Да ли се Тадић вакцинисао?

Питање из наслова овог чланка, мада наизглед банално, није и сасвим неважно. Наиме, ако бисмо знали одговор на њега, лакше бисмо могли да објаснимо неке потезе српског председника. Рецимо, зашто је допустио да се донесе дезинтегришућа верзија Статута Војводине, или зашто је затражио да се донесе проблематична резолуција о Сребреници.

На оба потеза га, барем колико се могло видети, није принудила никаква спољна сила. Вашингтон и Брисел су, наиме, од Србије захтевали многе ствари. Али, у списку њихових услова, које треба да испунимо како би нас примили у евроатлантски рај, никада званично није стајало да морамо направити криптодржаву од Војводине, или да морамо донети резолуцију којом сами себи товаримо на врат „геноцид у Сребреници“. На питање зашто, онда, Тадић то ради, најчешће се, у интерним разговорима критичких политичких коментатора, могу чути два одговора.

Један одговор је да Вашингтон и Брисел у тајности врше притисак на Тадића око различитих питања, и да Тадић због нечега (рецимо, због унапред преузетих обавеза, или чак и због уцене) једноставно мора да попусти. Али, ако је то тако, кажу противници овог објашњења, зашто онда Вашингтон и Брисел исто тако не натерају Тадића да просто призна сецесију Косова и тако их реши многих дипломатских мука које имају са српским отпором по овом питању?

Други одговор каже да су интелектуалне и политичке способности Тадића и његовог саветничког окружења у извесном смислу лимитиране и да они једноставно нису сасвим у стању да разумеју ни право стање ствари, нити консеквенце које произилазе из појединих њихових потеза. Зато они и праве грешке са тешким дугорочним последицама. Али, ако је то тако, контрирају противници овог објашњења, како је човек таквих лимита два пута добио председничке изборе, своју странку са 4. места, по политичкој снази (2003), померио на 1. место (2008), а себи обезбедио личну моћ коју у Србији можда није имао чак ни Слободан Милошевић?

И баш како бисмо начинили избор између хипотезе А и Б можда нам може помоћи случај Тадићевог јавног вакцинисања против свињског грипа. Претерана галама око „пандемије“ свињског грипа, која је у Србији трајала од јула 2009, некако је сваком разборитом човеку све време била сумњива. У лето 2009. званичници Министарства здравља Србије давали су „прогнозу да ће око два и по милиона људи да оболи током јесени од новог грипа“ („Блиц“, 5. август)[1], а да ће преко 20.000 људи, због тешке клиничке слике, завршити на апаратима у болницама[2]. На јесен је, међутим, свима било јасно да је ова прогноза у најмању руку претерана. Наиме, према чак и пристрасним проценама Министарства здравља, у Србији је било укупно оболело свега неких 20-30.000 људи[3], док се број хоспитализованих болесника мерио само у десетинама. Ипак, и поред тога што је број заражених био сто пута мањи од предвиђеног и чак нижи и од сезонског грипа, Министарство је, почетком новембра, супротно Закону о заштити становништва од заразних болести (који налаже проглашење епидемије само уколико је пораст броја оболелих већи од уобичајеног[4]), прогласило пандемију. Три милиона вакцина је купљено од „Новартиса“, моћне мултинационалне фармацеутске компаније (са 40 милијарди долара годишњег прихода), по двоструко вишој цени (8 евра) од оне коју је понудио произвођач из Кине. Вакцине су, затим, средином децембра, почеле да пристижу у Србију.

Највећем броју грађана је, међутим, већ тада било јасно да није по среди никаква опасна пандемија, па су се зато слабо одазвали на позив за вакцинацију. Иако је министар војске, Драган Шутановац, унапред наредио да се сваки војник и официр мора вакцинисати („иначе ће бити промењен“[5]), од пола милиона пристиглих вакцина до 30. децембра је утрошено свега 80.000. Пошто је са цепљењем Срба лоше ишло, Тадић је и сам, не би ли показао важност вакцинације, примио вакцину пред камерама РТС[6].

Онда је 8. јануара у Иманитеу (L'Humanité) објављен интервју др Волфганга Водарга (Wolfgang Wodarg), угледног епидемиолога и председника Комитета за здравље Савета Европе (Health Committee of the Council of Europe)[7]. Повод за овај интервју била је одлука Комитета да се отвори истрага о вештачки створеној паници око овог вируса. Волфганг Водарг је у овом интервјуу потврдио све сумње огромне већине грађана Србије у вези „пандемије“ и скупо плаћене вакцине.

Најпре, Водарг је објаснио да је својевремена појава птичијег грипа (Х5Н1), 2005-2006, подстакла доношење међународних планова у случају пандемијске узбуне. Птичији грип је био опасан јер је смртност заражене живине износила и до 100 посто, док је међу зараженим људима она износила и до 60 посто[8]. Међутим, срећна околност са овим вирусом била је та да се он преносио само са живине на човека, а не и са човека на човека. Бојећи се, међутим, мутација вируса у будућности, неке владе су се договориле са фармацеутским компанијама да, у случају опасности, компаније брзо произведу велики број вакцина, које би затим владе покуповале.

Онда се, на велику радост фармацеутских компанија, појавио вирус свињског грипа (Х1Н1). Он је, у једном аспекту, био чак и опаснији од птичијег јер се преносио са човека на човека. Међутим, вирус Х1Н1 је ипак био далеко бенигнији од Х5Н1. Најпре, код заражених свиња изазивао је само благе симптоме грипа, при чему је смртност била веома мала. Такође, код људи, у огромном броју случајева, клинички знаци болести били су веома слаби, а зараженост и смртност не већи него код сезонског грипа. Смртност се, наиме, код људи јављала само изузетно, и то поглавито код оних са неком предиспозицијом (срчане болести, дијабетес, гојазност, плућне болести)[9]. Међутим, сада на сцену ступају фармацеутске компаније. Захваљујући личним везама са Светском здравственом организацијом (СЗО) – а Водарг као пример наводи Клауса Штора (Klaus Stöhr), који је био шеф епидемиолошког одељења СЗO у време птичјег грипа, а онда постао водећи директор Новартиса – СЗО је променио дефиницију пандемије. Пандемија се више није одређивала преко броја заражених и умрлих, већ преко броја земаља у којима се појавио вирус и преко брзине његовог ширења! Сада је било довољно да неколицина оболелих умре и да се, уз помоћ „умрежених“ стручњака и новинара произведе општа паника због „пандемије“.

Владе су почеле да наручују милионе вакцина, а фармацеутске компаније су задовољно трљале руке. Само Немачка је на вакцине и друге лекове потрошила 700 милиона евра! Али, то још није било све. Одједном је, објашњава Водарг, СЗО дала препоруку да се дају по две дозе вакцине. „То никада раније није чињено“, каже Водарг, и „за то не постоји научно засновано оправдање“. Такође, СЗО је дао препоруку и да се употребљавају само специјалне, патентиране вакцине, које су биле у поседу неколико великих фармацеутских компанија. Међутим, како каже Водарг, није било разлога да се редовној сезонској вакцини, која се сваке године користи код грипа, сада не додају и специфичне антивирусне честице овог новог H1N1 вируса. Коначно, како би се што брже испоручили милиони вакцина, неке фармацеутске компаније су, каже Водарг, почеле да користе помоћне супстанце (адјувансе) чији ефекти још нису испитани на задовољавајући начин. Уместо да производе вакцине традиционалним методима, које су, истина, и мало спорије али поуздане, оне су кренуле у производњу вакцина на нов начин, бржи али недовољно испитан.

Тако је, рецимо, упозорава Водарг, „Новартисова вакцина произведена од ћелија рака у биореактору. То је техника која никада није до сада употребљена.Нормално се користе кокошија јаја на којима се гаји вирус. Али, овај процес има велику ману – он је спор а и потребно је много јаја. Друга, потенцијално одлична техника је да се вирус гаји на живим ћелијама у биореакторима. То захтева ћелије које расту и врло брзо се деле. У овом процесу ћелије су тако промењене по својој околини и расту, да расту као ћелије рака. Да се произведе вакцина, вирус се мора ре-екстраховати (извући) из тих ћелија у које је био убачен. И због тога се може десити да током производње вакцине делићи канцерозних ћелија могу остати у препарату. Не може се искључити [могућност] да остаци канцерозне ћелије, присутни у вакцини која је прављена у биореактору, проузрокују тумор код особе која је вакцинисана“.

Због ове опасности Водарг, који је члан Одбора за здравство Бундестага, успео је да издејствује раскид уговора немачке владе са Новартисом. Финска и Пољска, захваљујућим скептичким министрима здравља, нису подлегле вештачки створеној паници и нису озбиљно ни ушле у процес масовне набавке вакцина. Али, у Србији, политичари су схватили вакцинисање као гест јавне привржености „евроатлантским вредностима“. У скупштини су шефови посланичких клубова евроатлантских странка - Нада Колунџија (ДС), Сузана Грубјешић (Г17) и Чедомир Јовановић (ЛДП) - први примили вакцину, уз изјаве да се тиме доказује „зрелост“ и „одговорност“[10]. Као у Домановићевој сатири „Данга“, у којој се поданици утркују ко ће пре ударити на чело прописани жиг и тако посведочити лојалност властима, тако су се и наши евроатлантски политичари утркивали ко ће пре да прими вакцину и тиме, ваљда, докаже лојалност вредностима Брисела и Вашингтона. И као што се код Домановића истакао неки Леар, који је, из оданости према властима, тражио да му се ударе чак два жига[11], тако се и код нас истакао Чедомир Јовановић, који је на вакцинисање у Скупштину повео своју жену, а новинарима објаснио да је он већ вакцинисао и своје троје деце („Политика“, 23. децембар)[12].

Но, да се вратимо Тадићу, поставља се питање како је могуће да Тадић није видео оно што су видели милиони грађана Србије, а то је да никакве пандемије нема и да је читава кампања са паником и вакцинацијом производ међународне фармацеутске мафије и њених домаћих помагача? Како је могуће да Тадић није читао новине и приметио да медицински радници по ЕУ масовно избегавају вакцинисање?[13] Како је могуће да Тадић није имао информацију да и у Србији највећи број лекара и медицинских сестара не жели да се вакцинише? Како је могуће да Тадић није приметио изјаве наших стручњака, рецимо др Невенке Димитријевић, председнице Удружења синдиката лекара, стоматолога и фармацеута, која је упозорила да Министарство здравља „шири Србијом страх и панику“ хвалећи вакцину „које нема код нас, о којој наши стручњаци ништа не знају, о чијим својствима стручно мишљење није дала Агенција за контролу лекова, једино меродавна институција у нас“, „што је у супротности са Законом о лековима“[14]?

Ако је сваки образованији корисник интернета знао за гомилу чланака у којима се, због афере са „пандемијом“, критикује спрега мултинационалних фармацеутских компанија и корумпираних политичара и стручњака, како је могуће да председник Тадић за то није знао? Њега су извесно све овдашње аналитичке и обавештајне службе снабдевале обиљем релевантних података о свињском грипу. Како је могуће да он није схватио да ту ипак нешто није у реду? И како је могуће да је и он, на крају, заврнуо рукав и дао да га јавно вакцинишу?

Опет, у складу са хипотезом А и Б са почетка овог чланка, у интерним коментаторским круговима јавила су се два објашњења. Једна је да је Тадић и сам део те манипулативно-профитерске структуре, те је зато и он свесно учествовао у великој превари народа. Најрадикалније присталице ове хипотезе сматрају чак да Тадић највероватније уопште није ни примио сумњиву вакцину, већ да му је у руку убризган само безазлени витамински коктел. Друга хипотеза је да је Тадић и у овој ствари показао известан мањак обавештености, стратешке интелигенције, па и тактичке оштроумности. Он је и сам испао жртва, и то не само страних и домаћих профитера и манипуланата, већ и сопствених саветника и маркетиншких магова. Први су га навели да, у име „европских стандарда здравствене заштите“ одобри набавку три милиона непотребних а скупих вакцина од „угледне европске компаније“. А други су га преварили да се, зарад још једног појављивања у ТВ Дневнику и зарад још једног демонстрирања привржености „модерним европским вредностима“, скине у мајицу и прими у мишицу бог-ће-га-знати-какав медицински бућкуриш.

Одлучујућу потврду тога која је од ове две хипотезе тачна могло би да пружи само сведочење оне жена са белим мантилом која је Тадићу дала инјекцију. Ако би она признала да је, рецимо, Председнику дала само витамине (или нешто слично), тачна би била хипотеза А, и Тадићеве погрешне потезе бисмо могли да надаље легитимно објашњавамо његовом активном или пасивном игром за поменуте структуре. Ако би се, пак, та медицинска радница са РТС-овог снимка заклела да је Тадић ипак примио „Новартисову“ вакцину, онда бисмо његове политичке грешке и лутања могли да објашњавамо његовим рђавим саветницима и његовим сопственим лошим проценама и предвиђањима.

Како год било, читава ова афера са вештачки створеном „пандемијом“ и сумњивом вакцином добра је лекција и Тадићу, и свима нама. Употребљавајмо своју здраву памет, критички се односимо према великим медијима (најчешће блиским политичарима и крупном капиталу) и информишимо се што више из независних извора – од критичких интернет сајтова, преко нонконформистичких интелектуалаца, до личних пријатеља. Само тако ћемо преживети у овом систему бесрамне јавне лажи и бесрамног приватног профита. Само тако ћемо сачувати своју слободу, своју имовину и – своје здравље.

(Краћа верзија овог чланка објављена је у „Печату“ бр. 98)