Студентски протест – револуција доследности и тишине

Монтескје је сматрао деспотизам погубним обликом Владавине који по је по природи искварен. Владајући по својој жељи и без контроле закона, деспоту је страна умереност и он институционализује свирепост И насиље.

Марвин Пери - Интелектуална историја Европе

Три месеца након трагедије у Новом Саду када је страдало 17 недужних људи након пада надстрешнице (по првим изјавама А. Вучића она и није била реконструисана) на железничкој станици у Новом Саду и покретања студентских протеста који се одвијају мирно и достојанствено и то након упорних покушаја напредњачке власти и А. Вучића да они буду обесмишљени и пацификовани као и многи досадашњи протести опозиционих странака и грађана. Протести студената подржани од незадовољних и огорчених грађана унели су толико потребну нову и креативну динамику у наш умртвљени политички живот али и изнова поставили на дневни ред пресудно важно питање легитимитета А. Вучића и његовог диктаторског режима. Питање легитимитета увек се јавља као основа опстанка и функционисања сваког политичког система без обзира на његов легалитет (у нашим приликама остварен на нелегитимним и брутално покраденим изборима). Остварујући толико нужан псеудо легитимитет (он је увек и био упитан због апсолутистичког начина владавине, разарања институција и фундаменталног принципа поделе власти али и политичког и медијског плурализма) након протеклих парламентарних и локалних избора А. Вучић је помислио да ништа не може да уздрма његов диктаторски режим. Али и да нема више никаквих озбиљних препрека за спровођење његових мегаломанских и месијанских фантамазгорија као и учвршћивања његовог бахатог, осионог, криминализованог и клептократског начина владавине. Зато он непрестано истиче како више нема посредника између њега и обичног народа јер он је једино оличење Србије и бранилац српских интереса који су опет угрожени од спољних и унутрашњих непријатеља. Зато је један у низу значајних домета студентских протеста, добијају иначе све масовнију подршку грађана, садржан је у томе што је питање стварног и неупитног легитимитета поново постало централно и одлучујуће у функционисању нашег политичког живота.

Очигледно је да су институције у овом друштву изгубиле могућност да делују у оквиру закона и својих уставних надлежности и то у сагласности и садејству са системом поделе власти јер су под непосредном контролом и политичким утицајем извршне власти и Председника Републике, што је и један од главних узорка побуне студената и грађана у Србији

Очигледно је да су институције у овом друштву изгубиле могућност да делују у оквиру закона и својих уставних надлежности и то у сагласности и садејству са системом поделе власти јер су под непосредном контролом и политичким утицајем извршне власти и Председника Републике, што је и један од главних узорка побуне студената и грађана у Србији. Студентски протести су показали изнад свега своју аутентичност, независност, креативност и аутохтони политички карактер непрестано се позивајући на начела владавине права, остваривање идеала слободе и деловања институција у оквиру закона и Устава што је темељни принцип постојања демократског, праведног и плуралистички организованог друштва. На тај начин они својим упорним и доследним протестним активностима и акцијама поткопавају овај диктаторски режим јасно показујући да сваки позив Председнику Републике да делује у оквиру својих јасно одређених уставних надлежности не наилази на одјек јер он не може због природе његовог диктаторског начина владавине да испуни овај захтев јер би тиме изгубио основне полуге своје политичке моћи и угрозио свој опстанак на власти. Слободно се може рећи да студентски протести прерастају у својеврсни уставобранитељски покрет окренут пре свега демонтирању неуставног и апсолутистичког начина владавине А. Вучића. Било би добро да се присетимо да ово није једина историјска прилика када је уставобранитељски покрет устао против апсолутистичке владавине једног човека. Уставобранитељи су половином 19 века тражећи доношење Устава и закона којим ће се ограничити деспотска владавина књаза Милоша Обреновића успели да се изборе за доношење Устава а потом Милошево и Михаилово одступање с престола. И тада је била на делу тежња да се оствари владавине права, обезбеђење економских слобода, сигурност имовине, развој образовања и гарантовање личне слободе. Сада се у трећој деценији 21 века историја на себи својствен начин понавља али овога пута не као фарса већ као аутентични и доследни протест студената и грађана против диктаторске владавине А. Вучића, он се иначе веома често, и то не случајно, позива управо на књаза Милоша Обреновића.

Студентски протести су до сада, поред тога што су успели да активирају пре свега у великој мери пасивну Универзитетску заједницу у Србији, покренули су снажан и све масовнији процес буђења енергије грађана што доводи до серије протеста и побуна у различитим деловима друштва

Оно што истински одликује деловање студентског покрета и побуњених грађана је пробуђена вера у моигућност остваривања праведнијег и слободнијег друштва у коме више неће бити могуће успоставити апсолутистичку владавину једног човека и његове клептократско-мафијашке клијентеле што је данас право лице овог диктаторског, антицивилизацијског и корупционашког режима. Управо је пад  надстрешнице и страдање недужних људи оголио овакву природу овог погубног режима. То је права метафора о ендемској корупцији која је начин функционисања овог режима који више не може да гарантује ни елементарну сигурност и безбедност грађанима у њиховом свакодневном животу и кретању. Истичући да председник Републике није надлежан за решавање ситуације настале након злочина насталог падом надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду студенти су користећи разне облике грађанске непослушности и природно право људи да се побуне против режима у коме с поништене и обезвређене све демократске вредности и начела озбиљно и далекосежно уздрмали апсолутистички начин владавине А. Вучића. Поред тога довели су у питање и његов сад већ фарсични култ личности- говорећи му да није надлежан и сводећи га у раван његових церемонијалних уставних надлежности. Студентски покрети има јасно одређене циљеве (оличене у њихових четири захтева), вођени су принципом солидарности, доследности и јединственог акционог деловања што је резултат посебног облика директне демократије, што је од посебне важности у нашем друштву где је годинама развијана и смишљено подстицана атмосфера да грађани не могу да мењају стање у друштву препуштени немоћи,страху, уценама, апатији, непрестаним и бесомучним таблоидним медијским манипулацијама. Студентски протести су до сада, поред тога што су успели да активирају пре свега у великој мери пасивну Универзитетску заједницу у Србији, покренули су снажан и све масовнији процес буђења енергије грађана што доводи до серије протеста и побуна у различитим деловима друштва-просвета, здравство, адвокатура, пољопривреда, култура и уметност, предшколске установе , синдикати и медијска сфера.

Сусрет студената Београда и Новог Сада је питање статуса Војводине у потпуности маргинализовао што сада безуспешно покушава да оживи А. Вучић приказујући по ко зна који пут себе као јединог гаранта државног јединства Србије

Медијска област нашег друштвеног живота која обликује и контролише јавност јер од посебне важности, јер је постизање апсолутног утицаја у владавини идејама и остваривање идеолошке хегемоније у јавном мњењу и простору културе од пресудног је значаја за функционисање и одржање на власти и овог диктаторског режима, што се свакодневно може видети у режимским тзв. медијима. Позив на отварање РТС као јавног сервиса мора уследити и у правцу тзв. независних и професионалних медија (Н1,Тв Нова, Данас и НОВА, часописи Радар и Нови Магазин) јер ни они не мењају своју већ успостављену пропагандистичку матрицу, позивају се непрестано исти коментатори, подржавају се некритички одређене струје унутар студентског протеста (СВИЋЕ И СТАВ са филозофског факултета у Новом Саду), упорно се избегава извештавање о протестима студената и професора са Косова и Метохије јер они имају у овој изузетно тешкој ситуацији за српски народ посебан значај и пример су истинске грађанске храбрости. Зар ови тзв. професионални медији нису могли да пренесу подршку студентским протестима коју је упутила професорка српске књижевности и језика Валентина Питулић. Она је у свом обраћању окупљеним студентима са косова и Метохије рекла“ Заиста је кукавички да ми данас гледамо наше студенте који 15 минута стоје на овој хладноћи, ами стојимо и виримо иза неких прозора и да не смемо да им се придружимо. Данас сам са студентима, из једног разлога, а то је што су се наши студенти окупили да 15- минутним ћутањем дају подршку свему ономе што је здраво, што је добро, што је државотворно, мислим да се ми сви налазимо под неком надстрешницом. Ово су нека чиста млада бића која су одлучила да дигну свој глас против свега онога што је достојно човека и достојно живота у држави Србији. Они нису страни плаћеници, ово нису поткупљени студенти, ово нису студенти који су стали у овај строј из било које користи, овде је проговорила младост која је у Београд певала и државну химну, и ВостаниСербие и Ускликнимо с љубављу светитељу Сави“. Зато су се показале потпуно исхитрине и неприкладне оцене о недовољном патриотизму студентских протеста и опасности да они буду преузети од појединих невладиних организација, посебно се наводе Про-Глас и сепаратистичке организација из Војводине. Сусрет студената Београда и Новог Сада је питање статуса Војводине у потпуности маргинализовао што сада безуспешно покушава да оживи А. Вучић приказујући по ко зна који пут себе као јединог гаранта државног јединства Србије.

До сада се показало да нико не може да преузме ове студентске протесте јер они имају своју посебну политичку логику и начин функционисања и то без истакнутих лидера уз изузетну организацију и доследно поштовање и заступање формулисаних захтева од којих се не одустаје јер нема компромиса у њиховом испуњавању и нема дијалога са оним ко није надлежан

Имали смо нажалост прилике да видимо како је то изгледало са његовом велеиздајом Срба на Косову и Метохији. До сада се показало да нико не може да преузме ове студентске протесте јер они имају своју посебну политичку логику и начин функционисања и то без истакнутих лидера уз изузетну организацију и доследно поштовање и заступање формулисаних захтева од којих се не одустаје јер нема компромиса у њиховом испуњавању и нема дијалога са оним ко није надлежан. Позиви на разговор и дијалог непрестано долазе од председника Републике који је толико пута показао да он у својој осионости и бескрупулозности није способан за било какав смислен и делотворан дијалог, осим за његове готово свакодневне све бесмисленије и испразније монологе на медијима које он контролише. Студентским маршевима до Новог Сада и Крагујевца студенти су пронели бакљу слободе кроз Србију и подстакли најплеменитије емоције и осећања у градовима и селима кроз која су пролазили враћајући људима повезујући их и будећи веру у могућност достојанственог и слободнијег живота. Зато није случајно што се непрестано чује позив на Устанак као израз нашег схватања права на побуну и отпор против узурпаторске и диктаторске власти. Ми смо сада видели другачију и слободнију Србију која није само везана за градска језгра у којима ми живимо о чему је у једном писму сведочио својевремено Слободан Јовановић као озбиљну поуку за време у коме ми живимо “Ја сам пред сам рат готово сасвим изгубио веру у нашу будућност; сада ми изгледа да смо се преварили сви м и који смо постали сувише песимисти. Београд није Србија, то не би требало заборавити- и ми смо сви грешили што смо у Београду видели и закључивали о целој земљи“.

Пратећи досадашњи ток протеста студената и грађана све је очигледније да је А. Вучић по први пут у озбиљној и дубокој политичкој дефанзиви и кризи (успевао је да раније протесте релативно лако и успешно пацификује) и да никако не успева да оствари сузбијање и гашење студентских протеста и њихових јасно изражених захтева пребаци на политички и страначки терен где је он ту и најсигурнији

Пратећи досадашњи ток протеста студената и грађана све је очигледније да је А. Вучић по први пут у озбиљној и дубокој политичкој дефанзиви и кризи (успевао је да раније протесте релативно лако и успешно пацификује) и да никако не успева да оствари сузбијање и гашење студентских протеста и њихових јасно изражених захтева пребаци на политички и страначки терен где је он ту и најсигурнији, јер у том простору у судару са дезорганизованом, подељеном и нејединственом страначком опозицијом успева да буде апсолутни арбитар и победник. Овога пута његови толико пута коришћени политикантски маневри, медијске денунцијације и дифамације и стигматизација политичких актера употребљавани у разарању и обесмишљавању деловања опозиционих партија немају очекиване резултате (осим у његовом бирачком телу коме се он свакодневно обраћа). Студентски протести немају истакнуте лидере и примењују облике директне демократије и то је додатна тешкоћа у покушају њихове дискредитације и вођења успешне медијско таблоидне хајке против њих. У својим настојањима да пацификује и угаси студентске протесте, што је њему од пресудне важности за његов даљи опстанак на власти,користи овештале и испразне медијске монологе (храбрећи себе, своју камарилу и присталице) показујући при томе сву анахроност и превазиђеност његовог диктаторског начина владавине. Остао је заглављен у аналогној политичкој сфери, пренебрегавајући просту чињеницу да ове протесте води генерација која има потпуно другачији и савременији начин дигиталне брзе, концизне, луцидне и непредвидљиве комуникације, оригиналан и на посебан начин структуиран политички сензибилитет и схватање политике у којој су у центру њиховог залагања идеали слободе и правде.

Он у својој мегаломанској опијеношћу апсолутном влашћу и нарсцистичком опседношћу његовом до сада невиђеном „историјском“ и месијанском улогом (коју је он сам себи доделио) не може да прихвати и разуме да је дефинитивно у Србији окончана епоха бруталног и бахатог кршења свих демократских, цивилизацијских и уставних начела, епоха диктаторске владавине и култа личности у којој је корупција, бескрупулозна пљачка напредњачке тзв. пословне елите и њихово енормно богаћење прожела све области друштва

Они су успели да у свет политике изнова врате идеале моралности и доследности све оно што управо негира ретроградни напредњачки режим. А. Вучић је увелико истрошен и превазиђен тзв. прагматични политички ветеран (како он себе воли да представља) постајући тако главна препрека за демократски опоравак и развој Србије и остваривање идеала правде и слободе који воде студенте у борби за њихову будућност у којој нема места за лични облик апсолутистичке владавине. Он непрестано користи злоћудну реторику деведестих година (обојена револуција, унутрашњи и спољни непријатељи, страни плаћеници, бескрупулозни напади на опозицију и људе који критички мисле, демагогија, огољени популизам и безочна медијска манипулација) показујући изнова да остао безнадежни заробљеник свог изворног шешељевског радикалског вођења и поимања политике. Живи и даље заглибљен у његовом затвореном свету и живом блату створеног привида окружен његовом слугерањском и клијентелистичком свитом, стварајући све видљивију одвојеност од реалног живота, не верујући више никоме осим својим илузијама у опустошеном простору у коме се креће. Он у својој мегаломанској опијеношћу апсолутном влашћу и нарсцистичком опседношћу његовом до сада невиђеном „историјском“ и месијанском улогом (коју је он сам себи доделио) не може да прихвати и разуме да је дефинитивно у Србији окончана епоха бруталног и бахатог кршења свих демократских, цивилизацијских и уставних начела, епоха диктаторске владавине и култа личности у којој је корупција, бескрупулозна пљачка напредњачке тзв. пословне елите и њихово енормно богаћење прожела све области друштва разарајући у исто време све основне моралне и вредносне норме ширењем примитивизма, баналности, бескрупулозне пљачке државних ресурса, слугерањства, рајетинства, насиља и безобалне лажи.

До А. Вучића не допире и не може да допре већ сада препознат основни импулс и суштина студентских протеста да су они пре свега израз својеврсне револуције тишине и доследности и мирних, гандијевских облика грађанске непослушности али и манифестација изузетне маштовитости и креативности и само од реаговања напредњачке власти и А. Вучића зависи да ли ће такви и остати

Слобода и правда постају данас водеће идеје широке и масовне политичке побуне у Србији и оне успевају да подигну и охрабре наше клонуло и дезоријентисано друштво и отворе просторе за враћање пољуљаног достојанства и вере грађана да наше слободарство и оданост идеалима праведног и цивилизованијег друштва (што је наше базично историјско искуство и политичка традиција) није нестала, напротив она је изнова снажно пробуђена. До А. Вучића не допире и не може да допре већ сада препознат основни импулс и суштина студентских протеста да су они пре свега израз својеврсне револуције тишине и доследности и мирних, гандијевских облика грађанске непослушности али и манифестација изузетне маштовитости и креативности и само од реаговања напредњачке власти и А. Вучића зависи да ли ће такви и остати. Ивана Стефановић је то веома добро описала „Уверена сам да од те тишине нема снажнијег знака друштвеног освешћивања и цивилизацијског преображаја“. И то лековито и далекосежно друштвено освешћивање потврђује рећи Ф. Ничеа“ Ништа на свету не обузме човека брже од страсти побуне“. Међутим, све очигледнија је   грчевита намера А. Вучића да истрага о очигледној корупцији у реконструкцији железничке станице у Новом Саду не дође до њега, све је извесније да ће до тога доћи јер то је очекивана и предвидљива последица његовог диктаторског начина владавине у коме он једино одлучује о свим „историјским“ грађевинским и инфраструктурним подухватима у нашој земљи. Он мора непрестано потхрањивати свој посебни „историјски „ статус великог градитеља и победника који је сада дефинитивно доведен у питање. Зато од тога да ли ће он у својој немоћи да реши ову за њега највећу и најдубљу друштвену и политичку кризу која пре свега доводи у питање његов опстанак на власти, посегнути за отвореном употребом средстава силе зависи и даљи ток и карактер ове историјске побуне студената и грађана чија страст за побуном је јача од бајонета на којима сада седи А. Вучић.

Више нема простора за политикантске, конформистичке и кунктаторске калкулације и езоповштину, ово време захтева јасно и недвосмислено опредељивање у односу на погубне последице овог клептократског и дубоко антицивилизацијског режима 

На једном од студентских транспарената је писало СВАКО ЦРТА СВОЈУ ДУШУ, то је израз успостављене вододелнице и демаркационе линије у опредељивању у односу на протесте студената и грађана а самим тим и према диктаторском режиму А. Вучића. Више нема простора за политикантске, конформистичке и кунктаторске калкулације и езоповштину, ово време захтева јасно и недвосмислено опредељивање у односу на погубне последице овог клептократског и дубоко антицивилизацијског режима. Овај талас студентске побуне и све ширег отпора грађана напредњачкој власти и А. Вучићу нису показали само анахроност и превазиђеност владајућег режима, њихову неспособност и неспремност за промену недемократског и диктаторског политичког обрасца којим се они руководе, већ су јасно указали и на немоћ и немогућност постојећих етаблираних опозиционих странака да сада буду један од значајних политичких субјеката у неопходној политичкој артикулацији све отворенијег народног незадовољства и огорчења (што би морао да буде њихов главни разлог постојања).

Они враћају морал, начелност и доследност у политику што вапијуће недостаје нашем савременом политичком животу али и пре свега опозиционим странкама, оне су изгубиле интегритет и способност акционог и програмског деловања

Студентски покрет је отворено демонстрирао и нов начин разумевања и обликовања политике као пре свега упорне и доследне борбе за остваривање јасно постављених циљева али и за опште интересе слободе и правде и узвишене републиканске вредности. Они враћају морал, начелност и доследност у политику што вапијуће недостаје нашем савременом политичком животу али и пре свега опозиционим странкама, оне су изгубиле интегритет и способност акционог и програмског деловања. А. Вучић је користећи бруталне методе дискредитације, стигматизације и обесмишљавања укупног опозиционог политичког деловања успео да разори сам појам политике и нашим грађанима огади сваку политичку делатност, чему су свој незанемарљив допринос дали и припадници постојеће страначке опозиције. И то због њихове хроничне неспремности да своје уско-страначке интересе, лидерске сујете , страначке калкулације али и своја посланичке мандате подреде општем друштвеним потребама интересима. Сасвим би било у складу са духом промена који носе ови студентски протести да представници парламентарних опозиционих странака врате своје мандате и зађу из Народне Скупштине, тиме би само додатно продубиле већ велику кризу легитимитета напредњачког режима и А. Вучића. Нажалост, они нису спремни да учине овај одлучни и делотворни корак и тиме додатно губе свој већ добрано окрњени углед и кредибилитет год грађана који траже доследност и принципијелност у вођену политике. Студентски покрет представља праву супротност оваквом устаљеном и превазиђеном укупном начину страначког и политичког деловања, стога они имају изузетно велику подршку побуњених и слободољубивих грађана који траже политичку артикулацију и друштвену снагу у којој ће препознати спремност за доследност и начелност у заступању идеала правде и слободе.

Ако погледамо досадашње ефекте студентских протеста можемо видети да они истрајно и у таласима подривају политички монолит успостављен од стране А. Вучића и то је политичка стратегија коју су они изабрали ограђујући се од утицаја опозиционих политичких странака и свих оних који покушавају да наметну своју политичку агенду и преузму њихов покрет

Ако погледамо досадашње ефекте студентских протеста можемо видети да они истрајно и у таласима подривају политички монолит успостављен од стране А. Вучића и то је политичка стратегија коју су они изабрали ограђујући се од утицаја опозиционих политичких странака и свих оних који покушавају да наметну своју политичку агенду и преузму њихов покрет, што зорно показује да они бране и чувају своју аутохтоност у анти- политичком и надстраначком деловању. Међутим, овакав формат и облик функционисања студентских протеста има своје лимите и ограничења, јер нама није потребна некаква талибанизација студентског покрета чему они и нису склони, нити су окренути освајању и преузимању власти мимо општег друштвеног консензуса о формулисању јасне и доследне политичке и друштвене алтернативе.

А. Вучић прибегава својој опробаној тактици да купује време настојећи да што више утиче на гашење , изнуривање и осипање студентског протеста што му до сада није успевало. Таквим његовим понашањем неминовно у центар пажње и дешавања долази и постављање питања о нужности и форми пре свега неопходне политичке артикулације све ширег незадовољства грађана јер без промене напредњачког режима и оставке А. Вучића неће бити могуће променити владајући диктаторски режим нити остварити промену система у коме ће институције радити свој посао како то захтевају студенти на својим протестима. Нема промене овог узурпаторског система у коме су институције заробљене и функцији су владајуће странке и А. Вучића без радикалне промене његовог диктаторског режима. Студентски протести из 1996. године и 2000. године имали су пре свега политички карактер иако су и они очували своју независност и посебност деловања, али су ипак у садејству са тадашњим снажним и делотворним политичким странкама и невладиним организацијама успели остваре политичку промену режима Слободана Милошевића. У садашњим друштвеним околностима то није случај, јер су политичке и историјске околности промењене, а ова генерација студената и младих људи има потпуно другачији сензибилитет, схватање политике и њене суштине. Зато смо сада сведоци два паралелна процеса – студентски протест који има своју логику и досег деловања и функционисања парламентарних опозиционих странака у великој мери маргинализованих без јасне и јединствене политичке стратегије – изостаје међусобна синергијаи садејство како би омогућили организовање најширег друштвеног покрета ради политичке артикулације незадовољства грађана и стварања услова за формирање привремене владе чији ће задатак бити да створи прихватљиве услове за одржавање слободних и демократских избора.

Стварање најширег друштвеног покрета за промену овог режима претпоставља пре свега минимум заједничког приступа у формулисању политичке алтернативе која би довела до промене овог режима мирним путем. Њени обриси се могу видети у консензусу постигнутом на заједничком ставу да се пре свега бескомпромисно подржавају студентски захтеви као основ за окупљање и других политичких актера у стварању најширег друштвеног покрета

Треба избећи како то истиче Слободан Самарџић “олако лицитирање о привременој влади“ а то ће се десити ако се има јасна концепција о томе какав ће бити карактер и састав те владеи на који начин ће бити предлагани њени чланови. Стварање најширег друштвеног покрета за промену овог режима претпоставља пре свега минимум заједничког приступа у формулисању политичке алтернативе која би довела до промене овог режима мирним путем. Њени обриси се могу видети у консензусу постигнутом на заједничком ставу да се пре свега бескомпромисно подржавају студентски захтеви као основ за окупљање и других политичких актера у стварању најширег друштвеног покрета. Затим следи опредељење да опозиционе странке и други политички актери неће учествовати на изборима без обезбеђивања оптималних изборних услова за одржавање слободних и демократских избора (ти услови су већ раније пред парламентарне и локалне изборе јасно одређени и формулисани), то је јасан позив на бојкот избора који би опет били организовани по клептократској напредњачкој матрици (сада се залажу за бојкот изброа управо они који су тврдили да је бојкот несврсиходан и да не даје резултате).

А захтева се и тражи стварање услова за формирање друштва у коме ће бити оваплоћени идеали слободе и правде као залоге за остваривање будућности младих генерација које неће своју животну перспективу видети у одласку из Србије већ у својој земљи у којој више никада неће моћи да се створи диктаторски, клептократски, криминализовани режим, у коме ће бити заробљене институције и свакодневно гажен Устав. Зато ови студентски протести имају историјски значај и ништа више у овој напаћеној земљи неће више бити исто

Од посебне важности да се одржи јединство у опредељењу за бојкот избора јер имали смо довољно непосредног искуства какве су разорне последице имале нејединствени наступ на изборима коалиције Србије против насиља. Данас не тражи окупљање политичких и друштвених снага које су опредељење за промену овог диктаторског режима на коалиционим основама већ се ради о стварању услова за радикалну промену овог антицивилизацијског режима и стварања услова за успостављања друштва у коме ће се поштовати основни демократски принципи поделе власти, слобода медија и остваривати идеали правде и слободе. Залагање за формирање привремене владе може се догодити само ако се настави што масовнији и шири протест студената и грађана јер је досадашње искуство показало да А. Вучић једино реагује на притисак јавности и побуњених грађана и што он буде већи и организованији то ће бти све отворенији пут ка прихватању овог захтева. Он зато мора бити јасно и прецизно формулисан и одређен (који је карактер привремен владе, ко је сачињава и ко предлаже њене чланове), без остављања простора режиму за манипулисање и политикантско маневрисање. У овој фази студентских протеста створени су основни елементи који чине њихову политичку артикулацију, који ће облик и друштвени оквир она имати одговор ће дати наступајући дани, можда ће нас студенти и овога пута изненадити као што су то учинили и након првих протеста који су организовале опозиционе странке и организације у Новом Саду.

Након Новог Сада и Крагујевца, величанствених окупљања на Славији и Аутокоманди неминовно се намеће да ће велико окупљање у Београду дати коначни одговор да ли смо заиста спремни да спроведемо ефикасну и делотворну политичку артикулацију студентских захтева протеста. Албер Ками с пуно права каже“ Побуна није племенита сама по себи, већ по ономе што тражи“. А захтева се и тражи стварање услова за формирање друштва у коме ће бити оваплоћени идеали слободе и правде као залоге за остваривање будућности младих генерација које неће своју животну перспективу видети у одласку из Србије већ у својој земљи у којој више никада неће моћи да се створи диктаторски, клептократски, криминализовани режим, у коме ће бити заробљене институције и свакодневно гажен Устав. Зато ови студентски протести имају историјски значај и ништа више у овој напаћеној земљи неће више бити исто.