Дипломатија, или незнање?

„У дипломатским преговорима не можете тражити више од скромног захтева и добити више од још скромнијег уступка, уколико сте мала земља и без савезника из круга великих сила. То се мора знати, томе нас историја учи. За више је потребно савезништво са силама у чије сте интересе „уклопљени“, јака војска, стабилна и јака економија, добра школа. Србија, нажалост, тиме у овом тренутку не располаже“ (речи историчара, академика Љубодрага Димића).

И док се о активностима наших државника приликом сусрета са државницима земаља у региону углавном извештава са становништа о томе каква се музика слуша, какав је мени био уприличен, да ли се ради о маринираном или прженом лососу на поврћу, о томе да је служен крем од целера, палента са печуркама, дресинг од грожђа, попијети на грилованом поврћу, ајсберг салата и чери парадајз, јагоде, бело вино „шардоне“, у исто време се српска културна традиција и баштина, а и сам српски народ бори са егзистенцијом и процесом опстанка у земљама у нашем најближем суседству.

Сви политичари од деведесетих наовамо, имали су један полтронски однос према званичницима земаља у нашем суседству. Свакако, како је политика Србије у последњим годинама базирана на опасној тези „да нема алтернативу“, тако је и сама Србија и њена духовна и културна баштина, а и сам народ који је остао да живи на територијама некадашње Југославије увучен у ћорсокак. Ако нема алтернативе, степен сервилности према саговорницима преко пута стола се повећава. Тако се допушта партнеру да нас омекша различитим условима. Са друге стране, Србија се једном руком рукује, а другу је испружила да би добила новац. Моћ дипломатске речи огледа се у економији и у војним „ аргументима“. Како нам је економија у колапсу, а војска сведена на „ловачко удружење“ тако су и званичне посете делегеације земаља у суседству са нашим званичницима сведене на разговоре у шаљивом тону и о гурманлуцима, док се у исто време српски народ у истим тим земљама сусреће са правом борбом за опстанак.

Каква је заправо дипломатска иницијатива људи који данас воде Србију?

Аматерска. Неозбиљна. Шаљива. Србија постаје земља које се део становништва одриче. Обавеза Србије је да заштити свој национални и културни идентитет, сваког грађанина и да му формира осећај сигурности. Својевремено је хрватски премијер Иво Санадер (коме се данас у Хрватској суди за тешка кривична дела) дошао у Србију да „промовише“ начело „ако је Хрватској боље, и Србији ће бити боље“. Па, је ли заиста тако? У Хрватској у којој је извршен највећи геноцид са краја двавесетог века, у којој ни до дан данас није извршен процес ексхумације и индентификације убијених Срба, у којој су Срби протерани и опљачкани, према којима је извршен духовни геноцид, где не постоји повраћај станарских права, где нису обезбеђена основна људска права, право на запослење, упис радног стажа, пензије, итд. Врхунац цинизма представља чињеница да је Хрватска прва поднела тужбу против Србије за геноцид, а и данас двадесет година након рата се онемогућују двојезичне табле, нити се пружа могућност коришћења ћирилице у срединама у којима живе Срби.

Једнако тако, слика је пресликана и у Црној Гори, Македонији, БиХ. Шта рећи за Црну Гору, са којом смо до скора живели у државној заједници? Некако је све црна – и гора, а једнако гора по српски живаљ. По последњем попису нестало је 20.000 Срба у периоду од 2003 до 2011. године. Признавши независну лажну државу Косово сврстала се у ред оних држава које су годинама радили противно српским интересима. Послу, у ионако трошној реалној економији се могу надати само они који се декларишу као црногорци. Њено „чојство и поштење“ се налази још само у песмама! Врши се насиље над српском православном црквом, над српском науком, над језичком истином, писмом, над историјским континуитетом и наслеђем. Измишљају се нови језици, нова писма, креира се нова црногорска историја. Његош се проглашава „геноцидним песником“. Из наставног програма избачени су Јован Јовановић Змај, Стеван Сремац, а убачени Јеврем Брковић и Муса Ћазим Ћатовић.

Како окарактерисати скарадно суђење које се води против архиепископа охридског и митрополита скопског Јована, коме само зато што је поглавар Православне охридске архиепископије у саставу СПЦ, архиепископије, коју власти у Скопљу не желе да региструју, гушећи аутономију СПЦ, подмећу лажи и смишљају разне смицалице. Један црквени великодостојник СПЦ, иако нарушеног здравља борави у најстрожијем затвореном одељењу казамата у Идризову.

Илузорно је говорити у овом тексту о проблемима са којима се Срби сусрећу у Сарајеву, федерацији, јављају се и проблеми са Румунима, јер власт у Букурешту жели да се Власи из Србије декларишу као Румуни, Бугари потенцирају питање бугарске националне мањине у западним деловима Србије, а апсурд представља да смо се чак додворили и Мађарима, усвојивши декларацију у којој изражавамо жаљење због мађарских жртава из Другог светског рата. Не сећам се да је мађарски парламент усвојио нешто слично кад је реч о српским жртвама.

Који су одговори наше државне власти, наше дипломатије на изазове са којима се суочава српска национална политика и култура у државама у „региону“? Имамо ли решења да помогнемо сваком Србину, ма где год био? Која су питања која постављамо у званичним разговорима са представницима власти у државама бивше Југославије? Које нам одговоре сервирају? Шта нам кажу челни људи држава у којима су Срби данас националне маљине, а у некима немају чак ни такав статус? Да је „проблем Срба у фокусу, да је у надлежности институција, да он тече!“ Којом брзином тече?

Које су идеје наше дипломатије, наша запажања, наша решења на поменуте проблеме? Је ли наша дипломатија спиновањем јавности, и користећи се разним неписменим и полуписменим пи-аровима или менаџерима, арт директорима, ивент кординаторима, маркетинг консултантима постала део туристичке организације Србије. Где је постало битно да ли су састанци одржани у ексклузивним одмаралиштима ( посебно Титовим ) у Карађорђеву, или ти у вили „Златни Брег“ у Смедереву. Где се разглаба о винској понуди из наших најпризнатијих винских подрума. Где се организују њихове шетње градом, посете културним манифестацијама. Где се прича шта је ко од званичника носио, какав су осмех имали, вредност њихових часовника, размењени поклони, међусобна додворавања, итд, итд.

Српска дипломатија не сме бити послушничка, нити у служби туристичких намена, већ мора бити државотворна и национално одговорна. Мора проналазити конкретна решења. Треба да постоји једна државна идеја, један национални и културни образац, једна дипломатија, један борбени дух народа, један циљ коме треба тежити и једне границе за које се увек зна ко ће их бранити. Треба се водити максимом „Где год је Срба ту је Србија.“