REKOM – pune ruke prošlosti

(Povodom teksta Branislava Ristivojevića “Nacrt statuta REKOM-a iz ugla Ustava RS i njenih krivičnopravnih propisa “)

Po zanimanju sam advokat i razumem primedbe i argumentaciju gospodina Branislava Ristivojevića na Nacrt statuta REKOM-a. Ovim tekstom nije mi namera da ukrštam koplja oko pravnih pitanjima koja je otvorio poznatiji i zasigurno stručniji kolega Ristivojević. To su, po mom sudu veoma lepo i argumentovano učinili gospođa Marijana Toma i gospodin Bogdan Ivanišević.

Namera mi je da kažem šta za žrtve proteklih ratova znači ukoliko uspije osnivanje REKOM-a. Da sam imao sreće možda bi se kao i g. Ristivojević, uz blagi podsmeh i podozrenje bavio pravnom teorijom i čuvao Ustav Srbije od nasrtaja izdajnika.

Na moju žalost, ja rat nisam gledao na televiziji, već je on kroz mene prošao i nepovratno mi izmenio mi život. Pripadam onom delu ljudi koje Nacrt statuta REKOM-a naziva žrtve rata i mislim da mogu govoriti u ime dobrog dela porodica ubijenih u proteklim ratovima.

Porodice žrtava žele upravo ono što predviđa Nacrt Statuta REKOM-a – da se rasvetli sudbina nestalih,da se prizna nepravda naneta žrtvama,da se doprinese ostvarivanju prava žrtava,da političke elite ova pitanja stave u prioritet... Da se imenom i prezimenom popišu svi poginuli...

Nacrt statuta REKOM-a predviđa i javna saslušanja žrtava koja će prenositi državne televizije. Porodice žrtava ne teže publicitetu i svaki nastup te vrste za ogromnu većinu predstavlja napor, ali im je važno da javnost sazna za nepravdu koja im je naneta.

Možda će ovo saslušanje g. Ristivojeviću ličiti na “Kolektivno ludilo u režiji nevladinog sektora“ ali ja mislim da ono to nije.

Prošle jeseni na konsultacijama REKOM-a u Zagrebu pred oko 500 ljudi imao sam priliku da govorim o ubistvu moje majke Boje Pjevač. Nakon što sam izrazio svoje iskreno žaljenje i suosećanje sa svima onima u Hrvatskoj koji su doživjeli tragediju sličnu mojoj – jako sam želeo svima reći šta je meni značila majka i šta to znači ubiti nekom majku ...i u uvodu sam rekao ....

Majka ,što Vam prvo pada na um kad kažete tu riječ.

Meni nebo, jer je moja majka imala oči boje neba, plave, duboke.

Bile su mirne,brižne i zračile su ljubavlju.

Rodila nas je sedmero.

Učila nas je da volimo i da praštamo. Zahvaljujući njoj ni sada ne znamo šta je mržnja.

Ubio ju je nepoznati zločinac iz Specijalnih postrojbi MUP –a Hrvatske 09.septembra 1993. godine u akciji Medački dzep. Ubijena je samo zato što je bila Srpkinja.

Njene ostatke pronašao je moj brat Nikola nakon osamnaest dana.

Tijelo je bilo izrešetano mecima, od udarca tupim predmetom nedostajalo je pola glave, na desnoj ruci nedostajala su tri prsta.

Dok živim, svakog dana pitaću se da li su joj stvarno sjekli prste? Da li su to činili dok je bila živa ili je već bila mrtva? Gdje sam to pogrešio?...

Meni je značilo da javnost Hrvatskoj čuje nepravdu koja mi je naneta. Važno mi je bilo da se zna da razumna ljudska bića ne smiju umirati na način na koji je umrla moja majka i hiljade drugih i da je neko za to kriv.

Protekli ratovi, na području bivše SFRJ su odneli oko 200.000 života. Kad se o ovom govori, moramo se prisiliti da shvatimo da to nisu samo brojevi i da svaka od žrtava ima svoju priču i svoju tugu. Neke od njih su, na žalost još tragičnije od moje.

Ima majki kojima su ubili supruga i dvoje-troje sinova... Ima roditelja kojima su ubili malu decu... Na prostorima bivše SFRJ, u prošlim ratovima, ljude su nabijali na kolac, žive palili, žive bacali u bunare, klali, vadili oči, sjekli uši, sjekli glave, vješali za drvo i gađali noževima, ubijali su cele familije, silovali trudnice i one koje su tek rodili, naterivali najrođenije na seksualno opštenje, vodili čitave stadione ljudi na pogubljenje, zarobljavali i vadili ljudske organe za prodaju...

Natjecali su se u monstruoznosti.

Ovo nije bio horor film, ovo se oko nas stvarno dešavalo pre desetak – petnaest godina.

Zar je civilizovano preći olako preko toga kao da ništa nije ni bilo?

Zar je ljudski pogađati se kao na pijaci koliko je bilo žrtava, morbidno navijajući da je naših bilo više (jer je onaj drugi onda više kriv)?

Čujmo vapaj porodica nestalih i pomognimo im, nađimo snage da prebrojimo i popišemo žrtve i okolnosti njihova stradanje, napišimo na jednom mestu što smo radili jedni drugima i skinimo ordenje sa onih koji to ne zaslužuju.

Koalicija za REKOM želi pomoći žrtvama. Pomognimo svi skupa da ova inicijativa ugleda svoju realizaciju.

Predviđeno je da Statut REKOM-a ima snagu međudržavnog ugovora koji treba da bude usklađen i provediv za sve članice koje ga prihvate.

Ako se slažemo oko suštine da je potreban drugačiji odnos prema žrvama nego do sada - svaka konstruktivna i dobronamerna krirtika i svaki takav predlog za poboljšanje Nacrta statuta su dragoceni.

Iskreno verujem da stručni ljudi kao gospodin Branislav Ristivojević, sa malo više razumevanja i želje također mogu pomoći.