Куд се дену афлатоксин?

Заборавна српска јавност већ је преболела кампању Горана Јешића, покрајинског секретара за пољопривреду, млеко и бригу о деци. Он је, пре само неколико седмица, уместо да као члан Владе АПВ одговори на питања која се односе на ненаменско финансирање од стране РБВ, лансирао аферу која је сељаке и произвођаче млека, у читавој држави коштала више него поплаве 2006. године.

Ток афере „афлатоксин“ био је такав да умало нисам почео интензивно да, уместо млека, деци пред спавање дајем шољу ракије, или каквог другог нешкодљивог и здравог напитка. Сваког дана на конференцијама за новинаре су се ређали покрајински функционери, и убеђивали васцелу јавност Србије, да је млеко које се у Србији „троши“ управо нешто најгоре што једном потрошачу може да се догоди.

Међутим Пајтићеве колеге су некако заборавиле да је граница тог, до јуче непознатог састојка/супстанце, још пре само пар година (за време владавине свемоћног Б. Тадића I), била у границама које сада представљају „отров“, „узрок канцера“ и још свашта што на ТВ екрану звучи јако, јако сурово и болесно.

Афла-убица деце и старих-токсин је толико био медијски експлоатисан, да сам у једном тренутку замало у маркету затражио литру афлатоскина, са молбом да буде без млека и витамина. И још, умало да ми спин махери из Бановине у главу убаце злу мисао да повећам број цигарета које у току дана конзумирам, јер се испоставило да постоји нешто што је од никотина шкодљивије и отровније.

У стручне, биохемијске, ствари се мешати нећу, нити ћу оспоравати налазе стручњака, да афлатоксин јесте у извесној мери токсичан односно штетан. Али ћу зато, на овом месту, направити један мали адвокатски оглед, односно анализу прописа који помињу афлатоксин, заједно са још неким другим супстанцама, које су, по тврдњи стручњака, спорног утицаја на здравље људи.

Влада Републике Србије је 2009. године, за вакта Мирка др „не мешам се у посао“ Цветковића, донела Уредбу о националном програму за превенцију колоректалног карцинома ("Сл. гласник РС", бр. 20/2009), где се под тачком 8. у другој колони наводи следеће:

„Одређена врста хране и начини припремања повећавају ризик настајања рака. То су на пример: риба усољена на кинески начин, афлатоксин (aflatoxin- гљивична контаминација која се понекад може наћи на зрнастој храни, нпр. кикирикију), конзервисано месо, со и усољена храна, као и веома врели напици и храна.“

Ајао мајко рођена. Па ја сам начисто и потпуно пропао. Риба усољена на кинески начин, врели напици и храна, а тек кикирики, који, по овој уредби очигледно садржи, толико пута проклет, афлатоксин. Па Јешићу, што нам и ово не рече? Зашто нас ниси упозорио да не гледамо фудбал, јер тада се, наравно конзумирају велике количине кикирики грицкалица.

Занимљиво је да студија/уредба нити једном речју не помиње млеко, иако је горња дозвољена граница афлатоксина 2009. године била иста као и сада, већ само и искључиво кикирики и вреле напитке, као расаднике канцера и злослутне гљивице чудног назива.

Шта тек рећи о Правилнику о здравственој исправности дијететских производа ("Сл. Гласник РС", бр. 45/2010, 27/2011 и 50/2012)? У том општем акту се афлатоксин помиње два пута и то у Прилогу 11. где се каже : „Афлатоксин М1 – максимално дозвољена концентрација- 0,025 µг/кг“ док се у Прилогу 17. наводи: Афлатоксин Б1- 0,10 µг/кг.

На овом месту ваља истаћи да се уз афлатоксин, као материје чија је количина односно присуство, прописана у одређеној количини, заправо једно од најмањ 50 једињења/супстанци које се наводе у предметном парилнику. Између осталог су ту још и: Калај, Арсен, Кадмијум, Олово, Жива, Охратоксин А, Патулин, Деоксиниваленол, Зераленон, Фумонизини (Збир Б1 И Б2). Па тек: Кадузафос Метил-С-Деметон/Метил-С-Деметон Сулфон/Метил-С-Оксидеметон, Етопрофос фипронил, Пропинеб/Пропилентиоуреа. Каква плејада токсичних материја, језик да сломиш, и то све само на дохват руке, у фрижидеру!

Горње количине шкодљивих материја смо, разуме се, преписали из прописа ЕУ, што јесте добро, али би свакако било још боље када се око појединачног повећања присуства одређене материје, не би дизала прашина, која нема за свој циљ здравију храну, већ стварање политичке сензације.

Има још свашта у правилницима, уредбама, законима и студијама, и могу да се кладим да у свим развијеним државама, јавне власти и стално и периодично контрилишу ниво присуства токсина у намирницама, као што такође верујем да је и код нас контрола на барем осредњем нивоу.

Али оно што ме иритира и тера на иронисање јесте потреба веселе дружине под именом „Покрајинска администрација АД – у стечају“, чији је стечајни управник Бојан Пајтић, да манипулишу здрављем људи, ради приказивања некакве угрожености становништва, и то замислите, млеком.

Пре ће бити да се извршни органи АПВ осећају угрожено у смислу страха од губитка фотеља, па је тако пре пар месеци било угрожено свако дете у Србији, а данас, ако смо видели из предлога Декларације, угрожена су наводно права мене као становника покрајине.

Као што је у овом кратком огледу показано, у храни коју човек једе, у води коју пије, у одећи коју носи, налази се већи или мањи ниво штетних материја, о чему би морали да брину сви носиоци јавне власти. Ипак покрајинска олигархија је бацила пик на једну од стотину таквих супстанци, и громогласном кампањом покушала, да бар на тренутак узме предах од истрага које се воде због, како се тек сада види, масовних и врло очигледних злоупотреба у покрајинским институцијама.

Шта је следеће на реду, односно коју кампању ће у наредном периоду покренути покрајинска влада у циљу опстанка на власти, остаје да се чује и види. По мени, Пајтић ће одиграти на улогу жртве, чак могуће, путем некаквог исценираног напада на његову личност и имовину (или пак неког од његових бораца и „боркиња“), и тиме кроз одбрану свог лика и дела покушати да одбрани тврђаву звана Бановина, која није „освојена“ већ читавих 13 година.

Надам се, ипак, да ће доћи до смиривања политичке анксиозности, која се појавила у редовима ДС у покрајини, те да ће смоћи снаге да, после више од деценије продаје аутономашке магле, оду са политичке позорнице моје, а не Бојанове, Војводине.

У њиховом случају, а што се показало у случају Драгина и Дулића, отићи са политичке позорнице може бити веома неизвесно. Неко у иностранство, неко у пензију, а неко у затвор.

Аутор је адвокат и стални сарадник Српског културног клуба