.jpg)
| Polemike | |||
Pretencioznost bez pokrića |
 |
 |
 |
| utorak, 10. februar 2009. | |
|
Povodom teksta „Pucanj u prazno”,„Politika”, 4. februara  Moja kritička analiza teksta Slaviše Orlovića izazvala je njegov iracionalan bes i žestinu. I to bez stvarnog pokrića. Tako se dogodilo da je njegov psihički doživljaj komentara prevladao nad racionalnim diskursom, svodeći ga, navodno, na moj lični obračun sa njim. Međutim, ja sam se bavio njegovim tekstom, a ime autora pomenuto je samo zato što je predmetni sadržaj on potpisao.Predmet moje analize nije bilo postupanje predsednika Srbije, već Orlovićev pokušaj da objasni postupke predsednika Srbije u svetlu određenih medijsko-političkih polemika.Nije me, dakle,interesovalo da utvrdim šta predsednik Tadić čini, već me je zanimalo sa kojom se argumentacijom objašnjava i opravdava njegovo, bilo stvarno, bilo hipotetičko postupanje i to u svetlu onoga što je jedino merodavno za vršenje javne funkcije – Ustava Srbije. Polazna pretpostavka koju prihvatam: politička moć se dobija na izborima i raspodeljuje u skladu s izbornim rezultatima, dok se vlast vrši u skladu sa Ustavom i zakonom. Prvobitna teza mog teksta bila je da Orlović ne razlikuje realpolitički i normativni aspekt delovanja predsednika Srbije, te da delovanje predsednika, koje je definisano Ustavom, objašnjava i opravdava odnosima političke i medijske moći. Ako se izuzmu neoriginalni izlivi zlobe,glavna Orlovićeva zamerka mom tekstu je proizvoljno tumačenje njegovog teksta, te izvođenje neprimerenih zaključaka. Da je ovo tvrđenje neutemeljeno pokazaću na sledećim mestima iz naših tekstova. Iskaz „politički autoritet predsednika DS-ai države ima nesumnjivo pravo prvenstva nad duhom i slovom Ustava i zakona”, moj jezaključak potekao iz Orlovićeve analize političkih odnosa unutar vladajuće koalicije. Ustavom nepredviđenu moć predsedniku dodeljuje i opravdava sam Orlović pozivajući se na status premijera Cvetkovića unutar vladajuće koalicije, stanje u skupštini i ugled koji lider DS-aBoris Tadić ima u javnosti. Orlović postavlja sugestivno pitanje: „Da li Boris Tadić može i treba da kontroliše ministre?” i odgovara da Tadić ima više osnova za to. Njegovo obrazloženje je sledeće: „Posle pobede na predsedničkim izborima, februara 2008, on je založio svoj autoritet i rejting već u maju na parlamentarnim izborima, stavljajući se na čelo koalicije Za evropsku Srbiju koja je sada na vlasti. Na taj način, Boris Tadić je imao značajnu ulogu u izboru ove vlade. U njoj je za razliku od Đinđića i Koštunice, premijer Cvetković prvi među jednakima, što znači da ne može da kontroliše ministre (na primer, Dinkića, Dačića, Jeremića, Šutanovca, Ljajića, Ugljanina), niti ih bira, niti može da ih otpusti. Ako je vlada bez autoriteta, za to nije kriv predsednik republike koji taj problem nema, već oni koji u njoj sede”. Da Orlović izvodi moć predsednika Srbije iz uloge i statusa predsednika Srbije u stranačkom životu, govori citat iz njegovog teksta: „Da li Boris Tadić može i treba da kontrolišeministre? Tadić imaviše osnova za to, pre svega, iz svoje stranke i iz koalicije. On je istovremeno predsednik najveće partije u vladi. On je bio nosilac liste Za evropsku Srbiju i to posle potvrđenog rejtinga na predsedničkim izborima, što znači da je doprineo pobedi ove koalicije (DS, G17 plus, SPD, SPO, LSV) a ne samo pobedi DS-a”. Dakle, u tekstu se koriste političke i medijske kategorije, poput „izborna pobeda”, „predsednik stranke”, „rejting”, „nosilac liste”. Pomenute medijsko-političke kategorije mešaju se sa nadležnostima predsednika republike, koje su isključivo stvar Ustava. Moj stav je da političke i medijske činjenice treba razdvojiti od pravnih. Akopostoji neodrživ jaz između njih, valja pokrenuti postupak promene važećih normativnih rešenja i to isključivo na normativno dozvoljen način,uz dogovor svih relevantnih subjekata u procesu političkog odlučivanja. Dakle, moje mišljenje o Orlovićevomtekstunije proizvod konstrukcije, samo sam pratio tok njegovih „misli”. Očigledno, povodom najnovijegOrlovićevog teksta ostaje dilema. Ili Orlović ne poznaje svoj tekst, ili mu je sve to u vezi saUstavom, predsednikom, medijima, politikom, rejtingom, toliko komplikovano da ne može iz vlastitih premisa da izvede logičke zaključke. U celoj ovoj stvari, zalud citati iz dela Vebera i Sartorija. Ako samo citirate velike mislioce, a ne razumete o čemu govore, nećete postati kao oni, ma koliko to žarko želeli. I na kraju, da ne zaboravim da pomenem: nisam imao „privilegiju” da me podučava i ispituje docent SlavišaOrlović. Čitajući njegov tekst objavljen u „Politici”, uveren sam da ništa od važnosti za vlastito obrazovanje nisam propustio. Osim suvišno iskustvo pretencioznosti bez pokrića.
|
Od istog autora
- I Ustav i Skupština po volji građana
- Godina skromnih očekivanja i velikih neizvesnosti
- Evropske integracije Srbije – između opravdane sumnje i varljive nade
- SRS i SNS: između neizvesnosti i nade
- Nova Vlada Srbije - bez garancije za stabilnost
- Podele će još izvesno vreme biti srpski usud
- SSP - Evroatlantske magle i vidici
Ostali članci u rubrici
- Aleksandar bez Kosova (zlo)upotrebljava slučaj novosadskog novinara i profesora Filozofskog fakulteta - Nije Gruhonjić kriv za naš nacionalni sunovrat
- Pljuvanje po Srbiji kao unosan posao
- „Titoizam“ protiv nauke
- O igri brojevima i neprimerenom zamajavanju o Jasenovcu - Neće valjda đavo pobediti u ovoj đavolskoj raboti
- Odgovor Sinodu ili kako sam postao "posebno žalostan primer"
- Polemika o „lažnim Laurama“, „lažnoj opoziciji“ i (ne)kompetenciji
- Nova afera na Filozofskom - ko (ne) ispunjava kriterijume i ko neće u penziju?
- O dužnosti i mudrosti protivljenja imperijalističkim ultimatumima - odgovor Branku Milanoviću
- Zastani malo, Milane St. Protiću
- Marinko Vučinić i "jasenovački identitet"
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
