивни намештај с неукусно дебелим тапацирунгом“ (37).

„Ја сам у реду, него моја жена, знате, има неки проблем“, каже Милошевић. „На масивном брачном лежају у спаваћој соби, (…) заклоњена имитацијом балдахина од црвеног сатена, лежала је на стомаку председникова супруга, покривена само великом провидном газом испод које се назирало њено големо тело. (…) Ух-ух, хуктала је она, једва окренувши главу према њему: из густе косе најпре се помолио њен закривљен нос, који је, као и остатак тела, био прекривен црвеним папулама“ (37-38).

Јулиус сумња да је осип психосоматске природе, те пита Миру Марковић да није можда чула неку лошу вест. „Ма какву црну вест, дошла сам да прославим рођендан своје партије… Рекла сам друговима, направићу банкет какав нисте видели!“ (38)

Јулиус, међутим, упозорава да се „алергије понекад активирају и као последица негирања имунолошке или социјалне реалности, тако да би се планирани банкет, рецимо, могао узети као окидач“ (39).

„Ма шта ми наприча!, брецнула се Марковићка, па је зграбила лупу из Јулиусове руке и треснула њоме о зид. (…) Избаци ми ову будалу из куће! Сместа!“ (39-40).

„Јулиус је само стигао да дохвати своју (лекарску ─ С. А.) торбу пре него што су га полицајци одвукли напоље, натакавши му претходно врећу на главу“ (40).

Због тога што је наљутио Миру Марковић, др Јулиус је не само отеран с ВМА. Он је проглашен и лудим, те је смештен у ковинску умоболницу (72).

У међувремену, „Јулиус је постепено почео да открива застрашујуће фрагменте оног што се догодило у Поточарима (…) Планирани банкет, који је свакако и одржан пошто су њега избацили (…), деловао је као danza macabra на Црном врху, (…) на гробовима невиних које су у исто време, по мужевљевом и њеном наређењу, већ пребацивали у нове ископане јаме“ (42).

Уз „списак неподoбних лекара, који су затим отпуштени јер нису били на српској линији“, у роману се помиње и да се „исто догодило и на телевизији, на радију, у судовима, библиотекама, школама, банкама, железници, домовима културе и самопослугама“ (111).

У роману постоје и три занимљиве епизоде из ратова деведесетих. У првој се открива истина о погибији Тибора Церне, на Кошарама (1999). Он није погинуо у акцији откривања снајпера ОВК, већ тако што му је друга из рова притерала нужда (патио је од „честих пролива“), кренуо је рад себе, снајпер га је погодио, овај се унередио, а Тибор је страдао док га је спасавао. А последње речи нису му биле „За ову земљу вреди умрети“, већ „За пријатеље вреди живети“ (154).

У другој епизоди, Филип Исаковић је морнар на бојном броду у време рата у Хрватској, брод је пред Ријеком, поручник Савић наређује да се, уколико се запуца са обале, гранатира рафинерија, „хоћу да им направимо ватромет, јел` јасно?“, Исаковић разуме да би то било погубно за град и одбија да потврди да је спреман, официр га пиштољем удара по лицу, а затим му прислања цев на чело, Исаковић мора да каже: „Кенија 76 спремна за ватрено дејство!“, због чега добија ратне трауме (202-203).

Поручник Савић је, иначе, ратни лудак који, приликом повлачења морнарице из Хрватске, наређује да се у море положе мине које би за тридесетак година – дакле, негде у ово време – испливале и „почеле да убијају“ (290).

Трећа епизода се збива у Босни 1992, Срби из приједорског интервентног вода побили су преко двеста Муслимана и Хрвата, и бацили их са Корићанских стијена у урвину, „нису бројали док су пуцали у њих“ (112-113), „једино што су после избројали био је новац који су од депортованих несрећника покупили у једној кеси пре стрељања“ (113).

Десетак дана потом наређено је четворици од њих да изврше „асанацију терена“, али је избио сукоб око цене. Један је „рекао да му је доста убијања за двадесет марака“, „јебеш такав посао“, „њему су војвода и онај његов слинави мајмун у Београду обећали више кад су позивали у рат“ (113).

Тако је постигнута „максимална цена за асанацију, педесет марака по лешу који ће извући из те провалије, као и двадесет за сваку скинуту белу траку коју су ти људи имали везану око мишице“. „Ако не могу да извуку све из те вукојебине, (…) онда морају да покупе бар те крпе (беле траке – С. А.), да се после не би говоркало свашта“ (113).

Из наведеног се може видети уметнички приступ аутора. У основи нарације је реализам – „класичан реалистички поступак приповедања“, како каже Марија Ненезић из жирија, „луди реализам“, по Бранку Кукићу, члану жирија, „у фином отклону од постмодерних стратегија, што је такође преокрет“, оцењује Чакаревић (овде 2).

Али, тај реализам је нарочитог типа. Било је чишћења телевизије од непожељних, у доба Милошевића, али да су људи отпуштани јер нису „на српској линији“ још и из „банака, железнице, домова култура и самопослуга“ – е то је креативни допринос аутора. Тибор Церна јесте погинуо на Кошарама, али да се то десило док је спасавао унеређеног друга – то је имагинација писца. На Корићанским стијенама јесте извршен масакр, али да се потом плаћало двадесет марака да се уклоне беле траке с лешева – због чега, ваљда, никада и нису нађени докази за причу о „бијелим тракама“ – за то дугујемо писцу и НВО реализму.

Из наведених одломака читалац може видети и интенцију овог типа естетике. Стварањем политкоректног уметничког света као коначне истине о прошлости и садашњости (Чакаревић: „Ова књига је о ономе што се потискује, што се прећуткује, што бисмо волели да се није десило, а што се десило у ствари – што се правимо блесави да се није десило“), тежи се да се наше сећање, машта и осећања једнозначно усмере у идеолошки пожељном правцу.

Уочавамо и коришћење неосакралних шифара: „Поточари“, „беле траке“, „Приједор“, на другим местима „расистички рат“ (122), „поражена Југосавија“ (66), итд. Видимо и демонологију – Милошевић, Мира Марковић, поручник Савић, приједорски злочинци (Симо Дрљача, Ћорави, Тописиревић…). Наслућујемо и хагиографску линију ─ Јулиус, Исаковић…

Од хагиографских личности посебно је важна Флавијана, Јулиусова мајка. Она, по свим правилима „(Bildungs)романа, усредсређеног на сазревање појединца у политички свесно и самосвесно биће“, прелази пут од монахиње, која тавори у „опресивној институцији цркве“, до револуционарке, а њен лични молитвеник чак прераста у „авангардни мултимедијални антифашистички текст“.

Или, како то каже аутор: „Флавијана Бетица, бивша часна сестра из реда Светог Винка Паулског, након додира с авангардом, пре свега надреализмом, чије идеје у Ковин доноси др Дезидер Јулиус, пролази кроз процес личног ослобађања у проналажењу јасних позиција за наставак своје борбе, нарочито у годинама преживљавања с дететом, када је била изложена погубном деловању фашизма у успону, при чему је она до самог краја, као једна од ретких доследних ликова у роману, остала одана слободарским идејама. Уосталом, назив њене бележнице, некадашњег Молитвеника који се током година претворио у прворазредни авангардни мултимедијални антифашистички текст, пронаћи ће свој пут до назива будућег џез албума Филипа Исаковића, о чему се дају назнаке у џез altertake-у романа: La vita impossibile“ (НИН, 23. јануар 2020, стр. 66).

Све је, дакле, ту из арсенала тенденционог реализма, приказаног на почетку – од књижевног поступка, до демона и хероја. Младом писцу преостало је само да још једном проучи упутства Миленковића и реализацију Илића, те да одабере неку од следећих тема:

„Сребреница“, „Вуковар“, „потопљене хладњаче“ – врх теме, али већ помало раубоване.

„Хомофобија“, „фемицид“, „патриЈоте-равноземљаши“ – има потенцијала, мада није једноставно за обраду.

„Ајхман се одушевљавао Његошем“, „Торквемада се инспирисао Немањином истрагом богумила“, „Леополд II пред спавање читао приповетке Лазе Лазаревића, ујутро наредио: Конго!“ – оригинално, то је оно што се потискује, што се прећуткује, што бисмо волели да се није десило, а што се десило у ствари…

И Нинова награда је у џепу.

* * *

Како је могуће да се једна анахрона и примитивна естетика тако брутално промовише у Србији 2020?

Кажем брутално, јер је извршено јавно спајање политичког и књижевног, с намером да се књижевно вредновање више не одваја од политичког.

То је најбоље изразио Владимир Арсенијевић, бранећи жири и његове одлуке: „У вези с доделом Нобелове награде Хандкеу – да ли можемо да одвојимо књижевно деловање од политичког мишљења? Не, наравно да не можемо, и не треба! То је све део једне исте ствари. (…) Ми имамо пуно право да се не слажемо с нечијом политиком и свакако да ће тај утисак да се рефлектује и на читање књижевног дела. (…) Ми имамо (књижевни – С. А.) фестивал Крокодил, који је регионални, и нама је јасно кога никада нећемо звати на наше платформе, јер их нисмо правили да бисмо промовисали људе који нам деценијама политички загорчавају живот својим активностима.“

Иста отворена бруталност види се и у начину на који Миленковић говори о одбаченим књигама. „У тренутку када овај текст настаје“, пише он прошле године, „НИН-ов је жири консултовао и/или прочитао више од 170 наслова, а очекује га барем још двадесетак. Сто педесет тзв. романа може се одмах, без оклевања и жаљења, бацити у смеће“.

А пошто је жири прочитао свих двеста романа, Миленковић је изјавио да је у шири избор ушло тридесетак књига, при чему је „за једно десетак романа жири био благонаклон“ (овде 1:40) – што ће рећи, да ни они баш нису нешто, али хајде, да их пустимо – док „170 романа без икаквог жаљења и оклевања можете да баците у смеће“! (овде 1:43).

Да бацимо у смеће? Без икаквог жаљења и оклевања? Међу тим Миленковићевим књигама за ђубре биле су, рецимо, и Парусија Славице Гароње (роман о истребљењу Срба у западној Славонији), Године врана Синише Ковачевића (судбина Београда у I св. рату) или Последњи аргонаут Александра Гаталице (лутање по сећањима наше цивилизације).

Колико човек треба да буде арогантан да би ове и друге књиге бацао у ђубре? Колико треба да буде осион, па да на следећи начин опише своје читање књига: „Не мали број људи пита ме да ли сам прочитао свих двеста наслова. Не, нисам. Сваки сам роман консултовао, али као што дегустатор не пије вина која проба, него испљуне текућину, тако ни ја не читам све (…) Ако прва страница не ваља, показује искуство, неће ваљати ни 12, ни 67, ни 238“!

Замишљам Миленковића како чита. Узме Парусију, окрене прву страну – шта, опет српска прошлост, докле више, хајд у ђубре. Онда Године врана, окрене прву страну – јао, I св. рат, аман, у смеће. Онда узме Аргонаута – шта је, бре, ово, а где је Србија која бунца и коље и послује, промашај, напоље! И тако 170 пута. А онда, на крају, пошто је стотинама пута морао да „испљуне текућину“, уморан и згађен изјављује како је „српска књижевности у дубокој кризи већ 30 година“ (овде и овде).

(Па јесте, то шта су у тих 30 година написали Радован Бели Марковић, Мирослав Јосић Вишњић, Радослав Петковић, Милорад Павић, Данило Николић, Светлана Велмар Јанковић, Милисав Савић, Горан Петровић, Владан Матијевић, Владимир Тасић, Мирјана Новаковић, Енес Халиловић, Мића Данојлић,  Владимир Пиштало, Јелена Ленголд и толики други – мачку о реп. Српска књижевност је у кризи и готово!)

Исту ароганцију видимо и у оцени Саше Илића да „када би се претресао читав списак лауреата (Нинове награде – С. А.) за последњих шездесетак година, могло би се установити да је тек 20 посто награђених романа заиста вредело. Остаје 80 посто“.

То је она иста осионост и бруталност естетике соцреализма која је одбацивала писце и њихова дела првенствено из политичких разлога. Оно када Радован Зоговић за Слободана Јовановића и Светислава Стефановића каже да су „апсолутне научне и књижевне ништарије“, а о Момчилу Настасијевићу напише да је „мрачна, муцава кликуша, профашистички ‘пјесник’“ (овде 181; в. овде 72).

И као што Зоговић ставља под знаке навода „песник“ за Настасијевића, тако исто и Миленковић ставља под знаке навода „романи“ за дела Гароње, Ковачевића, Гаталице…

Али, како смо се, забога, поново спустили на тај ступањ осионости, на ту меру варварства?

Одговор је: акумулација некомпетентности.

Овај састав жирија с више страна оцењен је као нестручан.

Васа Павковић: „реч је о критичарској некомпетентности већине чланова жирија. Они, сем Теофила Панчића, не пишу критику или то чине веома ретко и често не бавећи се српском књижевношћу. Нико сем њега нема ниједну једину критичку књигу! Због тога су основане сумње да не познају довољно српску књижевност, ни српски роман“.

Петар Пијановић: „Прегледао сам све саставе жирија и никад се није десило да у њему немате ни једног професора универзитета који је на матичној катедри, који предаје књижевност“ (овде 28:11─28:25).

Осамнаест писаца: „До кулминације произвољности дошло је ове године. Било би минимално коректно да одлуку о најбољем роману српске књижевности донесу критичари који систематски прате савремени домаћи роман. Међутим, овогодишњи жири не испуњава чак ни те услове“.

Александар Гаталица: „Колегијум НИН-а погрешно је схватио да је свака особа из културе довољно добра да одреди роман године. Тако у жирију имамо једног песника, једног филозофа, једног уредника часописа, једну ТВ новинарку, а жирију председава један колумниста. Ако је ово у реду, онда у наредним годинама могу да дођу и прваци Београдске опере, концептуални уметници, позоришни редитељи, директори културних центара…“ (исто овде и овде).

Игор Маројевић: „Зашто људи који се не баве савременим српским романом, одлучују о савременом српском роману? Шта један песник који жирира Бранка Миљковића зна о савременом српском роману? Шта о томе зна уредник једног доброг часописа, али који се бави углавном страним писцима? Шта о томе зна један филозоф? То је аматеризам“.

Владимир Кецмановић: „Раније су награду додељивала критичари који су имали ауторитет, док данас о њој одлучују људи који немају ни формално оправдање да буду у жирију“. „За почетак би било неопходно да о њој не одлучују нешколовани критичари пуни ентузијазма, као председник жирија Теофил Панчић, љубитељи мудрости, као тај неки Миленковић (…) радијски филозоф (…), песници у перманентном повоју, као вечито млађахни Марјан Чакаревић, уреднице и водитељке ТВ емисија, као Марија Ненезић. „То је као да кажете: он има таленат за лекара, па може да вас лечи. Говорим о Теофилу Панчићу. Знате колико надрилекара има у Београду? Дајте их ставите у неку комисију да одлучују о нечему“.

Не будимо престроги, чланови садашњег жирија, као што каже Александар Јерков (овде 18:43-19:18), појединачно узев, могли би да допринесу разноврсности жирија у коме би већину, ипак, чинили наставници с катедри за српку књижевност, научни сарадници института за књижевност, књижевни критичари специјализовани за савремени роман итд.

Али, ако имате жири без иједног доктора књижевности – а у Србији их има стотинак који до сада нису били у Ниновом жирију; ако имате жири без иједне књиге о савременом српском роману – а код нас их има на стотине; ако имате жири у коме двоје од петоро нема никакав факултет, док друго двоје имају факултет за књижевност, али не и књигу о књижевности; ако имате жири у коме књижевну критику активно пише само један (и словима: један) члан жирија; – онда такав жири доиста делује гротескно.

Коме је пало на памет да направи тако слаб жири? „Сви чланови жирија су моја жеља да ту буду“, објаснио је уредник културне рубрике НИН-а, Драган Јовићевић (овде 2:49).

„Процедура избора жирија последњих осам година је иста“, каже он. „Ја предлажем колегијуму чланове жирија, па их колегијум бира. Никада није било проблема око избора. Колегијум чине Милан Ћулибрк, Весна Малишић, Јелена Стевовић и ја“.

Али Јовићевић, за кога смо сазнали да предлаже жири, уопште није књижевни критичар. Та рубрика у НИН-у укинута је одмах по приватизацији. Он чак није ни завршио књижевност, него ФМУ (мyзичку теорију и педагогију), а магистрирао је и докторирао на ФДУ (студије филма и медија).

И тако, човек који нити је завршио књижевност, нити прати српску књижевност и књижевну критику, на позицији је да предлаже чланове жирија за најзначајнију награду из српске књижевности.

А ко их бира? Милан Ћулибрк је економиста, Весна Малишић је политиколог, а Јелена Стевовић је секретар редакције – дакле, техничко лице.

Музиколог, економиста, политиколог и техничко лице… Но, Јовићевић свима поручује: „О члановима жирија одлучиваће искључиво колегијум НИН-а, који стоји иза стручности сваког од петоро одабраних критичара.“

Лепо, какви гаранти, таква и стручност.

Сада је све јасно. Како су другачије ови људи и могли да изаберу жири него по идеолошком афинитету и припадности породици? „Миленковић? Он је наш, може. Теофил? И он је наш, стави га. Ненезићева? Одлично, наша је, а и женско је, дај је…“.

Зашто се нису сетили, рецимо, Јасмине Ахметагић? Жена је докторирала књижевност, ради на институту, и има десет научних монографија о књижевности – већину о српском роману. Можда су је се и сетили, кад су попуњавали женску квоту, али – она није „наша“; она није из породице; и, са својим знањима и укусом, свакако не би пристала на ауторитарну естетику и дириговану књижевност. Па шта ће нам онда? 

* * *

Као што је соцреалистичка естетика била „реархаизација уметничког живота, тј. враћање уметности на стадијум када је служила вануметничким сврхама“ (овде 173), тако је и естетика НВО реализма анахрони покушај да се књижевност стави у службу вануметничких пројеката и идеологија (Саша Илић: У српској књижевности је „највећи табу – Сребреница“).

Али, књижевност не треба никоме да служи: ни нацији, ни религији, ни просвећивању, ни суочавању с прошлошћу, ни помирењу, ни економском развоју, ни привлачењу страних инвеститора… – никоме и ничему не треба да служи што је изван ње саме.

„Култура је разноврсност у цвату“, каже Леонтјев (в. овде 77). Зато свака пројектна, хетерономна естетика сакати ту разноврсност, хоће да изгази оно што јој не служи.

„Савремени српски романсијери“, пише Михајло Пантић (овде 130), „приповедају о дословно свему што се човеку нашег доба догађа, што га опседа и што му пада на памет: и о средњем веку, и о ближој и о даљој идеализованој и неидеализованој прошлости, и о будућности, и о важним историјским личностима и збивањима (посебно ратовима), добру, злу, привидима, `истинама` и паранојама, о детињству, одрастању, зрелости, старости, о одласку, лутању и повратку, и, понајвише, о обезличеној, безизгледној, махом трауматично-неуротичној свакодневници, и свим њеним видовима (породица, спорт, љубав, политика/еротика, филм, интернет…)“.

И сада дође неко и каже ─ Е, не може! Има да се пише о томе-и-томе, остало ─ у ђубре!

Овде нису у питању две стране, две идеологије које се боре за превласт у литератури. Не, него имате идеологију на једној страни и плурализам српске књижевности на другој.

То се најбоље види ако упоредите састав жирија са 18 књижевника који су потписали протест. На једној страни имате идеолошку једнообразност („породицу“), на другој плурализам светоназора и поетика.

„Мени као либералу који нагиње левици“, каже Игор Перишић, „веома смета што ове године и Нинова награда, с лево-либералним жиријем, није показала ни минимум слуха за идеолошку отвореност, него је доделила награду једном друштвено-политичком раднику, а не писцу, уз веома мутну клановску позадину такве одлуке“.

„Свестан сам да ће идеологија и даље кидисати на све што се држи на лепоти, па и на књижевност“, пише Милисав Савић. „Заговорници књижевности као књижевности, као што су Никола Милошевић, Зоран Глушчевић, Зоран Мишић, Петар Џаџић, Михиз – да поменем само неке чланове некада славног Ниновог жирија – сигурно се преврћу у гробу пред насртајем оних који као помахнитали пси желе да књижевност оцењују и промовишу са ситних, пролазних дневно-политичких позиција. Књижевност се данас ужасно злоставља, написала је, с правом, Јасмина Ахметагић. Том злостављању треба се супротставити свом снагом. Јер од њега могу почети и друга, много гора и опаснија.“

Дакле, није проблем конституисање НВО реализма као естетике – као једне од супарничких естетика. Проблем је њена амбиција да постане културна политика.

Проблем је када члан Ниновог жирија ноншалантно позива да се 85% књижевне продукције баци у ђубре; проблем је када директор Крокодила јавно каже да неки књижевници, пошто „политички загорчавају живот“, никад неће бити позвани на књижевни фестивал (који се, између осталог, финансира и из државног и градског буџета – дакле, из јавних средстава!).

Проблем је та манихејска, милитаристичко-фронтовска подела српске културе 20:80 – да се држимо пропорције Саше Илића, то враћање на Лењинову теорију о двема културама у једној: „У свакој националној култури постоје две националне културе. (…) Две културе постоје (не само у Русији, него и) у Украјини, у Немачкој, Француској, Енглеској, међу Јеврејима“. У савременој Русији те две културе су „поповско-буржоаска култура“ и „идеје демократије и социјалдемократије“. И те две културе, прогресивна и реакционарна, воде непомирљиву борбу, у којој ће прва да победи, а друга да буде заборављена (в. овде 70).

Али, та брутална културна политика, инаугурисана Ниновом наградом 2020, директна је последица исто тако бруталног срозавања српског друштва у колонију. „НИН-ова награда за роман године на српском језику, онаква каква је била – а била је мера наше слободе, мање или веће, али наше – непожељна је у земљи која постоји као колонијална демократија“, каже Слободан Рељић. Та награда сад, уочава 18 писаца, као да хоће да служи „промоцији провинцијалне, колонијалне свести“.

Није реч само о томе да је НИН последњих година био део немачког концерна Axel Springer SE, односно да је однедавно у власништву америчког инвестиционог фонда ККР. Одмах по приватизацији (2009), у њему је угашен готово сваки плурализам политичког мишљења, да би се током наредних година НИН претворио у ћирилични колонијал Тајмс намењен овдашњој компрадорској интелигенцији.

Нинова награда се још једно време држала. Пад је започео додељивањем награде Филипу Давиду (2015), наставио се с Дејаном Атанацковићем (2018), а убрзао се са Сашом Илићем (2020) и инаугурацијом НВО реализма као званичне естетске доктрине Друге Србије.

Бруталност и ароганција НВО артиста и НВО критичара не долази само од њихове рђаве образованости и недостатка манира, већ и због осећаја моћи који им дају подлежеће колонијалне институције, фондови, грантови, апанаже, статусне повластице и све друго што иде уз системску ренту.

Али, у стварима духа – а то значи слободе – ништа од тога се не рачуна. Зато НВО реализам тешко да може завладати српском књижевношћу. Ако смо економски, политички и медијски окупирани, макар смо у књижевности још увек слободни.

Или неко мисли да је време да нам се и та слобода узме?

(Стање ствари-Искра)