Бојкот избора и употреба здравог разума

Прегледајући папирну и е-штампу ових дана, као и шаренолики ’коментаријат’ који је неретко виспренији од ’лутака с насловне стране’ које су предмет коментара, стиче се утисак да се јавност коначно буди из догматског евроатланског дремежа и „транзиционе“ летаргије у којима је чамила протекле две(?) деценије. 

Нема сумње да су том буђењу допринели,и тек ће, вирус корона и цела коронахистерија, прекинувши устаљен ток живота, деценијске навике, и нашу увереност у непроменљивост поретка. Корона је означила крај једне и почетак нове епохе - и овде и тамо - и та промена се рефлектује у нашој свести и осећањима, а манифестује у нашем ’простору места’ и ’простору токова’ гуркајући нас ка променама, локалним и ’глокалним’. Свежи пример тог погуривања је необична одлука СзС и већег дела опозиције да бојкотује изборе 21. јуна.[1] Ова одлука је пореметила политичку сцену и на волшебан начин отворила процеп у јавности и расцеп у политицикоји биможда могао, под одређеним условима, поступно да доведе до промене окоштале политичке констелације у земљи. 

Проглас српске опозиције: „Позивамо све грађане који држе до свог достојанства и интегритета, да у недељу 21. јуна не изађу на изборе“

Али пре но што похрлимока новом „демократском Златном добу“, расветлимо претходна питања: да ли су изборни услови као разлог за бојкот заиста толико лоши да не омогућавају слободан избор, и које су могуће последице бојкота.

И одмах да откријемо, бојкот није српски изум - од 1989. године када је само 4% свих избора у свету било бојкотовано, тај број је 2002. порастао на 15%, а од 1995. до 2004. просечно је годишње бојкотовано око десет избора. Бојкот се у некој форми појављује у 13% у свим изборима и 16% у изборима у земљама у развоју. Две трећине свих бојкота отпада на афричке земље.[2]

Избори – темељ демократије или псеудодемократије 

„Суштинска идеја демократије састоји се у томе да људи имају право да одлуче ко ће њима владати“.[3] 

Демократија не постоји без права на слободан избор и слободне изборе.Јер избори сузаиста “жила куцавица демократије” - на демократским изборима грађани бирају власт и одређују ко ће водити земљуу мандатном периоду. Али нису сви избори слободни.У нашим крајевима они сучесто праћени злоупотребама и нешто мање су“израз народне воље“,а нешто више производ политичког инжењеринга и медијске манипулације.На тај начинрезултатинешто мање одражавају „ко је и како гласао“ а нешто више „ко је и како бројао“, „ко је и како прикупљао потписе“[4], „ко је и како добио простор у медијима и финансијама“, итд. А када се у томепретера, тада демократски режим склизне у псеудодемократију. 

Псеудодемократија (хибридни режим, изборни ауторитаризам) не постоји без супресије права на слободан избор.А онај ко контролише изборне исходе следствено контролише и целокупну пирамиду власти

Псеудодемократија (хибридни режим, изборни ауторитаризам) не постоји без супресије права на слободан избор.А онај ко контролише изборне исходе следствено контролише и целокупну пирамиду власти, медије, привреду, просвету, културу. Заробљавање државе стога почиње и завршава се у изборном пољу, додуше уз неке сведоке са стране.[5] 

Некоје исправно приметио да, „док год нема критеријума демократичности избора, политичко-друштвена конфузија ће потрајати“.[6] У циљу смањења поменуте конфузије, у наставку анализирамо који је минимум услова неопходних да би се избори сматрали слободним и поштеним,и постоји ли дистинктивна “црвена линија” када су огрешења о изборна правила таква да избори престају да буду легитимни, јер фаворизују једну политичку опцију и намећу изборне исходе.

Предизборна брошура СНС

Но пре тога, једна реч о изборима у доба короне. Бројни истраживачи упозоравају да процена квалитета избора мора да уважава контекст. Будући дасу и изборна и кампања бојкота биле пригушене због последица епидемије коронавируса која има и своје политичке реперкусије (укључујући и последице по изборни процес), питање je да ли су околности у вези са пандемијом додатно нарушиле квалитет изборног процеса, да ли је одржавање избора током трајања пандемије и непосредно по укидању ванредног стања (у којем је политички процес практично био замрзнут, осим за представнике власти[7]) додатно нарушило демократичност и равноправност избора, и да ли је било примереније да се гласање одложи до повратка друштва у регуларно стање.

Према подацима Institute for Democracy and Electoral Assistance“,[8]до краја 2020. планирано је одржавање око 70 избора у свету, и оцењује се да би у светлу пандемије организовање избора могло бити отежано. Тиме се мисли како на техничке аспекте организације избора због обавезе поштовања епидемиолошких препорука, тако и на могућност да би избори током пандемије били подложнији могућим нерегуларностима.[9]Указује се и да би се организовање избора током пандемије сигурно одразило на излазност бирача, предизборна кампања такође би била сведенија, што би могло значајно утицати на легитимност таквих избора. 

Због свега наведеног, избори су у 57 земаља отказани до даљег, тј. док се не стабилизује ситуација са корона вирусом.[10]Остаје тек да се види да ли ће овдашње(?)инсистирање на одржавању избора у доба короне имати бумеранг ефекат, и то не само у епидемиолошком смислу.

Извори изборног права и критеријуми демократичности избора 

Извори међународног права изборних права су међународни уговори, протоколи и повељекоји имају обавезујућу правну снагу, као и декларације и препоруке.[11]У систему ОУН, најважнији извори људских и изборних права су: Универзална декларација о људским правима из 1948.[12], и Пакт о грађанским и људским правима из 1966. године“, који су унетиу европски систем заштите људских права, најзначајнији документи: Конвенција за заштиту људских права и основних слобода из 1950., Завршни документ Конференције за европску безбедност и сарадњу (КЕБС) – (ОЕБС) из Копенхагена из 1990.,[13]као и у оснивачке уговоре ЕУ. 

Изборно право је најважније политичко право јер омогућује учешће грађана у политичком животу државе и вршењу јавних послова.[14] Због његовог значаја, заштита изборног права на националном нивоу се гарантује уставом и детаљно уређује изборним законодавством и прописима који прописују кривичну и прекршајну одговорност за његово кршење. Заштита изборног права се поверава судовима и органима надлежним за спровођење избора. Право да користе инструменте и правна средства заштите припада грађанима, политичким партијама, и другим учесницима избора.У зависности од тежине повреде изборног права, санкција може бити прекршајна или кривична. За прекршаје који се не односе на најзначајније елементе изборног права предвиђена је новчана казна. За кршење најзначајнијих права као што су повреда тајности слободе избора – предвиђена је кривична одговорност.[15] 

Застрашивање грађана: Паљење бакљи на крововима стамбених зграда од стране "непознатих лица" током протеста "Буком против диктатуре", уз пуштање аудио снимака "Ђиласе, лопове"  

Међу најзначајнијим принципима на којима се заснивају демократски, односно слободни и поштени избори су: универзалност, непосредност, једнакост, тајност, право грађана да бирају, право да буду бирани, слобода избора, политички плурализам, периодичност избора, право на контролу избора и право на заштиту изборног права. Изборе контролишу државни органи, политичке партије и организације цивилног друштва, као и међународне организације које се баве заштитом људских права и демократије (ОЕБС, СЕ, и др.).„The electoral knowledge network - ACE“[16],онлајн база информација о различитим сегментима изборног процеса, нуди детаљан преглед главних субјеката заинтересованих за процену квалитета избора и њихове „процењивачке позиције“,[17]аначине процене изборног квалитета дели на: 

Квалитативни (нпр. нормативна, наративна основа за процену изборног процеса, често са правним и/или процедуралним фокусом, коришћење студије случаја или фокус групе, упитника, компаративне студије на више избора и/или поређење регионалних и међународних избора). Овим методама настоји се прикупити не само запис самог догађаја, већ и оцене и перцепције тих догађаја. 

У процени изборних резултата треба узети у обзир различите перспективе: учесника у изборима и политичких субјеката, и тзв. „поглед посматрача“.Оцена кључних учесника на изборима,и њихова сагласност са изборним условима и прихватање резултата избора,пресудносу важни за легитимитет избора.[18]Уколико учесници у политичкој утакмици оспоравају регуларност избора, политичкаутакмица се измештаиз надметања у оквиру правила, у борбу за успостављање правила под којима се гласа.

Локални избори у Лучанима (16.12.2018.): Џипови без таблица, инциденти и нерегуларности

Посматрачке мисије процењују легитимност избора на основу сета стандарда. Канцеларија ОЕБС-а за демократске институције и људска права са седиштем у Варшави, од оснивања 1991. руководи се општим принципима посматрања избора, према Декларацији.Од држава се захтева да: одржавају изборе у разумним интервалима; дозволе да сва посланичка места у барем једном дому законодавног тела буду изабрана директним гласањем; гарантују универзално и једнако право гласа; поштују право грађана да настоје да добију функције; поштују право на оснивање политичких партија и да власти омогуће да се партије могу такмичити по равноправном третману пред законом; омогуће да се политичке кампање спроводе у слободној и поштеној атмосфери без државних акција, насиља, застрашивања или страха од одмазде против кандидата, партија или гласача; омогуће неометан приступ медијима по принципу недискриминације; омогуће да се гласа тајно гласачким листићима, да се гласови пребројавају и о њима извештава поштено, да се резултати гласања објаве у одређеновреме; омогуће да кандидати који освоје потребне гласове за избор буду прописно постављени на функције и да им буде дозвољено да остану на функцији док им не истекне мандат.[19] 

Од деведесетих година XX века поље посматрања квалитета избора знатносе проширује,[20] ионо обухватакакопроцес исказивања политичких преференција, тако ипроцес њиховог формирања- првенствено отвореност медијаза представљање различитих политичких ставова и кандидата. Избори се више не сматрају поштеним и кредибилним ако је на њима само исказивање ставова, тј. гласање, обављено путем непроблематичне процедуре, али је притом процес формирања ставова био производ манипулације.[21] 

Ипак, треба рећи да не постоји универзално прихваћена методологија за категоризацију квалитета избора,[22]а уз то је „мета у сталном покрету“.[23]

Према Шедлеровој методологији за процену квалитета избора (у складу са моделом полиархије Роберта Дала)[24] која се заснива се на ланцу од седам корака -избори су фер и демократски само уколико су испуњени сви елементи. Шедлеров “ланац” постоји само док постоје сви његови елементи -карике,тј. док су испуњени сви кључни услови. Режим престаје да буде демократски када прекрши најмање једну од конститутивних норми које изборе чине демократским.

Малолетници делили пакетиће СНС (Директно.рс, 20. јун 2020.) 

Елементи које је Шедлер означио као кључне у “ланцу”[25] (мој превод): 

1. Оснаживање. Кључно у политичким изборима је да су грађани ти који додељују власт, који врше моћ. Бирачи не бирају победнике на такмичењу у лепоти, нити одговарају на питања у маркетиншким анкетама. Избори постоје како би се постигао обавезујући избор „најмоћнијих доносилаца колективних одлука” једног политичког тела.

2. Слободна понуда. Идеја демократских избора претпоставља слободно формирање алтернатива. Избори „без избора“ не могу се назвати демократским, нити се тако могу назвати они избори где је избор сведен на ужи списак опција са државном дозволом. Распон расположивих алтернатива не може бити нешто што је створила манипулативна влада, већ их морају одредити сами активни грађани унутар оквира фер и универзалних правила.

Избори „без избора“ не могу се назвати демократским, нити се тако могу назвати они избори где је избор сведен на ужи списак опција са државном дозволом

3. Слободна потражња. Демократски избори претпостављају да бирачи слободно формирају своје преференције. Грађани који гласају на основу индукованих преференција нису ништа мање ограничени од оних који бирају између изманипулисаних опција. Савремена демократија претпоставља да сви грађани, без обзира на свој образовни или социјални статус, имају способност самосталног доношења одлука које су у сваком смислу равноправне у оном кључном политичком смислу. Али да би користили своје способности, гласачи морају да буду у могућност да буду упознати са доступним опцијама, што значи да морају имати приступ ка више извора информација. Ако странке и кандидати немају слободан и поштен приступ јавном простору, воља народа изражена на гласачком листићу неће бити ништа више него одраз систематски индукованог незнања.

4. Инклузивност. У савременом свету демократија подразумева опште бирачко право. Ограничења овог права, која су се некада примењивала по основу имовине, образовања, пола или етничке припадности, више нису легитимна. Модерни демос обухвата све одрасле особе осим оних који спадају у посебне категорије, као што су осуђени криминалци, и они који су погођени тешким менталним болестима.

5. Изолација. Након што су грађани слободно формирали своје преференце, они морају бити у могућности да их једнако слободно изразе. Употреба тајног гласања замишљена је као заштита за грађане од непотребних спољних притисака, било у облику стварне или наговештене претње, подмићивања, или чак једноставног неодобравања од стране комшија.

Ако странке и кандидати немају слободан и поштен приступ јавном простору, воља народа изражена на гласачком листићу неће бити ништа више него одраз систематски индукованог незнања

6. Интегритет. Након што грађани изразе своју слободну вољу на биралиштима, компетентно и неутрално изборно руководство мора поштено пребројати њихове гласове и једнако их одмерити. Без интегритета и професионализма бирократског апарата, демократски принцип „једна особа, један глас“ остаје само испразна тежња.

7. Неповратност. Како избори који отпочну без избора, тако и они који се окончају без резултата, нису демократски избори. Победници на изборима морају бити у стању да преузму функцију, врше власт и окончају своје мандате у складу са уставним правилима. Овде се круг затвара. Избори морају „резултирати избором“ еx анте, и „бити неповратни“ еx пост. Ако победник на њима не добије ефективну снагу доношења одлука, онда су избори само бука и бес, без икаквог значења и смисла.

 Изборни процес методолошки се може поделити на предизборни период, дан избора и постизборни период, и у свакој од ових фаза потребно је испунити минималне стандарде да би се избори сматрали фер и поштеним.[26] 

Процена квалитета избора језахтеван посао јер обухвата мноштвоактивности у свим наведеним фазама. Она мора да обухвати де јуре али и де факто правила која обликују изборе, законе и њихову практичну примену, слободу гласања и праведност кампање.[27] Кршења демократичности избора обухватају одређивање дискриминаторних изборних правила, онемогућавање опозиције да учествује на изборима, ограничење приступа медијима и финансијама, кршење политичких и људских права, ограничавање права гласа, корумпирање или уцењивање гласача или манипулисање гласачким листићима. Гласови се често и купују – било за основне животне намирнице, новац[28] или радно место.[29] 

У Србији питање услова за слободне изборе представљацентралну тему кроз коју се прелама друштвена и политичка криза. У политичком амбијенту који је одскора[30] означен као хибридни режим[31],кључни опозициони актери указују да је споран не самопроцес исказивања политичких преференција (током самог изборног дана), већ и процес формирања политичких ставова због фаворизовања странака режима у медијима. То потврђују оцене домаће политичке и стручне јавности, али и званични извештаји релевантних европских институција (Извештај ЕК, представника ЕП за Србију, међународних организација и удружења за заштиту медијских слобода и људских права). Извештаји организација цивилног друштва о анализи медијске заступљености учесника на изборима од како је СНС на власти, показале су енорман пораст функционерске кампање[32] и фаворизовање владајуће странке.[33] 

Осталиметоди „убеђивања“ које користи режим како би обезбедио сигурне гласове на изборима обухватају стандардни сет - уцењивање радним местом, условљавање социјалним давањима и куповину гласова, лажирање гласања („бугарски воз“), и перманентни обрачун са политичким противницима, јавним личностима и медијима који критикују режим. 

По Шедлеру, модус операнди хибридних режима своди се на следеће: минимално и ограничено се отвара поље компетитивности и партиципације за опозицију кроз опште право гласа, минимални плурализам, минималну компетицију, минималну „отвореност“ (опозициони актери не трпе отворену и масовну репресију, већ појединачну и прикривену), а поље изборне конкуренције потпуно је нагнуто у корист владајућих странака и елите.[34] 

У таквим околностима, Савез за Србију се определио за бојкот избора, с циљем да делегитимизује саме изборе, парламент и владу који ће бити формирани након бојкотованих избора, и да се спречи даље урушавање парламентаризма и демократије.[35] 

Последице и ризици бојкота 

„Избори су ствар народа. Одлука је у рукама народа. Ако народ окрене леђа тој ватри и спржи задњицу, онда ће тај исти народ морати да седи на пликовима.“ (Абрахам Линколн) 

Када се борба за изборне услове успостави као тема број један у неком политичком простору, исход може да буде различит – по Шедлеру, може водити до постепене демократизације (под притиском се смањује интензитет и распрострањеност изборних манипулација), може доћи до нагле демократизације колапсом режима (масовни протести, грађанска непослушност), могућа је и војна интервенција или ситуација продуженог сукобљавања где опозиција нe успева да поправи изборне услове, али не одустаје од борбе. 

Ризик отвореног ауторитаризма или неприкривене крађе избора је велики и трошкови таквог понашања непрекидно расту, јер може да изазове незадовољство друштва, бунт и политичку кризу. „Када друштво једном спозна плурализам, контрапродуктивно је гушити га отворено јер то јача незадовољство и може да резултира снажним народним бунтом“. Меган Хаузер указује да власт у псеудодемократији стално процењује у којој мери може да се ослони на убеђивање, а у којој мери на изборне манипулације, односно да „балансира између жеље да победи на изборима и потребе да не изазове народни бунт“.[36]

Она сматра да избори у хибридним режимима опозицији (ако не одлучи да буде „лојална опозиција“) остављају могућност предизборних коалиција и бојкота, и да се показало да су предизборне коалиције међу најуспешнијим стратегијама у свргавању хибридних режима, а да се „истраживачи слажу да бојкот не производи никакав мерљив демократски напредак“. 

Метју Франкел је анализирао 171 случај бојкота или претње бојкотом у периоду од 1990. до 2009. и нашао да бојкоти избора ретко успевају и да партије које бојкотују готово увек завршавају у горој позицији од оне у којој су биле, да бојкот може да учврсти лидера или партију на власти

Метју Франкел је у студији ““Threaten but Participate: Why Election Boycotts Are a Bad Idea”- „Претите али учествујте; Зашто је бојкот избора лоша идеја“, анализирао 171 случај бојкота или претње бојкотом у периоду од 1990. до 2009. и нашао да бојкоти избора ретко успевају и да партије које бојкотују готово увек завршавају у горој позицији од оне у којој су биле,[37]да бојкот може да учврсти лидера или партију на власти, док с друге претња бојкотом као стратегија може да изнуди кључне уступке у преговорима.Франкел каже да је само у веома малом броју случајева (око 4 одсто) бојкот донео позитиван исход за странке које су га практиковале. То су били случајеви када је опозициона странка имала знатну подршку у друштву, а бојкот је био само део шире кампање која је могла да мобилише уличне протесте, штрајкове и друге облике грађанске непослушности (модел “масовни протести, па поновни избори”). Франкел закључује да је бојкот веома ретко добра стратегија, осим ако актер који се одлучује на бојкот нема снажну друштвену подршку и истрајност да сруши владајући режим. 

Јан Смит је анализирао ефикасност бојкота избора у смени власти у хибридним режимима у периоду од 1981. до 2006. (Бојкот избора и опстанак хибридних режима)и нашао да су краткорочни ефекти смањена излазност, пораст протестног расположења и насиља (насилне демонстрације). Он закључује да бојкот у којем учествује најзначајнији део опозиције, „вероватно доприноси слабљењу хибридног режима у наредним изборним циклусима“, али „не доноси обавезно демократизацију“ након што хибридни режим падне с власти. 

Смит такође упозорава да: „Бојкот може да доведе до слабљења позиције режима не зато што се побољшавају изборни услови него зато што се дискредитује изборни процес као такав… Овај модел подразумева и ненамеравану промену режима силом.“ Emily Beaulieu тако наводи да у Африци повезаност насиља и бојкота износи око 60%... (чему, наравно, доприносе и други фактори) (Protesting the contest: Election boycotts around the world, 1990-2002). 

То да ли ће бојкот изазвати неки вид насиља зависи од динамике понашања власти и опозиције у хибридним режимима. Поменути аутори сагласни су да режими који се мање користе репресијом имају више изгледа да са власти оду мирно и на изборима, а да режими који су склони репресији имају веће шансе да оду на друге начине.[38] 

Протест "Сви као један", 13. априла 2019.

Бојкот као прилика за нови почетак  

Насупрот очекивању,и на изненађење и присталица и противника,лидери СзС су истрајали у бојкоту, али платили су приличну цену за то – Бошко је кроз катарзу стигао до смирења[39], Ђилас је морао да се одрекне важног београдског сарадника[40], Јеремић је остао без свог саветника из сенке и још којечега, али прави победник у овом малом политичком рату са режимом и мангупима у својим редовима заправо је председник ДС, Зоран Лутовац. 

Лидери СзС су истрајали у бојкоту, али платили су приличну цену за то – Бошко је кроз катарзу стигао до смирења, Ђилас је морао да се одрекне важног београдског сарадника, Јеремић је остао без свог саветника из сенке и још којечега

Извлачењем Демократске странке на изборе власт би обесмислила бојкот избора и с тим циљем је организовала низ игроказа под мотом „Мали пуч међу пријатељима“[41] који свакако није био пријатан за гледање[42], али је подстакао преиспитивање и извесно самопрочишћење у и око те странке[43] и, узгред,приморао је власт да на изборе изведе странке и покрете који ни приближно немају такав бренд и углед у домаћој и страној јавности.[44] Лутовац је наравно свестан улога, и поручује да бојкот показује на кога грађани могу да рачунају ако желе промене: „Председник Демократске странке Зоран Лутовац казао је да бојкот избора није крајни циљ него једна „успутна и веома важна станица“, која је показала на кога грађани Србије могу да рачунају ако желе промене. „То је један велики добитак за Србију, да скинемо просто више тај вео који је био над свима.“[45]

Међутим, без разумевања генеалогије нашег „гордог посртања“,и где смо ту били „ми“, вео ће и даље бити ту. Да би скинули тај вео, потребно је много тога да се деси. Прочишћена ДС је само добар почетак. Ребрендиран Савез за Србију је наставак. Али још много тога недостаје. 

Без улажења у нову тему, питање: Да ли неко заиста мисли да је баш све што Вучић ради погрешно и штетно? Он би тада био право чудо природе. У време кад Ангела Меркел најављујући смернице немачког председавања ЕУ од 1. јула,посебно наглашава значај односа ЕУ са Кином и Африком[46], који су мотиви за тужакање Бриселу због успешне привредне сарадње Србије са Кином? 

Да ли постоји неко здравог разума у опозицији да образложено подржи неке Вучићеве потезе ако се испоставе да су корисни за земљу (критикујући све оне бројне стваре за које држимо да су штетне)? 

На концу, да ли постоји неко ко заиста верује у „медиократску“ мантру да је Александар Вучић „уништио демократију у Србији“ (или је, можда,и он сам жртва тог система), и да ће се „рушењем Вучића на изборима 2022.“ „демократско Златно доба“ на велике двери вратити у Србију? 

Оно што је извесно, проћи ће и његово и њихово, као што све прође. Питање је ко, какав, и на који начин ће да дође. 

Ганди је говорио: „Све је у средствима, а ништа у циљевима“. 

Треба мислити о томе.[47] 

18. јун 2020.