Досије "Инсајдер" – ризница новокомпонованих теорија завера

Када се помену теорије завере, углавном се мисли на митове о свемоћи овог или оног лобија који у тајности и "матрикс" методама, уз разгранату мрежу послушника засновану на ригорозној хијерархији, управља целом планетом. Јевреји, масони, Ватикан, те "ЦИА, снајка, ЦИА", најчешћи су главни негативци оваквих митова, у којима су представљени као супермистериозне интересне групе које држе човечанство у блаженом незнању о својим злочиначким, демонским активностима.

Најчешћи, али не и једини. У Србији су, на пример, митови са овим главним јунацима замрли још почетком деценије, негде са гашењем покојне "ТВ Палме" и одласком у анонимност њеног легендарног власника, барда теоретског завереништва, непревазиђеног Микија Вујовића. Њихово место су последњих година заузеле теорије завера супротног идеолошког предзнака, карактеристичне само за наше поднебље – "КГБ, снајка, КГБ" преузео је улогу америчке обавештајне службе, Српска православна црква је ту уместо Ватикана, Руси су нови Јевреји, а српски националисти су замена за масонерију.

Сумиране, те теорије имале би отприлике овакав заплет: српски националисти, користећи још неспутане полуге власти Слободана Милошевића, уз подршку империјалистичког крила КГБ-а и радикалног српско-руског клера који финансира лично Владимир Путин, и у сарадњи са фашистичким и неонацистичким организацијама које овде ничу на сваком кораку, упорно спречавају Србију да се домогне благостања и изобиља које јој несебично нуди развијени и демократски Запад. (У разрађенијим верзијама, завереницима посао олакшавају традиционалне особине српског народа, попут затуцаности, шовинизма и ксенофобије.)

Са новим завереницима, стигли су и нови медијуми који их разоткривају. С тим што су данашњи медијуми, поучени неславним завршетком каријере славног Микија Вујовића, кудикамо софистициранији. Док се Вујовић ослањао на хипнотишућу оловку коју је вртео по прстима, његови наследници располажу далеко напреднијом технолошком обрадом, значајно богатијом продукцијом и многоструко бројнијим људством. Суштина је, међутим, остала иста: запрепасти и бежи!

По беспоштедној посвећености том задатку, мора се издвојити последњи серијал "Инсајдера", документарне емисије ауторке Бранкице Станковић, приказан током децембра у три епизоде. Под насловом "(Не)моћ државе" и уз препознатљиву, злослутну музичку подлогу, која као да је преузета из најкрвавијих сцена "Конана варварина", ауторски тим "Инсајдера" донео нам је причу о хулиганима које систем упорно пропушта да казни, која је експресно прерасла у прерађено и допуњено издање већ много пута прежваканих оптужби да српски националисти стоје иза сваког недела почињеног у Србији.

Мада "Инсајдеру" никада није недостајало медијске помпе, овај серијал привукао је, рекло би се, још већу пажњу јавности него претходни. Првенствени разлог овоме су нимало наивне претње које су Бранкици Станковић упутили навијачи, а због којих се халабука око "Инсајдера" свела на подршку ауторки, пристиглу са свих страна. Изостао је, међутим, подробнији осврт на "(Не)моћ државе", серијал који ће можда, првенствено због већ описаних околности, многи доживети као ултимативно сведочанство о овом простору у овом тренутку.

Погрешнији утисак тешко да постоји, као што ће се и видети из анализе која следи, у којој су цитати из три емисије последњег серијала "Инсајдера" наведени онако како стоје и у оригиналу, дакле са свим граматичким и другим грешкама и пропустима, и обично уз временске одреднице типа 30:22, које се односе на тренутак у емисији у којем се дешава то што описујемо (у овом конкретном случају, то би значило да се описана радња дешава 30 минута и 22 секунде од почетка емисије)[1].

Почетак који је заварао

Примедбе на професионалност и објективност "Инсајдера" не могу се односити на прву епизоду серијала, емитовану трећег децембра. У њој су аутори, за непун сат, приказали својеврсна досијеа вођа многих навијачких група и подгрупа, против којих су последњих година поднете небројене кривичне пријаве али углавном без икаквог резултата, јер су судски поступци одуговлачени у недоглед и најчешће нису макли даље од претреса. "Инсајдер" је показао да се по трибинама наших спортских стадиона и хала слободно шепуре вишеструки преступници, који не само да нису кажњени, него нису поштено ни процесирани.

Можда је, пре "Инсајдера", неко и покретао питање ефикасности нашег правосуђа, али нико није, као Бранкица Станковић овог пута, јасно и недвосмислено истакао: тај и тај, рођен тад и тад ту и ту, приведен толико и толико пута, против њега поднето толико и толико кривичних пријава, осуђен – ниједном!

Како је екипа "Инсајдера" дошла до тих података не би требало никога да занима. Да ли их је досијеима снабдела полиција из неког свог интереса, или су надлежни били дужни да их доставе "Инсајдеру" по закону о доступности података, апсолутно је неважно. Једино је битно да ли су подаци изнети у првој епизоди "(Не)моћи државе" тачни или нису, а с обзиром на то да се нико до сада није ни потрудио да их демантује, сва је прилика да су веродостојни.

Тријумф ове емисије, Бранкица Станковић зацементирала је ексклузивним снимком групе навијача Црвене звезде како дивљају испред улаза у ресторан "Бродарац" у Београду, све витлајући ватреним оружјем.

Негде уочи самог краја епизоде, међутим, ауторка "Инсајдера" показала је склоност ка необичном закључивању. Истичући како се хулиганима овде нико не супротставља, Бранкица Станковић (на 44:41) каже следеће:

"Пример за то је и више десетина грађана Београда који су стајали и мирно посматрали како група разбојника у сред дана у центру Београда пребија француског држављанина. Сви су се после тога разишли. Нико није пришао да спаси човека којег су пред бројним сведоцима једноставно убијали. Нападачи су после тога отишли на стадион да гледају утакмицу. Ухапшени су исте ноћи, што је само доказ да се врло брзо може утврдити ко је шта урадио."

Овде налећемо на прве трагове завереничких теорија које пласира "Инсајдер". Обратите пажњу на израз "да се врло брзо може утврдити ко је шта урадио" и на његов уопштен призвук, који гледаоцима намеће закључак да, ето, "они одозго" све знају, али углавном избегавају да реагују и тако пуштају починиоце да се извуку, осим у малом броју случајева, као што је убиство Бриса Татона, када реагују на време. Да је само сагледала све чињенице које и сама набраја, Бранкица Станковић вероватно би схватила колико је узалудно наметати такав закључак. Јер, привођење починилаца који су злочин извршили пред десетинама сведока, у најпрометнијем делу велеграда и по максималној видљивости, заиста није превелика тешкоћа! Када би и други злочинци деловали тако очигледно и "транспарентно" попут ових који су усмртили Бриса Татона, сви би већ увелико били по затворима.

Ауторима "Инсајдера" исто тако не служи на част ни сваљивање кривице на "више десетина грађана Београда" који су, тврди се, "стајали и мирно посматрали", тј. "нико није пришао да спаси човека". Ипак, све у свему, прва епизода серијала "(Не)моћ државе" била је освежење у овдашњем, све сиромашнијем и све досаднијем ТВ програму. Са обиљем шокантних података, једним ексклузивним снимком и релевантним саговорницима – судијама, тужиоцима, полицајцима – ова епизода изазвала је снажну реакцију српске јавности, која је била немало изненађена инертношћу, или чак незаинтересованошћу правосудног система у процесирању особа осумњичених за вишеструке прекршаје.

Шта је антрополог желео да каже?!

Друга емисија, међутим, била је сушта супротност првој. Уместо нових сензационалних открића, или праве, критичке и непристрасне анализе дотадашњих сазнања "Инсајдера", гледаоци су имали прилике да гледају невешт политички манифест, у којем нису били поштеђени чак ни шокантни докази из претходне епизоде.

Наиме, приликом набрајања вођа навијача Рада према списку Републичког тужилаштва, као други је наведен Марко Булатовић (на 03:05), а уз њега је приказана фотографија која је недељу дана раније стајала уз име Дејана Мајсторовића (тада на 31:20). У првој епизоди, иначе, Марко Булатовић чак није био ни наведен међу вођама навијача Рада.

Ово је, руку на срце, могуће оправдати као случајну грешку, али то се никако не би могло рећи за оно што је изречено на 06:05, када, уз пропратне снимке Жељка Ражнатовића и Милорада Улемека, слушамо следеће:

"Да је легенда Аркан жив и да је Легија на слободи, Б92 би сада био срушен, запослени на улици где им је и место и не би се више бахато понашали и омаловажавали праве Србе: овај коментар, који је потписао извесни Лазар Младеновић, као реакцију на прошлу емисију у којој су приказана кривична дела појединаца, можда најбоље илуструје које су вредности за које се залажу они који спадају у екстремне навијаче. Њихове пароле су убијање, клање, силовање, а хероји Легија, Аркан, Ратко Младић, Радован Караџић", наводи Бранкица Станковић.

Проглашавање једног коментара, мање-више анонимног ("извесни Лазар Младеновић"), за ултимативан вредносни систем групе од неколико хиљада људи – при чему чак није утврђено ни да ли "извесни Лазар Младеновић", ако уопште постоји, припада тој групи, или је само реч о каквом интернет манијаку – не спада ни у какво истраживачко новинарство. То је као када бисте узели неки од примитивних, вулгарних коментара посетилаца сајта "Е новина" и прогласили га за "можда најбољу илустрацију вредности" за које се залаже она чудновата формација коју најчешће називамо Другом Србијом.

За оне "са јефтинијим улазницама", који до тада још нису укапирали да су за све у ствари криви српски националисти, стиже додатно објашњење антрополога Ивана Чоловића, иначе истакнутог припадника Друге Србије:

"Уз паролу 'Косово је Србија', они су истрчали да додају и паролу 'Смрт педерима' или 'Удри, закољи, да Шиптар не постоји''. Они као такви учествују у нашем друштвеном животу и зато и представљају проблем, јер су интегрисани у друштво, па самим тим друштво тешко може да се бори против једног свог легитимног дела",  поручује Чоловић.

Од "угледног" проучаваоца људске врсте нисмо чули објашњење како то навијачи учествују у нашем друштвеном животу, или, још важније како су се интегрисали у друштво. Осим ако своје тезе не правда тиме што су припадници навијачких група истовремено и припадници овог друштва, као и тиме што велику већину својих активности, како легалних тако и оних противзаконитих, навијачи обављају у оквиру српског друштва. Као и, на пример, банкарски службеници, пекари, грађевински предузимачи, љубитељи животиња, реакреативци, шекспиролози, наркомани... Ако је Иван Чоловић на то мислио, онда сигурно верује и да су италијански хулигани интегрисани у италијанско, а холандски у холандско друштво (немачки у немачко, турски у турско и тако даље). Такође, сходно Чоловићевим схватањима, потпуно је јасно да је "Коза ностра" интегрисани део америчког друштва, односно да ИРА учествује у британском а ЕТА у шпанском друштвеном животу. По тој логици, у крајњем случају, навијачи ће заувек "учествовати у нашем друштвеном животу" и остати "интегрисани у друштво" као један његов "легитиман део".

Пажљивији гледалац овде ће поставити само једно питање: због чега је ова Чоловићева изјава – нит` прецизна, нит` превише смислена – интегрисана у ову емисију? Одговор је тешко наслутити, изузев ако је Чоловић занимљив "Инсајдеру" због тога што његове оцене звуче довољно злокобно. Навијачи су интегрисани у друштво?! Вау! Учествују у нашем друштвеном животу?! Замислите! Легитиман су део нашег друштва?! Страшно, страшно!

Човек би много пре очекивао да овако произвољно и "ноншалантно" говори навијач о антропологији, него антрополог о навијачима.

Звездин "Север" очима Хага

Идемо даље:

"На стадионима и ван њих, насилне групе навијача врло лако су се последњих година претварале у хорде хулигана", каже Бранкица Станковић на 08:16 (насилне групе навијача се, логици на вољу, увек и свуда, у свакој земљи на свету, врло лако претварају у хорде хулигана; много теже се претварају, рецимо, у балетске ансамбле, али добро...). "Такве групе су тако у последњих 20 година скандирале доласку Слободана Милошевића на власт, одлазиле у рат, биле у првим редовима петог октобра, палиле џамије и амбасаде, рушиле град, пљачкале продавнице у центру Београда... Навијање се често претварало у србовање, а борба за српску ствар покриће за рушилачке походе. Политичари који су успели да их придобију за себе најчешће су морали да плаћају цех и враћају дугове, јер су ове групе тражиле да им се због заслуга многе ствари прогледају кроз прсте. Тако је данас дошло до тога да нико не сме више да им се супротстави."

Поново је, дакле, истакнута теза да је српски национализам узрок свега. Неколико минута касније следи краћа ретроспектива дешавања у вези са Звездиним навијачима почетком деведесетих, која као да је преузета из неке хашке оптужнице милог Џефрија Најса:

"'Север' се поделио на присталице Вука Драшковића, Војислава Шешеља и Мирка Јовића. Жељко Ражнатовић Аркан изабран је за човека који је ову енергију требало да каналише, како не би представљала опасност по Милошевићев режим, који је кретао у ратове."

Режим који је кретао у ратове! Ето нама још једне политички коректне успомене на распад СФРЈ, са којом би се несумњиво сагласили Стјепан Месић, Харис Силајџић и Јелко Кацин. Јесу они, некада и пред скривеним камерама војно-обавештајне службе, наоружавали своје војне формације које су тада биле нелегалне по сваком могућем мерилу, али српски је режим тај који је "кретао у ратове"!

Оно што је овде заиста запањујуће јесте недостатак потребе да се најзначајнији историјски догађаји, какви су били ратови у СФРЈ, сагледају и представе на озбиљан начин, чак и када се помињу тек узгред, као у овом случају (или нарочито тада, управо због ефекта који њихово помињање може да изазове). Али, још горе ствари су следиле. Пошто је на овакав, површан начин, увела недавне ратове у причу о навијачима, Бранкица Станковић на 10:13 још једном сервира гледаоцима Ивана Чоловића, који каже:

"Тако да су, значи, у то време, ти навијачи претворени у национално употребљиву и социјално занимљиву скупину, управо вољом креатора тадашњег друштва и тадашњих политичких и војних програма, дакле не спонтано и не случајно."

"Максимир" по мери Туђмана

На ову врло осуђујућу квалификацију, за коју се Чоловић није потрудио да понуди нити један посредан или непосредан доказ, надовезује се опис највећег навијачког инцидента у бившој Југославији:

"Рат, у који су отишли навијачи, имао је свој увод на стадиону Динама из Загреба, 13. маја `90. године, када су се сукобиле 'Делије' и 'Бед блу бојси', пред утакмицу Звезда – Динамо, која никада није одиграна. Нереди на стадиону трајали су нешто мање од једног сата, а потом су се пренели на улице Загреба и трајали до дуго у ноћ. Медији су дан касније били подељени: хрватски су устали против навијача Звезде и полиције, док је српска страна прозвала Хрвате за национализам и изазивање нереда којима се руши Југославија", приповеда Бранкица Станковић.

Одмах затим, реч поново добија, погађате, антрополог Иван Чоловић (од 11:05 до 11:46):

"У то време је то био пројекат који није извео један маргиналац, или један криминалац са маргине друштва, него, као што знамо, Жељко Ражнатовић Аркан је имао добра упоришта, како у војсци тако у политици, а изгледа и имао је неку врсту сагласности свих одговорних фактора у то време кад се вршила мобилизација и припрема за рат. Стоји оцена да је он предводио групу навијача Црвене звезде и да јој је он дао име 'Делије', и да је он ту групу одвео у рат."

Пројекат?! Туча динамоваца, звездаша и полиције на "Максимиру" 13. маја 1990. била је "пројекат који није извео један маргиналац, или један криминалац са маргине друштва"?! Од када су то масовне туче пројекти које изводе појединци?! Чак и да јесу, како то да Чоловић препознаје тог појединца у Аркану, а не у Фрањи Туђману, у том тренутку изабраног председника Хрватске, који је имао далеко већи утицај на навијаче Динама ("Бед блу бојсе"), него што је ико икада имао на навијаче Црвене звезде или Партизана. Туђман је, у крајњем случају, био највећи политички добитник из максимирских нереда, јер је непосредно после тога, а управо на бази тих инцидената, очистио загребачку полицију од припадника српске националности, плус је максимирска туча додатно ојачала тензије између Срба и Хрвата које је ХДЗ, најблаже речено, врло често и успешно злоупотребљавао. Дакле, ако су максимирски нереди били нечији "пројекат", првенствено су били Туђманов. Па ипак, покојни председник Хрватске и његова партија се и не помињу у "Инсајдеровом" осврту на 13. мај 1990.

Ма колико не познавао материју о којој прича, Иван Чоловић можда ипак није мислио на максимирску тучу када је причао о Аркановом "пројекту", већ је његове оцене са неодиграном утакмицом из маја 1990. спојила невешта (или злонамерна) монтажерска рука. Логичније би било претпоставити да пројекат који Чоловић приписује Аркану јесте "претварање навијача у национално употребљиву скупину" или "одвођење навијача у рат". Уколико је то истина, "Инсајдер" и Иван Чоловић успели су да неспорно занимљиве и садржајне теме, као што су максимирски инцидент и навијачи на ратиштима, смандрљају у једва гледљиве и тешко испративе недоречености, обавезно усмерене ка свеприсутној Милошевићевој, самим тим и српској, кривици за све што се догађало на просторима СФРЈ, од хулигана до фронтова.

Заборављени ДС кадрови

До краја друге епизоде, "Инсајдер" се бави политичарима по управама спортских клубова, које, је л` да, штите екстремне навијаче. Ауторка "Инсајдера" износи и у овом делу тврдње које су смехотресно неозбиљне ("Тако се вође разних навијачких група и подгрупа већ од 2001. године налазе на страни оних који су на све начине покушавали да успоре улазак Србије у Европску унију" – 14:38). Али, има ту и опаснијих злоупотреба.

Рецимо, половином седамнаестог минута емисије, почиње набрајање истакнутијих политичких личности које су биле, или и даље јесу, чланови управа Партизана и Црвене звезде. Поменути су Мирко Марјановић, Томица Раичевић, Драган Томић, Властимир Ђорђевић, Радован Стојичић Баџа, Ненад Поповић, Драги Мићовић, Марко Мишковић, Ивица Дачић, Андрија Младеновић, па и Александар Вучић, за кога се каже да, иако није члан Звездине управе, често борави на "Маракани". Плус један изузетак: Живорад Анђелковић, који је "водио Управни одбор Звезде".

Зашто је Анђелковић изузетак? Па, зато што, од свих наведених, једино он припада Демократској странци, чији је високи функционер. Све остале који су набројани, "Инсајдер" повезује са Милошевићевим режимом, или ДСС-ом (на посредан начин чак и Марка Мишковића, за кога се каже да је "водио Црвену звезду" заједно са Драгијем Мићовићем, за кога се пак тврди да је близак ДСС-у). Бранкици Станковић је тако пошло за руком да направи ретроспективу политичара који су били укључени у руковођење најпопуларнијим српским клубовима, али без Александра Влаховића (ни мање ни више него председник Спортског друштва Црвена звезда), те Горана Весића, сада само обичног члана Демократске странке који је првих година после петог октобра био један од најутицајнијих функционера ове партије, а дуго је заједно са Анђелковићем (па и после њега) руководио Звездиним кошаркашким клубом (према незваничним изворима и неким новинским написима, Весић је главна подршка садашњем председнику ФК Црвена звезда Владану Лукић и "сива еминенција" у клубу[2], па ако је већ у "Инсајдеру" поменут Александар Вучић, могао је да буде и Горан Весић).

Списак кадрова које је ДС, током свих ових година, регрутовала у спортске клубове и организације, могао би да попуни целу једну емисију "Инсајдера" (чак је и садашњи председник Борис Тадић био у једном периоду руководилац националног ватерполо савеза). С обзиром на то да Црвена звезда и Партизан, као спортска друштва, имају своје секције у многим спортовима, као и да су управе различитих секција међусобно повезане, било би сасвим оправдано набрајање свих ДС кадрова (и кадрова осталих партија) који су протеклих година играли битније улоге у овдашњем спорту, јер су сви они били у прилици да на овај или онај начин сарађују са навијачким групама којима се "Инсајдер" бави. Из каквих год разлога, Бранкица Станковић и њени сарадници одлучили су се за редукован списак политичких функционера у спорту, што би било разумљиво да са њега нису уклонили два незаобилазна имена, као што су Александар Влаховић и Горан Весић, кадрови Демократске странке. Да ли је "Инсајдер" овај "пропуст" направио услед немарности или нечег другог, за сада може само да се нагађа.

(Исто као и због чега су из документарца о дивљању навијачких група по Србији, изузети навијачи Новог Пазара.)

"Видовита" министарка и "спетљана" новинарка

Нешто касније, на 20:43, почиње разговор Бранкице Станковић са министарком омладине и спорта Снежаном Самарџић-Марковић. У том разговору можемо да чујемо да је сазнања "Инсајдера" изнета у прошлој епизоди, она која су подигла јавност на ноге – да правни поступци против вођа навијачких група волшебно остају недовршени – министарка имала знатно пре него што је нови серијал "Инсајдера" емитован! И не само министарка, него комплетан Савет за спречавање насиља и недоличног понашања у спорту!

Савет је, каже министарка, у Акциони план, за који су гласали сви чланови, уврстио препоруку политичарима да избегавају чланство у управама клубова.

"А из ког разлога им је та препорука?", упитала је Бранкица Станковић министарку.

"Да не би управо ни на који начин стварали утисак да су они ти који доприносе да се неко рецимо повлашћено, да се према њему повлашћено поступа на судовима", дословце је одговорила, не трепнувши, Снежана Самарџић-Марковић.

Да резимирамо: у Акционом плану Савета за спречавање насиља и недоличног понашања у спорту, који је усвојен 2. децембра[3] (а припреман барем неколико дана раније), политичарима је препоручено да избегавају управе спортских клубова; према речима министарке спорта, та препорука је упућена како политичаре нико не би могао да криви за то што су неки навијачи повлашћени пред судовима; а прва епизода новог серијала "Инсајдера" емитована је сутрадан, 3. децембра, када су згражавање јавности изазвали управо подаци о повлашћености неких навијача пред судовима. Зашто министарка омладине и спорта, или Савет за спречавање насиља и недоличног понашања у спорту (којим председава Мирко Цветковић, широким народним масама можда познатији као премијер Србије), или било ко други ко је био упознат са повлашћеним третманом појединаца (навијачких вођа) пред судовима, није реаговао још тада? Да ли је могуће да су аутори Акционог плана знали за "повлашћено поступање на судовима", али да је једино што су предузели по том питању – препорука колегама политичарима да избегавају управе спортских клубова?!

И како је могуће да "бескомпромисна" новинарка попут Бранкице Станковић пропусти да постави ова питања Снежани Самарџић-Марковић, министарки омладине и спорта?!

Забрањена педерастија!

На крају друге епизоде, Бранкица Станковић најавила је да ће се у следећој, последњој, бавити везама најагресивнијих навијачких група са екстремно десничарским организацијама. Речено – учињено! Онако "темељно" и "студиозно" како "Инсајдер" иначе наступа...

Трећа емисија почиње "ефектном" монтажом Коштуничиних повика са митинга: "Чије је Косово? Шта је Косово? Где је Косово?", на које су налепљени снимци младића који демолирају паркиране аутомобиле. Ваљда да би свакоме било јасно кога то "Инсајдер" сматра главним кривцем за ескалацију насиља у друштву. Десни екстремисти, тврди "Инсајдер", били су маргинални до 2000. године, али су, по завршетку ратова, постали видљивији, "а потпуну експанзију доживљавају од 2004, када је већинску власт у Србији имала Демократска странка Србије".

За разлику од главног кривца, у тврдњама "Инсајдера" није увек лако наћи субјекат или предикат. Ево као пример "реченице" коју слушамо на 04:59 треће епизоде:

"Организовани и активни, када су у питању јавни скупови које углавном организују десничарске организације, а придружују им се навијачи из свих клубова, а с обзиром на бројност и агресивност, у Београду последњих година није одржан ниједан већи јавни скуп без њиховог учешћа, приликом одржавања таквих скупова имају договор о међусобном ненападању."

(Пошто је са сајта Б92 уклоњен транскрипт емисије, а дикција баш и није јача страна Бранкице Станковић, наведени цитат можда и није једна реченица, али аутор овог текста, и поред најбоље воље, није успео да препозна неке мање а логичне реченичне целине унутар ње.)

Сличне, недовршене или нејасне мисли, посебно су карактеристичне за разговоре које су аутори "Инсајдера" водили са представницима "Образа", "СНП 1389" и удружења "Наши". Што није нимало чудно, јер то и нису толико били разговори, колико свађе у којима ниједна страна није у могућности да до краја искаже оно што би хтела. Захваљујући изразито негативном ставу које Бранкица Станковић и њена новинарка заузимају према овим саговорницима – што су ставови потпуно супротни онима које су испољили у разговорима са министарком спорта, на пример – гледаоци једва могу да похватају о чему се расправа уопште и води, а камоли да сазнају нешто ново о раду, идејама и програмима ових група, на основу чега би могли да стекну суд о њима.

У неким тренуцима, држање "Инсајдерових" истражитеља деловало је трагикомично. Тако, рецимо, Бранкица Станковић упорно пита своје саговорнике ко њима даје за право да одлучују ко су патриоте а ко издајници, док она сама нештедимице дели етикете "ултрадесничара", "десних екстремиста", "екстремистичких организација"... Удружењу "Наши" чак је спочитала што на своје трибине доводе Кристијана Голубовића, "јер сви знамо ко је Кристијан Голубовић" (када ју је представник "Наших" подсетио да је Б92 својевремено снимио документарни филм "Видимо се у читуљи", у којем је исти тај Кристијан Голубовић један од главних јунака, ауторка "Инсајдера" иронично се насмејала и оптужила саговорника да није одговорио ни на једно њено питање).

Најупечатљивији је, ипак, био овај део Бранкичиног разговора са Мишом Вацићем из "СНП 1389":

Вацић: Свако истраживање јавног мњења по питању педерастије и афирмисања тога...

Станковић: Знате шта, у овој емисији нећете моћи да користите реч "педерастија", зато што није цивилизована.

(Дијалог почиње на 12:53, а овај део се налази на 15:20.)

Ето, Бранкица Станковић не допушта у својој емисији коришћење речи "педерастија", вероватно верујући да је то само дериват погрдне речи "педер", којом се жаргонски означавају хомосексуалци.

Педерастија је, иначе, појам старогрчког порекла који подразумева љубавни однос старијег и млађег мушкарца, а који се нигде на планети не доживљава као псовка. Не припада, дакле, никаквом жаргону, већ оном корпусу међународно прихваћених термина које је прихватила већина светских језика. Појава која се назива педерастијом – љубав два мушкарца – углавном је неприхватљива за конзервативце, али од тог израза не постоји прецизнији или "цивилизованији" опис те појаве. Од особе која се толико гласно залаже за права "сексуалних мањина", попут Бранкице Станковић, очекивало би се да буде упозната са значењем и "цивилизованошћу" речи "педерастија".

Јашари прихватљив, Легија није

Манипулисање чињеницама било је видљиво и приликом представљања досадашњих акција покрета "Образ". Рецимо, у набрајању догађаја у којима је "Образ" учествовао, бурни протести од 17. марта 2004. названи су митингом – ни не помиње се да су Београђани те вечери изашли на улице због тога што су косметски Албанци у истом тренутку вршили погром над тамошњим српским становништвом!

Спикер даље чита (на 09:13):

"У фебруару 2008, стотинак припадника 'Образа' прекинуло је у Београду отварање изложбе радова савремених уметника из Приштине. Припадници 'Образа' носили су у слику природној величини бившег команданта ЈСО-а Милорада Улемека Легије, који је иначе осуђен за убиство премијера Србије Зорана Ђинђића."

"Инсајдер" овде прећуткује кључну чињеницу да су "савремени уметници из Приштине" били изложили слику Адема Јашарија, што је и био основни разлог протеста испред галерије и прекидања изложбе. Што је још лицемерније, "Образу" се одмах затим ставља на терет то што су његови припадници носили Легијину слику!

Приликом разговора/расправе/свађе са Бранкицом Станковић или њеном сарадницом, представници организација "Образ", "1389" и "Наши" инсистирали су да им се наведе када су то и где позивали на мржњу или насиље. Ни у једном случају нису добили конкретан одговор, што ипак није спречило Бранкицу Станковић да их до краја емисије карактерише као екстремисте склоне физичкој агресији.

Као и у случају насиља, једнако неуспешна Бранкица Станковић била је и у покушају да докаже њихову повезаност са одређеним политичким партијама. Сва три саговорника "Инсајдера" врло одсечно су одбацила било какав покровитељски однос који национално оријентисане политичке странке наводно имају према њима, док Бранкица Станковић ни у једном моменту није понудила ништа што макар подсећа на доказ.

Ипак, на 41:22 почиње изјава некадашњег генералног инспектора МУП-а Србије Владимира Божовића, која врло јасно упућује на одговорност некога из политичког естаблишмента – Александра Никитовића, бившег шефа кабинета тадашњег премијера Војислава Коштунице – у вези са барем једним озбиљним уличним инцидентом – паљењем америчке амабасаде 21. фебруара прошле године, после митинга "Косово је Србија". Божовић је, наиме, препричао како се, у првим редовима колоне која се по завршетку митинга упутила ка Храму светог Саве, налазио непосредно поред Никитовића, чију је комуникацију са митрополитом Амфилохијем, који је ходао поред њих, описао прилично детаљно. Из онога што сведочи Божовић, проистиче јасан закључак да је одлуку да се амбасада САД остави небрањена пред бесним демонстрантима донео лично Никитовић, који је руководио полицијом у одсуству тешко повређеног министра Драгана Јочића.

Такве сумње, да је полицији око амбасаде САД баш Александар Никитовић наредио да се склони, нису нове у нашој јавности, али озбиљнију потврду од ових Божовићевих речи нису добиле. Сам Божовић се, нормално, оградио од дефинитивног закључка, рекавши да би то све требало испитати, али је додао да је његов утисак како је лично Никитовић одговоран за паљење америчке амбасаде и смрт демонстранта Зорана Вујовића, односно за то што трагедија није спречена. Пошто Александар Никитовић није желео да даје изјаву за "Инсајдер", нити се од тада огласио, Божовићеве речи остају непорекнуте и, како време одмиче, само све више добијају на значају и "специфичној тежини".

Изјава Владимира Божовића била је и једина озбиљна индикација да теза којој је Бранкица Станковић посветила целу последњу епизоду, а можда и цео серијал – да "екстремни десничари" и екстремни навијачи делују под покровитељством појединих политичких партија – уопште може да добије неку потврду. Никитовићево спорно понашање, међутим, не може да буде, барем са досадашњим сазнањима, никакав доказ "политичке позадине" хулиганског деловања навијача и екстремиста. Било би корисно када би се истражни органи позабавили Никитовићевом улогом у догађањима од 21. фебруара прошле године, а изјава Владимира Божовића "Инсајдеру" свакако би им много користила у тој истрази, али то ипак не оправдава острашћено и хистерично призивање неке вишегодишње фантомске завере народњака, радикала, "Делија", "Гробара", "Образа", "1389" и "Наших".

Штитите је, али је не хвалите

Уживајући у свађи са "Образом", "СНП 1389" и "Нашима", Бранкица Станковић привела је крају серијал "(Не)моћ државе" а да, осим Божовићеве изјаве, није у целој епизоди изнела ниједан конкретнији податак, или доказ, политичке позадине уличних немира.

Слично би се могло рећи и за цео серијал, чија се новинарско-истраживачка вредност своди на већи део прве епизоде и једну изјаву у трећој, последњој епизоди. Све остало је само још једно понављање већ изанђалих наклапања о томе како су сви српски десничари истовремено и шовинисти, самим тим и фашисти/нацисти, те да су међусобно чврсто повезани у тајну а моћну мрежу због које Србија не може да напредује ка бољој будућности.

Подсећа вас све ово на теорију завере? Него шта! И то теорију која је, по бесмислу, равна митовима о овом или оном лобију који дрма целом планетом, терајући је ка овом или оном циљу. У суштини, "Инсајдер" се врло ретко и издиже изнад теорије завере. Као што искусан теоретичар завере у сваком тренутку може да проникне шта смерају свемоћни Јевреји, супертајни масони и остале организације које контролише ЦИА (или оне контролишу њу), тако и Бранкица Станковић савршено зна ко се припремао за ратове, за кога је и шта све радио Аркан, захваљујући коме су екстремисти доживели потпуну афирмацију и колико је цивилизована реч "педерастија".

Па ипак, Бранкица Станковић и "Инсајдер" имају у овом друштву знатно другачији третман од осталих теоретичара завере, који углавном бивају исмејани. Бранкицу и њену емисију неретко проглашавају симболима аналитичког новинарства, односно снаге и слободе медија. Као да је довољно то што Бранкици Станковић преко интернета и са трибина стижу непријатне до претеће поруке, па да буде проглашена најхрабријим и најпродорнијим новинаром у Србији.

У уређеним државама и друштвима, међутим, они којима неко прети добијају одговарајућу заштиту, а не патетичне хвалоспеве. Сумња да Бранкицу Станковић, због онога што је "Инсајдер" објавио о појединим вођама навијача, одређене или неодређене групе и појединци намеравају да угрозе, јесте питање њене безбедности, које морају да решавају одговарајуће службе. Основаност тврдњи, података, инсинуација и закључака које Бранкица Станковић износи у "Инсајдеру", сасвим је друго питање и тиче се њене професионалне части. Тамо где се та два питања мешају, не може бити ни безбедних улица, ни храбрих и часних новинара.