Међу идејама пласираним ових дана у српски јавни простор као одговор на иницијативу са врха државе да се покрене унутрашњи дијалог о начинима коначног решавања косметског питања, једна је наишла на посебно занимљив одјек.

У ситуацији када се чланство осипа, организација на терену распада, странка први пут у четвртвековној историји нема изабране централне органе, када се рејтинг мери у промилима, а дефинише синтагмом „статистичка грешка“, овакав приступ и давање легитимитета Вучићевој политици још су један аутогол „новог ДСС“

Идеја разграничења на оно што је српско и албанско, и нормализација наших односа, обезбеђење српске православне баштине стварањем самосталних манастирских заједница по атоском моделу у Грчкој, Заједница српских општина за Србе на југу, финансијска надокнада за узурпирану приватну и државну имовину.

Након мог задњег обраћања аудиториуму преко НСПМ-а гдје сам тврдио да је од 'ново-вучићевих' времена, ерго (дакле) од сада, у Србији све зацртано за слиједећих пар деценија и да се, ипсо фацто (самим тим) нема више што, ни о чему, писати, стигле су ми бројне реакције стотине читалаца како на споменутом сајту тако и на мом приватном мејлу.

Ваша власт има кратак рок, који је поставио Вашингтон. Она врло брзо треба да реши то питање, да би после тога одмах прешла на питање приближавању Нато. Они вас никад неће примити у састав ЕУ, али у НАТО сте потребни. Због тога власт не зна шта да ради

Дакле, о чему ће се водити „унутрашњи дијалог“? Никако о државној политици према Космету! Напротив, тај дијалог треба да буде нека врста „колективне психотерапије“, у којој се од Срба у Србији – као ономад од Срба у Црној Гори – захтева да „преломе мозак“ како би могли да постану „реални“, како бисмо (бриселске) „договоре почели да гледамо као победе“, и како бисмо се, пре свега и надасве – „одрекли митова“

Далеко у позадини медијских и НВО промоција Сребренице, породице жртава свих националности траже мир, правду и спокој за своје вољене, за убијене, силоване, мучене. А било их је свуда на простору бивше Југославије. 

Српски народ у Хрватској, до доношења Устава Републике Хрватске, 22. децембра 1990. године, био је суверен и конститутиван. Проглашењем Срба за националну мањину, уз остало, створен је и разлог за избијање грађанског рата у Хрватској.

Да ли звучи смешно, демагошки или истинито када кажем да се привреда не може покренути без инвестиција, а да страних инвестиција нема довољно јер су још деведесетих година отишле у Пољску, Чешку, Словачку, Мађарску и да компаније које су инвестирале и раде тамо већ 20 година неће своје послове пребацити у Србију?

А сви они који имају амбиције да даље муте што се тиче Прешевске долине, Рашке и Војводине, нека знају да ће Србија знати осигурати свој територијални интегритет на сваки могући начин. Ствар је једноставна и даде се свести на следеће: „Туђе нећемо, своје не дамо!“