Totalitarizam golubijeg hoda ili recenzija rada poverenika N. P. na slučaju profesora M. B.

Prolog

U čuvenom filmu Boba Fosija Kabare (1972), u antologijskoj sceni u osunčanoj bašti restorana, mirnu atmosferu odjednom narušava i pažnju gostiju skreće visok i plav momak koji počinje da peva o cveću, prirodi i leptirima. Kako pesma odmiče, gubi se idiličnost sadržaja i tona, atmosfera postaje sve više preteća, usled čega gosti počinju serijski da ustaju i pridružuju se pevanju. Na kraju svi stoje, pevaju i pokazuju odlučnost postignutog jedinstva. Glavni refren kojim je momak počeo, a koji na kraju pevaju svi, glasi: „Budućnost pripada meni!“.

Scena je antologijska, jer filmskim jezikom u nekoliko minuta pokazuje genezu totalitarizma, uključiv odgovor na pitanje zašto se on zasniva u određenom vidu demokratije: totalitarne demokratije (Talmon). Naknadno gledano, lako je reći da bi nesreća bila izbegnuta da je momak prekinut na vreme. Ali, ko uopšte može da vidi totalitarnu simptomatologiju dok je još sve na nivou „prirode, leptira i cveća“. Takvih naravno ima, posle iskustva HH veka. Ali poenta je u tome što ni danas većina nije spremna da ih sluša, štaviše podsmeva im se (Ma ti si lud, to je paranoja, svašta!).

Slučaj sa dojavom univerzitetskog profesora i mišljenjem poverenika N. P. za (više nego selektivnu) zaštitu ravnopravnosti, o kojem su čitaoci NSPM dovoljno obavešteni, predstavlja slučaj pretnje nadolaska totalitarizma na golubjim nogama, ili njegovu genezu u stadijumu pevanja o leptirićima i cveću. Ovo je teza celog teksta, što je i opravdanje: nameravam ovde da upozorim, što ima smisla jedino u početnoj, rečenoj fazi, ma i po cenu da mi se čitaocu podsmevaju. Bolje i tako, nego kad bude kasno, pa prestanemo da govorimo, što zbog flastera na ustima, što zbog knedle zastale u grlu.

Najpre, poverenik N. P. krši Ustav, jer svoje Mišljenje, kao zvaničan ili službeni dokument (koji se pojavio u javnosti, na nekim portalima) ne piše na zvaničnom pismu ove zemlje, naime na ćirilici, kako je naloženo članom 10 Ustava! A kao takav je spreman da nas opominje na određene stavove istog Ustava! Jedino može da kaže: „Ma nije važno!“

Takođe, poverenik N. P. krši Zakon koji sprovodi. Tokom svog napisa koristi i na kraju se potpisuje kao „Poverenica dr. N. P.“, uprkos tome što Zakon govori o Povereniku, uz napomenu da „pojmovi koji se koriste u ovom zakonu u muškom rodu obuhvataju iste pojmove u ženskom rodu“ (čl. 2, st. 5). Pošto, dakle, zakon ne poznaje i ne priznaje „poverenicu“, to u daljem i ja upotrebljavam imenicu „poverenik“.

Slučaj i odluka

Poverenik N. P. razmotrila je optužnicu koju je podnela organizacija „Labris“ u kojoj se kaže:

„Na predavanju iz predmeta „Teorija javnog mnjenja“, koje je studentima održao 12. oktobra 2011. godine na F[akultetu] z[a] k[ulturu] [i] m[edije]. „M[egatrend] u[niverziteta].“ u B[eogradu], dr M. B., profesor ovog Fakulteta govorio je o homoseksualnosti, pominjući u tom kontekstu „bolest“, „lečenje“ i „promenu pola“, i dovodeći u pitanje valjanost odluke kojom je ona uklonjena s liste bolesti, čime je doprineo stvaranju ponižavajućeg i uvredljivog okruženja u odnosu na LGBT osobe. Time je izvršio diskriminaciju LGBT osoba na osnovu njihovog ličnog svojstva – seksualne orijentacije, zabranjenu članom 12. Zakona o zabrani diskriminacije.“

Na zahtev Poverenika za zaštitu ravnopravnosti od 4. novembra 2011. godine, podnosilac je dopunio pritužbu 14. novembra 2011. godine, dostavljanjem podataka o osobi za koju se u pritužbi tvrdi da je prisustvovala predavanju prof. dr M. B. 5. oktobra 2011. godine. Ne kaže se koja je to osoba! Znači, mene prikivaju na stub srama (u vidu vesti „Profesor diskriminisao...“ na sajtu B 92, a s druge strane kriju ime i prezime da ne bismo videli ko je to došao do tako značajnog otkrića.)

No, pitanje je da li to zbilja zna i sama poverenik N. P. Naime, u prvom dopisu upućenom meni navedeno je puno ime tužilje, izvesne Jovanke Teodorović-Savović, koja uzgred rečeno nije student fakulteta (utvrđeno na osnovu uvida u spisak studenata); a u zaključnom mišljenju poverenika navode se sasvim drugi inicijali: N. L! To, očigledno nije prethodna osoba (J. T.-S.). A kako je moguće: dve osobe, a jedan identičan iskaz? Valjda, tako što iza obe stoji organizacija „Labris“, tako da ime došnjakinje nije ni važno.

Poverenik N. P. kaže da je „sprovela postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, u skladu sa čl. 35. stav 4. i 37. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije, pa je u toku postupka prof. dr M. B. upućen zahtev da se izjasni o navodima i osnovanosti pritužbe. Prof. dr M. B. uputio je pisano izjašnjenje u kojem je naveo da je tačno da je na svom predavanju, koje je, po njegovom tvrđenju, održano 12. oktobra 2011. godine, izjavio „da je u udžbeniku psihijatrije iz kojeg je spremao ispit 1976. godine stajalo da je homoseksualizam bolest“, i da je tačno da je izjavio da „u sadašnjem udžbeniku psihijatrije stoji da to više nije slučaj“. Istakao je da nije tačno da je rekao da „homoseksualizam treba da bude isto kao čir na želucu“ i da „može da se leči promenom pola“. Prvo, takva rečenica izraz je nepismenosti, a drugo, svako zna da samo neki slučajevi seksualnih devijacija podležu hirurškom zahvatu.

Navodeći da je u pritužbi smisao njegovih reči „nedopustivo sveden“ i „iskrivljen“, prof. dr M. B. je u izjašnjenju istakao da je temu uveo na dnevni red kao primer „koji u javnosti ilustruje pritisak javnog mnjenja, usled čega nije moguća javna racionalna rasprava“, o čemu, navodno, „svedoči i podneta pritužba“. 

Nije ništa „navodno“, kada je svakom čitaocu jasno da je anonimna doušnjakinja takoreći prekinula raspravu. Uz to, u daljem ćemo videti da i poverenik N. P. blokira racionalnu raspravu, time što je:

1) očigledno stala na stranu tužilje i organizacije koja istupa umesto nje;

2) što je optuženom profesoru podigla iznad glave Damoklov mač, napravljen voluntarističkom primenom zakona, i

3) što besprimerno nipodaštava obrazloženje univerzitetskog profesora koji je isprva benevolentno u svemu video „nesporazum“.

Uostalom da vidimo kako je pa moguća racionalna rasprava, kada se stav da je homoseksualizam bolest olako proglašava za diskriminaciju i podvodi pod Zakon o zabrani iste, čime se svima ostalima egzemplarno zatvaraju usta! Da li je poverenik N. P. svesna da činom potvrđuje upravo ono što rečima negira?

Dalje kaže N. P., kako je prof. M. B. naveo da je čir na želucu na predavanju pomenuo u vezi s načinom na koji je Američko udruženje psihijatara „homoseksualizam skinulo s liste bolesti – demokratskim glasanjem“, upućujući pri tom studente da zamisle kako bi bilo primljeno „kada bi lekari, na primer hirurzi, demokratski odlučili da čir više nije bolest“. Objasnio je da tu „nije identifikovao dva slučaja, već je napomenuo moguću blizinu problema pola i homoseksualizma, koja je sigurno veća nego u slučaju čira na želucu.“

Naravno da sam isticao blizinu dva problema! Hoće li poverenik N. P. u svojoj stručnosti da nam kaže da nije moguće da homoseksualac dođe i traži medicinsku pomoć, to jest, promenu pola! A tako nešto teško može da se dogodi nekom ko boluje od čira. To je smisao rečene „blizine“. I nije potrebno deliti lekcije o tome ko iz LBGT grupe pripada podgrupi za promenu pola. To je apstraktna podela, zato što su itekako mogući upravo pomenuti slučajevi.

Izjašnjavajući se o osnovanosti pritužbe, prof. B. je naveo da se u konkretnom slučaju ne radi o diskriminaciji, već o „razmeni stavova i mišljenja“. Zaista, čak i ako sam pogrešio, otkud je to diskriminacija, kad bi sve bilo samo izraz neznanja! Po njegovom tvrđenju, ukoliko bi se diskriminacijom proglašavala sama „razmena stavova i mišljenja“, koja je na univerzitetu „prirodna stvar“, bila bi „uvedena Inkvizicija“. A šta drugo?

Dalje je naveo da sámo iznošenje mišljenja o tome da je „homoseksualizam“ bolest ne predstavlja diskriminaciju, niti je povezano s tolerancijom, zaključujući: „rekao ja ili ne rekao da (li) je homoseksualizam bolest, to još ne kaže ništa o mom stavu prema ljudima LGBT opredeljenja“.

Videćemo iz daljeg izlaganja da je pitanje tolerancije zaista odvojeno, kao i razloge za to. I u izjašnjenju sam rekao i to da: „Tužilja očigledno ne zna pravo značenje reči tolerancija, jer je brka sa saglašavanjem“. Videćemo da nije sigurno da li pravo značenje zna i sam poverenik N. P. pošto će toleranciju proglasiti za beznačajnu u celoj stvari! Zato se ovim pitanjem ni ne bavi, nego taj deo mog iskaza potpuno izostavlja.

Poverenik N. P. dalje kaže da je analizirala „sve navode sadržane u pritužbi, izjašnjenju i pisanoj izjavi svedokinje, kao i relevantne pravne propise u oblasti zaštite od diskriminacije.“  Jedino nedostaje: da li je analizirala i profesorov iskaz? Ne kaže da jeste, a po svemu sudeći nije. Omaška otkriva istinu, da je moj iskaz de facto sasvim zanemarila. Što li ga je uopšte tražila? Uostalom, dok s jedne strane, kaže kako je „teško utvrditi šta je tačno prof. B. Izgovorio na predavanju“ – iako pred sobom ima moju izjavu, s druge, uopšte joj nije teško da bez zadrške ponavlja sadržaj iz izjave tužilje kao potpuno nesporan. Pritom, taj sadržaj navodi kao rezultat zaključivanja („može se zaključiti“) iako je očigledan i bez dotične logičke radnje.

Celokupnim izlaganjem poverenik N,. P. smatra da je utemeljila preporuku:

„Prof. dr M. B. će ubuduće voditi računa da ono što studentima govori o homoseksualnosti bude sasvim jasno i nedvosmisleno, bez ikakve mogućnost da se smisao njegovih reči pogrešno razume, imajući pri tome u vidu da određene netačne izjave mogu doprineti stvaranju i održavanju stereotipa, predrasuda i netolerancije prema LGBT osobama, povrediti njihovo dostojanstvo i u odnosu na njih stvoriti ponižavajuće i uvredljivo okruženje.“

Kome li je samo ova preporuka upućena? Ona stoji u dopisu upućenom meni, ali koliko se vidi upućena je trećem, zagonetnom licu (ne kaže: tražimo od vas, zahtevamo). Samo što ne kaže: Ne brinite, ubuduće će on voditi računa! A šta bi na to rekao prof. M. B.?

Pošto me poverenik N. P. nije poštedela svoje pristrasnosti, neću ni ja nju poštedeti suda objektivnosti. Šta se može, kad je prenebregla da je udarila na profesora koji, za razliku od svih drugih „žrtava“, može da joj recenzentski uzme meru. To ćemo zbog isterivanja istine u javnost sada i učiniti.

Samo da se razumemo: ovde sam u duelu s poverenikom N. P. i organizacijom „Labris“, koja me je pritužila u ime LGBT-populacije koju, po vlastitom samorazumevanju, predstavlja i čija osećanja tumači. Nisam u duelu sa samim pripadnicima dotične populacije, jer njihov autentičan glas ni nemamo nigde na raspolaganju, izuzev u blogovima na portalima NSPM i B92. Sve ocene i kritičke opaske odnose se na poverenika, rečenu organizaciju i na organizacije čija je praksa sličnog tipa onoj koja će ovde biti predmet kritike.

Videćemo da je poverenik N. P. ispoljila netolerantnost time što je stala na jednu stranu i ništa nije uvažila iz moje odbrane. Videćemo zašto se ovakvim odnosom prema profesoru univerziteta, stajući na stranu anonimnih aktera, koji očigledno nisu raščistili značenje osnovnih pojmova, uvodi Inkvizicija. Neposredno na univerzitet, a potom u javni život u celini.

Pošto je poverenik N. P. svojim pisanjem samo potvrdila da je i za nju tolerancija isto što i saglašavanje – što za mene nikad neće biti – videćemo i to da kroz njen diskurs radi „represivna tolerancija“ tipična za totalitarnu politiku, što sirovo otvorenu, što profinjeniju. Videćemo, takođe, koji sve elementi te politike iskaču iz gotovo svih pasusa njenog obrazloženja. Argumentacijom koja sledi, pokazaćemo da bi to moglo skupo da nas košta ukoliko ovakvoj praksi na vreme ne stanemo na put. To će biti moguće jedino ako dođe do kolektivnog otpora najezdi ovakvog „antidiskriminacionog“ voluntarizma i diletantizma. Da bih taj otpor podstakao pišem ovaj tekst kao argumentovan protest.

Čime je počinjen „akt diskriminacije“ ili kako od građanina napraviti ovcu za pomodarsko potkusurivanje

U vezi s mojim stavom po kome sámo iznošenje mišljenja da je homoseksualnost bolest ne predstavlja diskriminaciju, jer ne pokazuje stav prema LGBT osobama onoga ko takvo mišljenje izražava, poverenik N. P.  „stoji na stanovištu da je ovakav stav neprihvatljiv“.  Njeno stanovište nas ne interesuje, nego argument. Nema ga, ona to reče i kraj. Međutim, neće biti:

Pošto je homoseksualnost pojava, a homoseksualci su osobe, to ni stav prema pojavi nije isto što i stav prema osobi. Ne može se pojava vređati, gospođo N. P., nego samo ličnosti. A to što vi iz mog govora o pojavi zaključujete o uvredi ličnosti, vaš je problem i svedočanstvo vašeg odsustva čula za logičko zaključivanje. Pojava se može diskriminisati samo na način definicije i razgraničenja od ostalih pojava. A o ličnostima nije bilo reči.

Videćemo zašto stav o homoseksualizmu (ovde ga uzimam sinonimno s homoseksualizmom) još nije i uopštena diskriminacija prema osobama gej-opredeljenja, a nema ni neposredne veze s tolerancijom. Za neke je to očigledno viša matematika. Uostalom, kada je reč o raspravi o fenomenu, stvar stoji identično kao s bilo kojom drugom temom. Rasprava je, bez obzira na svoj sadržaj povezana s tolerancijom na delu, samo utoliko što smo dužni da dopustimo Drugome da kaže šta misli i obrazloži svoj stav da bismo o njemu doneli objektivan sud.

Dakle, stav da je homoseksualizam bolest „samim tim“ ne znači negativan stav ni prema homoseksualnosti. Razlog je u tome što u stvari stav, sam po sebi, nije ni negativan ni pozitivan (reč je o činjeničnom – jeste-nije, a ne vrednosnom sudu – za- protiv). Vrednosna konotacija stvar je druge operacije, zauzimanja praktičnog stava (u smislu attitude= odnos prema nečemu), prema objektima na koje se iskaz odnosi ( kao statement= sud/tvrđenje o nečemu) to jest prema živim osobama. Ali, čak da sud „prevedem“ u vrednosnu dimenziju (za-protiv), to još ne znači da ne mogu da tolerišem homoseksualnu osobu. A ako poverenik N. P. nije u stanju to da shvati i pravno uobliči, onda je to zaista problem s obzirom na njen zvanični status.

Šta sledi iz ovih logičkih finesa, razumljivo je svakom ko je iole misaono uvežban? Sledi to da opasnost diskriminacije ne otklanjate čak ni u slučaju da se svi složimo da homoseksualizam nije bolest! A to znači čak i ako to postignete sveopštom zabranom govora. Reč je o dve strane iste pare. Drugu stranu čini: da stav da homoseksualizam jeste bolest, još ne znači i ne može da znači i diskriminaciju živih ljudi.

Sve to ukazuje da poverenik N. P. udara na pogrešno mesto i da time ništa ne osigurava, odnosno da posao radi kardinalno pogrešno. Posledica tog udaranja je ovaj tekst kao reakcija.

Pozitivan stav da homoseksualizam nije/jeste bolest nema ništa s tolerancijom, jer njegova istinitost ne može da zavisi od nje. Tome nasuprot Stav prema gej-osobama direktno je povezan s tolerancijom, a ne sa stavom o homoseksualizmu, kakv god da je. Bio sud o homoseksualizmu istinit ili ne, tolerantna osoba neće diskriminisati gej osobu, dok će netolerantna to činiti iako je sva svetska nauka dokazala da bolesti nema. Da li je sad jasno?

Poverenik smatra da su za slučaj relevantne odredbe člana 12. Zakona o zabrani diskriminacije kojim je zabranjeno uznemiravanje i ponižavajuće postupanje „koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica ili grupe lica na osnovu njihovog ličnog svojstva“, a naročito ako se time „stvara strah ili neprijateljsko, ponižavajuće i uvredljivo okruženje“. Ako ovaj stav ima značaj, pošto u Zakonu ima stavova koji se mnogo preciznije odnose na problem, onda je to samo zbog dva termina: „postupanje“ i „imati za cilj“, to jest „postupanje koje ima za cilj“. U daljem toku pobliže ćemo videti:

1) da po sudu poverenika u ovom slučaju nema razlike između postupanja i govora, da je moj govor proglasila za postupanje;

2) da je moj takozvani postupak odvojila od namere, da bi mom govoru pripisala diskriminatorsku nameru, pod etiketom objektivne posledice („nezavisno od namere“), što je slučaj očigledne montaže.

Polazeći od toga da svaka izgovorena reč „nije samo puko saopštavanje mišljenja, već predstavlja poruku onome kome je upućena“, poverenik N. P. smatra da je povezivanje homoseksualnosti s bolešću ponižavajuće i uvredljivo, da doprinosi stvaranju i održavanju stereotipa i predrasuda, kao i stigmatizaciji i netoleranciji prema LGBT-osobama. Ovo je školski slučaj pripisivanja: ono što poverenik pretpostavlja – pripisuje meni; drugo, to je slučaj argumentacije voluntaristički izloženog stava, koji nikog ne obavezuje jer nije obrazložen, iako je plasiran pod okriljem zakona, dakle slučaj proizvoljnosti s ozbiljnim posledicama. 

Najpre, trivijalno je ali mora se reći: nema saopštavanja bez odašiljanja poruke, tako je i s „pukim saopštavanjem mišljenja“. Ali to je potpuno nevažno, presudno je da li je govor, ili saopštavanje, postupak ili ne? I drugo, šta su sastavni činioci uvredljivog postupka? O tome je trebalo da misli poverenik, jer Zakon zabranjuje diskriminaciju na osnovu postupaka, zagovaranja, aktima ili postupcima ili njihovim izostankom (članovi 25 i 2), dakle intencionalnim radnjama ili namernim činovima. Nigde u zakonu nema reči o govoru, obaveštavanju. A izraz „diskriminacija“ označava 1) svako neopravdano pravljenje razlike, ili 2) nejednako postupanje odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe...(čl. 2); diskriminacija postoji ako se prema licu ili grupi lica neopravdano postupa (čl. 9). Poverenik N.P. će ove stavove zakona zaobići u širokom luku iz vrlo jasnih taktičkih razloga.

Prvo, pitanje je da li je govor postupak. U literaturi postoji odavno utvrđena posebna klasa postupaka ili radnji poznata kao govorni akti (speech acts). Nije svaki čin govora govorni akt, ili postupak putem govora. Reč je o klasi praktičnih akata ili radnji koje se ne mogu obaviti drukčije do rečima. Obećanje, pokretanje pitanja, pristajanje/nepristajanje, obavezivanje – radnje su koje moramo vršiti rečima, jer drukčije nije moguće. Reč je o posebnoj klasi institucionalnih činjenica, postupaka kojih, kao govornih akata, u smislu ove klase nema bez namere aktera, a koji znače preuzimanje obaveza i dužnosti. (Preuzimanje obaveze i kola iz prodavnice nije isto.) Poverenik N. P., kao neupućena u ovu materiju čini paradoksalnu stvar: svaki govor proglašava za delanje, ali isključuje nameru govornika, ili mu pripisujemo neku drugu – kao što radi u mom slučaju. Rezultat toga je govor objekta, a videćemo o čemu je reč.

A drugo pitanje, može li postupak putem govora da bude povreda ili uvreda? Naravno da može, rečima se može i povrediti i uvrediti; povrediti mimo namere a uvrediti samo na osnovu namere da se to čini (mimo namere moguća je „nehotična uvreda“, koja je u stvari povreda)– kao što zakon kaže: postupcima, zagovaranjem, ili kako kaže Ustav: pozivanjem, propagiranjem, podsticanjem (čl. 50, st. 3). Nije moguće uvrediti nekog bez namere da se to učini. A uz to, i povrediti i uvrediti može se samo osoba, ne stvar ili fenomen. Govor o homoseksualizmu nije postupak putem govora ni prema jednoj gej osobi lično, pa ne može da bude ni afirmacija ni negacija bilo čije ličnosti.

Poverenik N. P. nadalje kaže da prilikom ispitivanja da li konkretno ponašanje određene osobe „koje se sastoji u izgovaranju određenih reči, u preduzimanju nekih faktičkih radnji i sl., predstavlja akt diskriminacije, s aspekta antidiskriminacionih propisa, nije od značaja da li je ta osoba imala nameru da diskriminiše, da li je kriva za diskriminaciju i dr.“

Poverenik čini upravo suprotno, jer drukčije ne može da opravda isprejudiciranu odluku. Zato, umesto da motri moj govor kao postupanje, uz uvažavanje namere – a namera je bila ilustrovanje nemogućnosti racionalne rasprave – ona ostavlja reči i rečenice, apstrahuje nameru i pripisuje drugu bez opravdanja i argumenta – diskriminaciju kao učinak „mimo namere“, jer „nije od značaja“. Očigledna je montaža, do čistog oksimorona.

Naravno da poverenik N. P. nije pokazala, a to i ne može da učini, gde to piše da namera „nije od značaja“. U Zakonu na koji se poziva to nisam našao. U pojmovima Ustava i ovog Zakona (i stavovima koje sam naveo) uvek je implikovana namera – u zagovaranju, propagiranju, postupanju, činjenju. Možda ona misli da nije, a to je onda sasvim druga i mnogo teža stvar.

Poverenik N. P. ima problem, usled izjednačavanja izgovorenih reči i faktičkih radnji – uprkos apstrahovanju namere. Pogledajmo ovu konstrukciju: „predmet procene jeste samo manifestovano ponašanje, u pogledu koga se ispituje da li je, s obzirom na sve okolnosti, dopušteno ili nije dopušteno, tj. da li je suprotno propisima o zabrani diskriminacije „koji su obavezujući za sve pravne subjekte“.

1) Zna li ovde poverenik šta ovde govori?! Kako pravni subjekt može da bude neko ko je eliminacijom namere, kao nevažne, sveden na objekt čije ponašanje se potom proizvoljno tumači i na silu podvodi pod odredbe Zakona? Samo tako sam mogao da diskriminišem, nezavisno od namere, pripisivanjem ili podmetanjem umišljene namere, što će reći da je ova „pravna“ analiza duboko moralno sporna! A kome poverenika da prijavim za ovo ponižavanje i uvredu zbog svođenja na nivo „stvari koja govori“ i govorom štetu čini?

2) Kada već pominje propise o zabrani diskriminacije, njima je vrlo jasno zabranjeno: neopravdano pravljenje razlike, zagovaranje, negativno postupanje: svaka od tih vrsti je vrsta diskriminacije, u svakoj je uključena namera i ni jedne od njih nema u mom govoru.

Poverenik odstupa od vrlo jasnih formulacija u gore citiranom članu (Ustav, čl. 50) i razlog za svoje mišljenje-presudu nalazi u proizvoljnom tumačenju smisla „saopštavanja“ i uvođenjem pravne inovacije „postupka bez namere“ (objektivne odgovornosti). Uz to nam drži lekciju, za presudnu stvar akta diskriminacije nevažnu, o tome kako „negativna društvena percepcija LGBT osoba i visok nivo homofobije predstavlja vrednosnu, odnosno ideološku poziciju koja se usvaja socijalizacijom, a reprodukuje kroz diskurzivne prakse utemeljene na neznanju, zamagljivanju i sakrivanju činjenica. A o tome, kaže dalje,  profesori univerziteta, kao i svi drugi koji svojim radom i stručnim autoritetom utiču na formiranje stavova mladih, pružajući im znanje i model ponašanja, svesni odgovornosti za javno izgovorenu reč, moraju posebno da vode računa. Zbog toga je njihova obaveza da izjavama ne podržavaju i podstiču stereotipe i predrasude prema LGBT- osobama još naglašenija“ – valjda uz to ide i obaveza i da se bore protiv paušalnih pripisivanja neosnovanih stvari.

Dakle, profesori svuda i uvek utiču na formiranje stavova studenata kao punoletnih osoba i ne smeju da „reprodukuju diskurzivne prakse utemeljene na neznanju, zamagljivanju i sakrivanju činjenica“. Da se ne igramo mačke i miša, to će reći, da bi trebalo da postanu samoinicijativni LBGT-aktivisti koji edukuju studente! Ko god pažljivo pročita njen dopis doći će do ovog zaključka. (Kao što studente edukuju profesori koji im govore o „genocidnom narodu“, „samo srpskim zločinima“ i „primitivizmu“, tim pre što ih nikad niko ne upozorava da time „reprodukuju nedopustive i diskriminatorske diskurzivne prakse i stereotipe“.)

Iz iskaza poverenika vidljivo je prejudiciranje da je pitanje o homoseksualizmu kao bolesti (ja l’ jeste ja l’ nije) već dobio status stereotipa i poredrasude usled neznanja. Biće pre da je to rezultat trčanja pred rudu (putting the cart before the horse).

O kojem je to (ne)znanje ovde reč? Preporučio bih povereniku N. P. da nam pomogne da ne bismo ostali ovako „neprosvećeni“: pa neka inicira i zajedno s LGBT-organizacijama stavi na papir ta znanja i činjenice, upravo zato što ih tamo neko „skriva i zamagljuje“, čime bismo konačno odstranili predrasude. Da ih upoznamo, prosvetimo se i okončamo ovo sado-mazo vodanje. I da ne bismo slučajno od svojih profesija pravili monete za pomodna potkusurivanja.

Dok ne izložite takva znanja i činjenice, nemate pravo da tražite da svoj profesorski autoritet investiram ni za koga i ni za šta, izuzev za objektivnu istinu. Naprotiv, dok nas ne savladate argumentima i nama nepoznatim „znanjima“, kao profesori dužni smo da kod studenata podstičemo kritičku misao prema svemu, pa i prema vašim diskurzivnim praksama utemeljenim manje na zakonu a više na samovolji i pristrasnosti.

„Objektivnost ne može biti ruženje, a kritičko razmišljanje ne može biti diskriminacija. Ovakvu reakciju LGBT organizacije i povernika N. P. ocenjujem kao borbu za povlašćeni položaj i stvaranje prakse da se o njima može pričati samo afirmativno i pohvalno! A takvo pravo i društveni položaj nema ni jedan čovek, niti zajednica na planeti Zemlji“ (mišljenje jednog komentatora na sajtu NSPM, pošto je pročitao Obrazloženje poverenika).

Neka poverenik N.P. o ovome povede računa. Priča o čarobnom „znanju“ obična je simulacija za „zasenjivanje prostote“. Umesto znanja i „edukacije“ o kojoj govore aktivisti, radi se o indoktrinaciji; o tome da priželjkuju uslove kada bi mogli da nas utucavaju u glavu ponavljanjem jedne iscenzurisane priče dok ne popadamo u nesvest i na kraju ne podlegnemo. A tome već dobro služe profesori, kao što je N. P., odnosno vlast koja se tumači kao demokratska a toj praksi pripomaže tako a da u posledicama ne vidi svoju sve dužu totalitarnu senku. Kao što rekosmo, još je sve u fazi „leptirića i ptičica koje cvrkuću“.

Sve u svemu, povereniku po svoj prilici nije jasno čime se u stvari izaziva diskriminacija izuzev različitim govorom, pri čemu ne dopušta utvrđivanje da li je ta različitost opravdana ili ne (što inače Zakon predviđa, čl. 2). Ili to nije jasno čitaocu pošto se upozna s njenim smušenim obrazloženjem. Reč je naravno o različitosti u odnosu na samoopisivanje u verziji LGBT-organizacija, što samo svedoči o tome da je kao funkcioner države potpuno stala na njihovu stranu i u njihovu službu. Videćemo da sve ovo odgovara vrlo određenoj politici koja se već postepeno profiliše iz nedifenerciranog haosa pomešanih pojmova kao što su: govor, postupak, opredeljenje, čin, propagiranje, zagovaranje. Da bismo iz tog haosa stvari vratili na svoja mesta potrebno nam je sledećih desetak stranica.

Na osnovu malo poznavanja istorije može da se uvidi da kroz dopis prof. prava dr N. P. govori povampireni Staljinov tužilac Višinski, što će reći da je gotovo jedan vek daleko od demokratije. To je moguće zato što poverenik N. P. ne zna u koje područje zalazi izjednačavanjem govor i faktičke radnje. Identitet govora i čina, ili proglašavanje govora za čin, odlika je totalitarizma. Pošto je u tom poretku ukinuta mogućnost svekolikog autonomnog delanja, to i govorni činovi ili činjenice govorenja dobijaju status praktičnih radnji. Iz tog razloga govor („Ne volim Staljina ili Tita“) ima identičan status preteće radnje, usled čega je neophodno preventivno hapšenje. U suđenju opredeljenjima totalitarizam je imao čuveni alibi: „On bi mogao da deluje protiv...“ Pošto ukine mogućnost delanja u stvarnosti (jeste-nije), totalitarizam vodi beskrajni rat protiv modala mogućnosti (moguće je-nije moguće) u uzaludnoj nameri da je potpuno ukine.

Drugo, poverenik ne vodi računa o tome da isključivanje namere, a podvrgavanje aktera suđenju najavljuje ukidanje prava na govor svim subjektima, to jest građanima, i potčinjavanje istih razularenoj samovolji vlastodršca kao „merodavnih“ tumača svih stvari.

Treće, šokantan potez, pored apstrahovanja namere aktera, jeste apstrahovanje tolerancije! Poverenik kaže da ne utvrđuje stepen moje tolerancije prema LGBT-osobama, nego to da li je počinjen akt diskriminacije. Ovo je zaista skandalozno: da profesor-pravnik o diskriminaciji govori isključujući pitanje tolerancije, bez obzira što je to logično, kada je već isključila nameru. Vidljivija pristrasnost akvizitiranja za LGBT-organizaciju-tužilju nije moguća.

Poverenik N. P. u potpunosti prećutkuje moje izlaganje o pojmu tolerancije i odnosu prema saglašavanju, počev od stava: „Tolerantan si upravo zato što pokazuješ da možeš da podneseš razliku, iako nećeš i ne možeš da se saglašavaš“, do stava: „Tolerantni smo, ne kada se slažemo s Drugim, nego kada smo u stanju da s njim živimo i radimo, iako mislimo sasvim suprotno (npr. politički), iako privatno nikada ne bismo usvojili njegov način života, dakle, kada smo u stanju da uprkos tim razlikama funkcionišemo kao civilizovana kooperativna zajednica.“

Za tolerantan stav tuženog prof. M. B. prema gejevski opredeljenim pojedincima poverenik N. P. smatra da su oni „pravno irelevantni za pravnu kvalifikaciju“. Očigledno nam je ovde potrebno malo edukacije. Evo kako tolerancija u praksi može da bude beznačajna za pitanje diskriminacije: „u ovom slučaju ne utvrđuje se stepen tolerancije prof. B. prema LGBT osobama, niti njegov sistem vrednosti, već se utvrđuje šta je prof. B. izgovorio pred studentima na predavanju i da li, s obzirom na sadržinu izgovorenih reči i ukupan kontekst, to predstavlja akt diskrimincije koji zakon zabranjuje.“ E, gospođa profesor je tek ovim upala u sos do grla! Šta je zagonetno to što predstavlja akt diskriminacije, ili čime je tačno ista počinjena.

Hajde da joj učinimo, pa da i mi isključimo i toleranciju i nameru. Zagonetno to može da bude samo moj govor o bolesti i odluci Američkog udruženja psihijatara. Da li izražavanje skeptičkog stava prema načinu na koji je dotično udruženje glasanjem uklonilo homoseksualnost s liste bolesti predstavlja prekršaj koji podleže Zakonu! O čemu je reč? Ako su američki psihijatri svete krave, ipak im se ne moramo klanjati. Zato imamo pravo na zapažanje: njihova odluka bila bi nam mnogo jasnija, kada bismo dobili spisak seksualnih opredeljenja većinskog dela koji je odluku izglasao? Šta, skandalozno vam je pitanje? Šta se može, kad se nauka ne rukovodi pravilima pomodnih bontona, ni običajima totalitarnih lidera koji su znači da uzviknu: Ne sviđa mi se pitanje!

Da nećete sutra i pitanja da nam zabranite?

No, hajde da uzmemo da iz tog govora sledi pravljenje razlike između heteroseksualaca i homoseksualaca i prihvatimo se Zakona. U njemu se jasno kaže: izraz „diskriminacija“ označava 1) svako neopravdano pravljenje razlike ... (čl. 2). Dakle, ne svako, nego samo neopravdano razlikovanje! Pa o tome se radi, a da bismo videli da li je opravdano ili neopravdano, potrebna nam je rasprava.

Poverenik nema ni razloga ni argumenta da moj govor oceni kao neopravdano razlikovanje. Ni ja ne tvrdim da je opravdano; tvrdim da smo u tom pogledu u neodređenosti, usled odluke američkih psihijatara koja je takođe ostavljena u istoj sferi neodređenosti (skidanje s liste bolesti, ali bez izjašnjavanja da to nije – što je lukav i sasvim neetičan potez). Dakle, razgovor o tome je daleko od bilo kakve i bilo čije diskriminacije, i može samo nasilno da se podvede pod član 2 Zakona!

2. Zastupajući interes LGBT-organizacije da se o tome ne raspravlja kako bi se u javnosti isprejudicirana odluka da o bolesti nema opravdanog (raz)govora i da je takav pokušaj diskriminatorski, poverenik N. P. ukazuje na obavezu profesora da studentima govori na „savim jasan i nedvosmislen način, ne ostavljajući bilo kakvu mogućnost da se smisao onoga što su rekli može razumeti različito“.

Ona, dakle, zna da je profesor govorio nejasno zato što ima dve izjave, a drži se samo tužiljine! Povrh toga, poverenik N. P. zaista slabo stoji sa znanjem o „diskurzivnim praksama“ koje inače pominje: nemoguće je govoriti na „savim jasan i nedvosmislen način, ne ostavljajući bilo kakvu mogućnost da se smisao onoga što su rekli može razumeti različito“. Oni koji su spremni na ovakvu vrstu dojava, uvek su raspoloženi da tumače različito, tim pre što imaju poverenika koji im veruje „više no rođena majka“. Uostalom, nije Napoleonov policajac Fuše bez razloga rekao: „Ma, dajte mi samo reč, i onoga ko je izgovorio strpaću u zatvor!“

Šta poverenik N. P. ovim uputstvom radi nego oko nas profesora, indukuje atmosferu straha i ugroženosti, u kojoj ćemo meriti svaku reč i na kraju se plašiti da je izgovorimo. Što se mene tiče, to nećete dočekati. Kao profesor pribojavam se jedino oponenata s jakim i jačim argumentima. Nađite argumente, pa dođite. Do tada, doviđenja! Ovo tim pre što sejanje atmosfere neizvesnosti, straha i ugroženosti takođe predstavlja jednu crtu totalitarizma.

Stav poverenika N. P. da je govor o homoseksualizmu kao bolesti nužno čin diskriminacije homoseksualaca, predstavlja dakle izvod iz istog, totalitarnog sindroma. Ona očito gubi iz vida smisao svog zanemarivanja razlike između opredeljenja i čina: predmet prava i suda je tek prevođenje opredeljenja u čin, odnosno sam čin. Zakon nema ništa s opredeljenjem, jer je ono rezultat uživanja prava: mogu da se opredeljujem kako hoću, ali ne mogu da delam kako hoću!

Totalitarizam tu razliku ne priznaje, jer poništava razgraničenje res privata (gde spada opredeljenje) i res publicae (gde spada činjenje). Zato on uvek opredeljenju sudi kao činjenju – što je uradila i poverenik N. P. Da bismo istakli kontrast u odnosu na demokratiju, poslužimo se primerom:

Kada je pruska policija, uhodeći Karla Marksa dok je živeo u Londonu, dojavila Skotland jardu da „dotični anarhista i revolucionar u svojoj kući s istomišljenicima priča o ubistvu kralja“, računala je da će ovaj odmah biti uhapšen i osuđen. Međutim, odgovor je bio iznenađujući: „Gospodin Marks, kao građanin, ima pravo da govori i misli šta hoće, o bilo čemu. Za nas tu nema posla sve dok i ako ne preduzme praktičnu akciju protiv suverena“.

Ovo je praktična lekcija iz demokratije, izrečena pre 160 godina, kojoj, na žalost, još nisu dorasle tzv. „demokratske snage“ koje nas vode u nedođiju legalizovanjem i svesrdnim pomaganjem diskurzivnih praksi o kojima je ovde reč.

Tzv. demokratska vlast je, ne znajući šta čini, u cilju demokratije i njene zaštite u zakonodavstvu posejala seme totalitarizma, koje već buja zahvaljujući „diskurzivnim praksama“ kojima se vrše njegove proevropski pomodne primene iz tabora srodnih mišljenika i mišljenica.

Onima koji su prof. dr. N. P. postavili na mesto poverenika, građani su bili potrebni pre 2000. godine. Posle velike promene od koje nam sada glava puca, potrebno je iste te građane pretvoriti u ovce, i na to je usredsređena diskurzivna praksa koja je ovde predmet analize a koja je ukrašena domaćim verzijama štapa i šargarepe kao sredstvima dresure: s jedne strane batina zakona, a s druge nagrada u vidu priznanja da si „kulturan, obrazovan prosvećen i urban građanin“ čak i ako blejiš sintagme koje su ti silom uterali u glavu. Totalitarizam upravo tome teži, a kada postigne cilj, okončava u paranoji sveopšte potrage za „vukom u jagnjećoj koži“. Da li će do toga doći u velikoj meri zavisi i od nas ostalih koji trpimo ispade tih i takvih diskurzivnih praksi.

Razgovor, naučna rasprava, predavanje: nekompetentnost i natkompetentnost

Povodom navoda u izjašnjenju da je tokom predavanja vršena „razmena stavova i mišljenja“, koja se ne može „proglasiti“ diskriminacijom, poverenik N. P.  odlučno tvdri da se ovde ne radi o tome, već o predavanju – koje, valjda, nije razmena stavova – koje je prof. B. održao studentima. Montaža se nastavlja, pa umesto razgovora imamo monološko predavanje, iz njega se izvodi poruka kojoj se, po brisanju izvorne namere – da se ilustruje nemogućnost rasprave – podvrgava ciljno usmerenom tumačenju, i evo je diskriminacija! Kad nema bića dela, neka barem ima njegovog privida. Ovo nije ni za zabavište.

Najpre moramo da otrpimo lekcije o predavanju, od kojih je prva vrhunac arbitrarnosti za antologiju:

„Naučna rasprava koja se odnosi na pojedine osetljive, aktuelne i akutne probleme društvene stvarnosti, povodom kojih u naučnoj i široj zajednici postoji nesaglasnost, vodi se u naučnim časopisima, na naučnim i stručnim skupovima, a ne sa studentima na predavanjima. U razmenu stavova i mišljenja o ovim pitanjima može se ući samo sa ‚sebi ravnima’, koji su u stanju da o takvoj temi raspravljaju na ravnopravnoj osnovi. U odnosu na svoje profesore, studenti to svakako nisu.“  

Ta, ko je uopšte pominjao naučnu raspravu? Ja nisam, a ni tužilja. Čudno je to shvatanje, da osetljiva pitanja spadaju u naučne časopise. Da nije to zbog njihovog malog broja čitalaca? A zašto tezu o homoseksualizmu kao bolesti, iznetu u naučnom časopisu, aktivisti „Labrisa“ ne bi mogli da prijave, kao i u ovom slučaju. Šta bi ih u toj nameri sprečilo, kada za njih postoje samo autoriteti koji im govore u prilog? A posebno, šta znači uopšte interaktivna nastava ako su studenti nisu u stanju da razgovaraju s profesorima? I šta ovaj odlomak uopšte znači?

U navedenom pasusu imamo svedočanstvo o tome šta je sve u stanju da izgovori profesor univerziteta u ulozi arbitra bez elegancije. Eto, profesori treba da čekaju na usaglašeno i opšte društveno prihvaćeno mišljenje iz Ministarstva istine, da bi mogli da ga prenesu studentima bez straha da će neki doušnik presaviti tabak? Alo, Pirot! Koja je ovo godina? 1948. ili 2012? Tito je mrtav, ali i posle njega, eto njega! Da li je poverenik N. P. svesna koliko ponižava univerzitetske profesore? Da nije otužno, bilo bi komično. Ko u ovom slučaju da brani njihova prava i odgovara zbog njihovog osećanja povrede dostojanstva i straha od (kvazi)zakonske sankcije, u slučaju da u nastavi izlažu gledišta o kojima „u naučnoj i široj zajednici postoji nesaglasnost“?

Druga lekcija o predavanju kaže: predavanje univerzitetskog profesora nije tek „iznošenje mišljenja“, nego je komunikacija između „nejednakih strana“: profesora, koji prenosi znanje i svojim predavanjem oblikuje shvatanja svojih slušalaca, i studenata, koji na predavanje dolaze da bi nešto naučili od osobe koja je poznavalac stvari i intelektualni autoritet u oblasti koju predaje. Ako je tačno drugo, onda ne mora da bude i prvo: ako im prenosim znanja zašto bih oblikovao njihova shvatanja? „Zato je iznošenje mišljenja univerzitetskog profesora studentima na predavanju da je homoseksualnost bolest, samo po sebi, akt diskriminacije...“

Alal vam zaključivanje! Hajde da se potrudimo da ovu opskurnost bolje razumemo. Prvo, nečuveno je da neko u ulozi arbitra bolje zna šta ste radili na sopstvenom času! Ali to na stranu, imamo profesorovo „predavanje da je homoseksualnost bolest“ [ja nisam kriv za ovu nepismenost]. Ovo je čisto podmetanje, ili zamena teze, jer pobogu, nisam držao predavanje o tome, nego o represiji u javnom mnjenju. Da li je potrebno da o tome vičem u megafon da bi poverenik N.P. dobro čula? Eto, do koje mere, ona zanemaruje moje izjašnjavanje, ali i aljkavo zaključuje. To je nepristojnost do verbalnog terora!

Potreba za montažom je tolika, da N. P. ovde ne veruje čak ni tužilji. Jedina tačka u kojoj se slažemo tužilja i ja sadržana je u tome da sam držao predavanje o medijskim manipulacijama i grupama za pritisak u javnom mnjenju, kojima zahvaljujući često nije moguća iole racionalna rasprava, nego je važno da se svoj stav istera na silu, odnosno nametne. Tema homoseksualizma iskorišćena je za ilustraciju. I, naravno, da smo razmenjivali mišljenja, jer smo vis-à-vis teme homoseksualizma jednaki. „Nadjednaka“ je bila jedino aktivistkinja (tobože student) koja se javila povišenim tonom i govorila o potrebi edukacije –svih nas prisutnih, a i šire.

Pozabavimo se istaknutom nejednakošću. Nije sporno da poverenik N. P. uvaži stav tužilje, iako je nominalno taj „nedorasli“ student (što u stvari nije), nego u tome što potpuno negira stav profesora koji je „poznavalac i autoritet“? Zar, na osnovu svega prethodno rečenog zaključak poverenika ne bi trebalo da glasi suprotno: da neophodne jednakosti nije bilo usled toga što je na času bila prosvećena studentkinja koja je s pravom protestovala zbog nekompetentnosti profesora, koji je nije zamolio da održi ekspresno edukativno predavanje kako bi auditorijumu dala sva „neophodna znanja i činjenice“, kako više ne bi živeli „u mraku“ stereotipa i predrasuda.

Poverenik N. P. zaista ne zna šta piše: manifestno osporava sposobnost studenata da s profesorom „razmenjuju mišljenja“, a s druge strane, potpunim prihvatanjem tužiljinog aljkavog tumačenja sadržaja rasprave, a zanemarivanjem profesorovog iskaza, činom je iznad profesora uzdigla rečenu aktivistkinju/ studentkinju u pogledu kompetentnosti za problem! 

Sadržaj njenog izlaganja, dakle po hermeneutičkom tretmanu, suprotan je od onoga što tvrdi, a drugo je pitanje da li je oportuno da se to javno kaže. Poverenik N. P. uopšte ne uviđa potpunu neodrživosti svog izlaganja sa stanovište njegove logičke strukture? Ipak je to previše nekompetentnosti na jednom mestu, pod zaštitom doktorske titule i zakona.

Dva koncepta smisla profesorskog poziva

Uzmimo da omaška u govoru o tome da sam držao rečeno predavanje nije tek puka greška i pogledajmo joj vrlo određen smisao. Dakle,

1. Da je profesor držao predavanje o homoseksualizmu (kao što nije, ali mu poverenik N. P. podmeće kao da jeste),

i da je to uradio

2. „pružajući studentima tačne, objektivne i potpune činjenice zasnovane na savremenim naučnim objašnjenjima legitimnih neheteronormativnih varijeteta seksualnosti i rodnih i polnih identiteta,“

(što nije učinio, jer je koristio primer, a ne držao predavanje o toj temi)

On bi legitimno i odgovorno

3. „svojim predavanjem oblikovao shvatanja svojih slušalaca i studenata“.

(što poverenik pod rečenim uslovima ocenjuje kao nešto pozitivno, čak samorazumljivo)

4. A pošto to nije uradio, izvršio je diskriminaciju LGBT populacije, tim pre što nije vodio računa da predavanju možda prisustvuju osobe dotične orijentacije.

Videćemo na osnovu kontrasta onoga što sam radio i onoga što poverenik N. P. misli da je trebalo da radim, dolazimo do dva kardinalno različita koncepta vezana za smisao i ulogu univerzitetskog profesora, kao i to da se oba koncepta takođe razvrstavaju kao primereni za totalitarizam i za demokratiju.

Ad. 1. Omaška u govoru o predavanju umesto „razmeni mišljenja“, otkriva šta bi se desilo je stavove slične mojim izložio profesor psihijatrije na Medicinskom fakultetu, da bi „stradao“ isto kao i ja. Pošto je govor o tobožnjoj nespornosti „naučne rasprave“ samo retorički trik za naivne, ovaj kvazirazgovor nazivam „vodanje tamo-amo“. Kao što rekoh, LGBT-aktiviste ništa ne bi sprečilo da na isti način kaštiguju stručnjaka, a što se poverenika tiče, možda bi se u svojoj selektivnosti uzdržala, a možda i ne bi.

Ad. 2. Pošto nisam držao pomenuto predavanje o pomenutoj temi, opet se obnavlja poziv: da obelodane tobože „znanja“, koja neko „zamagljuje i skriva“ takođe ima skriven smisao. Ako smo pokazali da:

za ukidanje ili maksimalno umanjivanje diskriminacije nije presudna edukacija u smislu sticanja znanja o homoseksualizmu, nego obrazovanje za toleranciju; i da bez ovog drugog, čak i najpouzdanija naučna znanja ne mogu i ne bi obezbedila prvo,

– onda je smisao priče o „skrivenim znanjima“ u tome što je profesor je dužan da im prenese ona znanja i činjenice o legitimnim „seksualnim varijetetima“, čijim usvajanjem će se saglašavati sa LGBT lobijem i njegovom samopercepcijom, kao i s poverenikom N. P. A onda: ma koliko da si tolerantan u životu, to ti ništa ne znači (jer je prema sudu poverenika tolerancija nevažna!), i ako ne smeš da govoriš drukčije, dakle mimo ispoljenog diktata, onda moraš da se saglašavaš, tako da bismo kao profesori u sledećem koraku morali da budemo njihovi akviziteri i propagandisti. Upravo to oni prećutno zahtevaju, odnosno očekuju od svakog ko je „prosvećen i urban“, samo što to javno neće da kažu. Ima nas, međutim, koji na to ne pristajemo:

– ne zato što navodno imamo nešto protiv LGBT-populacije, kad već ovde nemamo duel s njima kao takvima, nego s organizacijom „Labris“ i

– ne samo zato što ne pristajemo na saglašavanje umesto tolerisanja, o bilo kom pitanju da se radi,

– nego i zato što je u igri nešto mnogo više, naime sam koncept obrazovanja koji (ne) odgovara demokratskom društvu, a što nas vraća na pitanje smisla i časti profesorskog poziva. Pogledajmo.

Ad. 3. Implicitan zahtev sadržan iza opaske o „obrazovanju shvatanja“, sastoji se u nalogu da profesori studente ne podučavaju nauci i kritičkom mišljenju, nego da ih indoktrinišu dok se ne izjednače u stavu pozitivne afirmacije svih „legitimnih neheteronorativnih varijeteta seksualnosti“. Ovo otkriva smisao stava da profesor „oblikuje shvatanja“ studenata, što je par excellence posao indoktrinacije. A zašto bih ja to radio i ko to može na zakonit i moralan način od mene i bilo koga da traži?

E, tu se razlikujemo. Ne sumnjam da  N. P. studentima, onako nemoćnim jer ih drži na stepenu nezrelosti i nesposobnosti, „oblikujete shvatanja“. Ja to ne radim, jer im nisam ni tata, ni guru, ni vođa, ni ideolog, ni sveštenik. I zato što ih uvažavam kao punoletne osobe i građane, bez namere da ih rasterećujem odgovornosti koje uz to idu.

Zato ja, nasuprot povereniku, kao i mnogim drugim profesorima, ne oblikujem ništa: studentima samo prenosim znanja i podstičem kritičko mišljenje prema bilo kojoj sadržini, pa čak i onoj koju im predajem. Znanje nije moja sveta svojina da bih padao u trans ako mi ga neko dirne.

Pri tom se držim stava: neka se oblikuju sami, njihova shvatanja nisu moja odgovornost, punoletni su, fakultet nije ni crkva, ni sekta, ni dečji vrtić, ni centar za indoktrinaciju, to jest za „oblikovanje konjukturnih fitnes-shvatanja“.

Valjda je ovo dovoljno za uvid u to koju i koliko veliku repu je poverenik N. P. uhvatila misleći da će je lasno iščupati. Reč je o dva sasvim različita koncepta uloge i smisla ili cilja profesorskog poziva. Prvi je posao profesora u totalitarizmu, gde se punoletna osoba drži u statusu nezrelosti. Drugi je njegov posao u demokratiji, gde se punoletna osoba smatra odgovornom za sopstvena opredeljenja.

Ad. 4. Kad poverenik N. P. kaže da smo dužni da vodim računa o opredeljenjima studenata, morali bismo svaki put, u zavisnosti od teme, da sprovodim anketu o njihovim opredeljenjima (nikako samo seksualnim), kako nekog nekad, zbog nečega, ne bismo povredio. A gde bi mi nam onda bilo vreme za sama predavanja?

Ukupna prethodna argumentacija kaže da izrečeni stav o homoseksualizmu nije vređanje gej-osoba, kao što ni eventualna kritika liberalizma ne bi bila vređanje liberala. Tako stoji načelno, što ne isključuje da neko pojedinačno ne bude povređen. Ali to, kao lično osećanje nije i ne može da bude razlog ni za kakvu hajku, nego za dodatnu edukaciju u toleranciji. Ko bi merio ko je sve od nas, kada i koliko puta povređen i uvređen nečijom „diskurzivnom praksom“ u javnosti.

Ovde je reč o razlici u shvatanju uloge univerzitetskog profesora i smislu njegovog poziva (vid. o tome klasičan esej „Nauka kao poziv“ (1919), Maksa Vebera, koji bi trebalo da pročitaju svi profesori koji sa svojih katedri entuzijastički zagovaraju i propagiraju evropejske novine i bilo koja političke, ideološka shvatanja i opredeljenja). Poverenik N. P. se verovatno nije srela s elaboracijama tog problema, tako da ne čudi što ne uviđa na kakvu minu je „nagazila“ svojim benignim pedagoškim stavovima/poukama. A reč je o obrazovanju primerenom demokratskom društvu, za šta nisu sposobni svi koji su spremni da „oblikuju shvatanja“ studenata i to rade po fakultetskim slušaonicama. Profesori i studenti su u prvom redu u tome zaista nejednaki zbog institucionalnog položaja prvih, usled čega taj i takav rad profesora predstavlja zloupotrebu katedre usled njenog pretvaranja u propovedaonicu.

Nastupajući iz okvira prvog koncepta, profesor N. P. i mene tretira kao jednako nedozrelog i nemoćnog, kao što iz svoje institucionalne pozicije vidi svakog studenta. Reakcijom iz okvira drugog koncepta odbacujem njeno mišljenje u celini, ne zato što mi se ne sviđa, nego što nisam video ili našao ni jedan argument (čak ni pravno valjan) u prilog ni jednog od njenih stavova. Nije ni čudo, jer tip predavanja koji diktira prvi koncept je monološki, propovednički, pri čemu se računa da slušalac sve prima na veru, a ako se suprotstavi utoliko gore po njega. Slušaoci tog tipa predavača institucionalno su prinuđeni da se ponašaju kao ovce, a za utehu će isti ti profesori, ideološki prepakovani bivši crveni propovednici, da ih titulišu kao „urbane i svesne građane“, isto kao što su ih pre tri decenije titulisali kao „svesne radnike“ ili „poštenu inteligenciju“.

Zato se intelektualci tog tipa zovu „sekularno sveštenstvo“. Sekularno, jer su s komunistima „ubijali Boga“, što će reći svojim podvigom su dovršili sekularizaciju; a sveštenstvo, jer samozvano brinu za duše ljudi, iako su neprekidno naučno dokazivali da „duša ne postoji“. A duše im nisu potrebne radi spasa pojedinca, nego radi spasa društva i čovečanstva, jer samo oni znaju istinu. Zato su im najveći neprijatelji dva tipa: sveštenički – koji im je mrzak pod imenom „lenjih popova“, i kritički autonomni tip – u kome hronično vide neprijatelja, jer ovi otkrivaju da umesto znanja imaju simulacije za „blaženo neznajuće“. Njima je daleko važnije „čiji ste i čiji možete biti“, nego kakvog je kvaliteta znanje koje vam prenose. Ako o tome pisnete, anatemisaće vas kao neznalicu. A znanje vam priznaju, čak i kad ga nemate, proporcionalno tome koliko ste im žrtvovali dušu. Ako im se ne date, e onda vam džaba i Nobelova nagrada za nauku, ostajete „mrak i neznalica koja vuče unazad“. Što se njih tiče, Srbiju su, s komunizmom jednom odvukli u mrak idući za crvenom petokrakom; isti (po tipu i metodi) to čine i sada, srljajući za žutom zvezdom na plavoj pozadini.

Eto zašto sam rekao da kao profesor uopšte nisam dužan da vodim računa o ličnim preferencijama i vrednosnim opredeljenjima studenata. Zato što nisam propovednik; što ne pripadam staležu „sekularnog sveštenstva“, to jest grupi intelektualaca i profesora koja u ovoj tranziciji ni za tri decenije nije u stanju da se otkači propovedničke funkcije koju je morala da vrši u socijalizmu, da bi na katedrama uopšte mogla da bude.

Zato što je i sada, kao i onda, Univerzitet za njih u prvom redu „lovište duša“ u redovima mlade generacije koja nema načina da se tom nasilju odupre. Konačno, zato što su profesor i student, zbog institucionalnog položaja prvog i podrške esnafa, duboko neravnopravni, tako da je „lovljenje duša“ naterivanjem studenata na određene vrednosne i političke stavove, uz prećutno ucenjivanje (što je prilično rašireno na našim fakultetima, još uvek okovanim reliktima titoizma) duboko nemoralna rabota.

Nakaradna pedagogija ili civilizovanje kao varvarizovanje

Rečeno nije dovoljno za uvid koliko je loša ta pedagogija poverenika N. P, da ne kažem „edukacija“! Time što stav o homoseksualizmu kao bolesti proglašava, zajedno s LGBT-organizacijama, za diskriminaciju osoba dotičnog opredeljenja, oni, u stvari, indukujete nasilje prema njima, tim pre što nad svima držite Damoklov mač u ime zakona. Tako nas prisiljavaju da se na rečima saglašavamo i da radi svoje bezbednosti tvrdimo „neee, nije bolest, zdravo je“. Na osnovu čega uopšte mogu da pomisle da upravo ta prinuda neće voditi netoleranciji i nasilju u realnom životu. I odakle im pravo da nas tako ucenjuju i maltretiraju?

Pogledajmo ishode dveju pedagogija:

1. ako bezbednost LGBT-populacije pokušavaju da osiguraju lupanjem po glavi i intelektualnim ponižavanjem svakog ko kaže nešto što „Labrisu“ i povereniku N. P., kao njihovom advokatu na račun države, ne odgovara, ako pomoću zakonske pretnje svima zatvaraju usta, onda tako samo na videlo isteruju privilegovanje kao krajnji ishod pozitivne diskriminacije. Pri tom nije reč o privilegovanju LGBT-populacije, nego organizacija koje ih samozvano predstavljaju, a da to nigde nije objektivizovano u smislu da su demokratski izabrani za taj posao. Tom diskriminacijom psihološki kod svih ostalih indukuju:

1) dvoličnost, ili ketman – jedno će potvrđivati javno, a drugo će govoriti tajno, što bi vodilo:

2) frustracijama, a usled toga indukovanju netrpeljivosti i transferu besa i nasilja na LGBT-grupu. To će reći da ih svojom praksom, tobože usmerenom na njihovu zaštitu, u stvari posredno ističu kao metu, čime upravo oni, samo na duži rok, vrše stigmatizovanje te grupe kao „žrtvenog jarca“. Totalitarizam, kome takva praksa vodi, mora da ima žrtvu kao ventil, tim pre što istim načinom nema govora o obrazovanju i normalizovanju tolerancije – koju je poverenik, uostalom, proglasila za nevažnu (pazi to)! Naprotiv, sve završava u isključivosti i zašto ne reći, vremenom u paranoičnom ludilu. Isključivost samo rađa isključivost.

Ovde je na delu nešto složeniji trik. Bes usled posredne diskriminacije svih ostalih u posledici rečenog privilegovanja neposredno može da se transferiše na organizacije kao što je „Labris“. Njihovi predstavnici će to predstavljati kao bes prema živim LGBT-osobama, što će reći da ih, govoreći u njihovo ime, radi samozaštite guraju između sebe i javnosti kao zaštitni pojas. Takvim načinom samoodbrane oni dodatno indukuju (a ne umanjuju) atmosferu ugroženosti i straha. To im, opet, ide na ruku jer dok postoji takva atmosfera oni imaju razlog svog postojanja i razlog da budu u milostifinansijera. Dakle, praksa za koju smo ovde utvrdili da je potpuno pogrešna, za dotične organizacije je upravo kao takva funcionalna, pošto samo reprodukuje probleme koje deklarativno nastoje da reše. I umesto da pravilnijim radom skrate i rok svog postojanja, ovim obnavljanjem i uvećanjem problema obezbeđuju svoj trajni opstanak, po cenu neprekidnog diskriminisanja i stigmatizovanja Srbije i srpskog naroda na svetskoj sceni. Eto, to je smisao iskaza: kolju vola za kilo mesa, a to kilo ne dobijaju ni oni kojima su ga obećali.

Pozitivna diskriminacija je, u stvari, samo izvrnuta negativna. Činjenica ili osećaj ugroženosti samo su izokrenuti u korist rečenih organizacija i privilegiju njihovog potencijalnog ugrožavanja svih ostalih. Preuzimajući funkciju moralne policije, diskriminišu i javno stigmatizuju svakog ukoliko progovori bilo šta što mogu da protumače da dodiruje „manjinski osećaj ugroženosti“, a što u stvari njima uvek dobro dođe kao razlog za javnu hajku. Tome mnogo pripomaže zakonom osigurana praksa poverenika N. P., a i diskurzivna praksa mnogih javnih ličnosti i pripadnika aktuelne vlasti. I dok u prvoj fazi manjina ne sme da kaže ko je, na kraju bi svima bila začepljena usta, tako da ne bi smelo da se kaže ništa protiv privilegovanog položaja, ne LBGT-populacije, nego organizacija koje govore u njeno ime, čak i kada galame preko svake mere i ukusa. Drugim rečima, od te moralne inkvizicije nismo ugroženi samo mi koji govorimo objektivno i kritički o svemu pa i o njima, nego i pripadnici LGBT-populacije, što ponekad i osete na svojoj koži, kada zaista autonomno progovore, a liderima se to ne svidi.

2. Za razliku od ove, projektovana praksa zasnovana na stavovima koje ovde zastupam (a nisu samo moji, nego svih koji autonomno misle i zaista baštine evropsku tradiciju) znači razdvajanje mišljenja i govora o pojavama od praktičnog ili delatnog odnosa prema nosiocima tih pojava, na osnovu razdvajanja javnog (res publica) i privatnog (res privata). Središte ili oslonac koje to omogućava (prvi i odlučujući) je tolerancija, koja po svojoj definiciji isključuje saglasnost i saglašavanje. Dok u prvom slučaju tolerancija nije moguća i štaviše na delu je pedagogija isključivosti, ovde se ne radi o edukaciji vezanoj za bilo koju pojedinačnu grupu (pa ni LGBT), nego o edukaciji ili bolje obrazovanju za toleranciju prema svima koji su drugi, drukčiji od nas, drukčije misle i drukčije se ponašaju. A to je građanska tolerancija, jednaka prema svima, a ne privilegovano rezervisana za neku grupu. Tako i osoba gej-opredeljenja zaslužuje i mora da ima pravnu zaštitu i da uživa tolerantan odnos svoje okoline, ali ne zato što je gej, nego zato što je priznati građanin koji ima pravo da se opredeljuje, koji se opredelio i sa zakonskim pokrićem traži: tolerišite me, da bih tolerisao ja vas! I to mora da važi, sasvim nezavisno od toga da li je zaključena rasprava o tome da li je homoseksualizam bolest ili nije.

Dakle, rasprava ima jedan tok, a obrazovanje za toleranciju sasvim drugi. U prvom nema tolerancije, usled vladavine argumentacije, dok u drugom mora da prevagu odnosi tolerancija, nezavisno od bilo kakve argumentacije. A ni u jednom nema mesta za poverenika N. P. i pomenutu organizaciju, jer, eto, ne priznaju značaj tolerancije, a umesto argumenata imaju etikete, stigme i upozorenja. Iz oba razloga nanose samo štetu, ne samo državi i društvu nego i manjini koju navodno brane.

U ovom drugom slučaju, batine koje bi dobila gej-osoba imale bi isti smisao i status kao batine koje je neko dobio zbog nepopularnog političkog opredeljenja. (Eto, kako da brinem o bilo kom drugom, kad i ja rizikujem batine od ljudi koji misle slično Vama, a za sve slične meni tvrde da smo „mrak i regres“. Pogotovo što ste me diskriminisali i stigmatizovali, a Vaši istomišljenici priskočili u pomoć pa me okačili na poznati stub srama u vidu sajta TV B 92: „Profesor diskriminiše...“) I kao što u dobro uređenoj pravnoj državi moramo da budemo trpeljivi prema bilo kom političkom opredeljenju, bez obzira na svoj politički stav, tako je i s gej populacijom. Namerno kažem: mora, jer to je stvar zakona. Svi počinjemo moranjem, od trena stupanja zakona na snagu. Tolerancija nije stvar slobodnog opredeljenja – kao kod vas, ona je obaveza koja proističe iz građanske dužnosti koja ide zajedno s paketom prava. (Šta reći, kad to moramo da naglašavamo u polemici s profesorom prava!).

Pošto znam da ovo moje gledište može samo da naiđe na odobravanje od strane pripadnika akademske sredine, čije doktorske titule nisu uzaludan ukras uz ime, to, u smislu generalnog zaključka, mogu da kažem sledeće:

Pošto je izveštaj poverenika N. P. na koloseku prve varijante, na kome nema šanse da se edukacija, koju zagovara, ikada dodirne s tolerancijom. to njenim radom s osloncem na zakon i u streteškom jedinstvu s LGBT-možemo samo da se jednog dana svi nađemo u harmoničnom jednoumlju i isključivosti. Ako bi ta praksa uspela, neprijatelja bismo morali da izmišljamo jer bi nam bio neophodan, a upravo to je, takođe, odlika totalitarizma: ne radi bez „izmišljenog neprijatelja“.

To će reći da je poverenik N. P. sa svima koji misle slično, uključujući ne samo „Labris“ nego i mnoge druge NVO i dežurne moralne janičare, u mračnom ćorsokaku iz kog ne može da ih izbavi ni žuta petokraka na plavoj pozadini. Zato nemaju nikakvo moralno, zemaljsko ni nebesko pravo da tražite da idemo za njima, ili da uvažimo bilo koji njihov savet ili opomenu. Tako nešto ne može da naloži ni Zakon na koji se pozivate. Problem je vrlo ozbiljan, kako zbog dejstva s tako odgovornog mesta tako i zbog javnog uticaja pomenutih joj istomišljenika, jer tako unisoni svojom pedagogijom u mrak vuku celu zemlju, koju inače hoće da „oslobodite od mraka i fašizma“.

Pošto u demokratkom društvu ne sme da bude zabranjenih tema, to je neizbežno da se rasprave npr. o homoseksualizmu ne sviđaju pripadnicima gej-populacije. Ali, njihov ukus ili osećaj ugroženosti ne mogu da budu razlog za progon bilo koje vrste, jer ne mogu da se privileguju u odnosu na osećaj bilo koje druge grupe. Tim putem, osećanja se ni za jotu neće smanjiti, čak i ako svima začepimo usta; to se postiže jedino obrazovanjem za toleranciju i vladavinom prava. I kada nas organizacije kao što je „Labris“ ućutkuje etiketama i pretnjama, možemo da posumnjamo da posla nisu čista, jer nisu spremni na argumentativno raščišćavanje „u po bela dana“.

Dakle, uzmemo li da je osećanje ugroženosti i straha tačno za gej-populaciju, N. P. je opet u bezizlazu. Naime, kraj pedagogije iz prve gore skicirane varijante je sveopšte društveno osećanje ugroženosti (i njih i nas ostalih), neizvesnosti i straha – što je osnovna crta zrelog totalitarizma. Da ne bismo završili u tom mraku, da „budućnost ne bi pripala ljudima prošlosti“, pišem ovaj esej kao protest. Ne mislim nego znam, da alternativu tome čini samo druga varijanta: prema kojoj kraj pedagogije bio bi opšta sigurnost, svih i svakoga pod zakonom i poretkom nadziranja, u atmosferi tolerancije kao samorazumljive, tako da bi bila moguća slobodna rasprava i slobodan život bez tutorisanja i nadzora.

Dakle, samo napretkom u obrazovanju za toleranciju, ne samo gej-populacija nego svi ćemo se oslobađati straha, a ovakvi kao što sam ja i 99% komentatora NSPM koji su se o svemu ovome izjasnili, moći ćemo takođe bez straha slobodno da raspravljamo o bilo čemu.

Zašto je još neophodan preokret u naznačenom pravcu? Šta ako bi se  sutra, pod uticajem događaja u „prosvećenoj i evropskoj“ Holandiji (gde je registrovana stranka pedofila), dobili problem legalizacije pedofilske organizacije i političke stranke, naravno s odgovarajućom manjinskom grupom koja galami o svojoj ugroženosti? Ako bi se zabranjivala slobodna rasprava, zar bi bilo prepreke da se poverenik N. P. zajedno s „Labrisom“ odlučno založi za njih, naročito ako bi za to došla direktiva iz Vašingtona, i da to učini „u ime morala demokratskog društva, evropskih vrednosti“ (koje citira opominjući me da o njima vodim računa), uz proglašavanje protivnika za „naciste“ i „neprosvećene pune stereotipa i predrasuda“. Ukidanjem Zakona protiv diskriminacije kao suvišnog, odnosno samog mesta dežurnog policajca pod imenom poverenika, ti rizici bi se znatno smanjili. Rečeno je potrebno sasvim ozbiljno uzeti u obzir, jer smo u krugu savremene globalne političke i moralne patologije, tako da ništa nije isključeno. Tendencija je vidljiva i ne treba je prećutkivati, naprotiv neophodno je upozoravati na vreme, kako bismo preduzeli mere da se zaštitimo od svakojakih šarlatana koji nam olako lepe epitete zato što ne srljamo olako u svaku evropsku i belosvetsku „novinu“.

Ovo govorim tim pre što smo praksom koja za sada, zaslugom aktuelne vlasti, preovlađuje u Srbiji, na trambulini kojom klizimo sve niže. To je imanentno totalitarizmu, koji se najbolje opisuje fenomenom rajsferšlusa: počinje nečujno (takoreći, sotto vocce), a klizi sve bučnije, nezaustavljivo, dok se ne obrušimo do kraja, to jest potpunog mraka. To mora da bude ishod ukidanja razlike javnog i privatnog, jer vodi privatizaciji javnosti i politizovanju privatnosti. Odatle sledi publicitet privatnosti (kao što je manifestacija gej-parade) i privatizacija javnosti (kao što je uzurpacija javnog prostora i cenzorski odnos prema istom, diskurs na nivou privatnog ogovaranja i etiketiranja, kao što je „Labrisov“, kojim se u ozbiljnom društvu niko ne bi ni bavio).

Organizacijama kao što je „Labris“ upravo odgovaraju ekscesi koje navodno nastoje da spreče, jer u njihovim obnavljanjem osiguravaju svoje važenje i izmontiran javni značaj. Da njihova praksa to potvrđuje vidi se po tome što se ne zadovoljavaju čak ni iskazom poverenika (koji „dao im je sve“), čim glasinu nadograđuje dodacima da je profesor, koji „diskriminiše gejeve (pazite, koji izraz!) rekao da je homoseksualizam bolest i da bi trebalo da bude zavedena isto kao čir na želucu“ – što ni anonimnoj tužilji ni N. P. ipak nije padalo na pamet – uz dodatak besmislice: „i da se leči promenom pola“. (vid. http://www.telegraf.rs/ vesti/137668-labris-profesor-brdar-diskriminise-gejeve, posećeno 12. 04. o. g.), što je inovacija dotične organizacije i podsticaj za sledeći korak u aferi. (U sledećem koraku očekujem „profesor koji diskriminiše gejeve, traži njihova hapšenja i izolaciju“.) To dovoljno govori o moralnom profilu „Labrisa“. Moralno diskreditovanje kao osnovno oruđe „argumenta batine“ samo govori da se za svoje ciljeve bore moralno nedopustivim sredstvima i da to vrlo dobro znaju. Tim načinom na najboljem su putu samoukidanja: da se više niko ozbiljan njima ne bavi. Tim pre što će svaki prigovor sebi, svojoj aljkavosti, osionoj površnosti kampanjskom karakteru, raskomoćenom politikantstvu i naravno zlobi, preusmeriti u „fašistički napad“ na LGBT. Eto zašto je potrebno praviti razliku između takvih organizacija i samih pripadnika LGBT koji, najpre zbog njih, ne mogu da se jave svojim autentičnim glasom („Ćut’ tamo! Šta ima da pričaš, kad te ja predstavljam!“)

Odgovor na preporuku/pretnju/opomenu: šta god bilo, na isto se svodi

Dakle, kao optužena strana, računajući da ovo nije prilika za trgovinu „malo tebi – malo meni“, mišljenje poverenika N. P. odbacujem u potpunosti, iz do sada dovoljno elaborisanih razloga:

1) Zato što je moj iskaz uzela olako, površno istumačila i još lakše odbacila, ne vodeći računa da je to iskaz univerzitetskog profesora koji priznaje samo zahtev za tolerancijom, ali ne i bilo kakav zahtev za bilo kakvim saglašavanjem tek tako, eksplicitnim ili implicitnim, s bilo kim i o bilo čemu.

2) zato što je u potpunosti stala na stranu optužbe i prinuđava nas na saglasnost s organizacijom „Labris“.

3) Zato što Obrazloženje poverenika N. P. predstavlja slučaj anahronog kominternovsko-komesarskog načina mišljenja, u kojem je:

a) prirodno da se doušnik prihvata kao verodostojan izvor, da se

b) tuženi, makar bio i profesor, spušta na nivo poslušnog podanika koji, eto, ne zna šta govori, pa je neophodno da mu se paternalistički dele lekcije, ne bi li se „prosvetlio“; i

v) u kojem se članovi zakona rastegljivo tumače, već prema  zahtevu unapred donesene odluke.

4) zato što se ovako pristrasnim, potpuno voluntarističkim pisanjem neodržive logičke strukture i prepunim površnosti, nedostojne onoga ko se bavi profesurom, uopšte ne štiti i ne unapređuje „moral demokratskog društva“.

5) zato što kao profesor i akademski građanin nikad neđu pristati na ovakav paternalizam, ispoljenu pristrasnost i aroganciju.

6) Zato što poverenik N. P. nije svesna objektivnih posledica svog sočinjenija, kad je već upotrebila taj modus analize: naime, ako uspemo da profesore univerziteta uteramo u podobnost, koja se danas zove korektnost, onda ćemo mnogo lakše raditi na „edukaciji“ stanovništva, privodeći ga saglašavanju sa cementiranim stavovima LBGT-organizacija. Hvala, gospodo, ne dolazi u obzir. Moramo da ostanemo različiti, jer i mi „neprosvećeni“ imamo opredeljenje i zahtevamo poštovanje, a ako ne možete da razumete održivost tolerancije i nesaglašavanja, onda vam je potrebno malo dodatne edukacije.

7) Zato što je nedopustivo podleganje preosetljivosti kao opravdanju da je neko uvređen i da su mu ugrožena prava. Ako je danas to slučaj s LBGT populacijom, sutra može da bude u vezi sa svim manjinama, i na kraju u vezi sa svim pitanjima države i društva. Tim pre što kao uvređeni i poniženi mogu da se jave: oni koji ne prihvataju evroskepticizam, naročito ako čuju da je neko „protiv Evrope“, vojvođanski separatisti koji traže republiku, ljubitelji SAD koji ne mogu da podnesu kritiku a pogotovo „uvredljiv naziv Imperija“, zagovornici NATO koje vređa govor da je to „zločinačka organizacija“, itd. A gde su tek oni koji tvrde da je EU – imperijalistički i eksploatatorski projekat, NATO – mašinerija ratnih zločina i zločina protiv humanosti, a Haški tribunal – sud globalne svetske laži i nepravde, a priča o genocidu u Srebrenici neosnovana antisrpska montaža. Sve su to same manjine. S obzirom na to ko se sve može osetiti „pogođen i uvređen“, najjednostavnije je sve one koji ih „objektivno, tj. bez namere“ vređaju, hapsiti, kako se oglase, uprkos činjenici da Srbija nema toliko zatvorskih kapaciteta.

8) Zato što bi ovaj slučaj, bez reakcije, značio legalizaciju i popularizaciju doušništva i uhođenja, na rasponu od kafane, preko ulice, do univerziteta i slušaonica, kao i saučešće u dovoljno elaborisanoj totalitarnoj simptomatologiji.

9) Zato što se unapred zatvaraju usta univerzitetskim profesorima, da ne mogu sa studentima razmenjuju mišljenja, na šta ih inače tera Bolonjska reforma, u stvari ima smisao ubistva autonomnog građanina i čoveka, nezavisno od toga da li je pekar, lekar, apotekar ili profesor, gej ili strejt.

10) Zato što odbijam da učestvujem u svemu nabrojanom, jer bih time pogazio akademsko dostojanstvo, profesionalnu čast i lični integritet. A to niko ne može da traži ni po Ustavu, ni po zakonu, ni po moralu.

Samovoljno svođenje Zakona o zabrani diskriminacije

Sasvim poseban (jedanaesti) razlog odbacivanja iskaz apoverenika N. P. je u tome što se upadljivo svođenje i svojevrsna zloupotreba Zakona protiv diskriminacije.

Poverenik N. P. hronično zaboravlja da njen posao nije samo zaštita prava manjina, nego svih koji su diskriminisani, pa čak i ako su pripadnici većinskog naroda, odnosno većinske skupine stanovništva s obzirom na pitanje nekog opredeljenja ili prakse. Zakon je po svom imenu usmeren protiv diskriminacije uopšte, što se uopšte ne vidi iz prakse dotičnog poverenika. Dakle, zakon primenjuje jednostrano i pristrasno, jer mu opseg svodi samo za manjine i manjinske grupe. Usled toga, iako gotovo svakodnevno na mnogim sajtovima, u novinama i javnom govoru, godinama i po nekoliko puta dnevno slušamo kako su Srbi glup, zaostao, primitivan i genocidan narod, da smo mahom, krezubi i neuredni, iracionalni robovi mračne tradicije, itd., do sada nije bilo ni jedne jedine reakcije poverenika. Pogotovo što od takvog ,,novogovora“ nimalo nisu pošteđeni studenti svih fakulteta društvenih nauka, kojima te istine „nove istoriografije“ utucavaju u glavu, što zavisi samo od toga ko im je profesor. Da ne govorimo o tome što su naši filmski radnici, režiseri, glumci, dramaturzi i sl., na ekstremno antisrpskim pozicijama i narod prikazuju tako da su im dela više za psihijatriju, nego za kritiku. Dojavljivača tipa Alekse Žunića nema, ne zato što niko nije zainteresovan za tu ulogu, nego zato što nema kome da se dojava dostavi. Onaj ko bi morao da ih uvaži, naime poverenik N. P., reaguje samo na slučajeve vezane za manjinske grupe, tako da su Srbi u sopstvenoj zemlji bez diskriminatorne zaštite!

Kada je poverenik N. P. reagovala na i jedan takav slučaj? A možemo da zamislimo kako bi ista osoba dizala glas do neba, samo da se rečeni epiteti prikače bilo kojoj manjinskoj grupi. E, to bi onda bio „rasizam“ – srpski naravno, kao što po njenom sudu vrlo često jeste – diskriminacija bez presedana, itd.

Takođe, kako to da nikad nije digla glas protiv političke diskriminacije? Da li je uopšte čula za slučajeve kada nastavnici maltretiraju decu pred celim odeljenjem zato što izjave ili u pismenom radu napišu da su im roditelji radikali! Da li su ta deca povređena, traumirana, i zaslužuju li zaštitu, i zar ovo ne podleže članovima 22 i 25. Zakona? Da li su diskriminisani Srbi u Subotici i okolini, kad u opštini i prodavnici neće da ih usluže dok ne progovore mađarski, ili pak deca u vrtićima, koju vaspitačice teraju u ćošak zato što govore srpski; ili kad podižu spomenike mađarskim ratnim zločincima, itd? Šta? Niste znali?

Nikada i nigde nema reakcije dotičnog povereništva na diskriminaciju prema srpskom narodu i Srbima u zemlji Srbiji, tamo gde smo u manjini, valjda zato što to ne traži ni jedna organizacija „međunarodne zajednice“. E, to je prećutna diskriminacija koju sprovodi N. P. i njena, kako kaže, „ugledna institucija“ zajedno s ovom i prethodnim Vladama! Prema Zakonu koji kao primenjuje, diskriminacija se ne vrši samo postupanjem nego i propuštanjem da se reaguje za određena lica ili grupe (čl. 2).

I dok Srbi i politički diskriminisani u Srbiji nemaju kome da se obrate, jer N. P. zauzima funkciju zaduženu za opštu opštu primenu zakona, njenu punu pažnju uživaju organizacije koje samozvano, u ime manjinskih grupa, istupaju iz raskomoćenosti pod pokroviteljstvom Brisela i Vašingtona. Uz skrivanje svoje intelektualne nemoći da nas argumentima uvere u racionalnost svog stanovišta, oni sa saveznikom N. P. pod zaštitom redukovanog Zakona nastoje da nametnu svoju golu volju, promene nam način mišljenja i etički kôd, zato što, eto, tako hoće. „Što ljudi hoće to i vrijeme trpi“ (Njegoš). S nama koji smo naučeni da priznajemo samo argumente, nezavisno od toga ko nam maše batinom iznad glave, to će ići malo teže.

Rečeni Zakon bilo bi najbolje ukinuti, ne samo zato što je stvorio mogućnosti pomenutih zloupotreba prava, nego i zato što je kao lex specialis suvišan, budući da je odbrana od diskrimincije dovoljno obezbeđena ustavnim odredbama i pred redovnim sudovima.

Ekspertski i moralni profil: dodatni razlozi za ostavku ili opoziv

Posle izbora na funkciju poverenika dr Nevena Petrušić je dopisu dekanu Pravnog fakulteta u Nišu, potvrdila svoju odluku da i dalje, nakon izbora na rečenu funkciju, obavlja profesuru u punom radnom odnosu. U tome je nije omela činjenica da je to izričito zabranjeno („Zakon o zabrani diskriminacije“, čl. 28, st. 8). Njenoj odluci je udovoljeno odlukom Nastavno-naučnog veća od 01. jula 2010.

„Odlukom da postupi direktno suprotno slovu Zakona o zabrani diskriminacije, dr Petrušić je pokazala da ne namerava ozbiljno i u potpunosti da se posveti vršenju poslova iz svoje nadležnosti“. (Iz „Zahteva poverenici za zaštitu ravnopravnosti“, Koalicije protiv diskriminacije i partnerske organizacije, od 27. jula 2010). Uz to se kaže da za izbor na tu funkciju „nije ispunjavala Zakonom o zabrani diskriminacije propisane uslove“ [pošto je profesor a ne sudija], da „za gotovo tri meseca od dana svog izbora, nije iskoristila nijednu mogućnost koja joj je stajala na raspolaganju da upozori na brojne i drastične slučajeve diskriminacije.“ To ukazuje da „funkciju poverenice obavlja kao dopunski, odnosno honorarni posao, čime je još jednom potvrdila da svoju funkciju ne shvata ozbiljno“. (Sve na adresi: https://docs.google.com/viewer? a=v&q =cache:jeO0alLKJLcJ:cups.rs/wp-content/ uploads/2010/07/100729-Zahtev-poverenici-za-zastitu-ravnopravnosti.doc; posećeno 9. 04. o.g.) I zaista, kako je i na osnovu prethodne analize uopšte moguć zaključak da N. P. posao radi iole ozbiljno?

U školskoj 2010/2011. godini, a verovatno i sada, prof. dr Nevena Petrušić izvodi nastavu na 10 predmeta! (vid. http://www.prafak.ni.ac.rs/index.php?option =com_content&task=view&id=103; posećeno 9. 04. o.g.). O kakvom moralu je ovde reč nije potrebno govoriti. Pitanje za Nastavno-naučno veće niškog Fakulteta: može li po zakonu toliko predmeta da drži profesor koji  je biran samo za jednu građansko-pravnu naučnu oblast? U kom radnom vremenu radi posao profesora, a u kom poverenika? Izgleda da je ovaj drugi honoraran? Kako ga radi, videli smo. Uz to, kao profesor od iskustva tvrdim da pri ovolikom broju predmeta nema smisla pitanje o (nedovoljnom) kvalitetu predavanja, tako da ne čudi što profesorki razgovor sa studentima zvuči strano i tuđe.

Što se tiče njene više nego upadljive selektivnosti u odbrani od diskriminacije, tu imamo biser u njenim rečima da je zakonodavac ostavio mogućnost povereniku da „sâm po svojim kriterijumima izabere koje slučajeve će uzeti“ u postupak, čime mu daje („instrument“, pazi to! i) mogućnost „da se bavi samo strateškim slučajevima“ (vid. iskaz na http://www.youtube.com/ watch?v= wnDXgKQLn6o; posećeno 9. 04. o.g.). Naravno, ugroženost, na primer, Srba tamo gde su u manjini, predstavlja (dugi) niz minornih slučajeva. Isto je s ugroženošću dece po školama, što zbog dečjeg što zbog nastavničkog maltretiranja. E, a da li je neko rečju ili rečenicom ugrozio i uplašio nekog iz LGBT – to je prema tumačenju poverenika N. P. strateško je pitanje Srbije br. 1.

Inače, reč je o ekspertkinji koja se već proslavila zahtevima tipa „da se iz školskih udžbenika izbaci tradicionalna porodica kao diskriminišuća“ (http://www.vesti011.com/tag/nevena-petrusic/), što zaista svedoči o vrlo specifičnom shvatanju diskriminacije. I ako ne brani nikada i nigde pripadnike svog naroda, ekspertiza koju uživa omogućava joj čak i to da ih bez smetnji diskriminiše i ponižava, kad kaže da se „Srbi i Srbija tek uče pravilima ravnopravnosti“ (izjava data u Sidneju prema vestima od 9. 02 2012, na http://www.vesti-online.com/Dijaspora/drzava/ Australija/Vesti/200925/Srbija-se-uci-jednakosti).

Nije problem samo u tome što poverenik N. P. isključivo brani određen broj manjinskih grupa od Srba, ni u vrlo problematičnom načinu kako to obavlja, nego je problem i u tome ko će od nje odbraniti sve ljude od intelektualnog integriteta koji joj kažu: Ne! Naročito sada, kada nema Parlamenta koji je izabrao, pa ni Odbora koji je predložio, pa nemamo kome da pošaljemo protest zbog postavljenja i tolerisanja takvog eksperta.

Posle svekolike analize od poverenika N. P. zahtevam da podnese ostavku. Za to sam već naveo jedanaest razloga kojima sam već obrazložio svoje odbacivanje njenog dopisa u celini. Svom zahtevu ću sada priključiti još sedam novih. Dakle, na osnovu rezimea celog ovog teksta, od N. P. zahtevam ostavku:

1) Zato što N. P. celinom svog Obrazloženja postupa protiv zakona koji primenjuje i zastupa i protiv Ustava, pošto odredbe o ljudskim i manjinskim pravima ne tumači „u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva“ (čl. 18, st. 3 i član 46. Ustava), nego čini suprotno, nečujnom i neosvešćenom inauguracijom etike totalitarizma, što sam dovoljno argumentovao.

2) zato što svojim javnim istupima u ime manjinskih grupa narušava ustavna jemstva ljudskih prava svih ostalih, tako da svojim istupima ne „služi očuvanju dostojanstva, ostvarenju pune slobode i jednakosti svakog pojedinca u pravednom, otvorenom i demokratskom društvu zasnovanom na načelu vladavine prava“ (Ustav, član 19), nego diskriminiše svakog ko se toj praksi protivi ili je prema njoj kritičan (Ovaj slučaj je dovoljan dokaz.)

3) zbog očigledno „nestručnog i nesavesnog rada“ (Zakon o zabrani, čl. 30, stav 4) i na račun stručnog profesorskog poziva pravno školovanog lica.

4) što krši sopstveni Zakon, koji uz posao poverenika zabranjuje bilo koji drugi posao (Zakon o zabrani, čl. 28, st. 8), jer i dalje radi kao profesor, i to na 10 predmeta! Ovo tim pre, što uz takve obaveze posao poverenika radi sporedno, što se vidi i iz ove recenzije.

5) tim pre što takav način rada očigledno utiče na „samostalnost [poverenika] i nezavisnost“ (isto, st. 5)

6) zato što protivzakonito privileguje naročito LGBT-organizacije kao što je „Labris“. Time i provokativnim saopštenjima, često bez činjenične zasnovanosti, u javnosti samo podstiče produbljivanje problema koji navodno rešava.

7) zato što čestom upotrebom etiketa „fašizma“ i „nacizma“ i „rasizma“, koje Srbima kači svakim povodom, diskriminiše i vređa većinski narod, što najčešće čini a da prethodno nije ispitala slučaj (poslednji u izjavi od 9. 04. o.g. povodom slučaja u Resniku) čime krši ustavnu i zakonsku obavezu zabrane diskriminacije. Ne zaboravimo, jedan vid diskriminacije je i, „neopravdano razlikovanje“, a u njenim etiketiranjima nema ni pokušaja valjanog opravdanja, kao da računa s tim da joj je sasvim dovoljan oslonac na nakaradnu politiku aktuelne vlasti.

To su dovoljni razlozi da poverenik N. P. podnese ostavku, ili da Odbor za ustavna pitanja koji je predložio (Zakon, st. 28) Parlamentu pošalje predlog za razrešenje. Ali, ni Odbora ni Parlamenta trenutno nema. A dok ih ponovo ne bude bilo...

Ovim je za mene ovaj slučaj apsolviran kao primer tranzicione totalitarne aberacije, proistekle iz relikta titoizma. Vlast koja sebe smatra demokratskom biće u stanju da nas vodi u budućnost samo ako odstrani ove relikte, kako iz zakonodavstva tako i personalnom zamenom osoba koje su uprkos doktorskim titulama nedorasli vremenu i poslu na kojem su se zatekli.

Epilog

I, šta bi? Da li je moguća racionalna javna rasprava o homoseksualizmu. Očigledno je da nije i da sam na svom času 12. oktobra prošle godine upotrebio adekvatan primer. Nije, jer je ometaju, kako doušnici tako i poverenici koji njihove dojave uzimaju zdravo za gotovo. Nije, jer umesto rasprave imamo aferu i skandal. Nije, jer će poverenik N. P. da nam uskoro zabranjuje i pitanja. Nije, jer zbog nivoa i načina kako je poverenik iznela mišljenje o meni, i šta je u njemu sve najavila, mnogi će od rasprave bežati, što će samo otvarati prostor, kako voluntarizmu poverenika N. P. tako i raskomoćenosti akvizitera LGBT organizacija, koji će se dalje truditi, uz pomoć ovakvih poverenika, da u mimoilaženju s njima idemo uza zidove, kako ne bismo „stvarali atmosferu straha“; za njih, a u kakvoj ćemo atmosferi biti mi ostali, iz upravo rečenog se vidi: ukoliko „budućnost pripadne njima“. Šanse nisu male, s obzirom na to od koga dolazi podrška takve politike.

I pored hajke i iracionalnosti, u ovom tekstu markirali smo niz ozbiljnih problema s kojima bismo tek morali da se pozabavimo. Ničega od ovoga oko homoseksualizma, u stvari, ne bi ni bilo, da nije reč o simptomatologiji nečega mnogo ozbiljnijeg: pošto je reč o totalitarizmu u genezi ili usponu još uvek nedovoljno odmaklom za uzbunu, usled čega upozorenje još ima smisla. Da je počelo jasno je, imajući u vidu promene na Zapadu, a naročito zakone koje potpisuje Barak Obama. Kome će „pripasti budućnost“, otvoreno je pitanje, pogotovo što i danas neko peva i poziva da mu se horski pridružimo, na šta se znatan deo naše političke i intelektualne javnosti odaziva s entuzijazmom. Govorim, dakle, o globalnoj sceni za kojom ova naša lokalna ne zaostaje. Reč je o otvaranju breše koja s novim fenomenima koja će tražiti legalizaciju (gej brakovi, teške droge, možda sutra i pedofilija) vode u potpuni haos i kataklizmu znane nam civilizacije. Reč je o bolesti savremenog društva i zapadne civilizacije kojoj pripadamo (bez obzira što smo na Istoku), koja je odavno na trambulini nihilizma, o patologiji koja, u ovakvom nametanju tema kao što je slučaj s homoseksualizmom ima svoju simptomatologiju koja daleko nadmašuje domen medicinske nauke i kompetencije lekara (uključujući natkompetno Američko udruženje psihijatara). Moja je dužnost kao naučnika da na stvari tako gledam, a ne da se uprežem za bilo čiji pragmatički i kratkovidi interes, ma koliko to donosilo popularnosti u nekim uskim krugovima istomišljenika, isključivih prema ostatku društva zato što ih ne prihvata oberučke.

Reč je dakle o temi koja na pravi način nije još ni načeta ni kontekstualizovana. Da bismo to učinili naučno i valjano valja nam skinuti s grbače ovakve „dušebrižnike“ i „prosvetitelje“, koji ovako dojavljuju i ovako o nama sude.

Zato poručujem svakoj budućoj vlasti: potrudite se malo, pa vodite računa koga postavljate na odgovorna mesta, da ne biste ponovili ovakve greške.

Ovaj tekst sam napisao iz protesta, a zbog razmera problema

OD AKADEMSKE ZAJEDNICE ZAHTEVAM DA SE O OVOM SLUČAJU IZJASNI!

ne samo zbog zaštite svog posebnog esnafskog interesa, nego i radi spasa prava i dostojanstva građanina, i ustavom zajemčenog prava slobodu mišljenja i rasprave o svim pitanjima res publicae. Jedino tako zaštitićemo i autonomiju nauke koja je upravo zbog ovakvih stvari na ispitu istorije.