Samo neka pišu

 Otvoreno pismo Đorđu Vukadinoviću

Pre nekoliko dana na ovom sajtu objavljeno je jedno jako tužno otvoreno pismo. Autor pisma naslovljenog „Očevi i sinovi“ je Rastislav Dinić, a tema je bila već proslavljeni tekst Zorana Grbića „Očevi, oci i maćehe Srbije“.

Dinić je o Grbiću izneo niz neprijatnih ocena, nazivajući njegov tekst rasističkom tiradom, njegove stavove idiotizmom i baljezgarijama, a njega samog nesrećnikom, jerk-om i bastardom. Čak ga je poredio sa Kju Kluks Klanovcima... Iako je vrlo potresno kad Osoba A optužuje Osobu B za primitivizam i govor mržnje, a istovremeno sama izriče gomilu uvreda i prostakluka, nije to glavni razlog što me je Dinićevo pismo rastužilo. Niti ću se previše zadržati na „odbrani“ Zorana Grbića, koga ne poznajem, ali čija zapažanja, grešna mi duša, u velikoj meri delim. Ni meni, naime, nisu poznata neka značajnija kulturna, naučna i intelektualna dostignuća albanskog naroda ili njegovih pripadnika, ako izuzmem to što imaju nekoliko fudbalera u jačim evropskim ligama (jedan je čak veoma nezgodan protivnik u igrici „FIFA menadžer“), to što su neki ne baš nepoznati profesionalni bokseri takođe Albanci, kao i to što pevačica Ana Oksa i glumci DŽon i DŽejms Beluši imaju albansko poreklo (braća Beluši samo su još jedan dokaz Grbićeve tvrdnje da su Albanci izgleda prirodno nadareni za scenski izraz). Dakle, tih dostignuća ili nema, ili meni nisu poznata. Bojim se samo da nisu poznata ni Rastislavu Diniću, čim ih ne navodi. Verujem da je svestan da bi njegovo pismo, čak i sa onoliko ličnih uvreda, delovalo daleko ubedljivije da je nabrojao neke nesumnjive albanske doprinose napretku civilizacije. Ako ih zna, a nije ih naveo, onda malo kuburi sa argumentovanjem svojih stavova...

Ali, Grbić valjda može sam da se brani (u svakom slučaju moraće, kao i Vi, da angažuje nekog ko zna da ga brani, jer ga je, zajedno sa Vama kao urednikom ovog sajta, zbog pomenutog teksta tužila Inicijativa mladih za ljudska prava). Ono što me je mnogo više rastužilo nego brutalan napad na Grbića i patetičan poziv Vama da Grbića odstranite sa NSPM-a, jeste Dinićeva olaka kvalifikacija srpskog medijskog prostora. Istog onog prostora kojim sve više gospodare njegovi istomišljenici u koje je, u kasnijoj raspravi sa posetiocima sajta, ubrojao Branislava Dimitrijevića i Branku Prpu (i iz kojih je, što mu svakako služi na čast, isključio Nikolu Samardžića).

Dinić ističe da mu je čitanje Grbićevog teksta teško palo, ali, citiram:

„Ne toliko zbog samih baljezgarija (takvih u srpskoj tabloidnoj štampi ima na kilo u redovnim, da ne kažem dnevnim, dozama)...“

Mada nije pojasnio šta podrazumeva pod srpskom tabloidnom štampom, utisak mi je da Rastislav Dinić nije mislio na „Skandal“ (čiji je kolumnista, uzgred budi rečeno, dugo bio Petar Luković) ili „Svet“, dva valjda jedina izdanja na ovom prostoru koja nemaju ništa protiv etikete „tabloid“. Uostalom, ni „Skandal“ ni „Svet“ nikakve baljezgarije ne mogu da serviraju u dnevnim dozama, jer izlaze nedeljno. Dakle, pre će biti da je Dinić imao u vidu dnevnu štampu. Pogotovo što priznaje da je, barem delimično, saglasan sa Branislavom Dimitrijevićem, onim pomoćnikom ministra kulture koji je svaki medij sa kritičkim osvrtom na njegova istupanja spremno nazvao klerofašističkim tabloidom.

Teško je odrediti šta tačno znači tabloid, pošto je sam pojam vrlo rastegljiv. Najčešće se podrazumeva da su tabloidi oni štampani mediji što pompezno i senzacionalno plasiraju nedovoljno proverene informacije, uglavnom iz oblasti estrade, kriminala, pa i politike, a svoje sadržaje pakuju u jednostavnu, nezahtevnu formu laku za čitanje. Ne znam ni jedan srpski dnevni list imun na takve „boljke“, osim (možda!) „Politike“. Da ne bih dalje razvodnjavao temu, uzeću da je Dinić mislio na vaskoliku ovdašnju dnevnu štampu, inače valjda ne bi pominjao kilograme baljezgarija...

Da krenemo od najtiražnijih: da li rasističkih baljezgarija o Albancima ima na kilo u „Večernjim novostima“ i „Blicu“? Neće biti. Štaviše, ne samo da „Blic“ upadljivo izbegava bilo kakve negativne konotacije o Albancima, već ovaj dnevni list, baš naprotiv, vrlo često objavljuje oglase Kosovske agencije za privatizaciju, čije je postojanje i delovanje potpuno u suprotnosti sa Ustavom i državnom politikom Republike Srbije. Mnogo pre bi se „Blicu“ moglo zameriti da takvim postupcima, ali i mnogobrojnim kolumnama (Gordana Suša, Dubravka Stojanović, Gorčin Stojanović), vrlo otvoreno favorizuje gledišta Druge Srbije, sve angažovanijeg branioca Albanaca, u odnosu na stavove nacionalne Srbije, koja bi valjda trebalo da je sklona omalovažavanju Albanaca.

Što se tiče „Novosti“, moguće da je u nekom od feljtona neko nekada izrekao i neku kolektivnu uvredu na račun Albanaca. Ali, feljtoni svakako ne spadaju u čitanije i udarnije segmente dnevnih novina, pa i „Novosti“. Još je upadljivije da su, obimom odnosno brojem strana, među najmanjim tamošnjim sadržajima. Taman da je i svaki feljton koji „Novosti“ objave rasistička baljezgarija (a mnogo je bliže istini da nije nijedan), opet ne možemo da pričamo o kilogramima. Ostale, daleko obimnije rubrike u „Novostima“, vrlo verno se drže poznatog slogana ovog glasila – brzo, kratko i jasno. U tim jednostavnim prenošenjima svakodnevnih dešavanja svakako ima baljezgarija, zavisno od veštine novinara i urednika, ali ne znam za rasističke ili antialbanske. Dinićeva ocena, dakle, ne može da se odnosi ni na „Novosti“.

Idemo dalje, na „Pres“, „Kurir“ i „Politiku“, listove koji po tiražu (prva dva) i uticaju (treći) ne zaostaju mnogo za „Novostima“ i „Blicom“, a povremeno ih i prestižu. „Pres“ je vrlo zanimljiv slučaj, jer ga Druga Srbija doživljava kao izrazito nacionalistički medij, dok nacionalna Srbija ne može da oprosti uredništvu što je na prošlogodišnjim izborima jasno podržalo proevropske političke snage. Ove novine, u obradi kosmetskih tema, vrlo često zauzimaju oštre stavove prema albanskoj, američkoj i zapadnoevropskoj strani. Ali, rasističkih baljezgarija kako su kosmetski Albanci, Amerikanci i Evropljani neobrazovaniji, nekulturniji ili nekako drugačije inferiorni u odnosu na nas Srbe, retko ćete naći u tim tekstovima, ako ih uopšte i ima (ja na takve nisam naleteo, mada, kao u slučaju bilo kojeg glasila, postoji verovatnoća da mi je neki rasistički ispad promakao). Najekstremniji primer oštrih stavova „Presa“ svakako je naslovna strana od 18. februara 2008, na kojoj je, ispod portreta DŽordža Buša, Hašima Tačija i Havijera Solane, krupno ispisano „FUCK OFF!“ Sve i da ovu psovku ne želi da opravda time što je dan ranije (dakle, dok je naslovna pravljena) u Prištini jednostrano proglašena nezavisna država Kosovo, Dinić ne može tu da izdvoji rasističku baljezgariju. Možda u njegovo poimanje rasista ulaze neki od redovnih kolumnista „Presa“, a od njih koji jednom nedeljeno pišu komentar dana barem su dvojica izrazito nacionalno orijentisani i skloni oštrim kvalifikacijama „naših neprijatelja“ (izraz preuzet od Dinića). Ovi autori vrlo često u svojim kolumnama podsećaju na zločine koje su nad Srbima počinili Albanci/Hrvati/Amerikanci i upozoravaju na mračne namere koje ovi narodi, tačnije, njihova rukovodstva, imaju prema našoj državi. Ne mogu reći da sam, privatno, sa ovim autorima u nekim bajnim odnosima, ali opet ne mogu ni da se suprotstavim ogromnoj većini njihovih stavova. Ako Dinić smatra da je rasizam podsećati javnost koliko su srpske krvi prolile neke naše komšije, onda sam ga precenio.

Takođe, među redovnim kolumnistima „Presa“ imate barem dvojicu koji, jednako često i vatreno, zastupaju proevropske stavove. U to ime, rekao bih da kilograma rasističkih baljezgarija nema ni u ovoj „tabloidnoj štampi“...

Biću iskreno iznenađen ako se ispostavi da je Rastislav Dinić mislio na „Politiku“, koja ni u doba Ljiljane Smajlović, a ni sada, pod uređivačkom palicom Dragana Bujoševića, ne može da se doživi kao izvorište rasističkih baljezgarija. Posebno zbog toga što neki „Politikini“ kolumnisti, poput Vladimira Arsenijevića recimo, iznose daleko teže primedbe o Srbima, nego što ste Slobodan Antonić, Miroslav Lazanski ili Vi, gospodine Vukadinoviću, ikada izneli o nekom drugom narodu.

Dolazimo zatim do „Kurira“, gde je Dinićeva optužba, realno, najjača. „Kurir“ je, uopšte, list vrlo sklon raznim preterivanjima i prenaglašavanjima (da ne pričam o poluistinima i neistinama, što i nije tema). Takav je od svog nastanka i takav je ostao do danas, uprkos mnogim promenama uredničke strukture. U pravoj tabloidnoj formi (ovo niko ne može da ospori, koliko god da različito shvatamo pojam tabloida), „Kurir“ vrlo često donosi eksplicitne, uvredljive sadržaje, kojih niko na njihovim stranicama nije pošteđen – ni drugi narodi, ni ovdašnje estradne zvezde, ni političari... Već duže vreme ne čitam ovaj list, ali makar primećujem njihove naslovne strane, na osnovu kojih mogu samo da zaključim da je „Kurir“ ostao veran vulgarnom izražavanju. Neka bude da je „Kurir“ enciklopedija raznih baljezgarija, pa i rasističkih, mada, ruku na srce, može da se kaže da su i mnoge afere dospele u javnost upravo zahvaljujući ovom tabloidu, pa bi bilo nepošteno njegovu ulogu u društvu isključivo prikazati kao negativnu. A i jedan od najčitanijih kolumnista „Kurira“, jednako direktan i brutalan kao i ceo taj list ali primetno veštiji s rečima od većine drugih autora, očigledno je nastrojen proevropski, da ne kažem drugosrbijanski.

Treću vrstu dnevnih novina, na kojoj ću se najkraće zadržati, činili bi „24 sata“ i „Alo“. Prve novine su besplatne, a druge skoro besplatne, što nije ni od kakve važnosti za ocenu Dinićeve osude. Ono što je bitno je to što oba ova lista izdaje „Ringije“, ista kuća koja je vlasnik i „Blica“, kao i to što „24 sata“ i „Alo“ vrlo uporno, poput „Blica“, na svojim stranicama izbegavaju bilo kakvo srbovanje, a kamoli vređanje Albanaca. Obe redakcije prednost u odnosu na politička daju kulturnim, estradnim, sportskim ili kriminalnim dešavanjima, tako da čak i zbog koncepcije, dakle ne samo zbog neminovnih instrukcija „starijeg brata“ što im je „Blic“, mogu da potpišem da ni „24 sata“ ni „Alo“ nikada nisu rasistički baljezgali. Ako neko može da bude uvređen njihovim sadržajima, kao i u slučaju „Blica“, to su mnogo pre srpski rodoljubi/nacionalisti, nego pripadnici albanske ili neke druge nacionalne manjine.

Prelazim na četvrtu kategoriju dnevnih listova, u koju bih svrstao „Glas javnosti“, „Pravdu“, „Borbu“ i „Danas“. Njihovi tiraži i uticaji upadljivo su manji nego kod prethodno nabrojanih novina, ali ipak nisu ni zanemarljivi, pogotovo ako svakodnevno plasiraju rasističke baljezgarije na kilo.

„Glas“ je jasnog nacionalnog opredeljenja, ali ta redakcija toliko je izmučena neprekidnim terorisanjem vlasnika, poznatog Radisava Raje Rodića, da sam ja spreman da im svaki prestup oprostim na tim osnovama. Novinarima i urednicima „Glasa“ plate i honorari kasne po šest i više meseci, a i kada ih dobijaju, to je u nedostojnim delovima. Ne bih da jadikujem nad njihovom sudbinom, trebalo bi da mogu sami da je reše ili makar iznesu, ali u takvoj atmosferi pravo je čudo ako ijedan tekst u „Glasu“ poštuje osnovne etičke postulate novinarstva, a nikakvo iznenađenje ukoliko su njihove teme, reportaže, intervjui i ostale rubrike jednostrane, pristrasne, nedovoljno analitične, pa i rasističke. Ponovo, ne kažem da pamtim rasističke baljezgarije „Glasa javnosti“, ali ako ih tamo i ima, moram da konstatujem da je taj list, koji je do pre nekoliko godina mogao da služi na ponos srpskom novinarstvu, danas samo jedna medijska razvalina u kojoj je sve moguće i kojoj, pogotovo zbog srozanog tiraža, ne bih to uzeo za zlo. No, Dinić ne mora da ima toliko razumevanja za redakciju „Glasa javnosti“ i možda je bolje upoznat sa njihovim sadržajem od mene, pa je onda moguće da i ovaj list ubraja u tabloidnu štampu koja u dnevnim dozama plasira rasističke baljezgarije. Ako je tako, onda sam, eto, pored „Kurira“ utvrdio još jedno glasilo koje opravdava Dinićevu osudu srpskog medijskog prostora.

„Pravda“ je nešto između „Glasa“ i „Kurira“ – ne preza od senzacionalističkog novinarstva, ali i ne ide toliko daleko kao „Kurir“ da naglašava psovke i prostakluke u uradnim rubrikama. Nacionalnog je opredeljenja, mada je, s druge strane, ipak bila „nacionalnija“ dok su Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić bili u Srpskoj radikalnoj stranci. Ne mogu da kažem da sam redovan čitalac „Pravde“, ali nisam ni tamo naleteo na rasističke baljezgarije o Albancima ili nekom drugom. Bilo li ih je, opet je netačno da to radi na kilo i u dnevnim dozama.

„Borba“? Potpuno je bespotrebno u ovom kontekstu analizirati dnevne novine čija je glavna urednica bivša šefica medijske službe LDP-a, i dalje vidljivo naklonjena ovoj stranci (kao što je i ta stranka, videli smo u „aferi Kovačević“, vidljivo naklonjena ovom listu). Ako je u „Borbi“ bilo rasističkih baljezgarija, sigurno nisu vređale Albance!

Isto se može konstatovati i za „Danas“, list koji je, na primer, albansko nasilje nad Srbima od 17. marta 2004. godine ispratio naslovom „Žestoki sukobi Srba i Albanaca“ na prvoj strani, ispod kojeg je, kao glavna fotografija, stajao prizor zapaljene Bajrakli džamije u Beogradu.

Od dnevnih listova koji izlaze na teritoriji cele Srbije, postoje samo još „Sport“ i „Sportski žurnal“. Siguran sam da tek tu nema rasističkih baljezgarija koje navodi Dinić.

Da li je Rastislav Dinić, možda, mislio uopšteno na baljezgarije, a ne samo rasističke? Tvrdnja tog tipa naišla bi verovatno na plodnije tlo, ali na nesreću bio je vrlo precizan: „takvih u srpskoj tabloidnoj štampi ima na kilo u redovnim, da ne kažem dnevnim, dozama“! Dakle, rasističkih baljezgarija koje vređaju Albance.

Pa, gde su?! Gde je Rastislav Dinić našao tolike kilograme rasističkih baljezgarija?! Nema ih u „Blicu“, nema ih u „Novostima“, ni u „Politici“, ni u „Alo“, ni u „24 sata“, ni u „Borbi“, ni u „Danasu“! Vrlo verovatno ima ih u „Kuriru“, možda, ali samo možda, i to u vrlo ograničenim količinama, u „Presu“, a „Glas javnosti“ i „Pravda“, čak i da ih svakodnevno objavljuju u astronomskim količinama, nikako ne mogu, zbog svog ipak skromnijeg tiraža, da zagađuju srpski medijski prostor u toj meri da on zaslužuje toliko dramatičnu presudu! Kako je onda neko ko se divi DŽonu Rolsu i Vašem, gospodine Vukadinoviću, predavanju o njegovoj filozofiji, a sve dok je jednim okom pazio na krompiriće koje peče u kuhinji, uspeo da vidi toliku količinu zla tamo gde ga, ako ga uopšte ima, ima u vrlo ograničenom kvantitetu?!

Hoće li Rastislav Dinić da malo obrnemo stvari, pa prebrojimo antisrpske ispade (i to je, nadam se, neka vrsta rasizma) po srpskim medijima? Utvrdimo lepo pravila igre, definišemo šta je to antisrpski a šta antialbanski stav, pa počnemo da lupamo recke. Pod pretpostavkom da ću ja obeležavati rasističke baljezgarije koje vređaju Srbe (one u kojima nas autori ubeđuju da smo sami krivi, da smo sve zaslužili, da je albansko nasilje na Kosmetu u stvari samo odgovor na naše nasilje, da se nismo dovoljno suočili sa zločinima koji su činjeni u naše ime – sve to veoma direktno pogađa mene kao Srbina, u situaciji kada je mojim brojnim zemljacima u ovom trenutku opasno ugrožena egzistencija i mojoj državi brutalno narušen teritorijalni integritet), a Dinić uvrede na račun Albanaca (neka sam postavi razumne okvire), potpuno sam ubeđen da će mene mnogo pre nego njega zaboleti ruka. Ne zato što je slabija od njegove... Otišao bih čak toliko daleko da tvrdim da ni u jednoj drugoj državi koja bi se suočila sa tragedijom kakvu za nas predstavlja sve ovo što se dešava oko Kosmeta i kosmetskih Srba, ne biste pronašli toliko autorasizma kao ovde.

Neko neutralan, ko nije upoznat sa situacijom u srpskim medijima, na osnovu Dinićeve tvrdnje lako bi zaključio da ovdašnje novine prosto vrve od priča kako su Albanci bezvredna bića, pa ih kao takve nije gre'ota istrebiti. To što je takvim predstavio stavove Zorana Grbića, problem je, kako već rekoh, prvenstveno samog Grbića, za koga ću iskreno navijati u sudskom obračunu sa Inicijativom mladih za ljudska prava. Ali, to što je to prikazao kao preovlađujući pravac u srpskim medijima – čitaj: srpskoj javnosti – e, to je već nevolja za celu državu. Upravo zato se i obraćam Vama, glavnom uredniku NSPM-a. Molim Vas da i ubuduće objavljujete tekstove Rastislava Dinića, koliko god bili bogati neistinama i izmišljotinama poput ove o „srpskoj tabloidnoj štampi“. Iz čiste matematičke logike: što više Dinić, čiji su mi uticaji u inostranstvu potpuno nepoznati (ali i neki njegovi daleko zlonamerniji istomišljenici, sa nažalost vrlo jakim kontaktima u vrlo moćnim državama), bude pisao za NSPM, utoliko će manje „obaveštavati svet“ o Srbiji, srpskoj tabloidnoj štampi i srpskim gresima iz sadašnjosti, prošlosti, a bogami i budućnosti. To je već ogromna korist! Nas koji pišemo za ovaj sajt ili ga posećujemo, ti tekstovi će iznervirati, možda nam i zagorčati dan. Ali, barem je manja verovatnoća da takve, prave baljezgarije, dospeju do nekog neutralnog – nekog Amerikanca, nekog Engleza, nekog Rusa, nekog Poljaka, Australijanca, Brazilca...