Доста „кмечања“ - пређите на ефикасна дела када је реч о наталитету

Србија не сме да дозволи да 2018. буде трећа година заредом у којој се понавља језива чињеница да се родило најмање беба у последњих 100 година.

Званични подаци нам налажу да делујемо без тренутка чекања, да свакодневно, неуморно усвајамо мере са краткорочним и средњорочним  ефектима, а припремамо оне спасоносне, дугорочне мере. Демографска зима и нестајање становника Србије није проблем који је настао недавно, али је свакако проблем са којим само сада, у ових неколико година можемо да изађемо на крај.

Дословно је „сад ил' никад!“ јер тешко да постоји могућност за обнову народа уколико стопа фертилитета (број деце коју просечно роди једна жена у свом репродуктивном добу) падне испод 1,38 а у Србији је ова стопа у сталном паду. У 2014. години износила је 1,47.  За просту репродукцију потребно је достићи стопу фертилитета 2,1. Ова генерација нема тај луксуз да покољењима остави црне прогнозе и погубну демографску статистику.

Ми немамо кога да упозоравамо на последице, нити коме да се пожалимо на готово безнадежно чињенично стање. Ми смо ти који морају да нађу решења, последња генерација која може нешто да уради за опстанак народа. Закони природе неумољиво чине своје, а неспособност политичких структура у Србији, одговорних за пропаст у сваком смислу, па и за ово физичко нестајање, поприма драматичне размере.

На листи Уједињених нација од десет народа који могу да нестану до краја 21. века, Србија заузима поражавајуће шесто место. Низак наталитет, висока стопа морталитета, сиромаштво и емиграција су највећи проблем у нашој држави, а сви чланови владе,  без изузетка, баве се тривијалностима и сопственим  странкама.

Славица Ђукић Дејановић каже да жене не рађају због чистог конформизма. На сајту њеног Министраства јасно се види да месец и по дана није имала никакве видљиве активности, а и оно што се приказује су путовања по иностранству и уопштене приче. Галерија фотографија приказује само њу, ни трага од садржаја који би младе људе заиста навео да стварају породице и рађају децу. 

Врхунац њене активности на сузбијању депопулације је набавка 18 бицикала за патронажне сестре у једној сеоској средини. Неуспешни конкурс Министрарства за културу и Савета за популациону политику за слоган који би подстицао на рађање само је још један у низу доказа неспособности, нестручности и небриге режима. Када немате идеју шта младим људима осим слогана да понудите као подстицај да се одлуче да постану родитељи, осудили сте и себе и државу на неуспех.

Дејановићева нуди увреде младим женама и испразне слогане на које баца и новац и време, Михајловићева је критикује из крајње себичних разлога (због тих страначких препуцавања и Предлог закона о родној равноправности никако да дође у процедуру, али у овом случају је то нама на срећу, ја то поздрављам, јер тај закон не доноси никакав конкретан бољитак женама у Србији). Саветом за популациону политику председава премијерка Ана Брнабић. Када она и њене министарке говоре о рађању као најважнијој мери за повећање наталитета, не пада им на памет да у том контексту спомену брак, породицу, љубав.

Одговорна држава мора да нађе начин да се сваки њен становник осећа као важан део друштва и пронађе своју улогу у њему. Шта има необично у томе да се каже да је најосновнија природна улога жене да постане мајка?

То што министарка Михајловић у својим медијским наступима, нехотице или намерно, вређа домаћице и вернике не значи да урбане жене треба да се стиде своје потребе да буду мајке или сопствених верских уверења. Сви ми који смо одговорни за наталитет треба да се младима обратимо с љубављу и бригом, усмеримо их на брачне заједнице, на родитељство и заједништво и обезбедимо им за то одрживу финансијску подршку.

Михајловићева и Дејановићева се понашају као да ту љубав и разумевање једноставно немају у себи и нису адекватне особе за посао којег су се прихватиле, једнако као и председница Савета за популацију, Ана Брнабић. Због тога ме не чуди изјава Зоране Михајловић да жена не сме да буде машина за рађање и не може јој се наредити да рађа.

Слажем се ја да жена мора имати право избора, али заиста не видим никакав проблем у томе да она са радошћу прихвати своју природну улогу, уколико за то има физичке могућности. И председник ДС-а Даган Шутановац је недавно покушао да исмеје ставове Двери доскочицом „Она да рађа, он да брани“ , али је само изазвао подсмехе на рачун Ане Брнабић и Александра Вулина на друштвеним мрежама.

Светиња брака, породице и стварања новог живота је темељ сваког народа и зато је на жестоком удару различитих идеологија и лобија. Опстанак природне породице једнако је угрожен у свим слојевима друштва и млади, нарочито урбани људи, треба да се ослободе свих предрасуда и баријера.  Па има ли лепше и успешније жене од оне која је успела да усклади каријеру и материнство, да се оствари као брачни друг, родитељ и поуздани пословни партнер?

То је слика жене за коју се залажем. Слободна, самосвесна, храбра. Жена која се не стиди свог наслеђа и традиције, али и усваја позитивне тековине савремене цивилизације. Грађанка српског града и села, а истовремено грађанка света. Препознатљива по харизми, унутрашњој снази и ведрини, упркос тешким условима живота. Дотерана, елегантна и одмерена упркос сиромаштву и понижењу које је окружује.

Зато нека Ана Брнабић гледа да спречи издају КиМ и даље пропадање државе, нека врати повраћај ПДВ-а на опрему за бебе (ако јој ММФ дозволи). Дејановићева нека се држи своје струке и „Лазе Лазаревића“, а Михајловићева нека крпи лоше и на брзину грађене путеве и крчи трасу ка Драчу. А држава, када заиста буде искрено имала намеру да помогне себи и младима да се наталитет повећа, направиће министарство за породицу, олакшати стицање породичног дома, заштитити радна места породиљама, отворити вртиће, упослити родитеље. Створити Србију у којој се деца рађају са срећном и извесном будућношћу и достојанством.

(Аутор је Народни посланик Двери)