Protest protiv akademskog nacionalnog samoponiženja

Mi, dole potpisani, ovim putem prilažemo svoj najoštriji protest zbog akcije dovođenja osvedočenih neprijatelja ove države i našeg naroda na konfe­renciju „Asimetrični ratovi, međunarodni odnosi i teorija pravednog rata“, zakazanoj za 17-19. jun, o. g., na Filozofskom fakultetu u Beogradu u okviru “International Law and Ethics Conference Series (ILECS)” (osnivači prof. dr Aleksandar Jokić, Portland State Univ. i prof. dr Jovan Babić, Filozofski fakultet, Beograd), a u organizaciji do sada nepoznatog Centra za etiku, pravo i primenjenu filozofiju, Srpskog filozofskog društva i Beogradskog univerziteta.

Na stranu začuđujuće sužen izbor učesnika – 14 inostranih uz samo jednog domaćeg referenta (prof. dr Jovan Babić, kao preostali suosnivač i organizator) – nasuprot tako složenoj interdisciplinarnoj temi. Zašto grupa inostranih učenjaka zaseda u Beogradu o trošku naše države? Zar su naši filozofi i ostali poslenici društvenih nauka nedovoljno kompetentni za dijalog s njima? Da je ograničen samo na to, protest bi ticao naučne struke i našeg sluganskog odnosa „prema svetu“. Reč je, međutim, o nečemu mnogo važ­nijem od puko filozofske rasprave.

Pravi razlozi za protest sadržani su u tome što je:

1) organizator pozvao neke od učesnika koji u ozbiljnoj zemlji ni u kom slučaju ne bi doživeli gostoprimstvo na najvišem, akademskom nivou;

2) što će jedan od njih biti nagrađen počasnim doktoratom, a što će ostati kao besprimeran događaj, naročito ako se motri prema laureatovim zaslugama za isti.

Ad. 1) Reč je, prvo, o Majklu Volceru (Univerzitet Prinston, SAD) – koji u našem kontekstu nije značajan kao autor citiranih knjiga, nego kao inte­lek­tualac koji se entuzija­stički zalagao za bombardovanje Srbije. Pominjem ga kao prvog zato što će mu biti posvećen prvi deo rečene konfe­ren­cije.

Drugi je Dejvid Luben (Univerzitet DŽordžtaun, SAD) – koji je vođen vidljivim antisrpskim političkim motivima ostrašćeno napadao prvi zbornik radova s ILEKSA, objavljen u SAD (vid. The Philosop­hical Review, Vol. 111 (October 2002), No. 4, pp. 620-24), i drugim ideološki obojenim tekstovima (kao na primer http://www.allbusiness.com/legal/4081615-1.html), bez ikakve analitičke vrednosti. Dotični se uz to gotovo proslavio optužbom Srbije za genocid u tekstu „Timid JusticeThe ICJ should have been harder on Serbia“ (http://www.slate.com/id/2160835), jer se zalagao za promenu zvanične definicije genocida kako bi zemlja u koju sada dolazi kao gost mogla da bude bolje optužena.

Treći je Igor Primorac – bivši profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, od početka devedesetih, posle emigriranja, osvedočen borac protiv „srpskog nacizma“ i svih „srpskih genocida“, takođe zagovornik bombardovanja tokom svih devedesetih godina. Nije uzdržavao da i bivše beogradske kolege naziva „nacistima“ (a neki od njih sada će mu uzvratiti prijateljskim doče­kom, kao organizatori ovog „simposiona“). Ovo su opštepoznate činjenice unutar Srpskog filozofskog društva i Filozofskog fakulteta.

Pozivati u goste ljude spremne da vam 1992. ili 1999. saspu bombe na glavu, a deceniju kasnije da vam se smeškaju u lice dok ih kitite počastima, pred­stavlja zapanjujući slučaj samoponiža­vanja i mazohizma, na koji bi morali da reaguju svi koji još imaju nacionalnog dostojanstva i samopoštovanja. Ko hoće, to može da radi pri­va­tno, ali je nedopustivo raditi kao predstavnik bilo koje nacionalne insti­tucije (Centra za etiku, pravo i primenjenu filozofiju, Srpskog filozofskog društva kao organizatora, Minis­tarstva nauke koje je obezbedilo finansiranje ovakve „međunarodne saradnje“, i Rektorata Beo­gradskog univerziteta, koji svemu obezbeđuje najsvečaniji ton).

Kao bivši predsednik Srpskog Filozofsko društva – nacionalne ustanove koja je do sada uvek vodila računa o intelektualnoj časti i nacio­nalnom dostojanstvu, i kao suosnivač ILEKSA – anualne konferencije zami­šljene da tokom godina „probija sankcije“ i afirmiše našu zemlju i nauku u zapadnom svetu, protestujemo i u ime neobaveštenih kolega koji drže do samopoštovanja i dostojanstva svoje zemlje ograđujemo se od ovog događaja. Dotična konferencija se očigledno preobratila u svoju suprotnost, u instituciju samoponižavanja i maltene tribunal za pokretanje novog talasa optužbi protiv naše zemlje, sada ne štampom nego putem „primenjene filozofije“ na neukusan način potčinjene ideološko-političkim zahtevima. Računamo da bi takvim ljudima kao što su gorepomenuti, u ozbiljnoj državi, ako bi ih neko i pozvao, gosto­prim­stvo na zvaničnom nivou sigurno bilo uskraćeno.

Ad. 2) Naš protest svoj poslednji ali i najznačajniji razlog ima u skan­daloznoj najavi da će profesor Majkl Volcer u četvrtak 17. juna u 11 časova svečano biti okićen počas­nim doktoratom Beogradskog univerziteta! Zna li uprava Univerzi­teta šta čini i koga u ovom slučaju nagrađuje? Ima li Rek­to­rat odeljenje za informacije koje obezbeđuje uvid u to ko uopšte zaslužuje da bude dočekan na tako visokom akademskom nivou?

Dotični laureat se u svojim angažovanim tekstovima, poput mnogih ame­rič­kih autora, investirao za politiku svoje vlade a da se pritom nije pros­lavio ni filozofski, logički, odnosno argumen­tativno. Naprotiv, reč je o političkoj zloupotrebi filozofije. Oslonjen na vesti CNN-a i sao­p­štenja Stejt departmenta, što baš ne služi na čast filozofu visokog ranga, Volcer ne shvata kada je na tankom ledu i kada argumentativno propada. Pogledajmo.

Ako s jedne strane kaže da su humanitarne intervencije moralno oprav­dane van svake sumnje („Argument about Humanitarian Intervention“, Dissent, Winter 2002, http://www.dissentmagazine.org/article/?article=629), a s druge da bi danas na Kosovu, „u slučaju da je sve ostalo prepušteno Evropi“ danas „u životu bila samo šačica Kosovara“ (u Inprints, Vol. 7 (2003), no. 1, http://jeffweintraub. blogspot.com/2003/08/michael-walzer-on-just-wars-politics_25.html), onda slede zaključci koji su za filozofa van svake sumnje:

1) da je bombardovanje Srbije bilo opravdano,

2) zato što je Srbija (bila) genocidna država,

3) da je Evropa neodgovorna i nesposobna da rešava probleme u sopstvenoj kući;

4) da je agresija SAD i NATO na Jugoslaviju moralno opravdana,

a) kao spasavanje obraza Evrope,

b) kao zaustavljanje srpske genocidne politike na KiM.

Pogledajmo još jedan primer. Veliki filozof ispisuje tautologiju ne­do­stojnu boljeg studenta kada kaže: „Da je u slučaju Kosova NATO vojska bila na terenu pre bombardovanja Srbije, bombardovanje najverovatnije ne bi bilo neizbežno, niti bi došlo do talasa očajnih i ogorčenih izbeglica“ („Argu­ment about Humanitarian Intervention“, Dissent, Winter 2002, http://www.dissentmagazine.org/article/?article=629). Dakle, da je bilo onako kako je tražila Medlin Olbrajt u Aneksu B Rambujeovskog „sporazuma“, za bombar­dovanjem ne bi bilo potrebe. Smešna tautologija međutim skriva ozbiljniji stav koji glasi: G-din profesor Volcer dakle smatra da je bombardovanje Srbije bilo opravdano (iako mu se, usput, omiče nenameravana logička pos­le­dica da je upravo ta akcija NATO snaga podstakla „talas izbeglica“).

Zar je u akademskim krugovima potrebno tražiti eksplicitne izjave o podršci bombardovanju, kada je provlačenje ovakvih stavova kroz (kvazi)nauč­ne/filozofske tekstove mnogo ozbiljnije. Nije li tu reč o zasenjivanju pro­sto­te poznatim imenom, čemu je očigledno podlegao i predlagač za visoko pri­znanje o kojem je ovde reč. A kao što se vidi, dotični profesor prema bombar­dovanju uopšte nije imao „ambivalentan odnos“. Uz to, ni predlagač nije bio ambivalentan kada profesora koji se politički investira po cenu brukanja svoje, filozofske struke, predlaže za tako visoko priznanje.

Ako je rečeni predlog potekao iz neznanja, onda to svedoči o površnosti i neozbiljnosti predlagača; ako je, pak, potekla iz namere, onda očekujemo da se u obrazloženju počasti Volceru dâ za pravo u vezi sa bombar­dovanjem i da njegovo „ratno zalaganje“ (a ne samo naučno delo) bude istaknuto kao važan razlog za njenu dodelu. Kako god bilo, ovaj događaj će ostati u suprotnosti s ukupnim nasleđem i programskim smislom ILEKS serije, kao i s dosadašnjom praksom Srpskog filozofskog društva, i Beo­grad­skog univerziteta.

Na kraju, skandalozno je i to što ovaj besprimerni doga­đaj ne izaziva nikakve reakcije naše akademske i kulturne javnosti. Pošto smatramo da je odbrana nacio­nalnog dostojanstva dužnost odgovornih ljudi a ne tek pov­re­meni hir, sporedan u odnosu na promociju lične karijere, svojim pro­testom se suprotstavljamo tom saučes­nič­kom ćutanju i praksi mazohističko-provin­cijal­nog dodvoravanja „izvikanim ime­nima“ iz inostranstva, bez pitanja šta su tokom devedesetih godina pisali, a često i vikali – o nama.

U Beogradu, 14. 6. 2010. godine