Početna strana > Rubrike > Politički život > Dobrovoljna predaja umesto hapšenja
Politički život

Dobrovoljna predaja umesto hapšenja

PDF Štampa El. pošta
Dragana Matović   
subota, 10. april 2010.

Ako čist račun garantuje dugu ljubav, onda je davno trebalo da prebrojimo koliko smo se ubijali. Ako se držimo zvaničnih i često osporavanih podataka o onome što se događalo u Srebrenici i oko nje, oni su naših pobili oko tri hiljade za dve godine, a mi njihovih makar dva puta više za tri dana. Prvo su oni klali i ubijali našu decu za badnjom večerom i božićnom sofrom, a posle smo mi njihovu zatrpavali bagerima pošto smo im prethodno dali bombone i čokolade. Naš general je još u bekstvu, a njihov je još slobodan. Njihov predsednik umro na slobodi, naš u zatvoru bez presude o krivici. Nama je jedinima u istoriji sveta suđeno za genocid zbog zločina koji je počinjen u Srebrenici, njima nikada neće biti suđeno za zločin počinjen oko Srebrenice. Mi smo se njima izvinili, oni nama nisu. I, poslednje, ali sigurno ne i zadnje, mi smo usvojili deklaraciju kojom smo osudili zločin počinjen u naše ime, a oni smatraju da je osuda zločina počinjenog u njihovo moguća tek pošto mi prvi priznamo da smo krivi.

Ima li ovo prebrajanje kraja? Teško. Ali može li imati cilj? Pa da probamo: Ko je pobio naše? Njihovi. A ko je pobio njihove?

Dakle, da je Deklaracija o Srebrenici, koju je Skupština Srbije usvojila pred Uskrs, zaista imala za cilj suočavanje sa zločinima i njihovu iskrenu osudu, kao korak ka pomirenju, onda se moglo dopustiti da pominjanje i priznavanje naših žrtava učini neizbežnim pominjanje i priznavanje naših zločina. Do sada je valjda i najupornijima jasno da jedno bez drugog neće ići. Ni na silu. Do sada je i najuporniji trebalo da shvate da je poricanje srpskih žrtava najkraći put do poricanja srpskih zločina.

Jasno je, dakle, da ovde nije reč o pomirenju.

A o čemu je reč?

Pa, već godinama uvek o istom.

Velikodušnost kojom je Evropska unija prepustila „autorska prava“ na Deklaraciju o Srebrenici predsedniku Srbije Borisu Tadiću, koji je podozrivu srpsku javnost morao da podseća da mu je to palo na pamet pre dve godine kada se još mislilo da će se Ratko Mladić nekada naći u Hagu, nije razvijala sumnje da je deklaracija još jedno ime za ultimatum. Teško je bilo poverovati u zvaničnu priču u okolnostima koje nikako ne idu na ruku predsedniku Tadiću. A okolnosti su takve da ni Rasim Ljajić više ne obećava da će se Ratko Mladić do kraja godine naći u Hagu. A pogotovo ne do juna kada Srbija očekuje odluku o ratifikaciji SSP-a i zeleno svetlo za kandidaturu za člana EU, koju je vlast u stilu najuspešnijih predizbornih obećanja najavljivala za ovu, a onda odložila za sledeću godinu. Srbija, znamo, ni manje stvari nije dobijala za badava. A kako je sve manje izgleda da će „cena“ za kandidaturu koju su nam odrezali biti plaćena na haškoj kasi to je sve više mesta za sumnju da će valuta biti konvertovana. Dakle, deklaracija umesto Mladića. Dobrovoljna predaja umesto hapšenja.

Naravno da su Boris Tadić i Rasim Ljajić odmah demantovali sve spekulacije o ovoj trampi i o tome da je deklaracija naručena iz Brisela te i doneta pod pritiskom EU. Njihova uveravanja nisu imala velike šanse u datim okolnostima. Pa, hajde, recite iskreno da li bi vas iko živ mogao ubediti da je HRT skinuo sa programa utakmicu Lige šampiona, rizikujući plaćanje penala u milionskom iznosu u evrima, zbog prenosa sednice Sabora na kojoj treba da se osude zločini nad Srbima u «Oluji», sve dok vladajuća većina kasno u noć i uz obećanje da će dva meseca kasnije doneti i deklaraciju o hrvatskim žrtvama u Vukovaru, nije obezbedila taj jedan glas preko pola, dakle, da je sve to rađeno samo zato što Hrvati imaju hitnu, neodložnu i iskrenu potrebu da osude zločin koji se dogodio pre deceniju ipo. Pritom, njima Ante Gotovina sedi u Hagu. Mislili biste, naravno, da im EU zavrće ruku da urade što se od njih traži da bi dobili ono što traže. Nisam sigurna i da se ne biste radovali. Nego šta biste! Eto, toliko o pomirenju.

Ne može se, međutim, isključiti mogućnost da deklaracija kojom su nacionalisti u Srbiji nezadovoljni jednako koliko i porodice srebreničkih žrtava, prvi jer se u njoj ne pominju srpske žrtve, a drugi jer se ne pominje genocid, da takva deklaracija u budućnosti doprinese pomirenju. Baš kao što se ne može isključiti ni mogućnost da ne doprinese naporima Srbije da zauzme mesto u predvorju EU.

Prema prvim reakcijama zvaničnika EU koji mogu imati uticaja na važne odluke (kao Ketrin Ešton, na primer, ali i vlade Holandije) i svetskih medija (Glas Amerike, Slobodna Evropa, Independent, Gardijan, Tajms i ostali) reklo bi se da su šanse za to dobre. U komentarima svetskih medija (koji doduše ne idu pod ruku sa izjavama predsednika Srbije) bez mnogo okolišanja se hvali odlučnost Srbije koja je napravila još jedan korak ka Evropskoj uniji i stranim investicijama. Pomak ka pomirenju nije zapažen.

Znači li to da Srbija može mirno čekati juni i odluku o ratifikaciji SSP-a sa papirom umesto Mladića u rukama? Hajde da odgovorim protivpitanjem: da li mislite da bi se Tadićevi koalicioni partneri, socijalisti, Palma i PUPS, da su sigurni da deklaracija obezbeđuje status kandidata, a taj status pobedu na izborima, dakle, da li mislite da bi tražili da se menja terminologija obećava još jedna deklaracija? Izbacivanje genocida i stavljanje na čekanje srpskih žrtava nisu ništa drugo, pa čak i ako oni misle da jeste, do obezbeđivanja rezervnog položaja, ako ostanu praznih šaka.

Jer, da su očekivanja Brisela veća od naših mogućnosti bilo je jasno kada je krenulo cenkanje oko genocida i srpskih žrtava. I nisu to morali da nam kažu Jelko Kacin i Doris Pak, izvestioci Evropskog parlamenta za Srbiju i BiH.

Da će deklaracija bez genocida izazvati „evidentan stepen razočaranja”, moglo se naslutiti i po naporu koji je uložen da Srbija pošto poto deklaracijom prizna da je počinila genocid, za šta je nije osudio ni Međunarodni sud pravde u Hagu pre tri godine (Srbija se, kako je rekao sud, smatra odgovornom jer nije učinila sve da genocid u Srebrenici spreči).

Deklaracija je imala za cilj, kako su nam to preneli grlati izvestioci, da natera Srbiju „da u potpunosti uvaži odluke Međunarodnog suda pravde i da se eksplicitno prizna da je u Srebrenici počinjen genocid“. Da se kaže, usmerava nas Doris Pak, da je „to urađeno u naše ime“

Ukratko, da se prihvati krivica. I to ne samo za Srebrenicu.

Hajde sad da se vratimo na početak i da stvari posmatramo drugačije. Nemojmo da se pitamo šta ova deklaracija donosi nama. To je jasno kao dan. Ali jesmo li razmislili šta ova deklaracija donosi njima? Ne, ne mislim na žrtve i porodice srebreničkog pokolja. Mislim na one koji su deklaraciju tražili.

Dakle, prebrajanje.

Milošević je umro pre nego što su stigli da ga proglase krivim.

Mladić u bekstvu već 15 godina sa sve manjim izgledima da će izaći pred haški sud.

Međunarodni sud pravde Srbiju je oslobodio optužbi za genocid, proglašavajući je samo odgovornom za nečinjenje da se genocid u Srebrenici spreči i za nekažnjavanje počinilaca tog genocida. Ova presuda nema nikakvih konkretnih pravnih posledica pa tako ne ostavlja ni mogućnost odštete porodicama žrtava.

Karadžić pred sudom i general Krstić, koji je jedini osuđen za genocid, s te tačke gledišta mogu se činiti kao nedovoljna kazna za jedinu zemlju na svetu kojoj je pred Sudom pravde suđeno za genocid.

Deklaracija, kojom se u nedostatku Mladića „hapsi“ čitava Srbija sasvim je dovoljna kompenzacija za izostale sudske presude.

I više od toga. Deklaracija, i bez eksplicitnog pominjanja genocida, kako tvrde pojedini stručnjaci za međunarodno pravo, mogla bi da bude osnov za ono za šta nije oslobađajuća presuda MSP. Odšteta.

Profesor međunarodnog krivičnog prava na Univerzitetu u Utrehtu, Hert van Knops, u izjavi za BBC, tvrdi da porodice žrtava posle usvajanja deklaracije o Srebrenici imaju osnova da traže odštetu od države Srbije.

"Međunarodni sud pravde je presudio da Srbija nije odgovorna za genocid u Srebrenici i time su zahtevi za odštetu izgubili osnov. Međutim, izvinjenje iz Deklaracije podrazumeva i priznanje da je Vlada Srbije mogla da interveniše i da spreči zločin. Upravo je to pravni osnov za pokretanje postupaka pred srpskim sudovima o nadoknadi", kaže Van Knops.

Ako zaista verujete da je deklaracija doneta samo zbog moralne osude zločina, pokajanja i pomirenja onda zanemarite i tumačenje ovog pravnika. Ali ako sumnjate da je donošenje deklaracije imalo i neke druge osim moralnih razloga, onda možete početi da brinete. Jer, šta ako EU odluči da procesuiranje odštetnih zahteva porodica srebreničkih žrtava jednoga dana, ne tako dalekog, bude uslov za pozitivnu ocenu reforme srpskog pravosuđa bez koje nema napretka prema EU?

U tom slučaju slutim da bi pomirenje bilo dalje nego ikada. Pogotovu ono sa svojom decom. Ali bi zato kajanje sigurno bilo iskreno.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će ovog leta Vučić i Tači potpisati neki sporazum o KiM u prisustvu Donalda Trampa?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner