Čekajući srpskog političkog Godoa

U našem društvenom životu postoji jedna od trajnijih pravilnosti koja prerasta u neku vrstu političke zakonomernosti. Neprestano se čuju zahtevi da se na našoj političkoj sceni pojave i afirmišu nove političke snage, partije, politički pokreti, nevladine organizacije i novi politički lideri neopterećeni dosadašnjim načinom funkcionisanja političkog života.

Traže se neprekidno nove ideje i politički nepotrošeni i nekompromitovani ljudi, a na svakim izborima ti isti birači svoje glasove daju proverenim i starim političkim igračima koji su već dugo na našoj društvenoj sceni. Tek kada neka od stranaka ne uspe da uđe u Skupštinu, automatski se okončava ne samo njen politički život već i život njihovog lidera. Do tada je on siguran i nepomeriv, iako i tu ima nekih izuzetaka.

Bez obzira na to što je došlo do „podmlađivanja“ vodećih ličnosti naše politike, nije došlo do temeljne promene i smene političke generacije. Zato i imamo tzv. novu politiku sa starim i i iskusnim realnim političarima koji su spremni da prave do juče nezamislive zaokrete. To je sve nasleđe našeg shvatanja politike kao delatnosti u kojoj se ne moraju poštovati elementarna načela doslednosti, pristojnosti, ali i određenog korpusa ideja i ideala na kojima politika mora da se zasniva i održava.

Tako se u Srbiji može desiti da neki politički lideri i pored stalnih neuspeha, gubljenja moralnog integriteta i umešanosti u mutne ne samo političke afere opstaju i pored svega već duže od dve decenije u matici našeg političkog života, neprestano se pozivajući sa puno prava na izbornu volju građana, koja ih i održava na političkoj sceni. Njihove partije parazitiraju u različitim neprincipijelnim koalicijama i važno im je da budu deo vladajućeg sistema jer jedino tako i mogu da opstanu. To je jedan od velikih i teško shvatljivih paradoksa, činjenica koja je sastavni deo našeg čvrsto zatvorenog političkog i partijskog kruga.

Vapimo za promenama, a biramo gotovo uvek iste političke aktere. Zato je umesno postaviti pitanje zašto ostajemo zatočnici istih neuspešnih političkih partija i lidera koji su uvek značili izbor između manjeg ili većeg zla ili su bili deo protesnog talasa koji je bio odlučujući na ovim parlamentarnim izborima kao neka vrsta kažnjavanja dosadašnje vladajuće garniture. Treba istaći i veliku ulogu koju je imala i visoka apstinencija biračkog tela kao posledica gubljenja vere u politiku i aktuelne političare. To je svakako velika zagonetka naše politike, ta nemogućnost da se izađe iz jednom uspostavljenog partijskog poretka. Samo se menjaju mesta, funkcije i akteri u glavnoj ulozi, a da se pri tome ne menja karakter i obrazac autoritarnog načina vođenja i formulisanja određene politike.

Ono što se menja je lider, novi politički mesija koji koncentriše u svojim rukama sve manje kontrolisanu i ograničenu moć, služeći se pri tome oprobanim metodama stvaranja kulta ličnosti prvo u svojoj partiji, a onda i u celom društvu. Zato se s pravom mora postaviti pitanje - zašto nema političke dinamike i pojave novih organizacija, političkih pokreta, alternativa i lidera u vođenju i kreiranju promena našeg zacementiranog političkog prostora. Da li ćemo ikada izaći iz tog jednom uspostavljenog sistema u kome se uporno obnavlja poznata praksa neprincipijelnog mešetarenja, nagodbenjaštva i najogoljenije politikantske trgovine.

Politika je u našem društvu do te mere prokazana da je se klone ljudi od ozbiljnog intelektualnog i moralnog integriteta, što je pogubno za naš ukupni društveni i politički razvoj. Pri tome je svaki pokušaj uspostavljanja alternative suočen sa nemogućnošću da se obezbede elementarna sredstva za stvaranje organizacione infrastukture, a gubljenje ili nedostizanje parlamentarnog ststusa zatvara u potpunosti pristup javnosti i odbija ljude koji bi mogli naći interesa u podržavanju neke nove političke koncepcije. Treba uzeti u obzir i izuzetno teške uslove koje treba zakonski ispuniti da bi se formirao novi politički pokret ili partija.

Dragoljub Jovanović je kao iskusni i prekaljeni srpski političar zapisao sledeću ocenu našeg političkog života između dva svetska rata. „Srbija je veliki partijski logor sa razvijenim partijskim šatorima koji jedni drugima podvaljuju. Presaldumiti to je najbolja reč koja označava našu političku narav“. Ovo su izuzetno opominjuće i otrežnjujuće reči, jer i mi danas živimo pod okriljem velike partijske šatre u kojoj se sama činjenica da je neko ušao u do tada nezamislivu koaliciju tumači kao politička vrlina i vrhunac realizma u politici.

Nedostatak ozbiljne i delotvorne političke dinamike i svesti o nužnosti njenog funkcionisanja, kao i gušenje kritičkog dijaloga glavne su prepreke za unošenje novih i svežih političkih ideja i incijativa. U našim zacementiranim političkim strukturama i odavno podeljenim političkim ulogama nemoguće je da se dese promene koje su se dogodile na parlamentarnim izborima u Sloveniji pre nekoliko dana.

Stranka Mire Cerara, formirana polovinom juna meseca ove godine i sastavljena od intelektualaca i profesora, odnela je ubedljivu izbornu pobedu. On je u izbornoj kampanji izjavio: “Narodu su potrebne nove partije i nova lica. Narod je u velikoj meri izgubio poverenje u partije koje smo imali do sada. Oni znaju da je kriza još velika i neprijatna i da je jedina mogućnost da se iz nje izađe da imamo nove ljude u politici“.

Treba reći da je Udružena levica, potpuno nova politička organizacija, uspela da osvoji sedam posto glasova i uđe u slovenački parlament. Novi ljudi, nove stranke, alternativni politički pokreti i nove socijalne i političke ideje saobražene promenama u savremenom društvu izraz su želje za suštinskim promenama, ali i osnova funkcionisanja političke dinamike, koja je od odlučujućeg značaja za unapređivanje i obogaćivanje političkog života u jednoj političkoj zajednici. I to je upravo onaj glavni i odlučujući nedostatak u oblikovanju i funkcionisanju našeg političkog života. Jer mi ostajemo i dalje u okrilju črsto uspostavljenog zatvorenog i neproduktivnog političkog obrasca u kome nema mesta za snažniji reformski pokret, promenu već istrošene politikantske retorike i toliko potrebne ideološke, organizacione i idejne inovacije.

Kao da čekamo nekog samo nama znanog političkog Godoa, nespremni da odlučnije prevladavamo političku apatiju, gubljenje nade, razočaranje i sve otvorenije slabljenje društva, koje je odavno izgubilo elementarno poverenje u sam smisao politike, ali i izgubilo spremnost da prihvati i oblikuje socijalne, kulturološke, mentalitetske i političke promene.

Zato je za nas od odlučujućeg značaja vraćanje moralnog i intelektualnog integriteta u razoreni svet politike, što podrazumeva snaženje društva i uticaja i podsticanje građanske participacije u kreiranju i sprovođenju reformskih zahvata. Bez ostvarivanja ovih uslova mi ćemo i dalje prizivati nove ljude i nove političke ideje i aktere, a birati sigurnost politički jasno omeđenog partijskog poretka. Zato se i pored pojave novih političkih mesija čekanje našeg političkog Godoa i dalje nastavlja.