Aleksandar Vučić, priznanje Kosova i sprovođenje drugosrbijanske politike

 U mnoštvu reakcija na jednu od varijanti Sporazuma Nemačke i Francuske o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine stav, koji je izneo profesor Milo Lompar ocrtao je suštinu„političkog“ zaokreta Aleksandra Vučića povodom njegovog prihvatanja obaveze da radi na njegovom sprovođenju. Ovako jasno izražena dobra volja i namera Predsednika Srbije dobila je odmah nedvosmislenu podršku evro-atlantskih pregovarača a usledila je i pohvala za njegovu izraženu kooperativnost i spremnost da prihvati najvažniju tačku ovog sporazuma, priznanje nezavisnosti tzv. kosovske državnosti, bez obzira što on nastoji da to u svojim medijskim nastupima relativizuje. Profesor Milo Lompar je govoreći o drugom članu ovog Sporazuma naveo da„ taj član obavezuje sve države da međusobno poštuju granice, teritorijalni integritet i suverenitet i da sene mešaju u unutrašnje poslove. Srbija, dakle, na taj način de jure priznaje Kosovo kao državu, ali ne uspostavlja diplomatske odnose. Ovo treba da omogući srpskom Predsedniku da lažno tvrdi kako nije priznao Kosovo. Ovakvo ponašanje srpske vlasti, predvođene A. Vučićem predstavlja potpuno ostvarenje drugosrbijanske politike u Srbiji. Ono što nije uspela da ostvari nijedna građanska stranka, čak ni u vreme maksimalne dominacije, ostvarila je lažna nacionalna stranka. Ona je izdala ne samo nacionalnu politiku nego i nacionalnu istoriju. To su učinili i svi oni nacionalni politički činioci koji su podržavali srpskog Predsednika u desetogodišnjoj vladavini. “U tu svrhu relativizacije njegove kooperativnostisluži i zalaganje za formiranje Zajednice srpskih opština, ona treba da bude glavni adut u stvaranju predstave da se ne radi o priznavanju Kosova, već da je u pitanju jedan u nizu velikih istorijskih dostignuća A.Vučića, bez obzira što će ta Zajednica biti formirana u skladu sa ustavom tzv. Kosovske države i neće imati elemente stvarne i funkcionalne samouprave srpskog naroda na Kosovu i Metohiji kao sastavnog dela državnog ustrojstva Srbije.

Njihov glavni politički stav je da po svaku cenu treba prihvatiti ovaj Sporazum, u čijem kreiranju nije učestvovao naš glavni pregovarač A. Vučić, a koji je očiti ultimatum Srbiji, bez obzira što se u njemu jasno i bezrezervno zagovara priznanje nezavisnosti pseudo-kosovske države i njen ulazak u Ujedinjene Nacije

U mnogobrojnim istupanjima istaknutih predstavnika građanističke, liberalno-demokratske i proevropske političke grupacije u potpunosti se potvrđuju ocene profesora Mila Lompara. Njihov glavni politički stav je da po svaku cenu treba prihvatiti ovaj Sporazum, u čijem kreiranju nije učestvovao naš glavni pregovarač A. Vučić, a koji je očiti ultimatum Srbiji, bez obzira što se u njemu jasno i bezrezervno zagovara priznanje nezavisnosti pseudo-kosovske države i njen ulazak u Ujedinjene Nacije. To će, po njima konačno i sa preostalog dela Srbije skinuti bukagije, kamen sa vrata, ukloniti maligno tkivo, i otvoriti široke horizonte za post-sporazumnu Srbiju i doneti joj najzad toliko očekivanu i priželjkivanu demokratizaciju i modernizaciju, ali je nastavak evropskih integracija i dalje veoma upitan i na dugom štapu. Ali to ne umanjuje njihov entuzijazam, bez obzira što ovako izražen stav o ovom Sporazumu obezbeđuje svojevrsnu ideološku i političku amnestiju autoritarnom i kleptokratskom naprednjačkom režimu i njihovom velikom vođi A.Vučiću i to ne samo kada se radi o katastrofalnim posledicama njegovog pregovaračkog „umeća“ u odnosu na Kosovo i Metohiju. To pretpostavlja i davanje prave prilike da A. Vučić najzad bude proglašen za srpskog De Gola očemu je svojevremeno govorila Vesna Pešić, ona je sasvim očekivano i ovaj Sporazum označila kao izuzetan istorijski događaj.Monolitno svrstavanje ove političke i ideološke grupacije u davanju bezrezervne podrške A .Vučiću u njegovom otvorenom nastojanju da krene ka priznavanju tzv. kosovske državnosti samo je izraz stvaranja svojevrsnog političkog saveza između vladajućeg naprednjačkog režima i ideoloških stavova zagovornika Druge Srbije.

 Govoriti da će nakon prizivanja kosovske nezavisnosti doći do nove epohe u razvoju demokratije i modernizacije u Srbiji kao i pospešivanju evropskih integracija apsolutno je neprihvatljivo i nema utemeljenje u našem realnom političkom životu

Oni su istrajni u zahtevima da se Srbija konačno odrekne Kosova i Metohije i time se omogući da Srbija skine sa sebe kosovski balast i pohrli svom snagom u svetlu budućnost, okrene se Zapadu i nađe se na pravoj strani istorije, bez obzira što živimo u autoritarnom, klijentelističkom, kleptokratskom i nedemokratskom sistemu koji temeljno razara naše društvo. Ali to sada ne zanima mnogo ove naše samoizvikanezatočnike građanističkih i proevropskih stavova i ideja u ovom za njih presudnom trenutku, jer A. Vučić treba da ostvari njihov glavni politički zahtev - priznavanje nezavisnostisamoproglašene pseudo kosovske države. Ovako formulisana i izražena podrška samo će dodatno učvrstiti ovaj autokratski i stabilokratski režim. Daće mu dodatnu argumentaciju da A. Vučić sebe i dalje predstavlja kao političara izraslog u velikog državnika jer je presekao Kosovski čvor i to mimo većinske volje srpskog naroda. Govoriti da će nakon prizivanja kosovske nezavisnosti doći do nove epohe u razvoju demokratije i modernizacije u Srbiji kao i pospešivanju evropskih integracija apsolutno je neprihvatljivo i nema utemeljenje u našem realnom političkom životu. Na taj način samo će se produžiti politički život ovom nedemokratskom režimu i dati dodatna argumentacija da se A. Vučić tada pozicionira kao nezaobilazni faktor mira i stabilnosti na Balkanu kao što je to bio S. Milošević nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma i uvođenje sankcija Republici Srpskoj.

 On sam je sebe u protekloj deceniji u potpunosti poistovetio sa Srbijom kao njen apsolutni i nedodirljivi gospodar koji je razorio sve institucije, uveo lični oblik vladavine i skoncentrisao apsolutnu vlast u svojim rukama svakodnevno kršeći ustav i osnovnu tekovinu demokratije - podelu vlasti i slobodu medija i govora

U isto vreme se svi oni koji se protive ovakvom političkom ishodu i priznavanju nezavisnosti Kosova stigmatizuju kao ekstremni desničari, klero- nacionalisti i zagovornici potpune izolacije Srbije, a pri tome se neprestano govori o potrebi formiranja političkog i nacionalnog jedinstva što podrazumeva pre svega davanje podršku A. Vučiću u donošenju teških „državničkih odluka.“ O tome najbolje svedoče stavovi Boška Jakšića koji samo dodatno potvrđuju opredeljenje Druge Srbije da pruži podršku naprednjačkom režimu u zalaganju za ostvarivanje političkog jedinstva u nameri da se prizna nezavisnost Kosova.“Rešenje pitanja Kosova je rešenje od kapitalnog značaja za ovu zemlju, to je pre svega državotvorno pitanje. Dve decenije je maltene sva unutrašnja pitanja određivalo Kosovo i bilo je na svakodnevnoj agendi. Smatram da Predsednik Vučić zaslužuje apsolutnu podršku i da je ovo trenutak kada,kao cela nacija moramo da budemo apsolutno jedinstveni. Da, verujem do neke tačke sporazuma neće biti lake po nas, da predstoje izazovi, ali, sa druge strane, verujem da su u našu korist učinjeni ustupci.“ U istom tonu je i izjava B. Gašića aktuelnog ministra unutrašnjih poslova, nekadašnjeg šefa BIE. “Samo jedan kapetan ima snagu da nas i ovaj put izvuče iz brodoloma koji nam spremaju. I da mu ne pomenemo ime, svi znaju ko je. Ali zbog svih koji misle loše Srbiji, naglas mora da se izgovori da se ori sve-to je Aleksandar Vučić.

I mora da se igra do kraja i jedini on može da vodi kroz oluju i SNS i Srbiju. I zaista u redovima građanističkih i proevropskih zagovornika priznavanja Kosova sve se ORI u podršci velikom kapetanu A. Vučiću jer on je izabran i predodređen da nas vodi kroz oluju i istoriju. On sam je sebe u protekloj deceniji u potpunosti poistovetio sa Srbijom kao njen apsolutni i nedodirljivi gospodar koji je razorio sve institucije, uveo lični oblik vladavine i skoncentrisao apsolutnu vlast u svojim rukama svakodnevno kršeći ustav i osnovnu tekovinu demokratije - podelu vlasti i slobodu medija i govora. 

Ovo je samo još jedan politikantski manevar našeg glavnog pregovarača koji je deset godina vodio ove pregovore bez ikakve potrebe i namere da čuje i prihvati bilo čije mišljenje i argumentovane predloge, a sad kada je na dnevnom redu njegova politička odgovornost i opstanak na vlasti/što njega jedino i zanima /on traži da se podeli odgovornost za apsolutni krah njegove politike na Kosovu i Metohiji

Tim više što je on nakon prihvatanja sprovođenje Nemačko- Francuskog Sporazuma kao novog okvira za vođenje pregovora sa Prištinom, pri tome je sasvim očigledno da se od Srbije traži tzv. normalizacija odnosa sa Kosovom što pretpostavlja priznavanje kosovske nezavisnosti, predlaže otvaranja dijaloga u našem društvu koji bi doveo do nacionalnog i političkog jedinstva u traženju rešenja za prihvatanja ovog pregovaračkog okvira. Ovo je samo još jedan politikantski manevar našeg glavnog pregovarača koji je deset godina vodio ove pregovore bez ikakve potrebe i namere da čuje i prihvati bilo čije mišljenje i argumentovane predloge, a sad kada je na dnevnom redu njegova politička odgovornost i opstanak na vlasti/što njega jedino i zanima /on traži da se podeli odgovornost za apsolutni krah njegove politike na Kosovu i Metohiji. Veoma je indikativno da se u svim medijskim nastupima povodom ovog Sporazuma A. Vučić nije nijednom spomenuo neophodnost stvaranja uslova za povratak prognanih Srba na Kosovo i Metohiju, Rezoluciju Saveta bezbednosti UN  1244, niti mogućnost da Rusija  stavi na veto na odluku o Kosovu koja je u suprotnosti sa interesima Srbije. Verovatno se to ne uklapa u njegovu nameru da pokaže svoju kooperativnost i spremnost da donosi teške državničke odluke. 

 Zato nema ništa logičnije nego da se traži odgovornost A. Vučića za ovakav katastrofalni način vladavine što pretpostavlja i njegovo rušenje sa vlasti, jer njegov odnos prema Kosovu i Metohiji je vrhunac hipokrizije, licemerstva i već patološki izražene želje da se po svaku cenu održi na vlasti

U reagovanjima na ovaj Sporazum moglo se čuti da se ne može zbog potrebe očuvanja državnog i nacionalnog jedinstva rušiti autokratski i kleptokratski naprednjački režim. A njega nema i ne može biti jer o neophodnosti jedinstva i objedinjavanja svih društvenih i političkih snaga u Srbiji govori naprednjački vođa čiji je autokratski način upravljanja državom poništio i razorio svaku mogućnost demokratske i civilizovane vladavine, unoseći u naš politički život atmosferu beznađa, političkih obračuna, denuncijacija, politikantskih harangi i diskvalifikacija u kojoj nema mesta za ozbiljan i delotvoran društveni dijalog. Zato nema ništa logičnije nego da se traži odgovornost A. Vučića za ovakav katastrofalni način vladavine što pretpostavlja i njegovo rušenje sa vlasti, jer njegov odnos prema Kosovu i Metohiji je vrhunac hipokrizije, licemerstva i već patološki izražene želje da se po svaku cenu održi na vlasti.

Niko ne dovodi u pitanje da je rešavanje kosovskog pitanja najvažnije državno i političko pitanje Srbije i da je ono pre svega najznačajnije identitetsko i istorijsko opredeljenje srpskog naroda. Određivanje prema ovom sada novom Sporazumu kao izmenjenom evro-atlantskom okviru za novu etapu pregovora velika je vododelnica za srpski narod, ali i za sve političke stranke, nevladine organizacije i Srpsku Pravoslavnu Crkvu. Već u prvim odgovorima na ovaj istorijski izazov moglo se videti kako se jasno ocrtavaju pozicije pojedinih političkih i društvenih aktera.Očito je da već imamo deo opozicije koja je iskazala svoj konstruktivni pristup i spremnost za saradnju sa naprednjačkim režimom u zasnivanju državnog jedinstva bez obzira što se zalažu za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije i protive se ulasku u Ujedinjene Nacije. Pozicija ljudsko-pravaških organizacija je više nego poznata, one su listom spremne da učestvuju u farsičnom zalaganju za građenje političkog jedinstva uz osnovni uslova da se radi o priznavanju nezavisnosti Kosova bez obzira što će što raditi u savezu sa Srpskom naprednom strankom.

 Sada je sasvim očigledno da je priznavanje nezavisnosti Kosova samo jedan od tri uslova na neizvesnom putu Srbije ka EU za šta se zalaže /makar u marketinške i političke svrhe/ kad god zatreba naprednjačka vlast, zatim sledi usaglašavanja sa spoljnom politikom EU i unapređivanja uslova za napredak vladavine prava. A ne treba zanemariti i mogućnost daljeg rasparčavanja Srbije-Vojvodina, Raška oblast, Preševska dolina, ali i pitanje položaja Republike Srpske i stanje nacionalnih i ljudskih prava u Crnoj Gori i Hrvatskoj

Srpska Pravoslavna Crkva se u svom obraćanju javnosti pozivala na svoj stav da nema kompromisa kada se radi o očuvanju Kosova i Metohije u sastavu Srbije ali je u isto vreme dala odlučnu podršku aktuelnom državnom rukovodstvu i A. Vučiću u sprovođenju politike kompromisa/za koji niko i ne zna šta predstavlja i znači/i provođenju novog evro-atlantskog pregovaračkog okvira u kome se nedvosmisleno zastupa neophodnost priznavanja Kosova. Ne može biti ostvarena simfonija između Srpske Pravoslavne Crkve i naprednjačke vlasti koja je spremna da učestvuje u sprovođenju ovog neprihvatljivog Sporazuma. Srpska Pravoslavna Crkva je utemeljena u srpskom narodu kao najverniji i najdosledniji čuvar i obnovitelj kosovskog zaveta i opredeljenja i svaka kalkulacija u saradnji sa ovom vlašću može ozbiljno ugroziti njeno postojanje i utemeljenje u tradiciji i životu srpskog naroda. Sada je sasvim očigledno da je priznavanje nezavisnosti Kosova samo jedan od tri uslova na neizvesnom putu Srbije ka EU za šta se zalaže /makar u marketinške i političke svrhe/ kad god zatreba naprednjačka vlast, zatim sledi usaglašavanja sa spoljnom politikom EU i unapređivanja uslova za napredak vladavine prava. A ne treba zanemariti i mogućnost daljeg rasparčavanja Srbije-Vojvodina, Raška oblast, Preševska dolina, ali i pitanje položaja Republike Srpske i stanje nacionalnih i ljudskih prava u Crnoj Gori i Hrvatskoj.

Sva relevantna istraživanja pokazuju da je 80 posto građana Srbije protiv priznavanja kosovske nezavisnosti i to i onda kada se ono postavlja kao osnovni uslov za ulazak u EU

Sva relevantna istraživanja pokazuju da je 80 posto građana Srbije protiv priznavanja kosovske nezavisnosti i to i onda kada se ono postavlja kao osnovni uslov za ulazak u EU. Svako političko rešenje koje ne uvažava ovako izraženu narodnu volju može biti samo izraz samovolje i uzurpacije bez obzira što će to biti proglašavano kao velika državnička odluka i ostvareno političko jedinstvo. Setimo se samo na koji način je rukovodstvo Crne Gore donelo odluku o priznavanju Kosova i ulasku ove države u sastav NATO Pakta. Ne možemo nikada prihvatiti da onaj ko nam kroji kapu kroji nam i mapu, kako je to uvek lucidni A. Baljak rekao u jednom svom aforizmu.

Kada govorimo o Kosovu i Metohiji možemo navesti mnogobrojne stavove o istorijskom i identitetskom značaju Kosova i Metohije za srpski narod i opstanak njegove državnosti i nacionalne samobitnosti. Ovom prilikom vredi citirati reći Đure Daničića koje je on izrekao 1847. godine „Pomislite šta bi bilo da su Srbi na Kosovu narodnost izgubili mesto slobode.Sloboda se može kad god dobiti,kad se izgubi,ali kad se narodnost izgubi, nikad se ne može dobiti.Narodnost bez slobode može ostati na svetu, ali sloboda bez narodnosti ne može se ni pomisliti. Ja volim Srbin biti, pa makar rob bio, nego druge narodnosti, pa da bi me smesta za cara uzeli.“ Setimo se ovih reči danas kada smo pred velikim istorijskim odlukama i iskušenjima koji donose zahtevi za priznavanje nezavisnosti Kosova kao posledica sprovođenja evro-atlantskog ultimatuma.