Александар Вучић - мандатар, премијер и председник

Сада је белодано зашто он нема намеру да напусти место председника владајуће партије јер зна да се егзактна и ефективна политичка моћ налази у рукама онога ко контролише већински посланички пакет у парламенту. Он себи неће дозволити да му се деси оно што је он иначе приредио бившем председнику Томиславу Николићу да, препуштајући руковођење партијом, изгуби сваки озбиљнији политички утицај. Без обзира на то што је обавестио јавност да мандат за састав владе даје Ани Брнабић, која га је обавестила да има већину од 126 посланика потребну за изгласавање њене владе, Вучић се, кршећи устав, и даље понаша као да је он мандатар и премијер.

Чему служи ова трагикомична фарса коју напредњаци организују предвођени партијским вођом. Не верујем да је реч о тражењу разлога за расписивање ванредних парламентарних избора јер њему, вођи, за изборе не треба јасан и аргументован разлог, будући да они служе само за вођење непрестане изборне кампање, у чему се он сасвим добро сналази. Он на тај начин још једном само тестира послушност својих посланика. Јер ако Брнабићева нема посланичку већину, како је могла уопште добити мандат за састав владе и како је председник Републике могао да је представи као мандатара.

Али то нису једине медијске обмане и баналне циркуске представе које често у јавним иступањима користи Александар Вучић и фаланга његових пропагандиста. Самим чином давања мандата (испоставља се без обезбеђене већине) завршава се улога председника Републике, а мандатар би требало да преузме даљи поступак у формирању кабинета и одређивању програмских приоритета.То би била регуларна процедура у процесу састављања владе, у којој главну и одлучујућу улогу треба да има именовани мандатар.

Зато Александар Вучић није напустио место председника СНС и премијера јер се он и даље јавља као неприкосновени политички арбитар који као председник Републике прекорачује своја уставна овлашћења и при томе разара институције иобесмишљава уставну позицију.

Ми практично и немамо нормалан процес утврђивања мандатараи процес консултација за састав следеће владе јер председник Републике своју улогу давања мандата претвара у активну и водећу улогу у консултацијама које требада доведу до формирања нове владе. Ако је на самом почетку на овако отворен и бруталан начин дезавуисања улога мандатара, шта можемо очекивати од новог премијера, који неће моћи да изађе изван снажног и одлучујућег утицаја председника Републике.

Тако се у једној личности обједињују и премијер и председник Републике, па и није случајно да се Александар Вучић залаже да се у предстојећим уставним променама донесе одлука да се председник Републике бира у парламенту како би добили канцеларски систем. Али ми већ имамо неку врсту канцеларског система који је увео управо напредњачки вођа, концентришући у својим рукама све полуге власти и уводећи лични облик владавине, који је добио јасне обрисе ауторитарног система.

Одмах по објављивању имена мандатара, јавиле су се оцене да ће она бити марионета Александра Вучића и то се већ увелико дешава јер је изабрана министарка која нема никакво озбиљније политичко упориште осим што је избор неприкосновеног напредњачког вође.

Обезбеђивање посланичке већине за избор нове владе само је још једна у низу показних вежби монолитности, једногласности и политичког јединства унутар владајуће странке и коалиције. Ауторитарни режими и почивају на сталном демонстрирању и исказивању верности партијском вођи, послушништву, слугерањству и спремности да се подржи свака одлука њиховог врховног политичког ауторитета.

Поред једногласности и јединства, клијентелизам се такође јавља као једно од најважнијих везивних ткива ауторитарних режима који веома лако прерастају у отворену диктатуру. Посланици СНС и владајуће коалиције добро знају да свој положај, привилегије и политички утицај дугују једино свом вођи и да свако противљење доноси потпуно искључивање из клијентелистичког круга, брисање са политичке сцене и одлазак у анонимност, одакле су многи и дошли једино захваљујући својој спремности да безрезервно подржавају вођине политичке одлуке, у које често и не верују (као што је случај са предлагањем новог мандатара).

То је цена која мора да се плаћа у ауторитарним режимима, у којима се свака критика и противљење сврставају у непријатељство, мрзилаштво, закерање, недостојно реметилаштво и негирање постигнутих епохалних. У многим оценама које прате ово именовање мандатара недостаје веома значајан моменат. А он се односи на неспремност Александра Вучића да дозволи да се на политичкој сцени појави и уздигне иоле значајнија и самосвојнија политичка личност. Зато је и предлог мандатара јасан показатељ да неће дозволити да се на месту новог премијера нађе личност која може да има елементарну самосталност у вођењу извршне власти.

Да би наше друштво било враћено у уставне оквире, неопходно је указати на ову отворену узурпацију политичког утицаја и моћи једног човека, којине преза од тога да отворено крши устав и поништава институционалне основе демократског поретка.