Uspomene jednog srpskog huligana

Komentari čitalaca moga teksta „Kako sam dočekao Bajdena“ prizvali su mi sećanja koja se mešaju, prekidaju jedno drugo, stapaju se i razdvajaju u igri kojom ne mogu da upravljam. Pokušaću da ih prenesem hronološkim redom.

Prvo prisećanje

Osunčan februarski dan. Ispred zgrade Vlade na uglu Nemanjine i Miloševe stajala je nema grupa ljudi. Čekali su Karlu. Na transparentima koje su nosili bile su slike njihovih najbližih. Priključio sam im se. Bilo nas je tridesetak , nekoliko novinara i par TV ekipa. Za dva sata koliko sam bio sa njima niko se više nije pridružio. Nismo bili primljeni ni u zgradu Vlade. Niko nije ponudio ni čašu čaja. Bilo je hladno.

Jedna novinarka me je nešto pitala. Nisam mogao da odgovorim.

Sa već iskrzanih transparenata su gledali kosmetski novomučenici.

Drugo prisećanje

Na vest o martovskom pogromu, nas par hiljada se okupilo ispred iste zgrade. Pored ulaza je bio parkiran kamiončić sa ozvučenjem. Iz razglasa su se čuli glasovi Svetlane Ražnatović i Ivane Žigon. Pozivale su na dostojanstvo. Nikog više nije bilo od takozvanih javnih ličnosti.

Delegacija Srba sa Kosova i Metohije je više puta tražila da ih neko iz Vlade primi, da nam se  taj neko obrati. Državnici nisu imali vremena.

Nas dvestotinak je u koloni krenulo prema Narodnom pozorištu. Ljudi su sedeli po kafićima, muzika je svirala. Poneko nas je sa zanimanjem gledao. „Dobar dan“, govorio im je čovek koji je hodao pored mene. Nisu odgovarali. Ćutao sam i ja. Bilo me je sramota njihove sramote.

Vratili smo se pred zgradu Vlade. U tri sata po podne, državnici su izašli. Hodali su kroz špalir i pošli ka Hramu. Prošli su tik pored mene. Niko od njih nas nije ni pogledao, niti rekao jednu reč.

Sutradan je par stotina hiljada ljudi učestvovalo u procesiji. Bilo je mnoštvo TV ekipa i mnoštvo takozvanih javnih ličnosti.

Ostao sam kod kuće.

Treće prisećanje

U novinama sam pročitao da će šiptarski umetnici posle izložbe u Novom Sadu, istu prirediti i u Beogradu. Vest je bila data u nekoliko redova i nije bilo obaveštenja kada i gde će pokušati žigosanje Beograda ovim pečatom srama.

Otišao sam do redakcije „Glasa javnosti“ u Vlajkovićevoj da saznam detalje koji su me zanimali. Urednica rubrike za koju sam često pisao Slava Zečević posle jednog telefonskog poziva me je obavestila da je organizator Centar za kulturu opštine Stari grad. Našao sam broj i pozvao ih. Rekli su mi da se izložba otvara u 20,00 časova u galeriji „Kontekst“, u Kapetan Mišinoj. Nisam tražio pozivnicu. Dodelio sam je sam sebi i grupi mojih karatista.

Bio sam u kontaktu sa Mladenom iz „Obraza“ i Mišom iz „1389“. Dogovorili smo se da se nađemo tamo.

Kada smo došli, kordon kod PMF-a je već bio postavljen. Moji momci i ja smo bez problema prošli. Došli smo do ulaza u galeriju. Neka spodoba je tražila od policajaca u civilu da je puste da uđe, pošto je organizator. Nisu mu dozvolili. Pažljivo sam ga zagledao.

Nikolu i Ivana, dvojicu mladića iz mog kluba su legitimisali. Prišao sam i pitao ih da li oni štite ubice njihovih drugova i kolega. „Nemojte tako“ odgovorio mi je Čovek sa značkom u ruci, knedlom u grlu i srcem u grudima. Uz izvinjenje ponudio sam mu i moju ličnu kartu. Pribeležio je podatke.

Pošao sam prema PMF-u odakle su se orile pesme čija veličanstvena melodija mi je zauvek ostala u sećanju Siguran sam da „Bože pravde“ više nikad neće izazvati takva moja osećanja. Ovog puta me nisu propustili. Jedan momak u plavom mi je ljubazno rekao da prođem poprečnom ulicom. Učinio sam tako. Ispred kordona „kornjača“ sam se zagrlio i pobratimio sa Dadom Topićem. Do tada nas je vezivala višedecenijska ljubav prema karateu, sada i ljubav prema Srbiji.

Pošto sam gazda u kući, mojoj životnoj saputnici sam rekao da to veče idem kod njega na trening. On je svojoj rekao da ide kod mene.

Izložba je otkazana zbog bezbednosnih rizika. Dok smo se vraćali razmišljao sam kako smo lako kada smo složni pobedili režim, koji je uz podršku i pomoć dva Bojana uspeo da ovom izložbom osramoti Novi Sad. Napisao sam već  da mi je to beogradsko veče najlepša noć u životu. Na neki čudan način bio sam zahvalan i vlasti koja mi je to omogućila.

Treći dnevnik je doneo vest da je grupa huligana sprečila održavanje izložbe. Zatim je sledilo obećanje tadašnjeg ministra za kulturu Voje Brajovića da će se izložba održati čim se za to steknu uslovi. Stiču se ovih dana predlogom zakona o zabrani patriotskih organizacija. To je prilika da sadašnji savetnik predsednika republike ispuni obećanje.

Moje otvoreno pismo predsedniku države u kome sam tražio da mi obrazloži zašto sam proglašen huliganom kad mislim da sam patriota, objavila je posle dva dana „Pravda“. Odgovor još nisam dobio.

Četvrto prisećanje

Slovenija je priznala monstrum državu Kosovo. Na protestnom skupu (i tu sam bio) razbijeni su prozori ambasade dežele. Nekoliko dana posle toga grupa staklorezaca koja je te prozore zamenila, lažno se predstavljajući kao studenti,  odlučila je da održi performans na Platou. Mi smo odlučili da taj performans posetimo.

Šunjajući se okolnim ulicama kao tupamarosi okupili smo se kod Španskog kulturnog centra. Podelili smo međusobno letke i parole. Prišlo nam je nekoliko policajaca. Počeli su da nas legitimišu. „Jeste li vi njihov vođa“? , pitao me je njihov vođa. „Ja sam sam sebi vođa“, odgovorio sam. I opet su propustili da me upišu. Zahtevao sam da uzmu i moje podatke. Kada su završili, pitao sam ih šta rade sa tim. „Ništa“, odgovorio je jedan.

Dobili smo naređenje da se udaljimo, jer naš skup nije prijavljen. Pravili smo se da ne čujemo. Oni su se pravili da nas ne vide.

Pošao sam ka platou. Performans je počeo. Na višem delu je drndao neki muzički sastav. Ka meni se zaleteo jedan specijalac vičući da se sklonim. „Neću“, odgovorio sam. Kada je došao do mene zagrlio me je i šapnuo. „Sklonite se, pritisli su nas ovi iz Evropske unije. Nemojte da vas privodimo i da vas kažnjavaju“. Pitao sam ga šta bi radio ovima na platou. „Eh, samo da me puste“, govorila je ova ljudeskara u plavom čežnjivo ih gledajući. „Bio sam dve godine na Kosovu.“

Rekao sam mojima da odu. Ostao sam sa nekolicinom iz „1389“. Voditelj performansa se žalio na loše vreme koje je po njemu bilo uzrok što ih se okupilo tek stotinak. Stao sam na uzvišenje do kakofoničnog orkestra i ruku uzdignutih iznad glave raširio transparent na kome je pisalo: „Kosovo nema alternativu“.

Ispod mene su stajali nosioci parola „Evropa nema alternativu“.

Sišli smo među njih. Momci su delili letke, ja sam i dalje držao transparent. Gledali su nas prezrivo. Gledali smo ih prezrivo. Govornike smo prekidali našim povicima.

U Dneviku B92 je uz sliku obavestio da je grupa nacionalista ometala skup „Evropa nema alternativu“. Studio B je bez slike obavestio da je u okolini skupa primećeno prisustvo ekstremnih desničara.

Peto prisećanje

Dobio sam SMS da će biti okupljanje u znak protesta zbog Bajdenove posete. „Dolazim“, odgovorio sam.

Na Zelenom vencu ugledao sam natpis koji su istakli vlasnici STR na kartonskim kutijama: MAICE 160 dinara. Začudilo me je da ni posle toliko godina ekonomskih reformi ovi prodavci nisu imale fiskalne kase. Setio sam se  jednog marketinškog poteza koji sam takođe video na kartonskoj tezgi, ali na buvljaku u Pančevu. Glasio je: „Čarape za obe noge“.

Želeo sam da upozorim prodavca  na slovnu grešku, ali mi je palo na pamet  kako sam svojevremeno odustao od jednog mog prosvetiteljskog pokušaja kod starog Merkatora na Novom Beogradu. Tamo su dileri onomad uporno reklamirali svoje usluge uzvicima „devize, devize“ Nekoliko puta sam ih opomenuo da je pravilno da izgovaraju „valuta, valuta“, jer je taj termin u ekonomskoj nauci i praksi oznaka za gotov novac, dok se pojmom devize označavaju kratkoročna potraživanja prema inostranstvu.

Prestao sam kada sam na glavnom ulazu u centralu NBS, u ulici Kralja Petra video natpis: „Otkupljujemo devize“. Guverner koji je svakodnevno ulazio na ta vrata je tada bio sadašnji ministar ekonomije.

Požurio sam kroz podzemni prolaz. Hteo sam da stignem na vreme.