Početna strana > Rubrike > Politički život > Politički leksikon > Ugo Čavez - padobranac koji je uplašio Ameriku
Politički leksikon

Ugo Čavez - padobranac koji je uplašio Ameriku

PDF Štampa El. pošta
In memoriam   
sreda, 06. mart 2013.

(Tekst je pisan 2009. godine)

Izraz "padobranac" u srpskom žargonu podrazumeva mnogo toga, ali nijedno moguće značenje nije baš prijatno: nepozvan gost na žurci, neuki student koji je upisao fakultet preko veze, zbunjeni direktor koji je kakvom nejasnom prečicom došao do položaja – uopšte, svako ko se ne snalazi ili ne pripada okruženju u kojem se nezasluženo našao – sve su to "padobranci".

Jedan pravi padobranac, međutim, sa drugog kraja planete vrlo direktno i žestoko zastupa srpski interes u najbolnijem problemu naše novije istorije. Nimalo nesnalažljiv i ničim zbunjen, opravdano se, kao jedna od najuticajnijih političkih figura današnjice, osetio pozvanim da prokomentariše protivzakonitu secesiju južne srpske pokrajine:

- Kosovo pripada Srbiji i u istorijskom i u geografskom smislu. Kosovska nezavisnost je neprihvatljiva, to je vrlo opasan presedan za ceo svet – poručio je februara prošle godine predsednik Venecuele Ugo Čavez, bivši komandant elitnog padobranskog bataljona veneculeanske vojske, nekoliko dana pošto je Priština, uz podršku zapadnih sila, jednostrano proglasila samostalnost.

Same ove reči bile bi dovoljne da Čavez stekne nepodeljenu i neprolaznu naklonost srpske javnosti, kakvu nijedan padobranac ili „padobranac“ pre njega nije imao. Naklonost koja je postojala i ranije, barem od septembra 2006. godine, kada je Čavez, na zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, predsednika SAD DŽordža Buša nazvao đavolom.

Od njegovog dolaska na vlast, ni Venecuela, ni Južna Amerika, a ni planeta Zemlja više nije isto što je bila

Uopšte, ceo svet je tada, pre skoro tri godine, bio impresioniran odlučnošću kojom se lider jedne zemlje iz "dvorišta SAD" suprotstavio američkoj globalnoj politici. Čak ni činjenica da njegova Venecuela, zahvaljujući bogatim nalazištima nafte (najveći svetski snabdevač izvan Bliskog Istoka), ipak može sebi da dopusti otvorenu konfrontaciju sa svemoćnim Vašingtonom, nije umanjila ugled Čaveza kao omiljenog antiameričkog buntovnika. Mnogi su ga čak proglasili „Kastrom 21. veka“, odnosno, državnikom ko je u stanju da iz neposredne blizine povede političko-diplomatski rat sa SAD.

Ali, Ugo Čavez nije ničija kopija. Ni Fidela Kastra, koga naziva svojim ocem, ni Simona Bolivara, koji mu je ideološki uzor još od rane mladosti. Višestruko odlikovan kao oficir, imun na politički korektne fraze, fanatično posvećen civilizacijskoj ulozi koju ne krije da je sebi namenio, Čavez je autentična gromada moderne politike. Sa svim pozitivnim i negativnim aspektima njegove već desetogodišnje vladavine državom, koja je u prošlosti bila poprište nebrojenih krvavih unutrašnjih sukoba.

Čak i najljući Čavezovi protivnici, među kojima ima i njegovih dojučerašnjih saradnika, priznaju mu jedno: u potpunosti je ostvario ono što je želeo kad se, kao mlad, odrekao uspešne sportske karijere zarad bavljenja politikom – da ostavi traga u istoriji! Od njegovog dolaska na vlast, ni Venecuela, ni Južna Amerika, a ni planeta Zemlja više nije isto što je bila.

Detinjstvo i obrazovanje

Ugo Rafael Čavez Frias rođen je 28. jula 1954. u Sabaneti, seocetu na zapadu Venecuele. Iako visokoobrazovani – oboje su radili kao učitelji – roditelji su mu bili veoma siromašni, pa su malog Uga, zajedno sa starijim sinom Adanom, poslali kod babe Roze, koja ih je izdržavala kroz celu osnovnu školu.

Još u detinjstvu, Čavez je strasno zavoleo sportove, pre svega bejzbol, koji je ubedljivo najpopularnija sportska aktivnost u Venecueli (imaju veoma razvijene sisteme takmičenja na svim nivoima, od školskog i univerzitetskog, preko amaterskog, do profesionalnih liga). Ugo je bio vrlo nadaren za bejzbol, mnogi su mu predviđali uspešnu karijeru, ali je on taj talenat, umesto za odlazak u profesionalne sportiste, iskoristio da bi dobio stipendiju za fakultet. I to ne bilo koji, već Akademiju vojnih nauka, koju je upisao 1971, kad je imao tek 17 leta, a završio četiri godine kasnije, sa činom potporučnika.

Kad je postao vojni pitomac, Ugo je otišao na El Latigov grob i, kako je sam kasnije pričao, izvinio mu se što sada ima dva nova uzora: Če Gevaru i Fidela Kastra

Pre nego što je upisao vojnu akademiju, Ugu je idol bio čuveni venecuelanski bejzbol igrač, njegov prezimenjak Nestor Čavez (nisu rod), tragično nastradao u avionskoj nesreći, a poznat po nadimku El Latigo ("Bič"). Kad je postao vojni pitomac, Ugo je otišao na El Latigov grob i, kako je sam kasnije pričao, izvinio mu se što sada ima dva nova uzora: Če Gevaru i Fidela Kastra!

Godinama kasnije (1990), Ugo je upisao i političke nauke na "Univerzitetu Simon Bolivar" u Karakasu, nazvanom po legendarnom revolucionaru i oslobodiocu južnoameričkih zemalja iz 19. veka. Čavez je napustio političke nauke pre nego što je diplomirao, ali je taj pozni studentski period bio od velikog značaja za njegov konačni politički i ideološki profil, pošto je tu upoznao mnogo svojih istomišljenika, koji su takođe bili opčinjeni idejama nacionalne levice i samim Bolivarom. Okupljeni oko zajedničkih ideja i protivljenja tadašnjem političkom establišmentu Venecuele ogrezlom u korupciji, razvili su pokret „bolivarizam“, usmeren na ujedinjenje, ili barem zajedničko delovanje, država na severu ovog kontinenta: Venecuele, Kolumbije, Bolivije, Ekvadora i Paname.

Bolivarizam

Pojedini izvori, među kojima i Vikipedija, netačno navode da su „bolivarci“, pa i Čavez, pod velikim uticajem marksizma. Sam Čavez je često pobijao tvrdnje da je marksista, ističući da je po tom pitanju krajnje neutralan:

"Ne znam ništa o marksizmu, nisam ni pročitao 'Kapital', nisam ni marksista ni antimarksista"

- Ne znam ništa o marksizmu, nisam ni pročitao "Kapital", nisam ni marksista ni antimarksista – izjavio je jednom prilikom.

Ono što je mnogo jasnije odlikovalo ceo taj pokret, a pogotovo Uga Čaveza, jeste idealizacija Simona Bolivara, zbog kojeg cela Venecuela već vek i po oseća neku vrstu kolektivne griže savesti. Bolivar je, naime, pred kraj života, kad je već bio oslobodio sever Latinske Amerike španskog ropstva serijom grandioznih vojnih pobeda (nije bio taktički i starteški genije, slažu se istoričari, ali je taj nedostatak uspešno nadoknadio smelim potezima, poput onog sa samog početka trijumfalnog pohoda, kad je sa dve i po hiljade vojnika pregazio neprohodne Ande i potukao iznenađene španske snage u Kolumbiji), zagovarao spajanje zemalja nastalih iz španskih kolonija u jednu državnu celinu, pod nazivom Velika Kolumbija. Ovu zamisao Bolivara, rođenog Venecuelanca, najpre su odbili upravo njegovi zemljaci. Čak je postao i nepoželjan u otadžbini, pa je morao da se iseli u Kolumbiju, u kojoj je ubrzo, 1830. godine, preminuo od tuberkuloze.

Venecuela kao da ne može sebi to da oprosti, pa uporno nastoji da ispravi taj istorijski greh prema oslobodiocu. Nebrojeni venecuelanski pisci, filozofi, naučnici i drugi intelektualci, od tada pa sve do danas, održavaju kult ličnosti Simona Bolivara, veličajući njegova dela, a prvenstveno njegov naum o jedinstvu država na severu kotinenta. Niko, međutim, toliko jasno i glasno kao Ugo Čavez, koji u svakoj prilici s ponosom ističe za sebe da je "bolivarista". Ideje "bolivarizma" u velikoj meri odrediće i Čavezovu politiku na funkciji predsednika Venecuele, do koje je došao posle bogate karijere u vojsci.

Briljantan vojnik

U aktivnu vojnu službu Čavez je stupio odmah po završetku akademije, 1975. godine. Postavljen je za rukovodioca Odreda za komunikacije Bataljona brdske pešadije, koji je imao zadatak da uguši ekstremno levičarski pobunjenički pokret "Partija crvene zastave". Naredne tri godine borio se protiv odmetnutih gerilaca, i to s velikim uspehom, za šta je i odlikovan, ali je svejedno, kako je kasnije često pričao, baš u to vreme počeo da gaji neskrivene simpatije prema gerilskim pokretima.

Tri godine borio se protiv odmetnutih gerilaca, i to s velikim uspehom, za šta je i odlikovan, ali je svejedno, kako je kasnije često pričao, baš u to vreme počeo da gaji neskrivene simpatije prema gerilskim pokretima

Pored gerile, Čaveza je u to doba oduševila i knjiga "Uloga ličnosti u istoriji" Georgija Plehanova, koju je pročitao 1977. godine. Plehanov je bio ruski komunistički ideolog i jedan od najbližih saradnika Vladimir Iljiča Lenjina, s kojim se ipak sukobio neposredno po završetku oktobarske revolucije, pa je na kraju morao i da napusti Sovjetski Savez.

- Sećam se da je bila divna, zvezdana noć, a da sam ja u svom šatoru čitao knjigu pod baterijskom lampom. Ta knjiga je ostavila izuzetan utisak na mene – izjavio je kasnije Čavez, koji je zaista bio i ostao prilično zaokupljen problematikom značaja pojedinca u velikim istorijskim dešavanjima.

Pošto se dokazao na prvom zadatku, Čavez je munjevito napredovao u vojnoj hijerarhiji, u kojoj je obavljao mnogobrojne dužnosti. Između ostalog, bio je profesor na Vojnoj akamediji i Ratnom koledžu u Karakasu, gde su njegova predavanja bila najposećenija (studenti su uživali u "narodskom" obraćanju koje je bilo karakteristično za Čaveza), kao i komandant elitnog padobranskog bataljona (1991-92).

Ovo poslednje zaduženje bilo je od ključne važnosti za pokušaj vojnog prevrata, koji je Čavez organizovao u februaru 1992. godine.

Privatan život

Ugo Čavez prošao je kroz dva braka. Prva žena bila mu je Nensi Kolmenares, koja potiče iz istog kraja kao Ugo i takođe iz siromašne porodice. Venčali su se 1977. godine, a ubrzo im se rodila i ćerka, Roza Virdžinija. Kasnije su dobili još dvoje dece: Mariju Gabrijelu i Uga Rafaela. Razveli su se 1992, pošto je njihov brak već duže vreme bio samo fiktivan – Ugo je, naime, punih devet godina bio u paralelnoj vezi sa mladom istoričarkom Ermom Marksman.

Razveli su se 1992, pošto je njihov brak već duže vreme bio samo fiktivan – Ugo je, naime, punih devet godina bio u paralelnoj vezi sa mladom istoričarkom Ermom Marksman

Godine 1997. Čavez je oženio Marizabel Rodrigez, istaknutu javnu ličnost. Marizabel je bila novinarka, radio producent, publicista i osnivač nekoliko humanitarnih fondacija, prevashodno okrenutih ugroženoj deci. Po udaji za Čaveza, vrlo aktivno se uključila u njegovu političku kampanju. Kad je krajem 1998. Ugo pobedio na predsedničkim izborima, Marizabel, tada prva dama Venecuele, postala je član Ustavotvorne skupštine, koja je sastavila i danas važeći Ustav. Tri godine kasnije, međutim, Ugo i Marizabel su se razišli, kako privatno, tako i ideološki. Zvanično su se razveli 2004. Iz braka im je ostala ćerka Rozines, koja živi s majkom, ali je otac redovno viđa. Marizabel je poslednjih godina postala jedan od najžešćih kritičara svog bivšeg supruga, kojeg optužuje da je potpuno odstupio od revolucionarnih ideja koje su ga i dovele na vlast. Nimalo neočekivano, Marizabel za ispoljavanje svojih stavova protiv Čaveza često dobija priliku po vodećim američkim medijima, a 2006. godine televizija Si-Bi-ES, jedna od četiri u SAD koja ima nacionalnu pokrivenost, prikazala je veliki intervju sa bivšom prvom damom Venecuele.

Posle razvoda od Marizabel, Ugo Čavez nije se više ženio. Ima i dvoje unučadi, Gabrijelu i Manuela.

Okupljanje istomišljenika

Ubrzo pošto je stupio u vojnu služu (i pročitao "Ulogu ličnosti u istoriji"), dakle u ranim dvadesetim, Čavez je postao politički aktivan. Već 1977. osnovao je Oslobodilačku vojsku naroda Venecuele, pokret čija je svrha bila, kako je kasnije isticao, "da budemo spremni u slučaju da se nešto dogodi".

Sledeće godine, u punoj vojničkoj uniformi, Čavez se sastao sa tadašnjim opozicionim predsedničkim kandidatom Hizeom Visenteom Ranhelom, kojem je dostavio neke poverljive podatke da ih koristi u kampanji. Taj čin još jedan je od dokaza Čavezove hrabrosti: u to vreme, veneculeanskim oficirima bila je zabranjena bilo kakva politička aktivnost; da se saznalo za njegove susrete sa Ranhelom, Ugo Čavez ne bi samo bio ražalovan, nego bi verovatno bio poslat i na višegodišnju robiju. Srećom po njega, nije bio otkriven, a u Ranhelu je dobio prijatelja i, kasnije, sledbenika – upravo će ovaj političar, dve decenije posle njihovog prvog susreta, biti potpredsednik Čavezu.

Početkom osamdesetih, Čavez je počeo konkretno da priprema nasilnu promenu režima. U decembru 1982, okupio je svoje dotle izabrane saborce, sve oficire koji su takođe prezirali aktuelnu vlast i korupciju u najvišim armijskim krugovima, pod velikim drvetom u Saman de Gveru, gde su se međusobno zakleli da će srušiti oligarhijsku vlast. Izgovarali su prikladno izmenjen tekst zakletve koju je, prema legendi, Simon Bolivar svojevremeno izrekao, pre nego što se iz Italije vratio u otadžbinu da bi je oslobodio španskog zuluma.

Svega sedam meseci kasnije, 24. jula 1983, na 200. godišnjicu Bolivarovog rođenja, Čavez je osnovao Revolucionarnu bolivarsku armiju, skraćeno EBR-200. U ovu organizaciju učlanila se i gorepomenuta istoričarka Erma Marksman, koja je Čavezu, osim ljubavne, pružala i političku podršku, i to tako što je za njega obavljala brojne zadatke – od vođenja beležaka na tajnim sastancima, do prenošenja zavereničkih poruka.

Idealna prilika da Čavez sprovede vojni prevrat bili su čuveni nemiri u Karakasu i okolnim gradovima početkom 1989, koje je režim tadašnjeg predsednika Karlosa Pereza ugušio u krvi

- Čitao je sve što mu je došlo pod ruku, ali najviše je voleo priče o velikim vođama – posvedočila je kasnije gospođica Marksman o tadašnjim sklonostima Uga Čaveza.

Ermino učešće u aktivnostima EBR-200 se, zanimljivo, u Vikipedijinim člancima o Čavezu, inače negativno obojenim prema predsedniku Venecuele, koristi kao dokaz njegovog nemorala, pošto autori ističu da je njegova zakonita žena u to vreme, Nensi Kolmenares, sama odgajala njihovo troje dece u Sabaneti. Doduše, u jednom tekstu autori navode da je Čavez priznao Ermi na samom startu njihove veze da je oženjen, ali da je razdvojen od žene i da mu majka, kao posvećena katolkinja, ne dozvoljava da se razvede...

Elem, pored mnogih nezadovoljnih oficira, Čavez je tih godina okupljao oko sebe i sve iole značajne civilne političke snage levičarske orijentacije. Njegove aktivnosti privremeno su bile otežane kada je 1985. i 1986. službeno premešten u Elorzu, u unutrašnjost Venecuele i daleko od saradnika (tamo je organizovao svečanosti u slavu lokalnih svetaca, boreći se i na taj način protiv američkog kulturnog imperijalizma). Svejedno, 1987. godine proglašen je, zajedno sa Fransiskom Arijasom, za lidera EBR-200. Njih dvojica su tada i skovali plan da izvrše državni udar sredinom sledećeg predsedničkog mandata, kada popularnost predsednika uobičajeno pada na najniže vrednosti.

Idealna prilika da Čavez sprovede vojni prevrat bili su čuveni nemiri u Karakasu i okolnim gradovima početkom 1989, koje je režim tadašnjeg predsednika Karlosa Pereza ugušio u krvi. Venecuela se tih godina suočavala sa ozbiljnom ekonomskom krizom, izazvanom poremećajima na svetskom naftnom tržištu (koje je, opet, izazvala Amerika sa svojim arapskim saveznicima, kako bi naudila sovjetskoj ekonomiji). Zbog drastičnog pada cene "crnog zlata", siromaštvo i nezaposlenost poprimili su katastrofalne razmere u Venecueli, a narodno nezadovoljstvo kulminiralo je velikim protestima 27. februara 1989. Predsednik Perez je na demonstrante poslao vojsku i policiju, a u žestokim uličnim obračunima stradalo je 372 ljudi prema zvaničnim podacima, odnosno dve do tri hiljade protestanata prema nezvaničnim, ali mnogo verovatnijim procenama. Ali, Čavez je tih dana bio bolestan i nije odlazio na posao. Tako nije učestvovao u surovom gušenju demonstracija, ali isto tako nije ni iskoristio šansu da na krilima masovnog nezadovoljstva skine režim, koji je uveliko bio omražen. Morao je da čeka neku narednu priliku.

Državni udar

Sledeće prilike, međutim, nije bilo, pa je Čavez morao sam da je stvori. Pogotovo zato što mu je vreme isticalo: u januaru 1992. godine obavešten je da je premešten iz štaba padobranskog bataljona, odnosno, da 14. februara mora da se javi na novu dužnost, u neko selo na samoj granici sa Kolumbijom.

Čavez je znao da mora da reaguje pre premeštaja, jer iz neke zabiti nije bilo moguće udariti na vlast. Zato je, sa ostalim zaverenicima, odlučio da 4. februara izvrše vojni prevrat.

A mreža njegovih saradnika i saboraca značajno se povećala dok je rukovodio padobranskim bataljonom, jer je bataljon bio smešten u neposrednoj blizini generalštaba i drugih vojnih centara moći Venecuele. Tu je Čavez imao priliku da regrutuje zaverenike na ključnim mestima. A i nije morao mnogo da se trudi, pošto su mu brojni oficiri sami prilazili i ispitivali ga da li je tačno da on rukovodi "bolivarskim revolucionarnim pokretom" i kako bi oni mogli da se učlane.

U trenutku udara, Čavezu je bilo lojalno oko 10 odsto vojnih snaga Venecuele, a pod njegovu komandu u pervratu stavilo se skoro dve i po hiljade oficira, iz deset različitih bataljona. Doduše, imao je na raspolaganju i civilne gerilske pokrete, koji su mu nudili pomoć a imali su višedecenijsko iskustvo borbe sa državnim bezbednosnim snagama, ali Čavez ih je sve isključio iz samog prevrata, jer je poverenja imao samo u vojnike.

Čavez je poručio pobunjenoj vojsci da položi oružje. Čestitao je svojim sledbenicima iz drugih gradova na uspesima koje su postigli, ali ih je obavestio da je Karakas ostao neosvojen i da je zato propao njihov pokušaj. "Za sada", dodao je

Ispostavilo se da je ipak verovao pogrešnim ljudima, pošto je Čavezov državni udar propao upravo zbog mnogo zaverenika koji su u odsudnim momentima zakazali, ili čak izneverili prethodni dogovor (uostalom, neuspele revolucije zato i propadaju). Udar na predsedničku palatu i druge vitalne državne objekte započeo je u ranim jutarnjim satima, a završio se istog dana, pošto se Čavez, opkoljen sa svojom malom grupom saradnika u Istorijskom muzeju, predao. Zaverenici su u nekoliko drugih veneculeanskih gradova uspeli da preuzmu kontrolu, uz spontanu podršku građanstva, ali Čavezov napad na Karakas je propao, a bez Karakasa revolucija nije mogla da uspe.

Možda bi Čavezov prevrat bio uspešan da su njegovi saradnici uspeli da preko nacionalnih radio i TV stanica emituju poziv građanima da se dignu protiv predsednika Pereza, koji se upravo bio vraćao iz Švajcarske, gde je učestvovao na Svetskom ekonomskom forumu. Ali, emitovanje poziva je sprečeno, što je verovatno bio i ključ neuspeha.

Ugo Čavez se predao snagama lojalnim vladi, ali uz uslov da se obrati pobunjenicima putem televizije. Zahtev mu je odobren i, pre nego što je zatvoren, Čavez je poručio pobunjenoj vojsci da položi oružje. Čestitao je svojim sledbenicima iz drugih gradova na uspesima koje su postigli, ali ih je obavestio da je Karakas ostao neosvojen i da je zato propao njihov pokušaj. "Za sada", dodao je.

Tragičan bilans propalog državnog udara bio je 14 poginulih vojnika, uz oko 130 povređenih, vojnika i civila.

Izborna pobeda

Čavezovo obraćanje preko TV-a, kao i sama vest o vojnom udaru, bilo je melem na rane napaćenog naroda, posebno socijalno ugroženih slojeva, koji su u buntovnom potpukovniku videli nadu da će Venecuelom jednog dana vladati neko ko je spreman da se uhvati u koštac s korupcijom i ko se protivi pogubnim, neoliberalnim ekonomskim merama aktuelnog predsednika Pereza.

Pošto se predao, osuđen je na robiju, ali je i iz zatvora davao intervjue, zbog kojih mu je popularnost dodatno rasla. Njegove žestoke kritike na račun dve dominatne stranke venecuelanske političke scene, kao i to što je pokušajem obaranja Pereza jasno pokazao da je čovek od akcije, donele su mu nadimak Komandant (El Komandante), kojim ga siromašni slojevi i danas oslovljavaju.

Sa 44 godine, postao je najmlađi veneculeanski predsednik u istoriji. - Vi ste budući vlasnici Venecuele - obratio se narodu u trijumfalnom govoru

Osim ugleda i slave, boravak iza rešetaka doneo mu je i ozbiljno očno oboljenje, koje mu je trajno oštetilo vid. Kasnije, kad je postao predsednik, isticao je da je u tim trenucima shvatio koliko je veneculeanskom zdravstvu neophodna reforma...

Od predviđene duge robije, Čavez je odslužio "samo" dve godine, pošto ga je pomilovao Rafael Kaldera, koji je od Pereza preuzeo predsedničku funkciju 1993. godine. Odmah po oslobađanju, Ugo se potpuno posvetio politici, shvatajući da ugled koji je stekao može da mu bude neprocenjiv kapital u jurišu na čelnu poziciju u državi. Osnovao je Pokret pete republike, a kandidovao se na predsedničkim izborima 1998. godine.

Predizborna ispitivanja biračkog tela pokazivala su da je Čavez, čija je socijalna retorika "kupila" siromašne (najbrojnije) slojeve stanovništva, jasan favorit. Ipak, niko nije očekivao toliko ubedljivu pobedu kakvu je na kraju ostvario: dobio je 56 odsto glasova, što je u Venecueli bio nezabeležen izborni rezultat za proteklih 40 godina. Isto tako, sa 44 godine, postao je najmlađi veneculeanski predsednik u istoriji.

- Vi ste budući vlasnici Venecuele - obratio se narodu u trijumfalnom govoru.

Predsednik siromašnih

Zakletvu je položio 3. februara 1999, a prvi njegov potez bila je promena Ustava, za koju je dobio najširu podršku: na referendumu u decembru iste godine, 75 odsto glasača podržalo je novu verziju najvišeg pravnog akta. Promene su bile suštinske: naziv zemlje promenjen je u Bolivarska Republika Venecuela, uticaj partija je umanjen, predsedničkki mandat produžen sa pet na šest godina, a skupština je postala jednodomna... Takođe, novi Ustav predviđao je i nove izbore, koji su održani 2000. godine. Čavezova popularnost je u međuvremenu samo narasla, pa je tom prilikom dobio poverenje 60 odsto birača, dok su njegovi poslanici osvojili većinu u skupštini.

Tek kada je preuzeo naftu, Čavez je zaista preuzeo i Venecuelu

Tako je, vršeći političke reforme, stekao apsolutnu vlast, koju je iskoristio za korenite socijalne i ekonomske reforme koje je obećavao godinama unazad: godine 2001. doneo je set od 49 zakona koji su iz temelja protresli ekonomiju. Najvažniji od tih zakona je onaj kojim je podržavljena PDVSA, kompanija koja upravlja nepresušnim naftnim resursima Venecuele – PDVSA je sada stavljena pod kontrolu Ministarstva energetike. Tek kada je preuzeo naftu, Čavez je zaista preuzeo i Venecuelu.

Što se unutrašnjih prilika tiče, od svih novih zakona najviše strasti ipak je uzburkala zemljoposednička reforma. Do tada, skoro 70 odsto obradivih površina u Venecueli nalazilo se u rukama bogate manjine, koje je činila tri procenta stanovništva, a nacionalno istraživanje pokazalo je da se od te zemlje obrađuje samo četiri odsto. Čavezov zakon naložio je da zemlja koja se ne obrađuje mora da bude dodeljena siromašnim farmerima, što je uznemirilo i razbesnelo bogatašku klasu.

Uopšte, Čavez je i pre nego što je postao predsednik, a pogotovo od kada je stupio na dužnost, neprestano bio u ratu sa imućnima. Nije birao reči kad je govorio o venecuelanskim bogatašima, koje je u redovnim javnim obraćanjima (jednom nedeljno vodio je TV emisiju "Halo, predsedniče") optuživao da "samo znaju da orgijaju i loču viski". Iako religiozan, nije štedeo ni crkvene poglavare, koji su često bili povezani sa tajkunima: "Oni su skrenuli sa Hristovog puta", rekao je jednom prilikom o velikodostojnicima crkve.

Prema siromašnim slojevima bio je izdašan, kako je i obećavao: radnička udruženja okupljao je u jedinstven sindikat (pogodite kako ga je nazvao – "Bolivarska radna snaga"), dok je naftne prihode skoro potpuno usmerio ka socijalnim programima. Između ostalog, sproveo je akciju masovnog opismenjavanja stanovništva, zatim izgradnju puteva u ruralnim sredinama, a posebno je vodio računa o zdravstvu: pored toga što je osnovao mnogobrojne klinike dostupne svima, u svojevrsnoj zdravstvenoj misiji okupio je preko 10.000 lekara koje je poslao u zaostale krajeve države, u kojima pre toga uopšte nije bilo medicinskih službi! Ali, prema bogatima je bio surov, pa su ovi rešili da ga uklone.

Državni udar 2

Sa bogatašima se udružila opozicija, a vrlo je verovatno da je njihove tadašnje aktivnosti pomagala i vlada SAD, kojoj nikako nije odgovaralo Čavezovo nacionalizovanje naftnih resursa. Ruku na srce, uprkos nesumnjivo uspelim socijalnim programima – ili upravo zbog njih – veneculeanska ekonomija pod Čavezom nije procvetala: nezaposlenost i siromaštvo i dalje su bili kobno veliki, tako da je pokret protiv novog predsednika ubrzo postao masovan. S proleća 2002, u Karakasu su počeli veliki ulični protesti, iza kojih je stajala i venecuelanska vojska.

Nasilne demonstracije prerasle su u pravi ratni okršaj između protestanata i vojne policije sa jedne strane, i nacionalne garde odane Čavezu s druge

Protesti su postajali sve žešći, a onda je u aprilu pala i krv. Nasilne demonstracije prerasle su u pravi ratni okršaj između protestanata i vojne policije sa jedne strane, i nacionalne garde odane Čavezu s druge. Bilans nemira bio je najmanje 17 mrtvih i više stotina povređenih, što je Čavezu bio signal da mora da se povuče. Dvanaestog aprila podneo je ostavku, a predsednikovanje državom preuzeo je Pedro Karmona Estanga, čelnik Veneculeanske poslovne federacije "Fedekamaras", koja je i rukovodila protestima i stavila Čaveza u pritvor.

Ipak, koliko god njegova opozicija bila masovna, oni koji su ga podržavali ipak su bili brojniji. Odmah za ovim događajima, na ulice su izašle Čavezove pristalice, zahtevajući povratak El Komandantea na vlast. Posle samo dva dana, Estanga je bio prinuđen da napusti položaj (najkraći mandat u istoriji Venecuele), na koji se vraća Čavez.

Problemi, međutim, nisu nestali. U decembru iste godine, radnici naftne industrije stupili su u generalni štrajk, a dvomesečnu blokadu svih naftaških delatnosti koja je nastala, Čavez je prekinuo grubom odlukom o smeni kompletnog rukovodstva PDVSA i otpuštanju 18.000 radnika ove kompanije! Sve to dalo je novi manevarski prostor opoziciji, koja je ovog puta delovala legalno: opozicione stranke, okupljene u jedinstven savez, novembra 2003. predale su Izbornoj komisiji peticiju koju je potpisalo preko tri miliona ljudi, a u kojoj se zahteva odlazak Čaveza. U takvim slučajevima, Ustav Venecuele predviđa referendum o poverenju predsedniku, do čega je i došlo 15. avgusta sledeće godine.

I oni koji su zahtevali njegovu smenu, i sam Čavez koji je svoje protivnike optuživao da su organizovani iz inostranstva, tačnije Amerike, vodili su vrlo energičnu kampanju (predsednikov slogan glasio je "Čavez neće otići"). Takva kampanja dovela je do nezapamćene izlaznosti na referendumu: glasačka mesta morala su da ostanu otvorena do ponoći, pa i kasnije, kako bi stigli da glasaju svi koji su čekali u redovima dugačkim i po nekoliko stotina metara. Kad su glasovi prebrojani, ispostavilo se da Čavezova podrška u narodu ipak nije opala: 59 procenata izašlih birača zaokružilo je "ne" smeni predsednika.

- Ovo je iskonsko "ne". Ovo je "ne" kojim se Hrist suprotstavlja imperijalizmu. Ovo je "ne" kojim se Hrist suprotstavlja zanemarivanju siromašnih – zasluženo je slavio Čavez novu izbornu pobedu.

Opozicija je tvrdila da je brojanje glasova bilo neregularno i da je Čavez lažirao rezultate, ali ceo referendumski proces nadgledala su dva neutralna tela – komisija "Karter centra" koju je predvodio bivši predsednik SAD DŽimi Karter i delegacija Organizacija američkih zemalja – i oba su odbacila bilo kakve sumnje u nameštaljke.

Kastrofil i rusofil

Spoljnu politiku Uga Čaveza, po kojoj je i najpoznatiji u svetu, karakteriše oštro protivljenje američkom imperijalizmu. To protivljenje nikako ne ide na račun humanosti: kad je uragan Katrina opustošio SAD krajem 2005, Čavezova vlada bila je prva koja pritekla u pomoć "severnoameričkoj braći" (njegove reči) i poslala u Ameriku tone hrane, lekova, vode i benzina.

Ali, za američki vlast, barem do Baraka Obame, Čavez nema ni trunku razumevanja. Klintonovu i pogotovo Bušovu politiku nemilosrdno je napadao kad god je stigao. A često je stizao. Ugova oštra istupanja prema Vašingtonu i njegovim saveznicima već su legendarna. Praktično, ne pamti se da je ijedan lider, a kamoli lider zemlje koja i nije u zvaničnom sukobu sa SAD, izrekao toliko kritika i uvreda o najmoćnijoj sili današnjice.

Pamti se i da je američki konzervativac Pet Robertson 2005. godine javno pozvao na likvidaciju Čaveza

Koliko je Čavez iritirao bivšeg američkog predsednika, videlo se i kad je, upravo posle Katrine, ponudio Americi 66.000 barela goriva po značajno sniženim cenama, kao i pomoć u vidu pokretnih bolnica i medicinskog osoblja – Bušova administracija, iako je sama reagovala na tragediju totalno neprimereno i nespremno, odbila je taj Čavezov predlog.

Isto tako, pamti se i da je američki konzervativac Pet Robertson 2005. godine javno pozvao na likvidaciju Čaveza!

Ne baš očekivano, Čavez je pozdravio pobedu Baraka Obame na prošlogodišnjim izborima i pozvao je novog američkog predsednika da njihove dve zemlje počnu da grade nove relacije. Iako Obama od kako je ušao u Belu kuću širom sveta "resetuje" odnose sa raznim državama, još nema jasnih nagoveštaja da li će, kada i kako odgovoriti na ponudu venecuelanskog predsednika.

Potpuno razumljivo, a na zgražavanje Bele kuće, Čavez je razvio vrlo bliske odnose sa Kubom Fidela Kastra i Rusijom Vladimira Putina.

U Kastra je politički zaljubljen. Kad je posetio Kubu, impersioniralo ga je to koliko su tamošnji ljudi poistovećeni sa Fidelom. Kad je Fidel posetio njega i njegov zavičaj, onu babinu kuću u kojoj je Čavez odrastao, predsednik Venecuele izjavio je da mu je to ostvarenje dečačkog sna.

Što se tiče Moskve, Čavez je značajno ojačao odnose dve zemlje. Osim što su Rusija i Venecuela istomišljenici po svim bitnim međunarodnim pitanjima (od kojih Kosmet ubrajaju u najvažnije), višestruko je povećan obim saradnje u mnogim segmentima, a naročito u energetskom i vojnom. Organizuju se zajedničke vojne vežbe, a Venecuela je jedan od najvećih kupaca ruskog oružja, na koje je do sada potrošila milijarde dolara. Pored ostalih, Karakas i Moskva potpisali su sporazume o zajedničkom svemirskom programu, kao i o korišćenju nuklearne energije.

Verno sledeći Bolivara, Čavez se zdušno zalaže sa jedinstvo Južne Amerike, naročito u borbi sa američkim imperijalizmom. Samo mu se susedna Kolumbija ne uklapa u taj projekat, pošto je vlada u Bogoti bliska Vašingtonu (iz kojeg dobija milijarde dolara za borbu protiv narkomafije, ali i po čijem nalogu je priznala najpoznatiju evropsku narko-"državu", onu koju Čavez smatra neotuđivom srpskom teritorijom). Amerika je čak optužila Čaveza da oružje koje kupuje iz Rusije prosleđuje pobunjeničkom FARK-u, kolumbijskoj levičarskoj gerili koja ratuje sa desničarskom vladom. Odnosi Kolumbije i Venecuele u poslednjih deset godina često su prolazili kroz krize, mada nije bilo otvorenih sukoba, uprkos dugačkoj međusobnoj granici. Mnogi se plaše da će, ukoliko Amerikanci zaista izgrade vojnu bazu u Kolumbiji i to baš blizu granice s Venecuelom, kao što se najavljuje, zategnutost između Bogote i Karakasa možda prerasti u nešto ozbiljnije i smrtonosnije.

Sa ostalim južnoameričkim državama Čavez uglavnom održava korektne odnose, uprkos povremenim napetostima, poput one sa Peruom, kada je na njihovim predsedničkim izborima 2006. otvoreno napao Alana Garsiju, nazivajući ga lopovom i prevarantom, a ovome, po svoj prilici, upravo Ugova kritika donela pobedu. Nova peruanska vlast osudila je Čaveza zbog mešanja u unutrašnje stvari, dve države povukle su svoje ambasadore, ali je kasnije situacija izglađena i odnosi su normalizovani.

U međunarodnoj politici, jasna je zakonitost da su svi američki prijatelji automatski Čavezovi neprijatelji. I obrnuto. Tako Venecuela sve bliskije sarađuje s Iranom, a njen predsednik sve oštrije kritikuje Izrael.

Baština

Kako će istorija, u koju je vrlo smišljeno i planski zakoračio, pamtiti Uga Čaveza? Teško je odavde dati na to pitanje objektivan odgovor, jer njegov stav o Kosmetu i sada neminovno izaziva srpske simpatije i, slično siromašnim slojevima Venecuele, spremni smo da mu oprostimo i poneki greh. Sa Balkana, iz regiona koji kolektivno drhti pred ma kojim američkim činovnikom, samo možete da se divite nekome ko je uspeo da omete, iznervira, pa i uplaši SAD, kao što je to pošlo za rukom Čavezu. 

"Vi ste magarac, Gospodine DŽordž Buš. Vi ste kukavica, počinilac genocida, alkoholičar, pijanica, lažov, nemoralna osoba, Gospodine Opasnost"

Zato je možda i najbolje, kao primer njegovog zaveštanja svetskoj politici, a za kraj ovog osvrta na lik i delo najneobičnijeg savremenog državnika, navesti nešto što će sigurno odzvanjati još decenijama i što, ako ništa drugo, precizno odslikava karakter Uga Čaveza: njegove najpoznatije izjave.

O bivšem predsedniku SAD DŽordžu Bušu:

- (na zasedanju Generalne skupštine UN) Đavo se nalazi u ovoj zgradi. Bio je ovde juče (krsti se). Još se oseća sumpor!

- Vi ste magarac, Gospodine Opasnost. Vi ste magarac, Gospodine DŽordž Buš. Vi ste kukavica, počinilac genocida, alkoholičar, pijanica, lažov, nemoralna osoba, Gospodine Opasnost. Vi ste najgori, Gospodine Opasnost, najgori na planeti. Znam da ste psihički obolela osoba.

O britanskom premijeru Toniju Bleru:

- Ne budite besramni, gospodine Bler. Ne budite nemoralni, gospodine Bler. Vi ste jedan od onih koji nemaju morala. Vi ste neko ko nema prava da ikoga kritikuje o ponašanju u međunarodnoj zajednici. Vi ste imperijalistički pijun koji služi Bušu-Hitleru, najvećem masovnom ubici na planeti. Idite dođavola, gospodine Bler.

Bivšoj državnoj sekretarki SAD Kondolizi Rajs:

- Imaj na umu, devojčice, da sam ja kao ono bodljikavo drveće, koje ubada svakoga ko ga trese. Nemoj sa mnom da se kačiš, Kondoliza. Nemoj sa mnom da se kačiš, devojčice.

O Hozeu Migelu Insulzi, generalnom sekretaru Udruženja država Amerike (OAS), koji je kritikovao Čaveza što jednoj privatnoj TV stanici u Venecueli nije odobrio dozvolu za rad:

- Doktor Insulza je baš idiot, pravi idiot. Trebalo bi da podnese ostavku u sekretarijatu OAS-a samo zato što se usudio da prihvati tu ulogu.

O ulozi predsednika u državi:

- Telo nacije je razbacano na sve strane. Ruke su ovamo, noge tamo, a glava sa druge strane brda. Ako u životu nekako pomognete da to telo bude spojeno, mislim da je to život koji je vredelo proživeti.

O ulozi ličnosti u istoriji:

- Ljudi mogu da se postave u vodeću ulogu, koja ubrzava ili usporava procese, dajuću svoj mali, lični doprinos. Ali, mislim da je istorija proizvod kolektivnog delovanja čovečanstva. I ja sam potpuno predan tom kolektivnom delovanju.

Priredio: Miodrag Zarković