Полемика поводом одбијања жалбе Томислава Николића на кампању Блица

Саветница председника Републике за медије Станислава Пак упутила је  отворено писмо Љиљани Смајловић, протестујући против одлуке Савета за штампу којом је одбијена жалба председника Србије Томислава Николића на писање дневних листова „Блиц” и „Ало”. У писму је Станислава Пак оштро оптужила Љиљану Смајловић за кампању коју су „Блиц” и „Ало” „повели против председника, његове породице и сарадника”, у текстовима у којима су изнесене тврдње „Николић пекао ракију док се Србија давила”.

Оптужбе је Пакова засновала на чињеници да је Смајловићева председница Савета за штампу, независног саморегулаторног тела које су основали издавачи штампаних медија, новинске агенције и професионална удружења (УНС и НУНС).

Љиљана Смајловић одговорила је госпођи Пак да о жалбама Савету за штампу одлучује Комисија за жалбе чијој седници Смајловићева није присуствовала и којом не председава. Председник Комисије за жалбе која решава притужбе грађана на писање медија је новинар из Чачка Стојан Марковић.

Писмо Станиславе Пак

Председник није пекао ракију док се Србија давила

Госпођо председнице,

Пишем Вам поводом недавне „пресуде” Савета за штампу, на чијем сте Ви челу, а у вези са жалбом на кампању коју против председника Републике, његове породице и сарадника воде дневни листови „Блиц” и „Ало”, у којој сте се Ви очигледно уживели у улогу судије и „пресудили” да председник лаже, односно да заиста пече ракију док се Србија дави.

Нисам се превише надала да ће Савет за штампу донети одлуку коју би донео свако ко има макар зрнце објективности. Ипак, председник је први (а и последњи) пут у животу, одлучио да се жали Савету за штампу и омогући вам да „Блиц” упознате са правим новинарством. Мислили смо – ко зна, можда нас изненадите. Као што нисте. Врана врани очи не вади, каже наш народ.

У вези са текстом објављеним у „Блицу”, под називом „Док се Србија давила Николић пекао ракију”, који је наведен као пример, али није једини у коме се оличава непрофесионалан однос који је „Блиц” имао према Томиславу Николићу и пре 20. маја 2012, а поготово после одлуке грађана да буде председник Републике, Савет за штампу, коме сте Ви на челу, бавио се разматрањем дилеме да ли у мају може или не може да се пече ракија? Та чињеница, госпођо председнице, мени само говори о томе колико сте озбиљно приступили разматрању суштине поступка на који је изјављена жалба и колико сте и Ви лично допринели да расправа има озбиљан карактер.

Каже ми „поуздан и добро обавештен извор” из дневног листа „Блиц” у тексту под називом „Николић против Блица 1:7”, објављеном у прошлу суботу: „Тражили смо одговор од сарадника председника Николића где је тачно био и шта је председник радио током спорног викенда, али добили смо само одговор шта је радио, али не и где је био”... па ето, добили су одговор шта је радио, па су свеједно написали да је пекао ракију. И очигледно им је то било најбитније у целом тексту, пошто су ту измишљотину ставили и у наслов. Да су председникови сарадници рекли да је тих дана био на Марсу, они би вероватно написали да је и тамо пекао ракију.

На страну то што је очигледно, по мишљењу господе из „Блица”, а рекло би се и Вашем, госпођо председнице, да председник Републике осим својих уставних обавеза има још једну – да о свом кретању и поступцима уредно, више пута дневно подноси извештаје листовима „Блиц” и „Ало”.

И то све је код Вас прошло на Савету за штампу, госпођо председнице. Да сте другачије оценили жалбу, послали бисте јавности поруку да у српском новинарству мора да постоји принцип одговорности према грађанима, одговорност према оном што се каже или напише. Управо оно што новинари траже од политичара, али изгледа да нису спремни и сами да пруже. Бар не један део новинара. Ви сте свесно заменили тезе, односно крајње злонамерно и бедно исфабрикован наслов да председник пече ракију док се Србија дави, тумачили сте као неиспуњавање председникове „обавезе” да „Блицу” одговори где је био и шта је радио. Дајте нам савет, да ли да новинама унапред достављамо ту врсту података или да чекамо формални захтев, обавезу коју, по Вама, морамо да испунимо.

Укратко, председник није пекао ракију, као што није омогућио ташти да добије дипломатски пасош, није постављао своје другове на директорска места, подржао корупцију, сменио Виду Узелац, рекетирао привреднике да изгради цркву, није окружен криминалцима и није у оковима корупције, што су само неки од наслова над измишљотинама и клеветама написаним за последњих неколико година.

Узгред, не одлучује ни о томе са колико новца држава, на разне начине, финансира поједине медије и не плаћа никога да о њему макар не пише лоше. И када има вишка новца, када га прикупи у земљи или иностранству, донира га сиротињи Србије. У то рачунам и породилишта у којима мајке доносе на свет највећу драгоценост у условима који су гори од штала у развијеном свету.

Ракију пече када је време за то, али сваки прави домаћин у Србији то ради сам или заједно са потомцима који живе у граду.

Волела бих да сте жалбу узели озбиљније у разматрање. Било би коректно да сте поред једне стране саслушали и другу, што је постојало чак и у доба инквизиције. Било би добро да сте председника обавестили о одлуци, уместо што смо је сви прочитали у новинама, које су га „победиле”.

Користећи замену теза да председникова служба није одговорила где се он налазио, а не знам да ли постоји нормална држава у свету у којој се на такво питање одговара, донели сте „пресуду” засновану на лажима измишљених извора из врха СНС да је председник безосећајни, хедоностички лажов. Та пресуда је помпезно дочекана у поменутим новинама и служи за наставак омаловажавања заснованог на измишљотинама. Госпођо председнице, извор лажи уопште није битан. Лист сноси одговорност ако објави лаж, чак и ако каже ко је ту лаж изрекао. Томе служи проверавање вести из извора. Лист „Блиц” је од Председништва добио информацију шта је председник радио, а објавио је лаж. То где је председник био, је у овој ствари ИРЕЛЕВАНТНО, а захтев да се то сазна скопчан је са жељом да буде праћен, као да је естрадна звезда.

Да ли овакво писање треба да покаже свету да је Србија прљава балканска земља у којој ништа није светиња? У којој је дозвољено вређати и износити неистине о изабраном председнику?

Било би ме срамота да тело које водим, и коме је циљ да уреди информативни простор, учествује у таквој работи. Знам да и председник мисли да многи у тој струци одавно не знају за срамоту, али то не изговара јавно. Можда због тога имате осећај да га треба извргавати руглу, пошто никоме не прети, обавља свој посао у складу са Уставом, у жељи да грађани Србије живе боље.

Да ли размишљате о томе како би тек била заштићена част грађанина кога остали грађани нису изабрали на функцију председника? Или их можда убеђујете да су погрешили када су га, у немогућим условима харанге и ниподаштавања изабрали? Када би новине могле све што желе они који их плаћају, он можда не би ни био жив.

Ви сте се баш уживели у улогу судије који је на лажи осудио председника Републике. Ја бих рекла да је написан лош сценарио и да сте и сами одиграли улогу у бурлески, која не би била посећена ни у најзабаченијем уличном позоришту.

Искрено, желела бих да верујем, негде у дубини душе, да у председници и даље имамо новинара кога сам познавала.

Станислава Пак

Одговор Љиљане Смајловић

Непрофесионални лични тон Николићеве саветнице

Саветница председника Републике за сарадњу са медијима Станислава Пак обратила ми се отвореним писмом негодујући због недавне одлуке Комисије за жалбе Савета за штампу да листови „Блиц” и „Ало” нису прекршили Кодекс новинара у текстовима због којих се Томислав Николић жалио Савету за штампу (www.savetzastampu.rs).

Као што на сајту Савета за штампу пише, Савет је независно саморегулаторно тело које окупља издаваче, власнике штампаних и онлајн медија и новинских агенција и професионалне новинаре. Основан је да би пратио поштовање Кодекса новинара.

Као што се може уверити свако ко посети сајт Савета, све одлуке о томе да ли је Кодекс новинара прекршен доноси Комисија за жалбе, чији рад је доступан јавности. Поред Комисије постоји и Управни одбор Савета за штампу, који нема право да разматра жалбе грађана. Председник Комисије за жалбе Савета за штампу јеСтојан Марковић, новинар из Чачка.

Нисам присуствовала седници Комисије за жалбе која је решавала притужбу председника Републике, јер је на тој седници, поред жалбе Томислава Николића, разматрана и жалба на „Политику”. Изузела сам се из одлучивања, као што правила Савета и налажу.

Комисија је иначе одлучила да је „Политика” прекршила Кодекс, чиме уредници „Политике” нису били одушевљени. „Политика” је пре три дана свеједно објавила да је Комисија за жалбе гласала да је лист прекршио Кодекс новинара. Таква су правила. Они који не желе да руше то саморегулаторно тело (у ком седе представници Удружења новинара Србије, али и Независног удружења новинара Србије, Асоцијације медија, Локал преса и јавности), морају да се придржавају правила и када им се одлуке свиђају – али и када им се не свиђају.

Тако ја барем схватам демократију и грађење независних установа.

На крају, необјашњив је непрофесионални, лични тон којим ми се обраћа саветница председника Републике. Мислим да је за жаљење што је меморандум председника Србије изгледа искоришћен за приватни испад.

Само се по себи разуме да нећу дозволити да тај непримерени начин комуникације утиче на мој професионални однос према институцији председника Републике, за коју гајим дубоко поштовање.