Да ли наше службе прате контакте које Ана Брнабић и њен брат имају са безбедносним службама Хрватске – и да ли ЕУ од Србије прави сабирни центар за мигранте?

Народни посланик Срђан Ного питао је у Народној скупштини да ли је Ана Брнабић потписала Даблински споразум о мигрантима и да ли наше службе прате контакте које она и њен брат имају са безбедоносним службама Хрватске, колико се плаћа најављена реадмисија, и ко ће наплатити новац, као и о правим разлозима учесталих посета Александра Сороша Вучићу.

1) Питање за Александра Вучића и координатора служби безбедности Небојшу Стефановића:

Да ли је Ана Брнабић потписала Даблински споразум и да ли наше службе прате контакте које она и њен брат имају са безбедоносним службама Хрватске?

Даблински споразум из 1990. са последњим изменама из 2014. (на снази је такозвани Даблин 3) обавезује државе ЕУ и државе које нису чланице ЕУ а потписнице су Даблинског споразума, и по том споразуму о азилу миграната одлучује држава у којој су мигранти први пут тражи азил. Европски суд правде подржао је недавно одлуке Аустрије и Словеније да депортују тражиоце азила назад у Хрватску, и тиме подржао поменути Даблински пропис ЕУ.

Преко острва Лезбос у Грчкој прошли су и пролазе милиони миграната, без икаквих евидентирања од стране грчких власти, иако је Грчка члан ЕУ, и онда или преко Албаније и Македоније улазе у Србију и потом Хрватску, или другом рутом из Албаније преко Црне Горе улазе у Босну и Херцеговину, а одатле у Хрватску, која је сада прва земља по Даблинском споразуму где се мигранти евидентирају и траже азил. Више од милион и сто хиљада миграната је тражило азил и оставило отисак прста у Србији. Они приликом преласка наше границе са Хрватском, њиховим граничарима предају потврде о захтеву за азил и датом отиску у Србији, што ови нотирају и чувају.

Србија није чланица ЕУ и не обавезују је Даблински прописи, што значи да мигрант може тражити азил у Србији и затим без проблема затражи азил у другој држави ЕУ. Међутим, Србија се може добровољно обавезати потписивањем Даблинског споразма, као што су то већ учиниле Норвешка, Исланд, Швајцарска и Линхенштајн, које су потписнице Даблинског споразума, а нису чланице ЕУ. Споразум може потписати овлашћено лице, а то су председник Републике, председник Владе и министар спољних послова. Даблински споразум је главни узрок сукоба Србије и Хрватске, јер Хрватска има животни интерс да поменути мигранти не остану код њих.

Уколико овлашћено лице потпише Даблиски споразум, конретно Ана Брнабић, Србија ће се наћи у хаосу, а она ће са братом побећи у Хрватску.

Сетимо се афере „сателит“, када је министар одбране Давинић парафирао уговор у хотелској соби, и када смо изгубили спор и морали да платимо 50 милиона евра. Овде је улог много већи. Једним потписом добијамо више од милион и сто хиљада људи, што не можемо да преживимо, ни економски, ни физички.

Тражио сам више пута безбедоносну процену Ане Брнабић, јер се на овакве функције не могу доводити лица која имају инострано држављанство, која су уцењена и која немају продицу. Да ли је ово разлог, између осталих, што је она и доведена на функцију председника Владе? Она и њен брат су на вези са хрватском службом, која је јака у Србији, и која на овом простору делује као продужена рука ЦИА.

Одговорност је на онима коју су је предложили и коју су гласали за њу у Скупштини.

2) Питање за министра финансија и председника Владе:

Колико новца у буџет Србије ће бити уплаћено од најављене реадмисије, углавном Рома, и Албанаца, о којој су се договорили Александар Вучић и Александар Сорош? Свака реадмисија се плаћа, то је правило, и мене занима колико се плаћа ова, као и ко је узео новац, иако знам одговор на ово питање.

Деведесетих година, када су Немци вршили реадмисију косовских Албанаца, за сваког Албанца је плаћано од 15 000 (ако је депортован аутобусом) до 22 000 марака (за депортацију авионом). Од 1991. до 1999. је у буџет Србије уплаћено неколико милијарди марака по том основу. Чим би Албанци дошли у Србију, моментално им је био дозвољен повратак назад у Немачку, и када су Немци схватили да по три пута плаћају за исте Албанце одлучили су да је јефтиније да Косову дају државу.

Такође колико лица из најављене реадмисије има пребивалиште на територији општина Прешево, Медвеђа и Бујановац? Да ли је то разлог увлачења овог дела Србије у преговоре о Косову и Метохији, како би тај регион био проглашен конфиктном зоном, да не би била могућ раеадмисија назад јер се таква лица не могу не смеју враћати у државе конфликта у којима им прети опасност. Поменути Албанци су пријављивани фиктивно на адресе у овим општинама и продавана су им српска документа, јер су са нашим пасошима могли да путују без виза. И одатле велики број фантомских Албанаца са пријавама у овим општинама.

3) Питање за Александра Вучића:

Да ли је главни разлог ваших учесталих састанака, једном у месец дана, са Александром Сорошем, несметано одвијање пројекта ONE STOP, проласка миграната кроз Србију, који спроводи сорошева организација W2EU (Welcome to Europe)? 

Да ли је по договору са Сорошем, на простору који обухвата Албанију и државе бивше Југославије, без Словеније, планирано да се смести 5 до 7 милиона миграната, и да ли је то прави разлог зашто Александар Сорош нон стоп посећује овај регион.

Да ли се први Центар за дуготрајни смештај азиланата прави у Обреновцу, у бившој касарни, и да ли носи ознаку у пројектима КН – 36? Да ли ће ту бити смештено 4700 азиланата, и о чијем трошку се опремају кухиња, трпезарија, собе са намештајем, послељином, гардеробом...

4) Питање за министра одбране и Александра Вучића:

Ко је и када потписао први споразум између нас и НАТО, 15. октобра 1998. а који је претходио резолуцији Савета безбедности 1203 од 24.10.1998. Да ли је тај споразум практично омогућавао НАТО несметану могућност да шпијунирају циљеве на Косову, и изврше припрему бомбардовања. То је претеча СОФА и свих каснијих срамних споразума са НАТО. Тражим да ми доставите тај споразум.

Тражим да ми доставите забелешку са састанка између делегације СРЈ и војног руководства НАТО који су представљали генерали Науман и Кларк, одржаног у Београду 25. октобра 1998.

Такође, тражим да ми доставите писма генералног секретара НАТО Хавијера Солане председнику СРЈ Слободану Милошевићу од 15. октобра 1998. и 28. јануара 1999. и одговор наше владе на писмо из 1999.

Да ли смо ми испунили све што се од нас тражило резолуцијама СБ 1160, 1199 и 1203, горе поменутом споразуму са НАТО, а Алабанци нису испунили ништа, и опет су нас бомбардовали и окупирали? Да ли постоји аналогија са последњих година актуелним преговорима у Бриселу, и да ли ишта учите из блиске прошлости?

(Двери)