Dramska pauza oko Vojvodine

Pošto se predlagačima novog Statuta Vojvodine dogodila javna rasprava – tj. upravo ono što su želeli da izbegnu – u vidu spontane lavine članaka, tribina, saopštenja i pravnih analiza na temu predloženog Statuta, usledilo je zatišje. Šira javnost tačno ne zna šta se trenutno dešava sa predlogom novog Statuta, tj. šta ga je zadesilo na putu do Narodne skupštine. Jedna struja njegovih predlagača najavljuje da će biti napravljene neke „kozmetičke izmene“, koje zatim treba da se potvrde u Pokrajinskoj skupštini, a zatim i u Narodnoj skupštini Srbije. Druga struja, pak, tvrdi da se dokument kao takav nipošto ne može menjati, da oni za to neće glasati, i da mora da ide pred Narodnu skupštinu ovakav kakav jeste, ili će, u suprotnom, da budu vrlo ljuti i razočarani – ali ipak ne toliko da napuste vladajuću koaliciju. Treća struja, čini se, pokušava da spase što se spasti može, i da sa što manje promena i trvenja, a što većim konsenzusom unutar vladajućeg bloka ipak nekako dovoza Statut do republičke skupštine. A čini se da postoji i četvrta struja, koja se u početku nadala da će Statut nekako da prođe bez većih gibanja, što neprimetnije, a koja bi sada radije da on nekako nestane, tj. da se cela stvar nekako smulja u bilo kom pravcu, ali sa što manje političke štete.

I tako se predloženi Statut sada negde krčka, (ponovo) daleko od očiju javnosti, koja je, zapravo, jedina i pokrenula javnu raspravu. Oko njega se vode žestoke unutar-stranačke borbe među „evrosrbljanima“ i „evromađarima“, nesumnjivo uz pritiske spoljnih zainteresovanih aktera (a možda i autora), kao i uplive uspešnih biznismena koji bi da nekako valorizuju one hiljade hektara prečanske oranice koje su (uslovno rečeno) kupili, uz pomoć „strateških partnera“. I, tek kada se tu usaglase stavovi, nametnu rešenja ili možda potegnu odgovarajući dosijei, na površinu će ponovo isplivati „žuta podmornica“, predloženi novi Statut, koji zatim, razume se, ponovo treba da bude isključivo stvar stranačkog glasanja i preglasavanja u skupštini.

Jedna od glavnih teza zagovornika novog Statuta je da je on, kao sredstvo „decentralizacije“, nužno sredstvo „demokratizacije“. Međutim, upravo ova „dramska pauza“, gde se usaglašavaju stavovi oko novog Statuta iza zatvorenih vrata i van svih tokova javnosti, dokazuje da novi Statut nema nikakve veze sa „demokratizacijom“, tj. ima otprilike isto toliko veze sa njom koliko i, na primer, američka okupacija Iraka. „Demokratizacija“ je, u ovoj verziji, ono što partijski funkcioneri nude u formi diktata, a ne proces koji u startu treba da uključi celo biračko telo i stručnu i širu javnost.

Zato, šta god nastupilo posle ovog zatišja, koji god novi-stari predlog Statuta Vojvodine bude isplivao iz mračnih dubina na svetlost dana, on nije prihvatljiv. Zato što stranke koje ga predlažu nisu dobile birački mandat za to. Zato što opšte-državno pitanje, poput Statuta Vojvodine, ne može da bude stvar zatvorenih sastanaka partijskih nomenklatura i drugih „savetodavaca“. I zato što „javna rasprava“ nisu reakcije na pokušaj nametanja svršenog čina, već sam početak, seme iz koga se rađaju predlozi koji se tek onda usaglašavaju – stručno, partijski, i javno. A ovde je sve bilo obrnuto.

Da bi se posle sadašnje dramske pauze izbegla istinska drama, rasprava oko Statuta jednostavno ne može da se seli direktno u skupštinu. Ona mora da se vrati u širu javnost i traži širi konsenzus. I da bude predmet referendumske ili izborne kampanje. Sve ostalo je gaženje demokratije i, kao takvo, neprihvatljivo. Osim, možda, za zagovornike „demokratizacije“.