Да ли Кина потискује Русију из Србије – и зашто се Вучић вакцинисао кинеском, а не руском вакцином?!

Русија има истовремено неколико разлога да буде љубоморна на односе Србије са Кином. На пример, српски председник се вакцинисао кинеском вакцином, а српска војска се преоријентисала на кинески војно-индустријски комплекс. Истовремено, анкете показују да Срби цене кинеску помоћ више од било које друге. Да ли су оправдани страхови да Пекинг истискује Москву са Балкана и мишљење да су Срби спремни да промене свог „најбољег пријатеља“?

Разговори о томе да Кина покушава да потисне Русију са Балкана и заузме њено место трају већ неколико година, али последњих дана они су постали посебно емотивни. Постоје два карактеристична разлога за то и о њима активно извештавају медији.

Први је да се председник Србије Александар Вучић вакцинисао против КОВИД-19 кинеском вакцином Синофарм. Србија активно купује руски „Спутњик В“, а прву (и дуго очекивану) пошиљку Вучић је лично дочекао на аеродрому. Ипак, решио је да промовише кинеског произвођача.

Други је да је на годишњицу НАТО бомбардовања Југославије кинески министар одбране Веј Фенгхе боравио у посети Београду и одржао говор у којем је оно што се догодило 1999. године назвао неопростивим злочином – „Кина то никада неће заборавити“. Штавише, из тона говора могло се закључити да је Пекинг спреман да брани Београд ако се нешто догоди – дословно се чуло: „тако нешто више никада нећемо дозволити“.

У том контексту вреди напоменути да је Вучић крајем прошле године извршио рокаду у влади: сада већ бивши министар одбране Александар Вулин прешао је у фотељу шефа Министарства унутрашњих послова, коју је претходно заузимао Небојша Стефановић, садашњи шеф министарства војног. Вулин је социјалиста и један од најпрорускијих министара у Влади Србије, док је према злим језицима члан председничке странке Стефановић страни плаћеник (додуше не постављен од Кине, већ од стране Европе и Сједињених Држава).

Међутим, чак и под Вулином, који је био задужен за задатак преоружавања српске војске (Хрватска је изазвала ову регионалну трку по наговору НАТО-а), Београд је почео активно да купује кинеско оружје. Конкретно, постао је први купац кинеских борбених беспилотних летелица у Европи и купио је противавионски ракетни систем FK-3 – аналог руског С-300.

Испада ли онда да су у праву они који верују да нас је Београд „издао“, окренувши се од Москве и окренувши се Пекингу, где му је, према речима министра Фенгхеа, с радошћу понуђено „специјално и неуништиво пријатељство“? Не, нису у праву. Тачније, у праву су само на половину.

Последњих година Кина усиљено појачава своју спољнополитичку активност, што је, иначе, директно повезано са покушајима Запада да „обузда“ ту државу. Ширећи свој утицај широм света, Пекинг покушава да заузме сав простор који други још нису заузели, истовремено гурајући у страну конкуренте – једне (попут Русије) нежно, друге (попут Индије и Сједињених Држава) много грубље, али у сваком случају по принципу да кинески интереси стоје изнад свега.

У исто време, Србија има посебан положај код Кинеске комунистичке партије, јер се налази у Европи, где се инвеститори из НР Кине и позиви те партије на пријатељство третирају са опрезом, али истовремено остаје и несврстана и није члан Северноатлантске алијансе.

Међутим, не треба прецењивати значај страственог говора друга Фенгхеа против НАТО-а. Његов патос је узрокован чињеницом да су током бомбардовања Београда Американци случајно бацили пет бомби на територију кинеске амбасаде. Четири од њих су експлодирале, убивши три кинеска новинара. Сада се уз велепосланство Пекинга налази посебно спомен обележје, крај којег је кинески генерал оштро осудио НАТО пакт. Србима је било драго да су све то чули, али поента није у томе да су Кинези спремни да их бране од Американаца, већ да Кинези намеравају да штите своје, у шта ионако нико не сумња.

Сва та источњачка ревност на Балкану заиста је у супротности са руским интересима. И истовремено се савршено уклапа у спољнополитички метод Александра Вучића, који његови симпатизери називају „уравнотеженим“ и „мултивекторским“, а противници – „шизофреним“ и „вишеструко позадинским“, што значи покушај седења на неколико столица попут европске, руске, америчке, кинеске.

Али, без обзира како ми о томе размишљали, Вучића оправдава једна важна и објективна околност: Србија је веома сиромашна земља. Сиромашна не у афричком и не у украјинском смислу, где се уз ту дефиницију одмах надовезује придев „нефункционална“, већ у совјетском смислу – „сиротињски али чисто“. Оне не стоји са испруженом руком да проси милостињу, али вишка новца нема – и не очекује се да ће га имати.

Зашто се не очекује – посебно је питање, али најболнији фактор у том смислу је демографија. Србија је једна од „најстаријих“ држава на свету – млади користе прву прилику да емигрирају у Европу, док старији остају на терету и бризи власти.

Кина, напротив, има толико новца да мора некуд да га уложи, а стратешки циљ да постане глобална велесила и појачано обраћање пажња на међународни имиџ Народне републике потиче је да тај новац активно троши.

Није реч само о кинеским инвестицијама у Србији (а њих има много и Пекинг је пре свега заинтересован за реалну производњу), већ и о питањима која су за нас осетљива: о конкуренцији на тржишту вакцина и оружја.

Пекинг је почео да шаље хуманитарну помоћ свима који су вољни да је прихвате и истовремено представљају интерес за Кину. У Србији су ту помоћ прихватили оберучке

Узмимо за пример медицину. Осећајући да пандемија коронавируса прети да на крајње негативан начин утиче на спољни имиџ, који је Кинезима тако драгоцен, Пекинг је почео да шаље хуманитарну помоћ свима који су вољни да је прихвате и истовремено представљају интерес за Кину. У Србији су ту помоћ прихватили оберучке, јер им је заиста била потребна, не заборављајући да се уредно захвале (народ је тамо учтив) и пожале се на недостатак исте те помоћи од Европе (али, што је важно, не и од Русије).

Као резултат, анкета на тему „ко више помаже Србији“, коју је прошлог лета наручио Институт за европске студије, изненада је показала јасно вођство Кине – 40% наспрам 17% гласова за Европску унију (која је и даље главни трговински партнер) и 14,65% за Русију...

Ради боље илустрације политику Кинеза у тој области довољно је напоменути да су они спремни да своју другу вакцину, Синовак, деле сасвим бесплатно.

Једна од ових добротворних пошиљки недавно је отишла у Грузију, још једну хронично сиромашну земљу.

Слична је прича и са оружјем. Срби би се врло радо наоружали руским оружјем – по том питању одржано је много преговора и консултација, закључено је неколико изузетно важних уговора. Али наше оружје је скупље од кинеског, а главна тема током већине консултација било је питање попуста – српска влада је принуђена да штеди на свему.

Политика српске владе у овом смислу може се упоредити са домаћицом из 1990-их година, чији буџет је приморава да из новина изрезује купоне за попуст. Да су те новине кинеске, изрезивала би их и из кинеских

Кина, која осваја нова тржишта и у ту сврху се разбацује парама у виду попуста и кредита, врло је предусретљива, штавише, спремна је да заједно са оружјем купцу преда и технологију производње (коју су и сами често украли, између осталог и од нас). То не значи да Русија мало ради за Србе – и ми им дајемо попусте и зајмове, које Срби изузетно цене и на којима су нам искрено захвални. Али наше могућности су неупоредиво мање од могућности Кине, а совјетска стратегија да се широм света храни сиротиња на уштрб стандарда сопственог становништва показала се неефикасном. За разлику од савремене српске стратегије.

Простије речено, Србија није окренула леђа Русији – и не намерава да то учини. Али омиљена изрека Срба „нас и Руса 150 милиона“, не може се сипати у трактор уместо нафте. Београдска „многовекторска политика“ (која значи: што више „вектора“, то боље, а кинески вектор се испоставио најисплативији) није узрокована идеологијом, већ нуждом: политика српске владе у овом смислу може се упоредити са домаћицом из 1990-их година, чији буџет је приморава да из новина изрезује купоне за попуст. Да су те новине кинеске, изрезивала би их и из кинеских.

Кад бисмо били спремни да потрошимо милијарде да „забетонирамо“ своје позиције на Балкану и да не дозволимо да нас Кина „истисне“, Срби би их са задовољством прихватили – у било ком облику. Али ми, изгледа, на то нисмо спремни. То нас међутим не спречава да из разумљивих разлога гајимо пансловенску љубомору. 

Извор: Лист „Взгляд“, Москва

Објављено: 08.04.2021.

Линк: https://vz.ru/world/2021/4/8/1093605.html

Превод: Александар Миладиновић