Zašto niko ne brani Hrvatsku?

(Povodom teksta Luke Božovića: „REKOM - jedna ljudska ideja, a ne pokušaj „vaskrsenja Jugoslavije“)

Eto, ubih se od napora da dokažem da je REKOM priča koja će najviše goditi vlastima Republike Hrvatske, i niko, ali baš niko od zagovornika formiranja ovog tela da barem malo ospori moje pisanije.

U svom tekstu „REKOM kao potreba Hrvatske da se drugi bave njenim poslom“ obradio sam i citirao prvoklasne izvore iz same Hrvatske, koji jasno upućuju na zaključak da sudovanje u oblasti ratnih zločina u toj zemlji, ne samo da nije poslednja rupa, nego nije na svirali uopšte. Da stvar, za susednu nam zemlju, bude bolja, sam državni vrh se jasno opredelio za politiku prikrivanja genocida, odnosno obeležavanje istog kao najvećeg istorijskog dostignuća. Na dan kada mi tugujemo i palimo sveće, bivša braća slave, kada se Srbija bombarduje, oni NATO avionima žele vedro nebo i sve tome slično. Baš pomirljivo i „dobrosusedski“ zar ne?

Međutim, iz njima znanih razloga, REKOM-ovci, ovoga puta zatajiše (verovatno misle: što ja da branim Vladu Hrvatske, kad Nataša šefica to najbolje radi napadajući Srbe). Nije da se ljutim, ćutanje dotične gospode govori da su spremni za obračun zbog prava, ali da na terenu činjenica o (ne)postupanju njihovih prijatelja i sami ostaju bez reči.

Baš ih briga što deo NVO struke u samoj Hrvatskoj negoduje i kritikuje Vladu, oni izgleda, kao, vole ozbiljnu pravničku polemiku. Tako je izvesni Luka Božović, uzeo sebi za krivo da brani Obrazloženje predloga jednog akta u nastajanju sa pozicija koje nisu ni pravne ni političke, nego onako, REKOM-ovske. Nisam baš siguran u stručne reference navedenog gospodina, pa ću primera radi navoditi najuočljivije greške i nelogičnosti koje je autor spornog teksta izneo.

Naime, u konkretnom slučaju se zbog činjenice da je „neophodno priznati sve žrtve i zadovoljiti njihovo pravo na istinu i pravdu“ predlaže da Srbija i Hrvatska, zajedno sa drugim označenim državama, zaključe sporazum, sa ciljem osnivanja i uspostavljanja REKOM. Navedena tvrdnja o potrebi zadovoljenja pravde je nesporna, i na teritoriji moje države, Srbije, se sprovode zakonom propisane mere u tom cilju, od strane Veća za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, koje postupa po zahtevu Tužilaštva za ratne zločine, te bezbednosno-policijskih struktura koje su zakonom određene.

U konkretnom slučaju se zbog činjenice da je „neophodno priznati sve žrtve i zadovoljiti njihovo pravo na istinu i pravdu“ predlaže da Srbija i Hrvatska, zajedno sa drugim označenim državama, zaključe sporazum, sa ciljem osnivanja i uspostavljanja REKOM.

U Hrvatskoj, sa druge strane, u postupcima koji za predmet krivične obrade imaju ratne zločine, sude poluobučene i neiskusne sudije (idealno za kvalitet postupka), a postupci se vode u tavim metropolama pravničke misli kakva je npr. Požega (zamislite, ta opština ima i Županijski sud – to je kao kod nas Viši sud, a ima nešto preko 28.000 stanovnika). Verovatno bi se kolega Božović smejao kada bi čuo da je za suđenje „Škorpionima“ mesno i stvarno nadležan npr. Viši sud u Temerinu (molim Temerince da mi oproste na primeru, pošto oni u svom gradiću, po odluci S. Malović imaju samo sudsku jedinicu Osnovnog suda u Novom Sadu).

Autor gore navedenog teksta izgleda namerno izbegava pitanje odnosa upravo države Hrvatske prema događajima iz kojih su proizišle neposredne posledice po žrtve. Dakle, ako je neophodno priznati sve žrtve, onda je potrebno i utvrditi okolnosti pod kojima je neko postao žrtva. Prema tome, neodrživa je tvrdnja da će nekakva komisija imati kapacitet da utvrdi okolnosti, a da države osnivači komisije takav kapacitet nemaju, odnosno ne samo da je neodrživa već je protivna i običnoj životnoj logici.

Recimo tako, da komisija na sesiji dođe do podataka o ubijanju staraca u okolini Benkovca od 6.avgusta 1995. godine. Šta, Hrvatska ne zna ko je sve pobijen u „čišćenju terena“ u tom periodu? O svemu hrvatske strukture imaju informaciju, i gde, i kada, i ko, i koliko, i zašto, a mislim da znaju i dokle, ali gospodine Božoviću, pa gde vi živite, oni naprosto neće da priznaju ono što znaju!!! Njima gospodine Božoviću trebate vi iz „Inicijative“, da to malo zabašurite (ako počnete mnogo da burgijate, u šta sumnjam, u Hrvatskoj ćete, provereno, biti bezbednosno ugroženi).

Ponovo vas upućujem na stavove koje je na Okruglom stolu pod nazivom „Učinkovitije procesuiranje ratnih zločina te obeštećivanje preživjelih i obitelji žrtava - neophodne zakonske izmjene“ Zagreb, 31. marta iznela dipl. iur. Maja Kovačević Bošković. Dobro proučite pa pišite.

Podsećam vas vas na hapšenja Srba u Vukovaru od 4.maja 1991. godine, zatvaranju i mučenju tih ljudi u zatvoru u Osijeku, i to pre „opsade“ kako je vaši drugari iz Zagreba zovu (kad smo kod Vukovara, znate li da je on bio u sastavu teritorijalne organizacije Srbije posle II svetskog rata, pa je tako na ličnim dokumentima do 1948 godine stajalo: selo to i to, Kotar Vukovarski, Republika Srbija. Takođe, zabeležena je i svađa Jovana Veselinova, političara iz Srbije, koji je 1947 godine psujući svoje partijske kolege uzvikivao: Vukovar je naš!!!)

Tražim da proučite montirane procese povratnicima, upućujem vas na ono što ne želite da čitate, a dostupno je kroz izvorne dokumente. Dakle, po vama iz Inicijative za REKOM, jedna država (Hrvatska) koja sistematski pokušava da ne dozvoli svojim državljanima povratak i ostarivanje drugih prava, i koja svoju pravosudnu intervenciju (u krivični i građanskim stvarima) koristi protiv navedene populacije, treba sa državom novog boravišta i državljanstva (Srbijom) tih ljudi da formira zajedničko telo, sa zadacima koje opisujete.

Samo da vas poučim, svako lice kome je npr. od strane vlasti Hrvatske 90-ih godina prošlog veka oduzeto stanarsko pravo, a postupak za poništaj takve, sporne i ustašoidne odluke još traje, ima i dalje status oštećenog. Kako je uz proterivanje i povrede imovinskih prava bilo i drastičnih povreda psihičkog i fizičkog integriteta, o čemu su nadležni organi Hrvatske više puta obaveštavani, zar mislite da takva država i zaslužuje da formira sa našom zemljom bilo kakvo telo koje može pomoći pomirenju.

Onoga trenutka, kada Hrvatska država prizna genocid koji je izvršila na Srbima u periodu od 1991-1995 godine, a potom ponudi da nadoknadi štetu koja je oštećenim/žrtvama (svojim državljanima) pričinila takvim sramnim činom, tek tada se dotična država kvalifikuje za ozbiljan dijalog.

Nisam primetio da je bilo ko od vaših sadelatnika ikada stradanje sopstvenog, srpskog, naroda u Hrvatskoj kvalifikovao kao genocid, pa je sasvim jasno da je vama jedan događaj lokalnog karaktera u Srebrenici očigledno, u pravnom smislu, teži od najmanje isto toliko ubijenih u Krajinama u 1995 godini, uz 10 puta više proteranih u tim područjima.

Dok gospoda iz hrvatskog vrha evociraju „Sjećanja“ i „Domovinsku zahvalnost“ i sve ostale velike dane u prazničnoj atmosferi, sa njima o pitanjima o kojima vi pišete ne može biti pravdenog i trezvenog dijaloga.

Vi kažete: „Utvrđivanje činjenica je jedna od garancija neponavljanja onoga što se u prošlosti desilo“, što uopšte nije sporno.

Naime, Srbi su u Hrvatskoj svedeni na procenat, koji će Hrvati za 50 godina toliko lako asimilirati (u jednom delu) dok će drugi deo biti za pokazivanje prijateljima iz Evrope. U tom smislu će Hrvatska kao država teško ponovo imati priliku da protera 500 hiljada Srba, budući da neće biti „biološkog materijala“ za proterivanje.

Autor gore navedenog teksta izgleda namerno izbegava pitanje odnosa upravo države Hrvatske prema događajima iz kojih su proizišle neposredne posledice po žrtve.

Da, da, asimilirati. Pošto imate dobar prolaz u Hrvatskoj, hajde da napravimo malo istraživanje. Vi pribavite upise krštenih (odraslih i dece do 14 godina) u župama RMK crkve npr. u Zadru i Splitu u poslednjih 15 godina, a ja ću vam obezbediti one iz Srpske pravoslavne crkve, pa hajde malo da uporedimo imena novokrštenih sledbenika Jozefa Racingera[1], sa imenima ranije krštenih koji nose imena i prezimena slična mome i vašem.

Znate li da je za srpskog sveštenika u Dalmaciji rizično da nosi mantiju na ulici? Niste znali, hajde da ih pitamo, al' da obećate da nećete hrvatskim vlastima reći njihova imena. Dakle, šikana i kršenja prava traju i traju. Šta više o tome da kažem osim papine molitve na Alojzijevom grobu, što je bila prava poruka mira, tolerancije i zezanja zdravog razuma. Još da je Stepinac bio pedofil, pa Jozef bi se i rasplakao!

Hajmo malo na Univerzitet u Zagrebu. Dajte mi recite koliko Srba predaje u toj ustanovi? Niste sigurni? Koliko je meni poznato ne više od petorice (ako sam koga izostavio nek oprosti). Koliko ih je bilo pre rata? Ispod dva procenta!! Popričajte malo sa Srbima studentima iz tog grada, pa nek vam neko od njih objasni zašto mu u dosijeu piše da je Hrvat, a ima isto ime kao general čije je hapšenje Tadić slavio u maju.

Vi kažete „Neophodno je da se govori i o delovanju institucija uoči i u toku rata, koje su i te kako u isti bile uključene“ – sjajno. Hajde malo da govorimo o popuni RSUP Hrvatske ustaškim sinovima 60-ih i 70-godina, i dirigovanom spaljivanju dokumentacije o pogromu u logoru Jadovno u tom periodu. Ili bolje o aktivnostima Sabora Hrvatske u cilju oduzimanja svojstva konstitutivnog naroda Srbima.

Ne znam ima li smisla da vas podsećam da ratove počinju, organizuju i dovršavaju oružane snage i prateći obaveštajni aparat, pa se nadam da ste na te institucije mislili.

Stjepan Mesić je „ležao“ u zatvoru, ne zbog ljubavi prema tekovinama demokratije i tolerancije, već zbog učešća u organizovanju MASPOK-a, odnosno, da budemo otvoreni, mržnje prema Srbima, pa njegovo suočavanje sa prošlošću ide zaista daleko, t.j. čak u 70-e godine prošlog veka.

A možemo malo i o ukidanju srpskih kulturnih ustanova u R. Hrvatskoj 10-ak godina nakon završetka II svetskog rata, pa ste u tom smislu želeli da se otkrije uloga Brozovih aparatčika i zemljaka u tom poslu, kao uvod u totalno obespravljenje Srba u SR Hrvatskoj.

Zaboravio sam grešan, pa vi ste mislili na naše institucije, na SANU i SPC. Pa eto, da vas podsetim da su te dve srpske institucije pretrpele pravo bezbednosno-medijsko raspeće upravo u Srbiji baš zbog pokušaja da ukažu na problem genocida nad Srbima na KIM i u Hrvatskoj pre ratnih sukoba.

Pokojni patrijarh Pavle je, od Srbina, predsednika opštine Prizren doživeo najgoru torturu i muke zbog ovoga, i optužen da kvari bratstvo i jedinstvo „naših naroda i narodnosti“. Posle se izjadao novinaru „Dnevnika“ 1989. godine u tekstu pod nazivom „Suviše mi dugo nisu verovali“ i tom prilikom jasno naglasio da je o pogromu nad Srbima sa KiM uredno vodio dokumentaciju koju je predavao uz peticije, očigledno bez uspeha.

Ako ste se nameračili da ponovo pljujete po Srpskoj akademiji i Crkvi kroz REKOM, u redu. Slobodni ste ljudi, pa pišite i sesionarite. Ali da znate, moja generacija (ljudi oko 30 godina) i druge koje su osetile milost vaših finansijera, će na sesiju sesijom, na reč rečenicom, na tekst zbirkom, na naučni rad doktoratom, sve dok vam ne presuši kasa koja je trenutno dobrano debela.

Dakle, što bi rekao Stjepan Mesić „u Drugom svjetskom ratu, vidite, Hrvati su dva puta pobijedili i mi nemamo razloga se nikom ispričavati“[2] a imajući u vidu da je navedeni državljanin Hrvatske (zamalo da kažem gospodin) potpisao Inicijativu za REKOM[3] jasno je da priča o istini, pomirenju i ostalim verbalnim slatkišima za Hrvate ima efemerni značaj.

Naime, kao što verovatno znate, Stjepan Mesić je „ležao“ u zatvoru, ne zbog ljubavi prema tekovinama demokratije i tolerancije, već zbog učešća u organizovanju MASPOK-a, odnosno, da budemo otvoreni, mržnje prema Srbima, pa njegovo suočavanje sa prošlošću ide zaista daleko, t.j. čak u 70-e godine prošlog veka. Takođe, koliko me oči služe, moj kompjuter kaže da je Mesić bio predsednik Sabora RH u vreme zločina Hrvatskih snaga na Miljevačkom platou juna 1992 godine, u Ravnim kotarima-Maslenici u januaru 1993 godine, i zločina u Lici u septembru 1993 godine. Ne idem dalje, već navodim samo najočiglednija „dejstva“ vojske države čijim parlamentom je stolovao ovaj bivši osuđenik.

Budući da je i sam Mesić u jednom periodu ratnog sukoba bio institucija (predsednik Sabora) pitanje je da li ćete i njega podvrći sesionarskoj unakrsnoj paljbi, ili će imati nešto lagodniji tretman zbog potpisa kojim je okitio vaše papiriće.

Ako je sukob 1991-1995. u Krajinama završen pobedom Zapada, kojima su gorivo točili ekstremisti iz redova hrvatskog naroda, ja posle toga ponovo da gubim neću, da ne bi opet neki novi Stipe, pred ustaškom dijasporom rekao kako su pobedili tako što su nas 1995 istrebili, a posle dodao da su i drugi put pobedili, tako što su sa nama Komisiju osnovali, koja je istrebljenje nazvala turističkom posetom trajnog karaktera.

Dajte REKOM-ovci, malo me ubedite zbog čega sa Hrvatskom ponovo u bilo kakvu priču (novac kao argument shvatam, ali ne prihvatam). Zašto sa njima koji su 100 godina sanjali san Ante Starčevića (za literaturu ćete lako, u Zagrebu je ima na svakom koraku). Branite ih malo, opravdajte Kosorku, koja bez trunke bojazni rafalnom paljbom časti „Haški tribunal“. Pružite mi nešto suvislo, al' nemojte pomirenje i takve gluposti, mi smo se pomirili kad je Todorić kupio „Frikom“, al' oni se sa nama nisu pomirili.

Hoću da znam zašto hoćete sa njima u tu priču, zašto ponovo? Jel zbog njihovog skorog ulaska u evropski savez večnog savršenstva ili postoje i neki, meni daleki i mom umu nedostupni, razlozi?

Ja ću vam reći gde možemo sa njima zajedno.

Samo u Brisel, i to kada između nas i njih sedi jedan Belgijanac, jer „blizina razdvaja“[4].

(Autor je advokat i stalni saradnik Srpskog kulturnog kluba)