„Naša velika greška je što nam je propaganda slaba, ali Bog zna da smo mi u pravu“

Prvostepena presuda Radovanu Karadžiću od 40 godina zatvora naišla je na zapažen publicitet u ruskim političkim krogovima i javnosti.

Jednoglasna je ocena da je presuda ispolitizovana, da je neprimerena, zasnovana na improvizacijama i izraženo antisrpska. To nije presuda kojom bi bila zadovoljena pravda, a još manje presuda koja bi vodila pomirenju naroda na prostoru bivše Jugoslavije. Umesto da vodi tom cilju, presuda je ponovo razbuktala strasti i značajno otežala put pomirenja, koji, očigledno, ne odgovara pojedinim centrima moći na Zapadu.

Među prvima oglasilo se rusko ministarstvo inostranih poslova koje je ocenilo da je Tribunal za bivšu Jugoslaviju postao mesto za obračune i instrument osvete. Uz to, ignorišu se i rokovi koje mu je postavio Savet bezbednosti UN o završetku rada.

Odluka Suda ispisana na 2600 stranica iziskuje pažljivo izučavanje. Međutim, kaže se u saopštenju ministarstva, već sada se može konstatovati da se radi o još jednoj od krajnje surovih presuda Srbima, izrečenih u svetlu oslobađajućih presuda drugim učesnicima građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji, na primer, hrvatskom generalu Ante Gotovini, kosovskom Albancu Ramušu Haradinaju, bivšem bošnjačkom komandiru Naseru Oriću.

U Moskvi nije nezapažena ostala ni činjenica da je presuda Radovanu Karadžiću namerno izrečena na dan kada je NATO počeo da bombarduje Jugoslaviju, što je zločin koji Haški tribunal odbija da istražuje.

I građanski rat u bivšoj Jugoslaviji i NATO bombrdovanje su tragične stranice svetske istorije - smatra rusko ministarstvo. Teško je i zamisliti da je zločine u tom građanskom ratu činila samo jedna strana. Haški tribunal, međutim, nastavlja da gradi mit da su Srbi jedini narod odgovoran za te događaje. Takav pristup je suštinski podrio dinamiku međunacionalnog i međuverskog pomirenja na Balkanu.

Ministarstvo takođe kaže da je zvanična Moskva, kada je 1993. godine podržala formiranje Tribunala, upozorila da on ne sme biti mesto za obračune i osvete. Danas čak i njegove sudije javno govore o ,,sumnjivim metodama njegovog rada".

U Moskvi se konstatuje da su za rad Tribunala potrošena ogromna sredstva. Ta sredstva donela bi veću korist da su bila uložena u pravosuđe država bivše Jugoslavije i u proces pomirenja među njima.

Stav ruskog ministarstva inostranih poslova je kristalno jasan, ali, kao što se može i očekivati, izrečen uzdržanim, diplomatskim rečnikom. Komentatori, analitičari i pojedini politikolozi koje ne obavezuje diplomatska uzdržanost su otvoreniji i bez dlaka na jeziku.

Oni kažu da je suđenje Radovanu Karadžiću pomoglo svim potencijalnim žrtvama američke agresije da saznaju da je besmisleno dogovarati se sa Vašingtonom jer će ih uvek- prevariti. Svetsko javno mnjenje moglo je i do sada, a pogotovu će moći posle skandalozne presude Karadžiću, da Tribunal u Hagu tretira kao mehanizam obračunavanja Vašingtona sa političarima koji su sprečavali ostvarivanje američkih interesa na Balkanu.

Pa ni to nije sva nesreća oko istine, pravde i prava koji bi trebalo da predstavljauju okosnicu ljudskog društva i civilizacije u 21. veku. Analitičari u Moskvi ocenjuju da se ti ključni elementi uistinu demokratskog društva krše na svakom koraku, a da je presuda Radovanu Karadžiću - i ne samo njemu nego i drugim Srbima u Haškom tribunalu - samo deo prakse koja se danas primenjuje u svetu. 

S tim u vezi, navodi se da Sjedinjene Američke Države pokušavaju da i Međunarodni krivični sud koriste na isti način kao i Tribunal za bivšu Jugoslaviju, kao motku protiv neugodnih režima i političara. Vašington je naime ne samo odbio da ratifikuju Rimski statut 2000. godine koji se odnosi na Međunarodni krivični sud, nego je dve godine kasnije i povukao svoj potpis sa ovog dokumenta. Tadašnji američki predsednik DŽordž Buš Mlađi shvatio je da na drugi način ne može zaštititi svoje vojnike od krivičnog gonjenja.

Rezulat svega je da se nadležnost Međunarodnog krivičnog suda ne prostire na zemlje koje čine polovinu čovečanstva (SAD, Rusija, Kina, Indija). Na taj način, mehanizam stalnog međunarodnog krivičnog gonjenja u svim zemljama sveta, lica odgovornih za zločine protiv čovečnosti i ratne zločine koji ne zastarevaju - nije zaživeo.

Analitičari u Moskvi smatraju da veliki deo krivice za takvu situaciju snose tužioci i sudije Haškog trubunala koji su međunarodni sud pretvorili u instrument političko-pravnog nasilja u interesu SAD.

U takvim okolnostima najveći broj zemalja se veoma oprezno odnosi prema međunarodnoj pravdi koja je, prema sadašnoj praksi, sposobna da pronađe zločin i tamo gde ga nije bilo, a da ga istovremeno ne primeti tamo gde je on stvarno postojao. Svet, nažalost, nije dorastao do takvog stepena da stvori stalni i objektivan međunarodni sud. To znači da će se ratnim zločincima suditi po pricipu selektivne pravde. Pobedniku se neće suditi.

S tim u vezi, prisećam se izjave jednog zapadnog analitičara date u vezi sa zločinima koje su počinili vojnici zapadne alijanse u bivšoj Jugoslaviji i nekim drugim zemljama: pre ćete videti kako ciglu po ciglu ruše zdanje Ujedinjenih nacija u Nujorku, nego što ćete videti suđenje nekom američkom vojniku pred nekim međunarodnim ili stranim nacionalnim sudom.

Dan posle izricanja presude Radovanu Karadžiću, ruska novinarka Darja Aslamova, koju sam već citirao u nekim prethodnim tekstovima, objavila je u svom listu Komsomolska pravda tekst u kome evocira uspomene na susrete sa bivšim predsednikom Republike Srpske. ,,Ja sam spasao Srbe od genocida’’, rekao je svojevremeno Karadžić ruskoj novinarki. ,,Bog zna da smo mi u pravu.’’

Ovaj čovek poklonio mi je profesionalni diktofon koji sam prvi put stekla u životu. Jednostavno, dao mi je svoj lični.

Te noći na Palama, ratne 1993. godine, čitao mi je na srpskom jeziku svoje stihove. Pripisali su mu genocide nad bosanskim muslimanima u Srebrenici, sa čime on nije imao nikakve veze. On je bio političar, a ne general. Štampa u svetu piše o masovnom ubistvu muškaraca - muslimana u Srebrenici, a pritom prećutkuju da je to bila posledica masakra srpskih seljaka u okolnim selima.

U Bosni je tada besneo rat koji je počeo ubistvom srpskih svatova u Sarajevu. Bosanskim muslimanima pomagao je Zapad i čitav muslimanski svet. Srbima niko. Čak i Rusija, koja je davala gromke izjave, odbila je da pošalje oružje Srbima. A bosanski muslimani za tri godine rata dobili su dve milijarde dolara za nabavku oružja. U Bosnu je, uz podršku SAD, došlo 4.500 boraca Al Kaide. Čak je i Bin Laden dolazio u Sarajevo.

"Srbima se odsecali glave i stavljali u džakove kao glavice kupusa. Prilažem fotografije tih zločina i upozoravam mlađe od 18 godina da ih ne gledaju. Sve su ubice poznate, živi su i razmileli su se po celom svetu, vrbujući nove teroriste. Niko od tih ubica nije u zatvoru. Jednostavno, dali su im nove pasoše."

Ruska novinarka navodi da joj je Karadžić u intervjuu rekao da je hiljade Srba dobilo slobodu i da je izbeglo genocid.

"Naša je velika greška što nam je propaganda slaba. Svet je uperen protiv nas. Zbog ponosa, zbog nastojanja da se ne ponižavamo pravdanjima, dopustili smo da se u svetu stvori slika da su Srbi ovaploćenje zla. Da, to je loše po nas. Ali kao psihijatar mogu da kažem da zakon koji važi za jednu ličnost - ako se odupreš samoći, postaćeš zreo čovek - važi i za ceo narod. Prisilna izolacija naroda slomiće ga ako je duhovno slab, ili ga uzdigne ako to izdrži. Srbi su sada usamljeni, ali to im daje duhovnu zrelost i mudrost. Bog zna da smo u pravu."

"Ponekad mi se čini da on to govori i o nama, Rusima", zaključuje u svom tekstu Darja Aslamova.