Борис Тадић – психолог на трајном раду у политици

Почетак: Рођен 15. јануара 1958. године у Сарајеву, кад су "снегови били по два метра" (аутобиографија са сајта boristadic.org, сада доступно на сајту "Е-новина"). Отац Љубомир је филозоф и члан САНУ, мајка Невенка (рођ. Кићановић) неуропсихијатар. Отац и мајка су му се упознали на студијама у Сарајеву, а онда прешли у Београд где им се родила ћерка Вјера; уследиле су докторске студије у Паризу, а непосредно пред Борисово рођење вратили су се у Сарајево.

Породичне приче: Деда по оцу био је официр у црногорској војсци, носилац медаље Обилића, "велики Србин"; од три сина – један је постао четнички командант а друга двојица (међу њима и Борисов отац Љубомир) отишла су у партизане: "Седам стричева из моје фамилије, старости између седамнаест и двадесет седам година, стрељано је једног јутра 1942, јер нису хтели да по налогу партизанске команде ликвидирају свог стрица, дединог брата, комиту из Првог светског рата Спасоја Тадића. Неколико деценија после тога, отац је сазнао да је и он био на том списку за стрељање, али га је неко спасао. Вероватно да би претекао бар један мушки члан породице" ("Илустрована политика"). Деда по мајци, Страхиња Кићановић, био је богати трговац, земљопоседник, првак земљорадничке странке у Семберији и два пута неуспешни кандидат за народног посланика у Краљевини Југославији; убиле га усташе и бациле у јаму Јадовно. "Зато сматрам да смо сестра и ја последица случајних околности", рекао је у једној "романсираној исповести" ("Илустрована политика").

О родитељима: За мајку је рекао да је "увек била шведски социјалдемократа и имала отпор према комунизму. Није волела ни извесно комунистичко наслеђе мог оца" ("Илустрована политика"). "Мој отац се никада није обогатио јер је водио рачуна о свом научном раду" (у ТВ дуелу са Томиславом Николићем, РТС). И још о оцу: "Не имитирам никога, можда само свог тату" ("Блицњуз").

Родитељи и сестра о њему: "Цена је велика за велики посао. Он јесте радник и предаје се из целог свог бића. Као мајка, желела сам да не победи. Да има свој мир са породицом, да ради нормално, у границама. Он не стаје, а овако, чека га велики, одговоран и напоран посао" (Невенка Тадић, после првог избора њеног сина за председника, "Глас јавности", 2004). "Сиромах је, нема ништа до своје плате. Нема стан. Када би му престала [председничка] функција, изашао би из државних просторија и не знам шта би било са њим?" (Љубомир Тадић, "Газета", 2007).  "Звали смо га Буца, јер је и био буцкаст, па се касније издужио. Био је добро, питомо дете и баш је волео да клопа кад је био мали. Сећам се, кад би чуо лупкање шерпи врло брзо би дотрчао. [Сад] води рачуна о храни, има и саветника за исхрану, бави се физичким активностима, али доста седи. Има, ипак, нешто чему не може да одоли – шненоклама!" (Вјера Тадић-Радовић, "Биље и здравље").

Одрастање: У званичној биографији написаној за председничку кампању 2008. тврдио је да је растао у скромним условима: "Живели смо скромно, јако скромно, као и сви тада, уосталом. Сви смо јели исту храну, хлеба и масти." Поносан на "дорћолско порекло" свог одрастања (у београдској Јовановој улици): "Ми имамо што неко рече, лепо домаће и улично васпитање. То улично васпитање се види по ожиљцима на мојој бради, на мом оку, по мојој глави..." ("Илустрована политика"). Још: "Био сам увек лошији у боксу него на партеру. Добијао сам и давао батине. Имао сам сјајну технику обарања и увек сам се уздао у њу. Све док нисам оборио човека од рецимо 100 килограма а ја сам имао око 60, и после тога се лоше провео. Од тада се више нисам уздао у технику. Добро је да прођете школу улице. Одређена доза мангуплука чини вас целовитим" ("Време"). Нису баш сви били одушевљени хвалом Бориса Тадића о "лепом уличном понашању" – вероватно најпознатија је реакција Велимира Илића: "Ја сам разочаран у Србију када бира једног тако препотентног типа који прича 'ја имам ожиљке, ја сам фрајер са улице, ја сам Дорћолац...' Ја сам, бре, из Чачка, кад ухватим те београдске Дорћолце и научим их памети!" (Велимир Илић, пожаревачка ТВ "Дуга", 2008). 

Београд ван Дорћола: "Онда смо се преселили у Београд, и ја сам оца изненадио тиме што сам се врло добро снашао у том граду, па сам га једном, кад се он изгубио у центру Београда одвео до куће, што је њега импресионирало" (аутобиографија са сајта boristadic.org, сада доступно на сајту "Е-новина").

Образовање: Основну школу и Прву гимназију завршио је у Београду, где је и дипломирао на Филозофском факултету, на Катедри за клиничку психологију: "Занимљиво је да сам све школе завршио на Дорћолу. Основну школу 'Пера Поповић-Ага', сада 'Мика Алас' у Јовановој, Прву београдску гимназију у Душановој, Филозофски факултет у Васиној. Моје школовање је било у распону од триста-четристо метара. Готово цео живот ми се догађао у том потесу" (Илустрована политика).  А зашто се определио баш за психологију: "Моја сестра је заиста хтела да постане психолог, а ја сам желео да наставим један општеобразовни факултет. Сећам се да је добрим делом на мене утицала и чињеница да је у биографији нашег познатог адвоката Срђе Поповића такође податак да је прво почео да студира психологију, што је мени било важно" (аутобиографија са сајта boristadic.org, сада доступно на сајту "Е-новина").

 Гимназијска познанства (за цео живот): Слободан Антонић је записао:

"Затим је [Борис Тадић] ишао у Прву београдску гимназију, такође на Дорћолу. У његовој генерацији, ову школу је похађао и Небојша Крстић (1957), данашњи његов званични саветник за медије. Тадић се после дипломирања, вратио у Прву београдску гимназију, где је предавао психологију. Међу његовим познатијим ученицима је Вук Јеремић, данашњи министар спољних послова. Јеремићева баба, Садета Поздерац, била је, својевремено, директорка Прве београдске гимназије, а Вук је, према неким написима у штампи, био један од Тадићевих омиљених ученика. Тако је Прва гимназија спојка, која, на известан начин, повезује Тадића и неке од његових најближих сарадника" ("Мрежа школских другара" у политичкој елити Србије).

Опредељеност: По националности Србин, по верској православац, слави Светог Јована Крститеља. У политичком смислу – либерал: "На мене је велики утицај извршила књига Страначки плурализам или монизам Коштунице и Чавошког. Напустивши породично левичарско окружење, под великим утицајем идеја које су њих двојица презентирали, формирао сам се као либерал у идеолошком смислу. По свом стилу и начину рада блиски су ми Вили Брант и Улоф Палме" ("Време").

Страни језици: Званична биографија наводи да говори енглески и француски, "Википедија" додаје и италијански језик.

"Мушка каријера": Насупрот увреженом мишљењу да важи за омиљеног политичара међу женама, тврди да није имао великих успеха кад женама није прилазио као већем делу бирачког тела: "Што се моје мушке каријере тиче била је катастрофална. Стално сам био у емотивној патњи јер су младе даме према којима сам изливао емоције одлазиле на другу страну. Нисам био баш неки вајни освајач женских срца" ("Илустрована политика"). Рано се жени Веселинком Заставниковић, за коју тврди да је била "једна од најлепших жена Београда": "У 22. години сам решио да одем од куће и живим с тадашњом девојком Веселинком с којом сам се касније и оженио" ("Илустрована политика"). Брак траје 16 година, до 1997. године. После развода, Веселинка нешто касније одлази у манастир и у Пећкој патријаршији постаје монахиња Ирина, а Борис одмах улази у нови брак: како пише "Илустрована политика" своју садашњу супругу Татјану, инжењера грађевине, "упознао је оног дана кад је изашао из претходног брака". Лист "Репортер" је 2001. пренео његову изјаву да "како године пролазе све ми се више чини да су сигурнији и стабилнији бракови у којима се супружници ређе виђају". У другом браку има две ћерке, Машу и Вању: "Не можете да замислите колико су ћерке за мушкарца важне. Потпуно ме разнеже. Ја сам овако више натуралне грађе и прилично медведаст, али кад сам са њима ја сам као... пита" ("Илустрована политика").

Пословна каријера: У званичној биографији пише да је "радио као новинар, клинички психолог, професор психологије и истраживач у научним пројектима на Институту за психологију" и од 2003. "предавач политике и адвертајзинга на специјалистичким студијама Универзитета уметности у Београду". По одласку из родитељске куће издржавао се продајући студентску и омладинску штампу по београдским ресторанима ("Најтеже ми је било кад сам у Клубу књижевника стављао новине на сто за којим су седеле колеге његовог оца. Подигли би поглед и питали ме: 'Борисе, зар си то ти'? 'Јесам'. Не сећам се да сам од њих икад добио бакшиш", "Илустрована политика")и правећи играчке ("Пошто још нисам решио своје стамбено питање, највише новца сам уложио у играчке. Некад сам и сам правио док сам био мали привредник", "Илустрована политика"). Био је и директор Центра за развој демократије и политичке вештине, чији су полазници постали оно што би се могло назвати "младим лавовима" ДС-а.

Утицаји: "Наравно да је мој отац увек највише утицао на мене. Читав живот водио сам отворено, понекад врло тешко и комплексно дебату са њим. Било је занимљиво одрастати поред Љубе Тадића" (аутобиографија са сајта boristadic.org, сада доступно на сајту "Е-новина"). Љубомир Тадић, са групом професора, бива избачен са Филозофског факултета: "У ударном дневнику Београдске телевизије назвали су га зликовцем, покварењаком и страним плаћеником" ("Илустрована политика"). Њихова кућа постаје састајалиште тадашњих дисидената (Добрица Ћосић, Михајло Марковић, Драгољуб Мићуновић, Коста Чавошки...) : "Тако да сам ја одмалена учествовао у свим интелектуалним и филозофским дебатама, политичким дискусијама. То је као када, на пример, дете одрасте у породици фудбалског тренера, онда му лопта и фудбал уђу под кожу – тако су мени политика, улога појединца, 'улога моје породице у светској револуцији'." (аутобиографија са сајта boristadic.org, сада доступно на сајту "Е-новина").  

Ко је написао књиге Добрице Ћосића: "Имао сам неких осам или девет година када сам први пут срео Добрицу Ћосића. Тада су мој отац и он, када сам дошао из школе, били у кухињи и пили кафу. Тата ме упознао, рекао је ово је Добрица Ћосић. Ја сам тада имао 'Далеко је сунце' за лектиру. Било ми је занимљиво да упознам човека за кога нисам ни могао претпоставити да је жив. Ја сам сео са њима, било ми је занимљиво да слушам шта говоре. Онда сам их прекинуо и рекао сам Добрици: 'Јесте ли Ви написали све Ваше књиге или сте их можда преписали?' Сећам се да је он био пријатно изненађен мојим питањем и одговорио да их је сам написао, а онда смо наставили наше пријатељство" (аутобиографија са сајта boristadic.org, сада доступно на сајту "Е-новина"). 

 Мићунов гамбит: "Човек који је такође био веома значајан за моје одрастање, кога сам упознао негде у својој десетој години живота био је Драгољуб Мићуновић, који ме је учио да играм шах. Увек ме је побеђивао. Врло је занимљиво да смо одиграли партију шаха и када смо формирали коалицију између Демократског центра, странке коју је тада он водио, и Демократске странке, коју сам ја водио. Одиграли смо две партије шаха и ја сам победио. Те две партије шаха одиграли смо неких двадесет година од последње партије. Он је навикао да ме побеђује и био је шокиран" (аутобиографија са сајта boristadic.org, сада доступно на сајту "Е-новина"). 

Политичка каријера, почетак: У званичној биографији пише да је "учествовао у опозиционом раду током студија, због чега је био хапшен". Радо се сећао прво потписане петиције против вербалног деликта и учешћа на демонстрацијама, због којих је (скоро) месец дана прoвео у затвору у Падинској скели: "Ја сам погледао свој стари досије, а нови из деведесетих још нисам стигао, али намеравам. Као студент и војник био сам третиран као унутрашњи непријатељ, како је написано на корицама досијеа" ("Време"). У "Времену" такође стоји да је "учествовао у формирању полуилегалног Отвореног универзитета и у низу опозиционих активности". Актер и сведок тих догађаја из 1982. године, Павлушко Имшировић, изнео је нешто другачији поглед на његов опозициони рад и хапшење: "Од осталих његових вршњака издвајале су га две ствари: то што је био син праксисовца Љубе Тадића и то што је био дечко лепе и особене Веселинке Заставниковић. Она је за Бориса била ауторитет и он је за њом и дошао у затвор 1982. – никаквих политичких мотива он ту није имао. Да их је имао, он би био ухапшен заједно с њом и осталих седморо тог 4. јула 1982, а не у каснијим протестима због тог хапшења. То његово хапшење једна је од најкомичнијих прича из историје овдашње политичке репресије" (српски тједник "Новости"). Драгомир Олујић Олуја, један од оснивача "Отвореног универзитета", за лист "Таблоид" рекао је: "А данашњи председник Србије, Борис Тадић, наше је 'дисидентско дете'."

Политичка каријера, наставак: Како му је отац био један од оснивача Демократске странке, звучи природно податак да је и он члан ДС-а од 1990. "Секретар Главног одбора и потпредседник Извршног одбора ДС-а постао је 1992. године, али је до 1996. дао само један интервју", пише "Време". Посланик у српском парламенту постаје 1994, био је и члан скупштинског Одбора за науку и технологију. За потпредседника странке изабран у фебруару 2000. и поново 5. октобра 2001. На изборима 24. септембра 2000. године изабран је за савезног посланика у Већу грађана савезне скупштине, где је био и в.д. шефа посланичке групе ДОС-а, али и председник Одбора за контролу служби безбедности. На парламентарним изборима одржаним у децембру 2003. године носилац страначке листе "ДС – Борис Тадић". Од фебруара 2004. шеф је Посланичког клуба ДС-а Скупштини Србије, а тада постаје и председник странке; на бурној изборној скупштини противкандидат му је био Зоран Живковић, заменик убијеног председника странке и премијера Зорана Ђинђића. На страначким скупштинама 2006. и 2010. као једини кандидат (п)остаје стари/нови председник ДС-а.

Функције: У "првој демократској влади Савезне Републике Југославије", 2000. године, био је министар телекомуникација. Пре него што ће бити изабран за министра, помало неопрезно, изјавио је: "Не могу да прихватим место министра, јер сам завршио Филозофски факултет и било би чудно да руководим ресором телекомуникација" (Изјаве.нет). Паузу у министровању прави када ресор телекомуникација реконструкцијама Владе бива укинут (јун 2001), а поново министар, овог пута одбране, постаје 2003. – кад нам се држава зове Србија и Црна Гора. Председник Србије постаје 2004, а поново је изабран 2008. – оба пута најозбиљнији противкандидат био му је Томислав Николић.

Награде: Као председник Србије добио је Европску награду за политичку културу швајцарске фондације "Ханс Рингиер" (2007) и немачку награду "Квадрига" (2008): "У Немачкој добијам награду, не знам за шта је награда – искрен да будем, нисам до краја прочитао за шта јe добијам, вероватно за посао који обављам" (РТС).  У марту 2009. додељен му је почасни докторат на букурештанском Хришћанском универзитету "Димитрие Кантемир".

Однос са Ђинђићем: Они који га много не цене, тврде да никада не би достигао ове позиције да Зоран Ђинђић није убијен, оптужују га да је "очистио ДС од Ђинђићевих сарадника" и да се оног кога је наследио на челу странке ("Мало ми колена клецају када помислим на претходнике, посебно на Ђинђића", изборна скупштина ДС-а 2004. године, "Данас") сети само у току изборне кампање. Ево једног контрапримера: "Без Зорана Ђинђића не би било Петог октобра, без њега не бисмо издржали тортуру деведесетих, без њега идеја Србије у Европској унији не би била неповратан процес, а ја сам уверен да је данас тај процес неповратан. Као четрнaестогодишњак сам га упознао и сећам се да је идеја европске Србије и у најранијој младости његова идеја водиља и да је у томе био далеко испред свога времена. У Србији на брисаном простору тек стварамо институције и државу, а Зоран Ђинђић је у таквим околностима успевао да материјализује своје идеје" (на отварању виртуалног музеја Зорана Ђинђића, "Вечерње новости", 2011).

О Војиславу Коштуници: "Србија ће променити брзину кад Коштуница оде" ("Ројтерс", 2005).

О Томиславу Николићу: "Увек сам имао врло коректне односе са њим. Са Томом увек имам заједничких тема, он има једну врсту духа коју треба уважавати. Можемо да причамо и о спорту и о разним темама... Волимо све што воле млади" ("Политика").

Други о њему: "Ако председник Републике може да буде и премијер и посланик и судија и тужилац онда је могао данас да дође, као ми, и један дан буде и педер" (Чедомир Јовановић, "Блиц"). "Намерно га нисмо звали у Идоле" (Небојша Крстић, садашњи његов саветник и некадашњи члан "ВИС Идоли", "Илустрована политика"). "Као што кока-кола има тајни састојак за који се не зна, не зна се ни шта је то што је привукло бираче Борису Тадићу" (Срђан Шапер, један од креатора његове председничке кампање и некадашњи члан "ВИС Идоли", "Време").

Како види себе: "Ја сам један софистицирани затвореник. Налазим се у блиндираном кабинету, возим се у блиндираним колима, живим под 24-часовном стражом. Сви моји су под надзором зато што радим посао који се сматра високоризичним" (као министар одбране, "Илустрована политика"). И: "Ја сам просрпски председник" (ТВ "Russia Today").

Како га виде они који га не воле: Најчешће га виде као манекена – отуд и омаловажавајући надимак "Кен" (најбољи Барбикин друг, ако не и нешто више од тога). На те примедбе је одговорио: "Уопште ме не нервира [израз 'манекен']. Да сам нижи, дебљи или ужи – можда не би био такав израз. Не знам да ли је то у негативном контексту..." ("Утисак недеље"). Неке друге ствари су му, ипак, засметале: "До сада мислим да вероватно имам светски рекорд по трпљењу разних увреда које су ми долазиле, да не понављам сад то, ђаво, усташа, издајник, злочинац..." ("Б92").    

Спорт: "Волео је спорт. Возио је бицикл, играо кошарку, ватерполо. У ватерполу је био успешан, али је одустао због упале бубрега" (Невенка Тадић, "Блиц"). Сам каже: "Класични сам баскеташ и играч ватерпола. То су моја два омиљена спорта. Лош сам скијаш, никакав тенисер" ("Илустрована политика").

Здравствени билтен: Чињенице да је оперисао жучну кесу а нешто касније и Ахилову тетиву (због повреде на баскету), као и да се излечио од хеликобактер пилори – пратиле су спекулације о његовом здравственом стању. На то је одговорио објављивањем здравственог картона у којем су ВМА лекари 2008. рекли да је "здрав, без тегоба и у добром стању", а и сам је то прокоментарисао речима: "Наравно да нисам болестан. Здрав сам, као што видите. А, те приче, па то вам је део предизборног фолклора" ("Курир").

Омиљена животиња: По свему судећи, пас: "Када дођеш на власт, упознаш највећу немоћ, да управљаш са моћи. Тек онда видиш колико је тешко променити ствари. Не додирује моћ доброту, лепоту. Видите оног пса? Како је леп! Ено га крај ограде! Гледа путнике намернике. Не лаје. Каравани пролазе" ("Европа"). "Деца ми обожавају животиње. Имали су пса који им је угинуо и одмах смо отишли и купили им два штенета ротвајлера, Нера и Окија, који живе са нама у стану" ("Илустрована политика").

Омиљено обећање – кад ћемо у ЕУ: "Очекујем да Србија спроведе реформе и да коначно постане чланица ЕУ 2012, 2013. или 2014. године" ("Б92", 2007). "Ако подржимо листу 'За европску Србију' обећавам да ћемо за четири године бити чланица ЕУ" ("Бета", 2008). "Србија би у наредних 10 година могла да постане чланица Европске уније, али се то неће догодити уколико не обезбедимо комплетну образовну, научну, саобраћајну и енергетску инфраструктуру" ("Танјуг", 2010). "Србија ће ући у Европску унију између 2016. и 2020. Најбољи могући резултат, односно рекорд над рекордима имајући у виду остале земље, била би 2016. година, док би 2020. била уобичајен резултат" ("Бета", 2010). А зашто је све то обећавао: "Водио сам фантастичан разговор са три баке у старачком дому у Вршцу. Једна је имала 100, друга 95 и трећа 94 године. Ова најмлађа ми је рекла: 'Председниче, кад ћемо већ једном у ту Европску унију, морамо што пре'." (у телефонском разговору с грађанима, РТС, 2006).

Омиљено обећање (2) – колико хиљада нових радних места после избора: "Кад кажемо ЕУ – мислимо на 200 хиљада нових радних места..." ("Политика", 2008).

Омиљени писци/књиге: "Највише волим 'Злочин и казну' Достојевског, волео сам Селинџера када сам био млад, али то је прошло време. Данас ми је Марко Видојковић поклонио књигу и то ћу се потрудити да прочитам" (на Сајму књига,  
2007). 

Музички предах: "Северина можда то и не зна, али ја се будим с њом. Волим да слушам Северину, има неколико сјајних песама" (загребачки "Јутарњи лист", 2010).

Омиљена народна пословица или изрека: "Када би неко стварно заступао идеју да Србија не треба да иде у ЕУ у било ком расплету догађаја о Косову, то ме подсећа на ону: 'Наљутио се поп на село, попео на брдо и урадио шта је урадио'." ("Политика", 2007).

Изјава која га је прославила: "Неда Арнерић није била у Скупштини. Била је на летовању. И хоћу да се извиним Неди Арнерић што је била проведена кроз очајно време свих ових месеци, јер она апсолутно није крива због тога. Неда Арнерић је рекла да не може више да ћути, а ја сам рекао да ћу јавности саопштити истину" (носилац листе ДС-а, "БК", децембар 2003).

Мушко-женски избори: "Позивам мушкарце да докажу своју мушкост тако што ће повести жене на изборе, а девојке да запрете момцима да ће их оставити уколико не изађу на изборе" (као председнички кандидат, у Нишу, 2004).

Нешто као животни мото: "Ја имам улогу да подржим себе на овим изборима" ("Б92", 2004).

Очекивања које није испунио: "Неки грађани очекују да имају председника који има такву енергију да је у сваком тренутку спреман да неког угризе за врат. Ја ипак мислим да је било довољно таквих дракула у нашим животима" ("Вечерње новости").

Очекивања које је испунио: "Четвртина мене има личке крви, изаберите који део тела хоћете" (током посете селу Крњак у Хрватској, "Блиц", 2010).

Шта сматра важним: "Министарства будућности су нешто што је веома важно..." (РТС)

Порука за крај: "Нико нема право да укида мишљење у Србији" (РТС).