Vize, imigracija i (evro)fanatizam – reakcija na tekst Marija Kalika

Povodom teksta Marija Kalika „Vizna histerija i evrofanatični mentalitet“

Da bude jasno, ja se sa većinom ideja koju NSPM propagira ne slažem. Čini mi se da često, i kada autori navedu nešto što je odista društveni problem, vide razloge u nekom užem, pro-patriotskom svetlu, te da srž problema biva neretko zapostavljena. Tekst Marija Kalika o vizama i „evrofanatizmu“, budući da se bavim problemima imigracije i ksenofobije u Evropi, me je ipak zaintrigirao nešto više, te sam rešio i da napišem reakciju.

Kao istoričar i politikolog tzv. kosmpolitske političke orijentacije, prateći teorije i rad DŽozefa Karensa i Čarlsa DŽonsa, bavim se problemom viza i migracije sa divergentnih stanovišta i raznih disciplinarnih pristupa. Sa istorijskog, primerice, mogu naglasiti kako retko ko zna da je pre jednog stoleća bilo moguće otputovati od Pariza do Petrograda, na konju, bez i jedne jedine isprave, putne ili bilo kakve druge. Sramotni koncepti poput pasoša i vize su postepeno uvođeni posle Prvog svetskog rata, da bi danas bili nešto što se praktično podrazumeva. Samim time što je ksenofobna svetska situacija dovela do toga da se pasoši i vize ni ne ispituju, praktično je nužno podvrgnuti ih ponovnom ispitivanju. Međutim, treba paziti kojim smerom se tu ide.

Kalik dobro navodi da je (bez)vizni problem jedna „ujudurma“ – uostalom, ukoliko Nemačkoj smeta količina azilanata koja se prijavljuje, neka poboljšaju kriterijum provere validnosti zahteva za azil. Određeni broj evropskih država ove kriterijume poseduje, te posle provere koja može trajati 24-48 sati, odlučuje se da li se osobi uopšte daje status azilanta ili ne. Veći broj lažnih azilanata sa teritorije (tačnije: sa državljanstvom) Srbije bi ovim putem, ovom trijažom, bio odmah odbijen, i niko ne bi crpeo 800 evra mesečno na nemačkim državnim jaslama. „Ova izjava pomalo zvuči kao poklič 'Ausländer raus!', iz vremena za koje smo mislili da je nepovratno ostalo iza nas,“ sa pravom piše Kalik. Međutim, ovde leži problem: „U svakom slučaju, ona potvrđuje ono što je Nemačka i zvanično priznala - da je projekat 'multikulturalizma', toliko dugo slavljen i veličan, u ovoj zemlji definitivno doživeo krah, i da se na imigrante (naročito) sada gleda sa snažnim osećajem nepoverljivosti, pa i netrpeljivosti.“ Naime, činjenica da je jedna Angela Merkel (figura koja, po mnogima, uključujući i mene, blati ugled Nemačke) prosto proklamovala da je multikulturalizam propao apsolutno ne znači da to jeste tako. Uostalom, najpopularnija javna ličnost u Nemačkoj je Mesut Ezil – Turčin. Merkelova je zbog ove besmislene i lakomislene izjave primila nebrojene kritike, a i krenula da gubi popularnost na severu Nemačke. Ovde je problem upravo jedna instanca koja je bliska patriotskom senzibilitetu, a to je da se u maniru jedne „nacionalne sinegdohe“ izjednačava deo sa celinom. Angela Merkel, na sreću, nije Nemačka, kao što ni Tadić ni Nikolić nisu Srbija. Zato nije tačno reći da se na imigrante gleda „sa snažnim osećajem nepoverljivosti“ ukoliko to nemačka javna politika tako pokušava da prezentuje.

Da je problem lako rešiv, primećuje i Kalik: „S druge strane, jasno je da se ovaj problem može lako rešiti smanjenjem novčane naknade za azilante, skraćenjem roka provere (u Švajcarskoj je npr. 48 sati), predajom zahteva za azil u ambasadi Nemačke u Srbiji, a ne u Nemačkoj, višegodišnjim oduzimanjem pasoša onima za koje se ispostavi da su se lažno predstavljali, i mnogim drugim merama koje su već predložene u javnosti. Sve to bi značajno demotivisalo one koji su pomislili da se koriste prevarom. Ali, očigledno da je mnogo lakše i bezbolnije odgovornost za ovaj problem prebaciti na Srbiju kojoj je odavno dodeljena uloga dežurnog krivca i koju blati i bičuje ko stigne, bez ikakvih posledica.” Početak je tačan, no kraj nipošto nije. Možda jeste nemačkoj vladi (ne: Nemačkoj! Niti Nemcima.) lakše da prosledi problem Srbiji, ali ne zato što je Srbija nekom „dežurni krivac”, već zato što tako funkcioniše vlast: nije je briga za građane, a kamoli za građane druge države. Nema tu ničeg inherentno „nemačkog“ niti „antisrpskog“, ali ima nečeg inherentno „vlastodržnog“.

Dakle, primetio sam da je Kalik identifikovao probleme kojima se treba baviti, te našao i neka rešenja. Međutim, sledeći pasus me je odista zabrinuo: „Posebno je zanimljivo kako je na moguće uvođenje viza reagovala većina komentatora, fanova EU, na evroljubiteljskim sajtovima, pre svega imamo u vidu B92. Za ove uglavnom mlade, (r)urbane, (polu)obrazovane građane, pomodare i trendere iz beogradskog „kruga dvojke“ i ostalih gradskih centara, vize su ravne kataklizmi.“ Lako mi je bilo da se pronađem u njemu, jer sam mlad, pratim B92, trudim se da ne budem ruralan ni na koji način, a smatram i sebe obrazovanim. Vize, za ljude poput mene u Srbiji i sličnim državama, jesu ravne kataklizmi. Šta bi bilo ukoliko bi se osobi poput mene ukinule vize? Evo ovako: budući da na mesečnom bazisu putujem i po konferencijama širom Evrope, kao i da držim predavanja na nekolicini univerziteta u EU, u slučaju u kojem ne bih imao strano državljanstvo, morao bih nekoliko puta mesečno da se prijavljujem za vize, bacam novac, trošim dragoceno vreme, a u većini slučajeva prosto ne bih mogao ni da putujem, jer neke zemlje imaju besmislene imigracione propise, te dobiti vizu zarad posete konferenciji često nije ni moguće. Imam mnogo kolega iz Rusije koji pate zbog ovog problema veoma. Kalik te ljude opisuje: „Razmaženi i nezreli, oni ne gledaju i ne vide dalje od sebe i svoje najuže porodice, tavoreći tako u vlastitom egoizmu i sebičluku koji ne haju za društvene brige i probleme njihovih 'sunarodnika'“. Dakle, kada ja ili moje kolege provedemo 15 sati u vozu kako bi dospeli do neke druge države i održali nekolicinu predavanja stotinama studenata, ispadamo „razmaženi“, pa i „nezreli“. Voleo bih da gospodin Kalik objasni šta je tu razmaženo, šta nezrelo, a pogotovu šta je tu sebično. No, Kalik se ovde čak i ruga ljudima kojima bi ovo bilo problem: „Najbolji primer te ograničene i zakržljale svesti je sledeći komentar jedne zbog viza pobesnele majke: 'Ma briga me da li je zbog Kosova ili azilanata! Ne znam, niti me zanima šta je to Kosovo! Zanima me jedino da idem da vidim svoje dete koje živi u inostranstvu‘.“ Ta li je majka „pobesnela“? A kakva bi majka koja ne može da vidi svoga sina trebalo da bude? Zar nije to upravo sebičluk gospodina Kalika, kada se ruga mukama jedne majke? Zar nije to egoistično, ignorisati tuđe probleme? Napominjem da koristim upravo i samo Kalikov vokabular!

Kalik, pak, ubrzo potom ponovo piše o ozbiljnim, validnim problemima u okviru monstruoznog sistema „BusPlus“: „ogromna većina opljačkanih građana gleda kako da izbegne Bus plus i njegovu kontrolu koji su svojevrsna unutrašnja carina i viza”. BusPlus je jedan odista sramotan sistem, i Kalik je sa pravom isti nazvao „unutrašnjom carinom i vizom“ – BusPlus kontrolni punktovi su upravo najnemilosrdniji upravo na prelazima iz suburbanog u urbani Beograd, na „granici“ suburbanog i urbanog. No, to ne znači da su svi ostali Beograđani snobovi „iz kruga dvojke“. Kalik olako poistovećuje Đilasovu vlast sa običnim narodom – da li treba uopšte da napominjem koliko je Đilas nepopularan upravo u tom „krugu dvojke“? „Ovi zavisnici od bezviznog režima”, nastavlja Kalik, „čija se čitava društvena vizija izgleda žalosno svodi na odsustvo viza, ne pokušavaju da proniknu u prave uzroke problema, pa tako ni ovog. Nimalo se ne trude da npr. razumeju zašto se pokreće pitanje azilanata i da li je situacija baš toliko dramatična, a Srbija problematičnija od svih.“ No, koji su to zavisnici od bezviznog režima koji se „nimalo ne trude“ da razumeju dublja pitanja i probleme? Što se mene tiče, ukoliko bih se stavio na mesto nekoga sličnog u Srbiji ko bi bio odista „zavistan od viza“, u ta dublja pitanja se veoma dobro razumem, a čine i srž mojih akademskih radova. Isto važi i za moje prijatelje iz Srbije, one akademce koji su dobrano „zavisni“ od viza – svi se bave društvenom problematikom na jednom profesionalnom nivou. Ko su onda ti neprofesionalci o kojima Kalik priča? Evo, Kalik navodi: „Poslušajmo njihove bolesne, histerične komentare: 'I treba da nam ukinu bezvizni režim. Mi kao narod nismo zaslužili da slobodno putujemo. Svaku trunku slobode gledamo da zloupotrebimo, pored toga, svi nam se smeju, smeju se našem neznanju i primitivizmu. Za nas je najbolje da se vrate '90-te. Mi se u zatvoru najbolje osećamo'; 'Trebalo bi oko Srbije da se stavi gvozdena zavesa da ovo ludilo što ima kod nas da ne izađe!', 'Nema šta zaslužili smo da budemo u logoru, sve dok se iz tog logora ne oslobodimo sami - ali stvarno i zauvek!'“ Ukoliko „izguglate“ navedene rečenice, videćete da su to ništa više nego – komentari na internetu! Njih li ćemo uzimati kao dokaz za nešto? Zar nije onda upravo Kalik taj koji „ne pokušava da pronikne u prave uzroke problema“, kako je sam napisao, zar nije on taj koji je izabrao lakši put? Čitanje komentara na web strani B92 nipošto nije „duboka“, smislena analiza socijalnog problema.

„Evrofanatične vizne histerije“ u Srbiji nema. Pored par sporadičnih komentara na internetu (da li možda sledeći put Facebook da uzmemo kao validan izvor?), jedino što se u javnom diskursu može čuti su vesti o viznom problemu u medijima. Nema potrebe polarizovati javnost atmosferom „Srbija protiv EU“ – toga nikada nije bilo. Podela nije horizontalna (nacionalnost protiv druge nacionalnosti, država protiv države), već vertikalna (vladajuća klasa protiv naroda), gde se u jednoj igri prestola vlastodršci bore da vlast sačuvaju, kako u Nemačkoj, tako i u Srbiji. Lepo je pisao poznati nemački istoričar Fric Fišer – elite su te koje oblikuju tokove istorije. Nema tu nikakvih građanskih podela, nacionalnih podela, etničkih podela, podela na osnovu državljanst(a)va – to su sve izgovori kojima se prave strah i stvaraju granice, što je istorijski proveren recept za dobijanje i osvajanje vlasti. Podela je jedna: elite protiv svih ostalih.

Dr Srđan M. Jovanović, Univerzitet u Bolonji, Italija