Андреј Козирјев - од министра иностраних послова до иностраног агента и непријатеља сопственог народа и државе

Бивши министар иностраних послова Русије, Андреј Козирјев, проглашен је иностраним агентом. Уврштен је у списак оних људи који се непријатељски односе према Русији, њеној политици, руководству и народу. За човека и политичара који се некада налазио на високој државној функцији, то је врео шамар кога дотична особа треба да се стиди. Таква трансформација- од високог државног чиновника до иностраног агента, односно непријатеља сопственог народа и државе, није залебежена у историји дипломатије.

Андреј Владимирович Козирјев, Рус по оцу и, како обавештени извори кажу, Јевреј по мајци, рођен је 27 марта 1951 године у Бриселу, где му се отац налазио са службом. Током министарске функције, развео се и потом оженио знатно млађом службеницом Министарства иностраних послова која га је пратила током службеног путовања по свету. Козирјев је једина личност којој у књизи ,,Ко је ко у руској дипломатији'', штампаној деведесетих година, није наведено место рођења. Није познато зашто се то крило од јавности.

Све у свему, Андрај Козирјев упамћен је као као јединствен министар иностраних послова у новијој историји који је све време свог мандата радио против интереса сопствене земље

Животни пут почео је као бравар- монтер у московској машинској фабрици ,,Комунар''. Касније се дошколовао, дипломирао је на познатом МГИМО универзитету који оспособљава дипломатске кадрове и по окончању студија запослио се у Министаврству иностраних послова.

Козирјев је од самог почетка бурних догађаја у Русији после распада Совјетског Савеза, почетком деведесетих година, у најужем тиму председника државе Бориса Јељцина. Веома је поверљива личност и човек који, како се говорило, има значајан утицај на шефа државе.

Званични извори у Мокскви наводе да је одлука о проглашењу Козирјева за иностраног агента донета због његових јавних антируских изјава. У њима он критикује политику Кремља, износи лажне чињенице о оружаним снагама Русије и противи се спровођењу специјалне војне операције у Украјини.

Подсећа се да је Козирјев још на самом почетку конфликта у Украјини, јавно осудио спровођење специјалне војне оперције и позивао руске дипломате да поднесу оставке у знак несагласности. Прошлог месеца, у интервјуу једном новинару, који је такође на списку иностраних агената, позвао западне земље да повећају војну помоћ Украјини како би повратила ,,окупиране територије''.

Већ годинама, Козирјев живи у Сједињеним Америчким Државама за које каже да су његова друга домовина. Тамо је политички активан са антируском опредељеношћу и одржава контакте са одређеним личностима и институцијама које нису пријатељски расположене према Русији.

Козирјев је био министар иностраних послова Русије од 1990 до 1996 године. Дакле, у веома осетљивом периоду после распада Совјетсог Савеза када су на постсовјетску Русију вршени притисци са свих страна а земља тразила своје место под сунцем, своју припадност међународној заједници народа и држава. Упамћен је као изразито прозападно оријентисан политичар, што је неспојиво са функцијом на којој се налазио. Саглашавао се са захтевима западних земаља због чега је у јавности и политичким круговима прозван ,,министром да'' за разлику од бившег шефа совјеске дипломатије, Андреја Громика, који је називан ,,министром њет''. Поред осталог, тајно је припремао договор о предаји Курилских острва Јапану. Због свега тога, његов политички курс назван је ,,козирјевштином''.

Добре односе са Западом деведесетих године на којима је инсистирао Козирјев, а саглашавао се Борис Јељцин изигравајући великог демократу, Москва је платила исувише високом ценом. Са Козирјевим на челу дипломатије, Русија је изгубила самосталност на међународној сцени а њен глас у свету нити се чуо нити се поштовао.

Док многи у Москви критикују НАТО због намере да се проширује на Исток, Козирјев изјављује да ову организацију сматра не само партнером него и пријатељем Русије. Проширујте се у здравље, говорио је Козирјев. Изражавао је жељу да и Русја постане чланица тог ,,пријатељског'' савеза. И док тадашњи амерички председнички кандидат, Боб Дол, поручује генералима да су амерички интереси на обалама Каспијског језера и у Сибиру, Козирјев говои о партнерским односима са Вашингтоном. Он то говори и када бивши руски амбгасадор у Вашингтону, Владимир Лукин, тврди да је био позиван у Стејт департмент да би му се дале инструкцие како Русија треба да се понаша на међународној сцени у одређеним ситуацијама. Козирјев је на такве јавно изнете констатације једноставно ћутао.

У време када се фебруара 1997 године нови амерички државни секретар, Мадлен Олбрајт, припремала да посети Москву и разговара о проширењу НАТО пакта, Козирјев, који више није на челу руске дипломатие, објављује чланак у америчком часопису ,,Њусвик'' у коме позива Мадлен Олбрајт да ,,не обраћа пажњу на Русе који се противе експанзији Атлантког савеза''.

Андреју Козирјеву се замерало и због запостављања интереса 25 милиона Руса који су после распада Советсог Савеза остали ван граница Руске Федерације. Тврдило се да је политика Андреја Козирјева довела руску дипломатију до краха и до дискредитације државе и њеног председника.

Многе угледне личности у Москви својевремено су тврдиле да Русија у време Козирјева и Јељцина нема сопствену концепцију деловања на међународном плану. Све старе савезнике је изгубила, ни једног новог није стекла. Први пут у историји, Русији прети међународна изолација уз значајно захлађене односе са бившим совјетским републикама. Сада не само да нас се нико не боји, што ми уосталом и не желимо, него нас нико ни не поштује- говорили су аналитичари у Москви. Такав негативан салдо, тврде исти кругови, нема ни једна иоле озбиљнија дипломатија у свету.

Присећам се како је срдачно, пријатељски дочекао и угостио тадашњег министра иностраних послова Немачке Клауса Кинкела. Као добри пријатељи и истомишљеници, провозали су се традиционалном руском ,,тројком'' санкама по снегу и пред камерама срдачно поздрављали, не уобичајеним руковањем него као сто се поздрављају тенисери и други спортисти.

Током једног сусрета и разговора са тадашњим америчким председником, Ричардом Никсоном, Козирјев је изјавио да Русија нема национална интересе, већ поштује само опстечовечанске вредности. Никсон је тим поводом касније изјавио да дуго није могао да испљуне горак укус у устима. ,, Ја, као пасји син, цео живот штитио сам америчке националне интересе. Кисинџер је био још већи пасји син. А овај момак (Козирјев) требало би да ради у некој добротворној организацији а не да буде шеф дипломатије једне велике земље''.

И сам Борис Јељцин изјавио је приликом једног сусрета са новинарима у Кремљу коме сам присуствовао, да Козирјев није имао прецизну политику око догађаја у Југославији. Таква констатација изречена је, међутим, када је Запад свој посао око бивше Југославије већ завршио

Андреј Козирјев заузимао је крајње непријатељску позицију према Србији и српском народу, о чему имам и лична искуства и сазнања.

У Министарству иностраних послова шапутало се да Козирјев жели да све конце око бивше Југославије и Србије држи у својим рукама. Често је говорио ,,о партијама и ветровима рата у Београду'', о наводном зверству Срба, и да се ,,више не може трпети њхихово варварство''. Срби су за Козирјева били дежурни кривци за сва зла на просторима бивше Југославије. Поједини извори су тврдили да је за ,,своје мишљење'' трчао у Вашингтон да га тражи од тадашњег државног секретара Кристофера. Обавештени извори су такође тврдили да је Козирјев скривао од највишег руководства телеграме које је слала руска амбасада у Београду у време највећих превирања на простору Југославије. Скривао их је да би том истом руководству сервирао своју верзију догађаја и своје виђење прилика, усаглашено са Америчким. Био је главни заговорник завођења санкција према Србији, оправдавао је бомбардовање српских положаја у Босни и касније СР Југославије.

Током једног неформалног сусрета са новинарима у ходнику Министарства иностраних послова, упитао сам Козирјева о ставу Русије према догађајима на територији бивше Југославије. Козрјев ме је погледао својим великим светлим очима. Он препознаје у мени југословенског односно српског новинара али не зна моје име. Или се прави да не зна. Каже ми: господине, ред је да се представите. Ја изговарам моје пуно име и презиме и кажем за који медиј радим, да сам дописник новинске агенције Тањуг са званичном акредитацијом у Русији. Он невољно одговара ,,округло па на ћоше'' и убрзано се удаљава. Руски новинари кажу ми касније да је Козирјев, удаљавајући се, рекао: ,,Ево, и у Москви имамо Милошевића''. Очигледно, имао је веома неповљно мишљење о тадашњем председнику Сободану Милосевићу сматрајући га агресором и виновником за сва зла. По угледу на своје западноевропске и америчке газде.

И сам Борис Јељцин изјавио је приликом једног сусрета са новинарима у Кремљу коме сам присуствовао, да Козирјев није имао прецизну политику око догађаја у Југославији. Таква констатација изречена је, међутим, када је Запад свој посао око бивше Југославије већ завршио. Русија је потписала све уговоре које су од ње тражили партнери Из контакт групе и више се ништа није мгло поправити.

Истини за вољу, Борис Јељцин се није саглашавао са потезима Запада према бившој Југославији, настојао је да спречи бомбардовање али је био немоћан да то учини. Више пута, одговарајући на моја питања на конференцијама за штампу у Кремљу, оштро је критиковао политику Запада на просторима бивше Југославије и изражавао подршку и симпатије према Србијии српском народу. Русија је у то време била у војној, економској, политичкој, дипломатској и свакој другој области дубоко инфериорна у односу на Запад да би могла озбиљније да му се супротстави. Говорило се да ни сама себи не мозе да помогне, а камоли неком другом. То међутим не амнестира Андреја Козирјева од његове прљаве работе.

Андреј Козирјев заузимао је крајње непријатељску позицију према Србији и српском народу, о чему имам и лична искуства и сазнања

Све у свему, Андрај Козирјев упамћен је као као јединствен министар иностраних послова у новијој историји који је све време свог мандата радио против интереса сопствене земље. И то у време када је Русија после распада Совјетског Савеза, требало да нађе место у међународној заједници. По многим мишљењима, Козирјев је нанео сопственој земљи непоправљиву политичку стету од које се тешко опорављала.

Званичници и аналитичари у Москви кажу да је Козирјев још раније требало да се прогласи иностраним агентом. То је најблажа казна за злодела која је починио према сопственој држави и народу. У време док је био министар иностраних послова постсовјетске Русије, а и у читавом периоду после тога, боравећи у својој ,,другој домовини'' Сједињеним Амереричким Државама. А Срби ће га се присећати са презиром и горчином у устима коју никада неће моћи да испљуну.