Blic ili užasi medijske globalizacije

Slavoj Žižek

U Evropu pre Srbije

U proteklih deset godina Blic je ostao dosledni propagator tranzicije, liberalnog kapitalizma i saradnje sa tzv. „međunarodnom zajednicom“. Naročito je potenciran ulazak Srbije u evroatlantske integracije, što bi, kako se to u pojedinim krugovima smatra, dovelo do pretvaranja Srbije u „normalnu” zemlju. Međutim, i pored njihovog povelikog truda, Srbija još nije ostvarila zacrtani cilj, nije postala deo EU, niti se može reći ni kada će to biti. Za utehu proevropski nastrojenim snagama ostaje činjenica da Evropa već uveliko ulazi u Srbiju, odnosno da su različite evropske kompanije u proteklih osam godina investirale u nova, ili otkupom postale vlasnici brojnih srpskih preduzeća.

Jedna od firmi u stranom vlasnišvu je upravo „Blic“ d.o.o. (od nedavno „Ringier“ d.o.o.), koje izdaje popularne tabloide Blic, Alo i 24 časa. U oktobru 2004. godine ovaj popularni dnevnih postao je vlasništvo švajcarske multinacionalne medijske korporacije „Ringier”, koja je od nemačke izdavačke kuće „Gruner i Jar”, otkupila 74,9 posto deonica, i tako postala većinski vlasnik ovog tiražnog tabloida. Prema tadašnjim komentarima, jedan od razloga za kupovinu bio je veliki tiraž, uticaj i ugled Blica kao nezavisnog medija, i mogućnost značajnog razvoja i profita u okolnostima rasta srpskog medijskog tržišta, posebno u sektoru oglašavanja. Da je kupovina Blica bila odličan potez, svedoči i nedavna konferencija za štampu u Skupštini grada Beograda, priređena povodom obeležavanja 175. godina postojanja ove švajcarske korporacije, na kojoj su obelodanjeni veliki poslovni uspesi u Srbiji. Prema iznetim podacima, rast ukupnih prihoda u Srbiji od 2004. godine je ogroman, a od izdavačke kuće je stvoreno veliko medijsko preduzeće, što svedoči da je kupovina bila pravi potez. Generalni direktor kompanije „Ringier Srbija“, Atila Mihok, na konferenciji je saopštio da su u proteklim godinama uspeh zabeležile i dnevne novine, magazini, internet i prodaja knjiga, a da Ringierova dnevna novinska izdanja ( Blic, Alo, 24 sata, Blic žena...) u Srbiji zauzimaju čak trećinu tržišta i prvo mesto. Mihok je sa zadovoljstvom objavio i da je protekla godina za poslovanje bila ubedljivo najbolja, a da je u Srbiji ostvaren ukupan prihod od četiri milijarde dinara, odnosno oko 50 miliona evra.

Koliko je Srbija važno i perspektivno tržište svedoči i prisustvo Mihaila Ringiera, vlasnika i izdavača „Ringier grupe“, koji je na konferenciji izneo zaista impresivan podatak da njegovo multinacionalno preduzeće postiže više od 500 miliona franaka (oko 300 miliona evra) prometa u svim zemljama u kojima deluje. „Ringier” je svoju ekspanziju započeo 1988. na tržištu Azije, a početkom devedesetih se pozicionirao kao jedna od vodećih medijskih kuća na teritoriji Istočne Evrope. Kompanija se inače u svom delovanju koncetrisala na tabloide, zahvaljujući kojima i ostvaruje tako veliki promet, te je tako postala jedan od najvećih novinskih izdavača i tržišni lider u sektoru tabloida u matičnoj Švajcarskoj, Rumuniji, Slovačkoj, Češkoj, Mađarskoj i Bugarskoj, a kako vidimo i u Srbiji. Kompanija inače posluje i u Kini i Aziji, zapošljava ukupno 7.016 radnika, a u njenom okrilju širom sveta objavljuje se preko 120 novina i magazina, proizvodi više od 20 TV programa, posluju dve radio i dve TV stanice, 50 veb plaformi i 12 štamparija.

Nema sumnje, sudeći prema iznetim podacima, Ringier je zaista prava multinacionalna korporacija u punoj ekspanziji. Definitivno se može reći da je „Ringier svet”, pa ako već cela Srbija nije deo Evrope i „međunarodne zajednice”, mora se priznati da Blic jeste.

Tabloidima na vrh sveta

U velikom delu javnosti Srbije preovladava slika o Evropi kao uređenoj zajednici u kojoj se strogo poštuju obaveze i prava, dok se ulazak krupnog stranog kapitala predstavlja kao ultimativni uslov za napredak zemlje u svim sferama i bolji život građana. U tom slučaju, s obzirom na svu materijalnu i duhovnu bedu srpskog novinarstva, bilo bi prirodno očekivati da tako velika medijska korporacija iz tako „normalne” zemlje kao što je Švajcarska doprinese razvoju profesionalnog, odgovornog i objektivnog novinarstva u Srbiji, kao i poboljšanju opšteg i materijalnog položaja novinara.

Tokom proteklog perioda, kompanija „Ringier” je kroz novine koje izdaje izgradila imidž medijske kuće građanske provenijencije, nezavisne od političkih i verskih opcija, koju odlikuju liberalni pogled na svet i promocija tolerancije, čime se, kako se tvrdi, doprinosi društvenom razvoju i većem pluralizmu medijske scene. Sam Mihail Ringier je na konferenciji za štampu u Beogradu izjavio da su u kompaniji „svesni da u Srbiji ne obavljaju samo posao, već da kao izdavači snose i odgovornost”, a da konferencija u Skupštini grada i njegovo prisustvo predstavljaju „izraz poštovanja” prema našoj zemlji.

S obzirom na ovako dobar glas, i s obzirom na pokazanu ljubaznost i dobru volju g. Ringiera, logično bi bilo pretpostaviti da švajcarska kompanija u svom poslovanju u Srbiji zaista poštuje načela koja promoviše na stranicama svojih izdanja. Nažalost, u svojoj dosadašnjoj aktivnosti kompanija „Ringier Srbija” je pokazala da su reči jedno, a dela sasvim drugo, a da je njen osnovni i jedini cilj profit. Umesto proklamovanih načela i odgovornosti, ova kompanija dizajnira sadržaj svojih izdanja prema potrebama i ciljevima profita, i tržišta, a ne prema stvarnim potrebama građana, koje tretira kao konzumente jeftine pop kulture i neoliberalne ideologije. „Ringier” se pokazuje kao klasičan primer medijske globalizacije, čija su glavne karakteristika koncentracija vlasništva, komercijalizacija medija, negativan uticaj na slobodu informisanja i pogoršavanje uslova rada zaposlenih.

Ovakvo delovanje „Ringier” nije nikakva novost, pošto je u Srbiju prenet recept koji se pokazao veoma uspešnim u zemljama Istočne Evrope. Upravo su tabloidi bili prva medijska reakcija na „osvajanje slobode“ posle pada komunizma, i u ovim zemljama najveći porast beležila su ovakva izdanja. Tako se brzo pokazalo da vlasnici stranog kapitala pre svega misle na svoj profit, a ne na slobodu i kvalitet štampe. U uslovima globalizacije, mediji sve više postaju zavisni od oglasne industrije, pa su stoga vlasnici privatnih medija zainteresovani za što veći tiraž (što je i logično), koji se pre svega postiže bulevarskom štampom. Tabloidi međutim uvek podstiču emocinalni, senzacionalni odnos prema stvarnosti, atakuju na osećanja, a zanemaruju racionalni uvid u događaje. U Srbiji se često čuje mišljenje da se svetski tabloidi bave samo temama van politike, ali većina tabloida ispod površine nudi svojim čitaocima jasno isprofilisanu ideologiju, te ima i jasnu političku ulogu. Uloga „Ringiera” i Blica je da pospeši proces bespoštedne komercijalizacije i ekonomske i medijske kolonijalizacije, u kojoj se našla čitava Istočna Evropa, a i Srbija. Pažljivo čitanje Blica ili kakve druge „Ringierove” novine potvrđuje misao Slavoja Žižeka da je da je prelaz sa socijalizma na kapitalizam u istočnoj Evropi doveo do niza komičnih izokretanja demokratskog entuzijazma u apsurd.

Urušavanje demokratskog procesa

Usled aktuelnih političkih okolnosti, politička uloga tabloida u Srbiji je jako izražena, a pod okriljem žute štampe odvija se ogorčena politička borba stranaka koje učestvuju u vlasti, centara moći, obaveštajnih službi, ostataka starog i novog režima. Za razliku od stvorenog imidža „fine” medijske kuće u oštrim sukobljavanjima srpskog društva, ni kompanija „Ringier“, zajedno sa Blicom, nimalo ne stoji po strani. Što uvijeno, što otvoreno, „Ringier” u svojim medijima daje podršku pre svega Demokratskoj stranci i G17 plus, a takođe u manjoj meri i LDP-u. Za razliku od stvorenog imidža, nedavni predsednički izbori su pokazali da Blic i te kako može da bude pristrasan, netolerantnan i neobjektivan. U svojim člancima i komentarima Blic je neposredno i posredno favorizovao kandidata DS Borisa Tadića, i otvoreno kršio pravila izborne kampanje time što nije davao jednak prostor svim kandidatima (što se poštovalo čak i na toliko napadanoj TVB92). Na stranicama Blica preovlađivala je promocija Borisa Tadića, predsednički kandidat SRS Tomislav Nikolić prikazivan je isključivo u negativnom kontekstu, dok ostali kandidati gotovo i da nisu postojali. Kada se videlo da pobeda Borisa Tadića nije ostvarena u prvom izbornom krugu, Blic je iz sve snage pokrenuo aktivnu političku propagandu, koja se zasnivala na svesnom izazivanju straha, radi mobilizacije „proevropskog biračkog tela“. Radi što veće izlaznosti, izbori su oštrom retorikom predstavljani kao sudbinski, kao izbor između Evrope i izolacije, napretka i propasti, čime je svesno izazivana dalja polarizacija i sukobljavanje dva najveća politička bloka u Srbiji.

Blic na sličan način prati aktuelne izbore. Ovog puta akcenat je stavljen na kritiku moguće koalicije SRS i DSS, kao da je eventualni postizborni savez dve legalne parlamentarne stranke zločin i uništavanje demokratskog sistema. Kako se datum izlaska na birališta bliži, Blic ide i korak dalje. U tekstu od subote 19. aprila u tekstu „Sporazum Koštunice i Šešelja” piše se o koaliciji SRS i DSS, koja je navodno dogovorena u telefonskom razgovoru Vojislava Koštunice i Vojislava Šešelja, što je inače odlučno demantovano od strane obe stranke. U tekstu se između ostalog navodi, da će buduća vlada zatražiti od Haškog tribunala da Šešelj ima ista prava kao Ramuš Haradinaj, odnosno mogućnost da se brani sa slobode i da se bavi politikom. U istom broju, iznad teksta o sporazumu DSS i SRS stoji članak, sa naslovom: „Tadić: Integritet zemlje važniji od Evrope”, dok se u članku navodi Tadićeva izjava da će izabrati integritet zemlje ako bude morao da se opredeljuje između EU ili Kosova.

Ovo je izvrstan primer suptilne taktike koja teži da izazove podsvesnu reakciju čitaoca, i pokazatelj da se istina u Blicu ne nalazi ni u redovima, niti između redova, nego pre ispod redova. Naime, ako Šešelj traži iste uslove kao Haradinaj, onda je Šešelj jednak Haradinaju. Ni onaj ko se sa njim dogovara i za njega traži iste uslove ne može biti drugačiji, te je stoga Koštunica jednak i Šešelju, a samim tim spada i u kategoriju ljudi u kojoj je i Haradinaj. U isto vreme Tadićeva izjava pokazuje da je zapravo on pravi patriota. Pomenuti članci su deo manihejske propagande i podele na dobro i zlo, koja preovlađuje u Ringierovim izdanjima. Sadržaj Blica je konstantno u skladu sa navedenim tezama, te su onda oni koji su na strani dobra (a to su uvek Boris Tadić i svi koji su za Europu) povezani isključivo sa pojmovima napretka, nade, budućnosti i pobede i istinskog patriotizma, koji će Srbiji i sačuvati Kosovo i odvesti u obećani evropski raj. S druge strane su ostaci prošlosti, Tomislav Nikolić i Vojislav Koštunica, od ranije povezivani sa mržnjom, strahom, prošlošću i izolacijom, sada su stavljeni u istu ravan sa najgorim ratnim zločincem Ramušem Haradinajem.

Mora se priznati da, za razliku od većine tabloida, spin-doktori Blica u promociji svojih načela pokazuju zavisnu veštinu, ali u situaciji kada zemlju karakteriše nedostatak političke kulture i iskustva društvenog dijaloga, tabloidno novinarstvo poput Blicovog rezultira radikalizacijom javnog mnjenja, čime ugrožava razvoj ionako nerazvijenih demokratskih procesa u Srbiji.

Opšta volja saveza elita

Navedeni primer je samo jedna od manipulacija kojima Blic obiluje. Sve je ovo teško povezati sa ranijim pohvalama novinama i njihovom gloduru kao primeru nezavisnog i slobodnog novinarstva, te bi bilo dobro da se i on i njegovi saradnici zapitaju kakav su to put prešli za proteklih 10 godina, i kakvu su to transformaciju doživeli. Jer, Blic se u međuvremenu pretvorio u propagandni pamflet određenih stranaka i određene politike. Blic ne samo da otvoreno podržava DS, već je u njemu izuzetno teško, gotovo nemoguće pronaći članak koji će kritički pisati o politici G17 plus ili LDP. Definitivno, uz marginalno pojavljivanje ponekog iz DSS, u Blicu prostor dobijaju samo istomišljenici, odnosno dosledni sledbenici evropskog puta Srbije. Vlasnici i urednici bi na kritike odgovorili da je Blic privatni medij i da ima pravo da podržava koga hoće, i da je sasvim razumljivo da svaka novina gleda stvari iz svog ugla – što je veoma sporno opravdanje ako novine imaju toliki uticaj na javnost i društvo.

A „ugao“ „Ringiera“ i Blica je jasan – potrebno je da se na svaki način promoviše, opravda i legitimizuje proevropska politika i univerzalni neoliberalni program ekonomskih reformi, određen Vašingtonskim konsensuzom, a koji se sprovodi u interesu svetske oligarhije i krupnog kapitala, u tom smislu – jednog uskog sloja koji se formira u zemlji. Krupni multinacionalni kapital (u ovom slučaju „Ringierov“), ima svoje prirodne interese, a uz to poseduje ogroman novac kojim može posedovati i kontrolisati uticajne medije. U njima se promovišu ideje, političke partije i pojedinci s kojima se imaju istovetni interesi i gledišta, a poznato je da su proevropska politika i ovaj neoliberalni program iz više razloga vrlo popularni i jednodušno prihvaćeni u delu naše političke, ekonomske i intelektualne elite. Stoga su interesi multinacionalne kompanije „Ringier” u Srbiji, istovetni sa njihovim interesima, te je saradnja i često pojavljivanje na stranicama „Ringierovih“ izdanja prirodna.

U situaciji kada kapital ima trend monopolizacije radi porasta profita on reflektuje interese onih subjekata od kojih zavisi njegov rast - a rast kompanije „Ringier“ zavisi od doslednog sprovođenja neoliberalnih reformi i ulaska Srbije u „evropske integracije“. U tom slučaju bi se politička i ekonomska situacija u Srbiji konačno „normalizovala” i postala bezbedna za nesmetano i dugotrajno sticanje profita. U isto vreme, strankama i svima ostalima, koji svoj legitimitet i različite koristi crpu iz politke ulaska Srbije u evroatlantske integracije, saveznici kao što su „Ringier“ i Blic su više nego potrebni, jer njihov rejting, legitimitet i zarade u mnogome zavise od ovog moćnog medija. Na ovaj način je uspostavljena izvrsna saradnja lokalne i globalne elite, koje zajedničkim snagama rade na promociji zajedničkih ideja i zajedničke koristi. Stoga ne treba posmatrati ulogu Blica u aktuelnoj izbornoj kampanji drugačije, nego kao podršku onima koji će kompaniji omogućiti najveći profit i nesmetan dalji razvoj. Zauzvrat, Blic predstavlja proevropsku i neoliberalnu politiku ovih stranaka kao opštu volju građana Srbije.

Jedinstvo interesa „Ringiera“ i dela domaće elite vrlo otvoreno se ogleda u činjenici da je pomenuta konferencija za štampu održana u Skupštini grada Beograda, što je očigledna zloupotreba jedne državne institucije u privatne svrhe. Na prvi pogled čudi činjenica da se, pored toliko luksuznih prostora u Beogradu, konferencija za štampu jedne privatne kompanija održala u državnoj ustanovi. Na drugi – čini se da je pomenuta svečanost bila način da se pošalje jasna politička poruka da je njihova opcija jedina ispravna i legitimna, a da je globalni neoliberalni kapitalistički poredak jedino ispravno i moguće društveno uređenje i jednak opštoj volji građana sveta.

Proizvodnja legitimiteta

Prema nekim mišljenjima, „vladati danas – sve češće znači držati primat u industriji idejne i semantičke produkcije”, a cilj je ubediti ljude da su slobodno pristali na ono na šta su morali da pristanu. U globalnom novom poretku nije važan događaj, već njegovo objašnjenje i slikovna prezentacija, tako da savremeni mediji preuzimaju na sebe da za čitaoca prikupe, srede i ocene događaje koji čine trenutni svet. Zahvaljujući svom (ranije postignutom) ugledu, autoritetu i čitanosti, Blic je idealan medij (kao i B92) i odlično sredstvo za prenošenje modernih stereotipa o jednom svetu. Po Blicu, svet funkcioniše u skladu sa starom Hegelovom tezom o konstantnom napretku čovečanstva prema slobodi i Fukujaminom tezom o kraju istorije, koju je u međuvremenu doveo u pitanje i sam autor. Stoga idejna borba za Blic više ne postoji, niti je potrebna, niti ima smisla. U Srbiji opterećenoj politikom ove novine već funkcionišu u sferi postpolitike, i, po Blicu, najbolji od svih svetova je već ostvaren, postoji i funkcioniše već na našim granicama. Srbija samo treba da se oslobodi svojih zabluda, da mu se priključi da bi rešila sve svoje probleme. Stoga su i glavni simboli današnjeg globalnog poretka, poput SAD, NATO, EU i Haškog tribunala izvori istine, koju samo treba usvojiti, da bi Srbija konačno našla svoje mesto u tzv. „međunarodnoj zajednici“, a građani živeli u miru i napretku.

Evropa i svet su u Blicu uvek u pravu, i ne postoji mogućnost da se volja EU i „međunarodne zajednice” i volja dela građana i političara u Srbiji suprotstave, a da se ne aktivira podela na sile svetla i mraka. S jedne strane su zato uvek evropska budućnost, visok standard, svetle perspektive, mir, sreća i blagostanje, a sa druge strane – nacionalizam, primitivizam, siromaštvo, rat, demoni balkanskog mraka i ostaci prošlosti, poput određenih političara, religije ili nacije, koji ometaju put u obećanu zemlju. Cilj Blica je da deo građana Srbije održi u ovom uverenju, a ostale da ubedi da su svaka kritika, neslaganje, ili otpor globalnom sistemu potpuno nerazumni, besmisleni, i da predstavljaju samo ostatke predmoderne svesti kojima naše podneblje još uvek robuje. U skladu s tim funkcioniše i način proizvodnje sadržaja i objašnjavanja realnosti u ovom tabloidu, koji opet funkcioniše pod strogim sistemom upravljanja. Vesti se prezentuju i obrađuju s pristrasnošću, u njima nisu dopuštene sporedne misli, niti previše sporednih rečenica. Naslovima se tuče po glavama čitaoca, a razrađenim mehanizmima i fiksnim idejama se prodire u podsvest, sve u cilju neprestanog dokazivanja i ubeđivanja čitalaca da Evropa i „međunarodna zajednica“ „nemaju alternativu“. Na ovom zadatku Blic, pored svojih novinara, angažuje kao pisce kolumna i komentara brojne poznate ličnosti iz različitih sfera javnog života (od sportista, do tzv. „urbanih likova“), čijim se autoritetom, društvenim, poslovnim ili službenim ugledom potvrđuje ispravnost navedenih ideja.

Kada u ovom listu ima kritike, ona je usmerena na probleme izazvane nedovoljno odlučnim sprovođenjem ekonomskih reformi, nedovoljnoj saradnji sa Hagom, ili nedovoljnom zalaganju Srbije na putu evroatlantskih integracija. Samo pitanje opravdanosti takve politike i takvog sistema nikada se ne postavlja, dok se oponenti redovno žigošu kao ostaci prošlosti koje pomenute probleme upravo i izazivaju. A izazivače problema je potrebno ukloniti. Na svu sreću, Blic i „Ringier“ imaju dovoljno odgovornosti da građanima sugerišu da se problemi uklanjaju na izborima.

Autocenzura i politička korektnost

U situaciji kada se u novinama gotovo ništa ne prepušta slučaju, ni sami zaposleni nisu izuzetak. Blicov novinar mora da se prilagodi uigranom i podmazanom mehanizmu proizvodnje, koji ne sme da poremeti ličnim stavovima i razmišljanjima. Da ne bi dolazilo do nepredviđenih situacija (koje se u ponekad rešavaju otkazom nepodobnima), najbolje je da novinar sam razvije svest o tome šta je ispravno i dozvoljeno. Autocenzura naravno nije nikakva nova pojava u medijima, ni kod nas, a ni i u svetu, a ona se u Blicu postiže i održava nametanjem strogog diskursa političke korektnosti.

Sama politička korektnost je nastala kao pokušaj da se zaštite sve vrste manjina i potencijalno diskriminisanih grupa u odnosu na dominaciju većine, ili onih moćnijih, što je standard koji je uveliko prihvaćen u svim svetskim firmama. Tako je i u Blicu, gde se politički nekorektnim najpre proglašava svako ko o društvenim pitanjima ne misli kao levo orijentisani liberalni intelektualci iz Njujorka, Londona, ili kakve druge svetske metropole. Nepoželjno je bilo kakvo ugrožavanje ravnopravnosti polova, vređanje homoseksualnih osoba, odnosno njihovo bilo kakvo spominjanje van afirmativnog konteksta, ili izjave i gestovi upereni protiv nečije rase, religije, godišta ili mišljenja. Poželjno je isticati pravo na nečiju slobodu izbora, pokazivati toleranciju za različite životne stilove ili ukuse. U taj trend uklapa se i što češće korišćenje engleskih reči i slenga, što bolje poznavanje moderne pop kulture, kao i korišćenje naziva „Rom“ umesto „Ciganin“ i „Albanac“ umesto „Šiptar“. Lepo vaspitani novinar Blica će svakako izbegavati reči ili gestove koje ga mogu etiketirati kao konzervativnog, tako da u Blicu sasvim komotno možete da budete pripadnik neke male religijske zajednice, lezbijka ili gej, ljubitelj „Ratova zvezda“, japanske hrane, Manga crtaća, dramenbejsa, fudbala, kompjuterskih igara, Madone, „Seksa i grada“, porodice Gambino, ili bilo kog drugog proizvoda modernog konzumerizma. U Blicu možete biti „klaber“, „hiphoper“, „strejter“, „darker“, „metalac“, „navijač“, „vegetarijanac“, „Afroamerikanac“, možete biti i sve to odjednom, odnosno sve što toleriše i moderni globalni kapitalizam. Na kraju, možete biti i sasvim obična i prosečna osoba, odnosno običan građanin koji živi, radi, sledi većinu i sebi i drugima ne postavlja suvišna pitanja.

Politička korektnost ovog tipa svakako da je u modernim društvima postala uobičajena ne samo u javnom, već sve češće i u privatnom životu, tako da ne predstavlja ni veliko iznenađenje, a u suštini ni preveliki teret. Ako se nekom i desi neka nesmotrena „politička nekorektnost”, proći će relativno bezbolno, osim što će ubuduće morati da vodi računa i da se neko vreme ponaša snishodljivo prema ispravnim kolegama. U tom slučaju prestupnik može da računa da će osvešćene i politički korektne kolege ipak imati razumevanja, kao što bi neki beli Evropljanin imao razumevanja prema pripadniku nekog plemena u Amazoniji, koji ne razume ili ne želi da koristi blagodeti moderne civilizacije.

Ali, često se dešava da se pod vidom zaštite slabijih, politička korektnost pretvara u političku podobnost, te da oni koji ne slede aktuelnu političku liniju koju zastupaju moćni, trpe ozbiljnije posledice. To se, na žalost, dešava i u Blicu, u vezi odnosa prema srpskom pitanju. U Blicu, naime, slobodno možete biti sve i svako, ali je prilično nezgodno i nepoželjno biti Srbin.

Represivna toleranicija

Kako je broj politički korektnih i proevropski nastrojenih novinara u Blicu gotovo stoprocentan, tako je u ovom mediju sve prisutnija teza o kolektivnoj krivici srpskog naroda i o njegovom primitivnom i zločinačkom karakteru, koji može da se ispravi samo potpunim prihvatanjem evropskih vrednosti. Stoga je unutar novina povodom ovog pitanja uspostavljen konsenzus i praksa političke korektnosti, koja se međutim pretvorila u pravu ideološku podobnost. Prema tome, politički nekorektan, odnosno nepodoban je svako ko ne sledi opštu volju za priključenjem „međunarodnoj zajednici”, svako ko na izborima ne glasa za proevropske stranke, i svako ko o pitanju Kosova ne misli kao „sav normalan svet”, odnosno nevladine organizacije, američka administracija, ili strukture u Briselu. Za modernu proevropsku elitu, pretnja modernoj Srbiji dolazi od Srba – odnosno od onih koji svoj identitet grade između ostalog na pripadnosti sopstvenom narodu, te za takve u Blicu teško da ima mesta. Reč „Srbin“ se u komunikaciji neretko koristi u ironičnom ili sarkastičnom kontekstu, da označi nešto primitivno, bahato, zločinačko, pa i fašističko, kao što se tako karakterišu i svi pojedinci i institucije koje nisu na evropskoj liniji, poput SPC, koja je za mnoge u Blicu „leglo pedofilije i klerofašizma“. U skladu sa manihejskom podelom sveta, svi koji ovako ne misle, sebe automatski svrstavaju među balkanske primitivce i zločince. Stoga novinar Blica, da bi bio korektan i podoban treba da se odriče svoje primitivne nacije, njene balkanske kulture i nacionalističke religije, koje predstavljaju samo gomilu gluposti, sujeverja i zločina. Takođe mora da prihvati moderne evropske vrednosti, da svakodnevno ističe svoju privrženost evropskom putu, i da svakodnevno pokazuje mržnju prema svima onima koji koče put Srbije u Evropu, od Koštunice, preko SPC, do Zastavinih automobila. Zanimljivo je da isti odnos politički korektni novinar Blica treba da ima i prema Rusiji i Rusima, i da ih smatra za podjednako primitivno zlo i opasnost za međunarodni poredak kao i Srbe.

Suprotstavljanje, preispitivanje, ili diskusija o navedenim tezama nailazi na oštru osudu – jer ako neko ne smatra da su Srbi krivi za raspad Jugoslavije, onda je on spreman da ponovno krene u rat, a ako ne oseća kolektivnu krivicu, onda je spreman da ponovi Srebrenicu. Ako neko smatra da ne treba priznati nezavisno Kosovo, onda je spremana da sutra vrši represiju nad Albancima, a ako ne smatra da su srpski (i ruski) narod primitivni i fašistoidni, onda je i sam primitivan i fašisoidan. Ako on smatra da njegova sopstvena vera i nacija jednostavno imaju jednake vrline i mane kao i sve ostale, onda nije dovoljno proevropski orjentisan. Ako nije proevropski orjentisan, onda sigurno nije ni demokrata, niti tolerantan. A ako nije tolerantni demokrata, onda mora da je radikal ili de-es-esovac, a ako je radikal ili de-es-esovac, onda je nacionalista. Ako je nacionalista, onda mora da je rasista i ksenofob, a ako je sve to, onda je sigurno fašista i ratni zločinac koji bi sutra ponovio Srebrenicu. Dakle, kao takav, on je izvan poretka, ne pripada modernom svetu, Evropi i Blicu, jer nije sposoban da poštuje „pravila igre” po kojima funkcioniše savremeni svet. Takav nije tolerantan, a prema netolerantnima u Blicu gotovo da nema tolerancije.

Novinar je novinaru vuk

U atmosferi političke korektnosti naravno da nema mesta normalnim odnosima među kolegama i zaposlenima, jer se ljudi prevashodno ocenjuju prema političkim uverenjima. U Blicu stoga nema slobodne razmene mišljenja, diskusija, rasprave, jer se vrlo lako može doći u situaciju da se nečija politička korektnost dovede u pitanje. Stoga su razgovori uglavnom usmereni na dozvoljene sadržaje, a čovek brzo nauči da ne sme da protivreči. Zaposleni nerado slobodno govore, jer ako pojedinac iznosi nepopularne ideje, ili ako je spreman da o njima raspravlja, može se suočiti s prezirom članova svog radnog okruženja. U težim slučajevima pojedinac može čak postati žrtva mobinga, što je praksa koja je postala uobičajena u modernoj Europi, gde su takvim pritiscima izloženi protivnici liberalne demokratije. Onog trenutka kada neko počne da misli ili pokuša da dela drugačije, on postaje pretnja, koju je bolje ukloniti. Stoga svako ko želi da ostane u Blicu, najbolje je da svoje mišljenje zadrži za sebe.

Nije jednostavno biti dobar novinar Blica, ali ko je je došao sa ispravnim stavom, ko je spreman da se menja, ili u krajnjoj liniji, ko je spreman da ćuti i trpi, taj slobodno može da ostane. Ali ko ostane, mora da se prilagodi Blicovom kalupu i da radi u programiranom smeru. To, međutim, ne znači da su politički korektni novinari jednaki, a još manje da imaju jednaka prava. U skladu sa neoliberalnim shvatanjem društva, i Blic predstavlja „arenu“ u kojoj se odvija borba za opstanak, u kojoj je „prirodno“ da nemaju svi jednaka prava, gde je normalno da je čovek čoveku, odnosno kolega kolegi vuk. Kao i u svim modernim korporacijama, i u Blicu vlada imperativ borbe i zakon opstanka jačeg. Pritom oni, koji su se iz nekog razloga pokazali kao jači, sposobniji ili veštiji, grčevito čuvaju svoje položaje i ne dozvoljavaju da ih bilo ko ugrozi. Stoga u novinarskim sobama Blica vlada jasno normirani sistem težine i ranga, u zavisnosti od položaja, do koga se stiže putem dugotrajnog, vernog i teškog rada, ali isto tako i pomoću političke pripadnosti, rodbinskih ili emotivnih veza.

Jači, najčešće i urednici, imaju dužnost da održavaju sistem, koji im daje određene privilegije i vrlo solidna primanja za domaće uslove, ali od njih traži i veliku odgovornost. Pritisak kojim su sami izloženi uglavnom šalju prema dole, koji se potom šalje prema novinaru koji je na dnu novinarske hijerarhije. Stoga je i atmosfera u redakciji uslovljena pritiskom i prisilom. Ljudi, doduše, razgovaraju jedni s drugima, ali se čoveku čini da bi mu podmetnuli nogu kad bi se samo odmaknuo jedan korak. Neprestani pritisak nagriza čoveka, i u toj atmosferi se funkcioniše poput robota. Veliki broj novinara radi u honorarnom statusu i nemilosrdno konkuriše jedan drugom da bi dobio stalno zaposlenje. Često počinju sa honorarima koji su jednaki prosečnoj srpskoj penziji, a uglavnom je potrebno da prođe više godina da bi se dobilo rešenje za stalno. Položaj zaposlenih dodatno je otežan time što su novinari izloženi na milost i nemilost urednicima, zavise od njihove blagonaklonosti, te zato često moraju da trpe njihove hirove, ispade, a ponekad i iživljavanja. Novinari često odgovaraju i za greške i propuste urednika, nemaju nikakvog prava da se suprotstave ili izlože svoj stav, kao što nije moguće suprotstaviti se volji ili naredbi nekog od direktora.

Primanja većine običnih novinara se kreću od iznosa prosečne penzije do prosečne srpske plate, a proizvoljno određivanje honorara stvara jaku konkurenciju, stoga u firmi nema solidarnosti, a još manje sindikata i borbe za prava zaposlenih. Naravno, ne može se reći da su novinari srećni što rade pod ovakvim uslovima, ali je sistem tako postavljen – novinari su žrtve koji u isto vreme stvaraju nove žrtve, a mnogi urednici su godinama prolazili kroz mašinu Blica i osetili svu njenu težinu. Ali, ko ne igra igru, drugi će se igrati s njim.

Brend vredniji od novca

U današnje vreme teško je naći pristojan posao, te je stoga razumljivo da mnogi novinari Blica (kao i uostalom i na mnogim drugim mestima) moraju da trpe političku korektnost, izrabljivanje, loše međuljudske odnose, male plate i štošta drugo. Ipak, teško da će ko od Blicovih novinara rado promeniti radno mesto, i otići u neki drugi medij. Na prvi pogled začuđuje vernost zaposlenih ovako nepravednom i surovom sistemu, i postavlja se pitanje šta je to što im Blic i „Ringier“ nude, a da je vrednije i od novca, ličnog integriteta i iole normalne radne atmosfere. Odgovor se verovatno krije u brendu. Kao što je već navedeno kompanija „Ringier” je izgradila imidž medijske kuće liberalne, tolerantne i građanske provenijencije, i ta slika će svakako ostati i dalje, bez obzira na realnost. Takođe, Blic je i dalje jedna od perjanica evropske Srbije, bez obzira što se, umesto stvarnih demokratskih i evropskih vrednosti, sve više pretvara u bilten globalnog neoliberalnog supermarketa.

Kakav god bio, za sve proevropski nastojene građane Srbije, Blic je svakako deo Evrope i sveta, kome oni toliko željno teže, a ugled, uticaj i moć ovih novina omogućavaju identifikaciju sa moćnim i sjajnim novim poretkom. Svi Blicovi novinari i saradnici, koji su svojim ponašanjem dokazali političku korektnost i privrženost Evropi, mogu sa punim pravom da se osećaju delom privilegovane manjine, koja je pre velikog dela zaostale, primitivne i nacionalističke Srbije postala deo globalnog novog sveta. Tako mogu da sa visine gledaju svoju sredinu, i da naspram nje ističu svoju vrednost i svoj superiorniji socijalni, politički i intelektualni položaj, što mnogi i rade, jer je to jedini način da se osećaju dobro. Svima u redakciji, ili onima koji se nađu njegovim stranicana, Blic daje identitet i iluziju da su se izukli iz balkanskog blata i postali građani sveta i deo globalne liberalne elite, što se odlično uklapa u misionarski kompleks domaćih proevropljana. Pojedini novinari Blica tako mogu da uživaju u sopstvenoj uobrazilji da su ona prosvećena manjina koja ima za cilj da prosvetli i obrazuje tužnu većinu prosečnih građana i seljaka Srbije, koja je nesposobna da racionalno rasuđuje i još se uvek davi u primitivizmu i gluposti. Nema sumnje da je, s obzirom na poznatu novinarsku sujetu, ova „Ringierova“ i Blicova ponuda vrednija od novca. Stoga i ne čudi da su mnogi Blicovi novinari spremni da trpe svašta, samo da bi živeli sa uverenjem da su deo sveta, iako shodno relativno niskim primanjima žive sasvim balkanski.

No, kako se često pokazuje, proces kidanja veza sa starim identitetom i ulazak u Evropu i svet nije nimalo lak i jednostavan. Tako, često, oni koji se najviše busaju u svoje „grudi evropejske“ demonstriraju upravo one negativne osobine balkanskog mentaliteta koga se tako odlučno odriču – primitivizam, ostrašćenost, prostakluk, bahatost i nepotizam. Onda i ne čudi sa kolikom lakoćom, i sa koliko žestine i mržnje takvi mogu da se obruše na svakog ko je u stanju da im tu, za njih teško prihvatljivu istinu, stavi do znanja.

Na konferenciji za štampu u Skupštini grada g. Mihail Ringier je, između ostalog, saopštio da njegova kompanija nije neka tajna izdavačka kuća iz Švajcarske, već da pokušava da bude prilično transparentna. Stoga ima mesta i za otvorenu raspravu i argumentovanu kritiku kompanije i njenih srpskih izdanja. Treba reći da na domaćem medijskom tržištu postoje i daleko gore novine, koje su do sada na čitaoce isporučile tone i tone svakakvog đubreta. U poređenju s njima, Blic su zaista dobre, profesionalne i „normalne novine”. Ali, za novinarsku profesiju je tužno ako jednu svetsku korporaciju treba meriti sa domaćim medijskim zagađivačima i trovačima, koji su uspeli da novinarsku profesiju srozaju do profesionalnog dna. Ali, sa ovakvim načinom rada, Blic je svakako daleko od objektivnosti i odgovornosti, i svakako da svojom isključivošću ne doprinosu razvoju demokratske svesti i stvaranju kritičkog javnog mnenja. Za oblikovanje prave javnosti nije dovoljno da ljudi govore, već i da imaju šta da kažu, da kažu ono što misle i da umeju i da slušaju. Tek tada je moguć razgovor, utvrđivanje problema i rasprava o njemu, što je i osnova demokratske kulture i društva. Svega toga na žalost u Blicu nema.