Čovek broj 2 ili radikalno trulo

Kratak pregled raspadanja (3)

„Sve što znam o politici, naučio sam od doktora Vojislava Šešelja“

(Tomislav Nikolić, januar 2008)

1. Događaj godine

Nikada nećemo tačno saznati kada se tačno u glavi Tomislava Nikolića rodila ideja da se odvoji od Šešelja i krene svojim putem. Da li je na nju došao sam – i da li mu je neko u tom pogledu otvorio oči? U svakom slučaju, pažljiviji novinari i analitičari (a verovatno i nadležne službe) već duže vreme su mogli da primete kako mnogo toga škripi unutar nekad impresivne radikalske mašinerije, na kojoj su im politički protivnici godinama zavideli.

Iako su radikali uporno demantovali sve glasine o nejedinstvu, proglašavajući ih pukim željama i podmetanjima "žute" štampe, bile su sve uočljivije naprsline na radikalskom monolitu. No, brzina sa kojom se sve raspalo kada je konačno počelo da puca, ipak je sve iznenadila. Ali tako je to kad puca kamen – ili kad se odvija neka dobro režirana predstava.

U svakom slučaju, kada se krajem 2008. pravio saldo događaja koji su politički obeležili proteklu godinu, raspad Srpske radikalne stranke gotovo da je zasenio i proglašenje nezavisnosti Kosova i hapšenje Radovana Karadžića i Tadićev politički trijumf. I svakako predstavlja najveći, takoreći, i jedini pravi uspeh ove „demokratske vlasti“, iako ona možda u čitavoj toj operaciji – što je verovatno i jedan od razloga uspešnosti iste – i nije imala neku odlučujuću ulogu. Ne samo što je ubedljivo najjača opoziciona stranka temeljno podeljena i pocepana, nego su za dugi rok stavljeni ad akta i svi projekti jedinstvenog opozicionog nastupa i svega što na to liči. Veći poklon vladi na samom početku njenog mandata teško da se mogao i zamisliti. Mada je pitanje da li će im i to pomoći.

2.Tihi ubica

Nikolić je bio „broj 2“ kakvog niko drugi nije imao. Beskrajno lojalan, potpuno različit od violentnog i egzibicionistički nastrojenog Šešelja, a opet potpuno kompatibilan s njim. Dinarska euforija i šumadijska smirenost (A u sredini Vučić!?). Dva tela, a jedna duša. Nijedna druga stranka to nije imala. U svim srpskim (demokratskim) strankama, čim se pojavi, odnosno izdvoji neko ko bi svojim autoritetom mogao makar izdaleka da se približi lideru, odmah bi počinjao pobunu, ili bi ga oprezni lider još pre toga preventivno eliminisao.

Zapravo, kad bolje pogledamo, veće je čudo što su Nikolić i Šešelj uopšte toliko dugo ostali zajedno, nego što su se razišli. A da nije bilo Šešeljevog, evo već šestogodišnjeg boravka na haškom "službenom putu", verovatno da do razlaza nikada ne bi ni došlo. Kao što ga verovatno ne bi bilo ni da je Nikolić uspeo da napravi taj poslednji korak – osvajanje vlasti – za koji se stalno činilo da je na dohvat ruke, ali koji mu je u poslednjem trenutku uvek nekako izmicao. Nikolić kao da je bio predodređen da bude drugi. Drugi u partiji, drugi u državi, drugi u vladi. Zato ga je valjda Tadić toliko i voleo i favorizovao kao svog "najvećeg protivnika".

Prvi do Šešelja, prvi do Tadića, prvi do Koštunice... Daleko da je to malo i da to nije fascinantan uspeh za svakoga, a pogotovo za čoveka koji je imao njegov životni put. Ali Nikolić je očito želeo da bar jednom bude prvi i glavni – što je psihološki razumljivo, ali ne uvek i politički mudro. Ali kako god se okončao taj njegov "naprednjački" projekt, još od stvaranja i raspada DOS-a nije bilo važnijeg događaja u srpskom partijskom životu.

3. Identifikacija sa agresorom

Nikolić je najverovatnije iskren kada govori o odnosima u vrhu radikala, te šikani i pritisku kojem je bio izložen. Međutim, teško da je Šešelj baš sada, poslednjih godina i meseci, otkrio neko svoje nepoznato lice, koje je svih ovih godina i decenija bilo skriveno Nikoliću i njegovim saradnicima. I postavlja se pitanje – kako im to ranije nije smetalo? U svakom slučaju, posle svega što je sa i pod Šešeljem prošao i proživeo na srpskoj političkoj sceni, za Nikolića verovatno nije bilo časnijeg, a možda čak ni politički isplativijeg ishoda od rezigniranog i dostojanstvenog povlačenja.

Da je smogao snage da se gospodski povuče, Nikolić bi, pre svega, bio pošteđen mrcvarenja od strane bivših stranačkih kolega i na njegovoj strani bi bile simpatije – i to iskrene simpatije, a ne naručene – čitave srpske javnosti. A povrh svega, uopšte nije isključeno da bi mu kroz par meseci čitava stranka – ili bar njen najveći deo – sama pala u ruke. No, pitanje je koliko se Nikolić tu uopšte pitao i da li je baš mogao mnogo da bira. Ipak, ako se pažljivije prate Nikolićevi nastupi, postaje očigledno da se on nije distancirao samo od Vojislava Šešelja i njegovog diktatorskog načina vođenja stranke. Da se ne lažemo, Toma je napravio veliki zaokret, da ne kažemo, salto mortale u odnosu na sve ono što je godinama unazad bio i govorio. Čak ni njegova nesumnjiva veština, kao ni blagonaklonost medija koji nisu pokazali mnogo ambicije da previše ("istraživački") čačkaju po motivima i pozadini Nikolićeve metamorfoze, nisu mogli da prikriju činjenicu da Toma danas ipak drugačije govori ne samo o Šešelju, nego i o Evropi, Rusiji, SSP-u, a naročito o Borisu Tadiću i Demokratskoj stranci. A kada se sada film vrati malo unazad, može se primetiti da taj proces nije otpočeo juče, niti tek posle parlamentarnih izbora.

Ima, doduše, neke istine u Nikolićevim rečima kako se, zapravo, nije on toliko promenio i politički približio demokratama, nego je to Boris Tadić „došao u njegovo dvorište“, tj od „Evropa-ili-smrt“ priče, prešao na umereniju i složeniju „istok-zapad-sever-jug“ retoriku, koja je u osnovi bila Nikolićeva, kako u njegovoj prvoj, tako i u drugoj kampanji protiv Tadića. Na sličan način je svojevremeno i Vuk Drašković objašnjavao svoje približavanje Miloševiću u drugoj polovini devedesetih godina. I bez obzira što, kao što rekoh, u tome ima izvesne istine, u tu interpretaciju – sem Tadićevih ljutih LDP protivnika – malo će ko zaista poverovati. Kao što je, uostalom, svojevremeno malo ko poverovao Draškoviću.

4. Sve teče – sve se menja

Nema više nikakve dileme da je najkasnije od jeseni 2007. Nikolić uspostavio neki kontakt sa Borisom Tadicem i njegovim okruženjem, i da je kao rezultat tog kontakta usledila odluka o raspisivanju predsedničkih izbora. Moguće da je na to otopljavane uticalo Koštuničino dvostruko „verolomstvo“ iz maja iste godine prilikom pregovora o formiranju vlade, kao i nezadovoljstvo Nikolića i Vučića zbog procesa „rešešeljizacije“ SRS-a za vreme i nakon Šešeljevog štrajka glađu. Da Nikolić nije pristao da ide na te predsedničke izbore u predvečerje proglašenja kosovske nezavisnosti, njih ne bi ni bilo, odnosno ne bi imali nikakav legitimitet.

Ostavimo li trenutno po strani tradicionalne srpske spekulacije o parama i izdaji, na Nikolićevu višestruko problematičnu odluku da se na predsedničkim izborima pojavi verovatno su uticale dve procene. Prva, da na izborima može pobediti – nije isključeno da mu je neko poturio i istraživanje koje je išlo u tom pravcu – što je bilo apsolutno pogrešno, iako je na kraju zaista osvojio neverovatno mnogo glasova. I druga, da će, ma kako se izbori završili, on iz njih izaći ojačan, a DSS i Koštunica oslabljeni – što je bilo delimično tačno.

Sada, retroaktivno gledano, i neke druge stvari iz predsedničke i parlamentarne kampanje radikala tokom 2008. dobijaju malo drugačiji smisao. A pogotovo upadljivo odsustvo antizapadne, antiameričke i anti-NATO retorike, kao i još neobičnije odustajanje od tvrđe nacionalne, pa čak i od bilo kakve ozbiljnije kosovske priče – što je u većinskom delu srpske analitike bilo pozdravljeno, ali i (dis)kvalifikovano kao puki marketinški trik pod uticajem, navodno, „američkih savetnika. A što se Rusije tiče, ostalo je samo jedno maglovito neodređeno rusofilstvo – i onaj čuveni gaf sa „željom da postanemo ruska gubernija“ iz vremena Nikolićevog trodnevnog mandata na čelu Skupštine, gaf koji je naneo strahovitu štetu kako ruskoj, tako i srpskoj stvari u Srbiji, i koji je mesecima bio omiljeni šlagvort i predmet seirenja u svim drugosrbijanskim nastupima i polemikama.

Sve u svemu, da li sam od sebe, ili pod Vučićevim ili nekim trećim uticajem, Nikolić se menjao, a da to, na njegovu nesreću, ili niko nije primetio, ili u to niko nije verovao. Sem poslovično opreznog, da ne kažemo, poslovično paranoičnog Šešelja. U tom smislu, Nikolićevi „zamenički“ dani su bili odbrojani još pre zvanične objave sukoba, samo je u pitanju bilo uzajamno taktiziranje i traganje za najboljim trenutkom i povodom.

5. Nevinost bez zaštite

Nedavna smena Nikolića sa mesta predsednika administrativnog odbora Skupštine Srbije, iako sama po sebi ne bi zavređivala naročitu pažnju, dobar je povod za analizu igrokaza koji Nikolić i naprednjaci već mesecima igraju na srpskoj političkoj sceni.

Razumljiva je Nikolićeva želja da maksimalno politički profitira od jedne, zapravo, rutinske i samo formalne smene sa funkcije koju već mesecima nije ni obavljao. Razumljiva je i namera da se medijskom halabukom prikrije činjenica da je njegov poslanički status, kao i status njegovog poslaničkog kluba u skupštini prilično nejasan i diskutabilan. Ali je manje razumljiva gotovo apsolutna sklonost bukvalno svih srpskih medija da mu se u toj igri nađu na usluzi. A najmanje je prihvatljivo što se Nikolić i družina ponašaju kao da to ne vide i kao da to nije slučaj, te idu okolo i dalje izigravajući žrtve – ovaj put – neke, navodno, strašne radikalsko-demokratske urote.

Pominju se milioni evra,“ strateški dogovor Šešelja i Tadića“, „nezapamćeni skandal“, „trgovina“ i slično. Ovde se, zapravo, radi o dva odvojena pitanja. 1. Da li je bilo dogovora demokrata i radikala povodom usvajanja budžeta? 2. Da li je opravdana Nikolićeva smena sa mesta predsednika jednog od dva najvažnija skupštinska odbora? I odgovor na oba pitanja je, po svoj prilici, potvrdan. Naime, poslednjih dana decembra, kada je isticao rok za usvajanje budžeta, sigurno je bilo nekog dogovora između vladajuće koalicije i Šešeljevih radikala. To je gotovo izvesno. Ali naprednjački pokušaj da iz toga izvuku veliki politički kapital i izvrše neku vrstu samoamnestije za sopstveno političko konvertitstvo komičan je i neuverljiv.

Eventualni dogovor SRS i demokrata, ukoliko ga je bilo – a, kao što rekosmo, po svemu sudeći, jeste – jednokratan je i taktički. S druge strane, dil koji su sa Tadićem i ko zna s kim još napravili Nikolić i Vučić – strateški je i dubinski. I to se naprosto – barem zasad – ne može porediti. E, sad, druga je stvar to što ljubavi na srpskoj političkoj sceni kratko traju i što se teoretski može zamisliti scenario po kome Nikolić više neće biti „omiljeni opozicionar“. Ali je taj dan još daleko – a pitanje da li će ikada i doći.

Oni koji su Nikolića podržavali i oni koji makar nisu bili skloni da ga apriori demonizuju i vređaju nisu to činili zbog toga što su bili opčinjeni njegovim političkim profilom, niti njegovim izrazima zahvalnosti i divljenja „doktoru Vojislavu Šešelju“, već zato što su bili zgađeni količinom negativne kampanje, provokacija, napada i uvreda kojima je bio izložen i kada je za to davao nekog povoda i kada nije. Nikolić i njegova stranka su u međuvremenu postali miljenici upravo onih medija koji su ih najviše napadali i vređali (Blic, B92) , Pravda ih obžava do imbecilnosti, a gotive ih i na RTS-u, Pinku, Kuriru, Politici, Presu... Sve u svemu, da se ne lažemo, u Srbiji – a i šire – takve opozicije, tj. sa sličnim tretmanom, nit je bilo, nit će skoro biti. A činjenica da je Nikolićev medijski status u ovom trenutku bolji čak i od Tadićevog, govori mnogo već samo po sebi.

6. "Gde su novci?"

Grmljavina o nekom strahovitom dilu, takoreći, savezu „Šešelja i Tadića“, doduše, iz naprednjačkog ugla ima smisla utoliko što malo relativizuje radikalske optužbe na račun „onih koji se tajno sastaju i pregovaraju sa Tadićem“. Galamom o tome oni žele da obesmisle gnev i kletve svojih dojučerašnjih kolega, poručujući im nešto u stilu: Eto, i vi pregovarate i dogovarate se sa Tadićem. Vidite da je princip isti – a sve ostalo su nijanse.

A što se tiče naprednjačke optužbe o „dva miliona evra“, koliko je, navodno, plaćeno radikalska konstruktivnost prilikom donošena budžeta, u nju je teško poverovati. Ne zato što imam iluzija o srpskoj političkoj klasi, niti zato što mislim da sličnih plaćanja i drugih formi kupoprodaje nema, već naprosto zato što smatram da izglasavanje budžeta u zakonom predviđenom roku za vladajuću koaliciju naprosto nije bilo toliko značajna stvar da bi se zbog nje zavlačila ruka u crne partijske fondove. Naravno, bila bi to izvesna politička neprijatnost za njih, ali bi zato, s druge strane, sa stanovišta državne kase, i privremeno finansiranje imalo svojih prednosti. Uostalom, ako puko odustajanje od amandmana – radikali nisu glasali za budžet, niti su tom glasanju dali kvorum – vredi ogromnih dva miliona evra, teško je ne zapitati se koliko bi onda tek moralo da košta razbijanje najjače opozicione stranke!? Zato je možda Nikoliću i Vućiću pametnije da, barem neko vreme, ne govore o parama.

7. Rat do istrebljenja

Nikolić trenutno, doduše, jeste miljenik domaćih medija i stranih ambasadora, ali mu nipošto ne treba zavideti. Svi aplauzi i svi komplimenti koje je poslednjih meseci dobio verovatno zastaju u grlu pred onim što mu, javno i tajno, svakodnevno priređuju njegovi bivši partijski drugovi. A i to je verovatno tek dečja igra u odnosu na ono što ga čeka u slučaju da se Vojislav Šešelj zaista uskoro vrati iz Haga.

Ne treba sumnjati da je ovde u pitanju rat do istrebljenja. Čak i među kafanskim medijskim i analitičkim ekspertima, poznatim po tome što smatraju da su neverovatnost i besmislenost neke teorije najsigurniji dokaz njene istinitosti, dakle, čak i među takvima sve je teže naći nekog ko bi bio spreman da tvrdi kako je sve ovo samo još jedna radikalska ujdurma, i kako su se Voja i Toma sve to dogovorili da bi preuzeli deo narodnjačkih i demokratskih glasova i da će, čim se Šešelj vrati iz Haga, jedan drugom kumovski pasti u zagljaj, izmiriti se i izljubiti – i „opet ih sve zajebati“. Ne. Naprednjaci i šešeljevci će se do poslednjeg tući oko radikalskog političkog nasleđa. Nema tu mesta nikakvom maštanju o ulasku u bilo čije biračko telo, a čak i kada se sastave njihovi glasovi, njihov zbir je znatno manji od onoga što su imali dok su bili zajedno.

Kvantitativno gledano, Nikolićevi naprednjaci su u ovom trenutku gotovo duplo jači, tj. brojniji od radikalskih ortodoksa, koji su preko noći ostali bez operativnog vođstva, bez novca, bez ideje i bez logistike. I ukoliko se Šešelj u najskorije vreme ne vrati, taj trend će se samo još pojačati. Ali, treba reći, čak ni sa Šešeljem radikali više nikada neće biti ono što su bili, i u tom smislu, ma kakva mu bila politička sudbina, Nikolić je svoju (ne)svesnu misiju „radikalskog grobara“ veoma dobro obavio. Nije, doduše, uspeo da formalno preuzme samu stranku – što mu je, navodno, bio prevashodna namera – ali im je zadao teži i gori udarac nego što su to uspeli Milošević, Đinđić i svi raniji radikalski disidenti zajedno. Uostalom, možda je preuzimanje stranke bio samo njegov lični cilj, ali ne nužno i onih koji su mu u tome pomagali i kojima je možda – sa čitavom strankom iza sebe Nikolić bi verovatno bio zahtevniji partner i opasniji rival – upravo ovo najpovoljniji ishod.

A perspektive?! Rekli smo da je, na neki način, već samim svojim formiranjem Nikolićev SNS ispunio svoju osnovnu svrhu. A što se tiče neposredne političke budućnosti, naprednajci će još neko vreme moći da žive od stare Nikolićeve slave i efekata letošnjeg medijsko-političkog katapultiranja. SNS je trenutno hrast presađen u saksiju. Bujna krošnja i snažno stablo, ali iščupani iz korena i sa prekinutom vezom sa izvorom iz kojeg su crpeli energiju i snagu. Zato, ne ukoreni li se blagovremeno i ne utemelji na nekim relativno skorim vanrednim parlamentarnim izborima, ili brzim ulaskom u vlast, čitav taj izdžikljali naprednjački organizam počeće da vene – što se na Nikoliću, uostalom, već pomalo i vidi.

(kraća verzija ovog teksta objavljena je u nedeljniku Vreme br. 944, od 05.02.2009)